OSNOVNI PROBLEM DANAŠNJE PSIHOLOGIJE

Pošto je srednji vek kao i antika, pa čak i celo čovečanstvo od svojih prvih početaka, polazilo od ubeđenja u postojanje supstancijalne duše, u drugoj polovini devetnaestog veka nastala je psihologija »bez duše«. Pod uticajem naučnog materijalizma sve ono što se nije moglo videti očima niti opipati rukama, postalo je sumnjivo, pa čak i više od toga, ozloglašeno, jer je bilo sumnjivo da je metafizičko. Kao »naučno« a time i uopšte dopušteno važilo je samo ono što je ili priznato kao materijalno ili se moglo izvesti iz čulno opažajnih uzroka. Ovaj preokret se dugo pripremao, on nije počeo tek sa materijalizmom. Kada je gotsko doba sa svojim visokim stremljenjima, koje se podizalo na  osnovi  usko ograničenoj kako geografski tako i po gledanju na svet, sa duhovnom katastrofom reformacije dospelo do svog kraja, tada je i vertikala evropskog duha unakrst precrtana sa horizontalom moderne svesti. Svest više nije rasla u visinu, već u širinu, geografski i po svom gledanju na svet. Vera u supstancijalnost duhovnog polako je uzmicala pred rastućim ubeđenjem u osnovnu sup-stancijalnost psihičkog, sve dok najzad — tokom skoro četiri stoleća — vrhunska svest evropskih mislilaca i istraživača nije duh sagledala u potpunoj zavisnosti od materije i materijalnih uzroka.

[1] Predavanje održano 1931. u Beču. objavljeno u: Europäische Revue. VII (1931) pod naslovom: Die Entschleierung der Seele.

Sigurno bi bilo pogrešno reći da su filozofija ili prirodne nauke prouzrokovali ceo ovaj preokret. Uvek je bilo dovoljno filozofa i dovoljno inteligentnih naučnika u oblasti prirodnih nauka, koji su, zbog višeg uvida i dubljih razmišljanja, u svemu tome učestvovali ne bez protesta pa se čak i opirali, ali njima je nedostajala popularnost a njihov otpor naspram velikog talasa opšteg, emocionalnog povlašći-vanja fizičkog pokazao se nemoćnim. Ne treba vero-vati da je takav snažni preokret gledanja  na svet potekao iz racionalnih razmišljanja, pošto uopšte nema racionalne misli koja bi mogla da dokaže ili negira duh ili materiju. Oba pojma su, kao što to danas zna svaki inteligentan čovek, ništa drugo do simboli, postavljeni za nepoznate faktore, čije  postojanje je potvrđivano ili osporavano zavisno od ćudi individualnih temperamenata ili od duha vremena. Intelektualne špekulacije ništa nije ometalo da psihu smatraju komplikovanim biohemijskim fenomenom a samim tim da je smatra, u krajnjoj liniji, igrom elektrona ili, s druge strane da bezakonje koje vlada u atomskom jezgru oglasi za duhovni život.

Da je metafizika duha u devetnaestom veku za- menjena metafizikom materije, intelektualno uzevši je čista opsena, međutim, psihološki to je nečuvena revolucija pogleda na svet. »Onaj svet« preobraća se u ovaj svet, svako obrazlaganje i svaka svrhovnost, pa čak i svaki smisao nalaze se samo u empirijskim granicama — na izgled, tako smatra naivni razum, sve nevidljivo unutrašnje postaje vidljivo spoljno dok se sve vrednosti temelje na takozvanim činjenicama.

Upravo je beznadežno pokušati da se filozofski obradi ovaj iracionalni preokret. Bolje je ne činiti ovaj pokušaj, pošto, ako neko danas duhovni ili duševni fenomen svede na funkciju žlezda, može doži-veti pobožno poštovanje od strane sugrađana, međutim ako neko pokuša da raspad atoma zvezdane materije objasni kao emanaciju stvaralačkog duha sveta, ti isti sugrađani će ga žaliti kao duševno nenormalnog. A ipak su oba objašnjenja podjednako logič

na, podjednako metafizička, podjednako voljna i podjednako simbolična. Saznajno teorijski je isto do- pustljivo čovekovo poreklo izvoditi iz životinjskog stabla, kao i životinjska stabla iz čoveka. Ali, kao što je poznato, Dakueu (Dacqué) je sagrešenje u odnosu na duh vremena akademski uzeto za zlo. Sa duhom vremena se nije šaliti, pošto je on religija, bolje rečeno veroispovest ili »vjeruju«, čija iracionalnost ne ostavlja nijednu prekobrojnu želju ali koji istovremeno ima neprijatno svojstvo da za sebe zadržava apsolutno merilo svih istina, polažući pravo da su sve vrline na njegovoj strani.

Duh vremena se ne može obuhvatiti kategorijama ljudskoga razuma. On je »penchant«, osećajna sklonost koja, iz nesvesnih razloga, sa nadmoćnom sugestijom deluje i povlači sa sobom sve slabije duhove. Drugačije misliti nego što se danas misli, uvek ima primesu nečeg protivzakonitog i štetnog, pa čak nepristojnog, patološkog ili bogohulnog i zbog toga je socijalno  opasno  za pojedinca. Besmisleno on pliva protiv matice. Kao što je ranije bila sama po sebi razumljiva pretpostavka da je sve što jeste jednom rođeno i stvoreno stvaralačkom voljom duhovnog Boga, tako je i devetnaesti vек otkrio samu po sebi razumljivu istinu da sve potiče iz materijalnih uzroka. Danas duševna snaga ne izgrađuje telo, već obrnuto, iz svog hemizma materija stvara dušu. Ovaj preokret bi bio smejurija da nije jedna od najvećih istina duha vremena. Popularno je i stoga pristojno, razumno, naučno  i normalno tako misliti. Duh treba zamisliti kao epifenomen materije. Sve se svodi na ovaj zaključak i kada se ne kaže baš »duh« već »psiha«, i ne baš »materija« već »mozak«,

»hormoni«  ili  instinkti  i  nagoni.  Duši  dati  sopstvenu

supstanciju suprotno je duhu vremena, pošto bi to bila jeres.

Sada smo otkrili da je voljno, intelektualno nasilje naših praotaca bila pretpostavka da čovek ima supstancijalnu dušu, da je ona božanske prirode i stoga besmrtna, da postoji sopstvena duševna snaga koja izgrađuje telo, održava njegov život, leči njegove bolesti i da je duša sposobna da živi nezavisno

od tela, da postoje bestelesni duhovi sa kojima opšti duša i duhovni svet s one strane našeg empirijskog ovog sveta, iz koga duši pritiče nauka ο duhovnim stvarima čije se poreklo ne može naći u ovom vidljivom svetu. Međutim, opšta svest još nije otkrila da je isto tako nadmena i fantastična naša pretpostavka da je prirodno da materija proizvodi dušu, da su majmuni stvorili čoveka, da je Kantova »Kritika čistoga uma« nastala iz harmoničnog sadejstva gladi, ljubavi i energije, da ćelije  mozga fabrikuju misli i da sve to drugačije ne može biti.

Ko je zapravo ova svemoguća materija? Opet je to stvaralački Bog, koji je samo sada odbacio svoj antropomorfizam i za to poprimio obličja univerzalnog pojma, ο kome svi uobražavaju da znaju šta sе pod njim

zamišlja. Naša opšta svest je, doduše, nečuveno narasla u širinu i daljinu, ali na žalost samo prostorno a ne i vremenski, inače bismo imali znatno življe istorijsko osećanje. Kada naša opšta svest ne bi bila samo efemerna, već istorijska, znali bismo za slične preobražaje bogova još iz vremena grčke filozofije, što bi nam moglo dati povoda za malo kritike naše sadašnje filozofije. Ali duh vremena vrlo efikasno sprečava ovakva razmišljanja. Tom duhu istorija znači samo arsenal pogodnih argumenata, tako da se, na primer, može reći, još je stari Aristotel znao... itd. Pred ovakvim stanjem stvari čovek se stvarno mora zapitati odakle duh vremena crpi ovu strahovitu snagu. On je bez sumnje vrlo važan psihički fenomen, prejudicijum, koji je u svakom slučaju tako bitan da uopšte ne možemo dospeti do našeg problema duše dok prethodno njemu ne udovoljimo.

Kao što sam prethodno pomenuo, neodoljiva sklonost da se prvenstveno sve objasni iz fizičkog odgovara horizontalnom razvitku svesti poslednjih četiri stoleća. Horizontalna tendencija proističe kao reakcija na isključivu vertikalu gotskog doba. To je etnopsihološka pojava, koja se kao takva uvek nalazi s one strane individualne svesti. Tačno kao primitivci tako i mi najpre postupamo sasvim nesvesno, da bi

tek posle duga vremena otkrili zašto smo tako postupali. U međuvremenu zadovoljavamo se svakojakim neprikladnim racionalizacijama.

Kad bismo bili svesni duha vremena, znali bismo da smo skloni da prvenstveno objašnjavamo iz fizičkog zato što je ranije isuviše mnogo objašnjavano iz duhovnog. Ovo saznanje odmah bi nas kritički usa-glasilo u odnosu na naš »penchant«. Samima sebi bismo rekli: najverovatnije sada radimo obrnuto i zbog toga činimo istu grešku. Mi precenjujemo materijalne uzroke i mislimo da je tek sada nađeno tač-no objašnjenje, pošto uobražavamo da nam je materija poznatija od »metafizičkog« duha. Ali  materija nam je isto tako nepoznata kao i duh. Ο njoj ne znamo ništa. Tek sa ovim saznanjem vraćamo se u stanje ravnoteže. Ovim nikako ne osporavamo usku povezanost psihičkog sa fiziologijom mozga, žlezda i tela uopšte, mi smo duboko uvereni u činjenicu da su naši sadržaji svesti u velikoj meri determinisani čulnim opažanjima, da nam nesvesni hereditet uti-skuje nepromenljiva fizička i psihička karakterna svojstva, na nas ostavlja najdublji utisak sila nagona koja može da sputa, podstakne ili modifikuje duhovne sadržaje. Moramo priznati da je ljudska duša, bilo gde došli sa njom u dodir, najpre i pre svega verni odraz svega što nazivamo materijalnim, empi- rijskim, ovostranim u uzroku, svrsi i smislu. I najzad, shodno priznanjima, čovek se pita da duša na kraju krajeva nije pojava drugog reda, takozvani epifenomen i sasvim zavisna od fizičkog supstrata. Naš praktični razum i ovostranost se slažu sa ovim, a samo naša sumnja u svemoć materije je ono što  nam može dati povoda da kritički osmotrimo ovu naučnu sliku duše.

Ovakvom posmatranju duše već je zamereno da sve duševno čini nekom vrstom izlučevine žlezda — misli kao sekret mozga — i da je to psihologija bez duše. U ovakvom sagledavanju duša svakako da nije nikakav ens per se. nikakva pa i za sebe postojeća stvar, već samo izraz fizičkih materijalnih procesa. Da ovi procesi  imaju svojstvo svesti to je najzad tako,

3                   Jung.                   Odabrana                   dela.                   III                                               33

a kada ne bi bilo tako onda ne bi bilo ni govora ο psihi, pošto tada ni ο čemu ne bi bilo govora, pošto ovo, naime, uopšte i ne postoji. Dakle, svest je conditio sine qua non psihičkog, to jest i sama duša. Zbog toga su sve moderne

»psihologije bez duše« psihologije svesti, u kojima psihički

nesvesno ne postoji.

Naime, ne postoji jedna moderna psihologija, već više njih. To je čudnovato, pošto postoji samo jedna matematika, jedna geologija, jedna zoologija, jedna botanika itd. Ali postoji tako mnogo psihologija, da američki univerzitet može svake godine da publiku-je debelu svesku pod naslovom Psychologies oj 1930 itd. Verujem da psihologija ima toliko mnogo kao filozofija. Naime, isto tako nema samo jedne filozofije, već mnogih. Ovo stanje pominjem zbog toga što između filozofije i psihologije postoji neraskidiva veza, veza koja je zajamčena povezanošću njihovih predmeta — kratko rečeno objekt psihologije je duša, objekt filozofije je svet. Do nedavno psihologija je bila posebni deo filozofije, ali se

sada približava, kako je prorekao Niče, uspon psihologije, koji preti da proguta filozofiju. Unutrašnja sličnost obe disciplino sastoji se u tome što su obe sistematsko formiranje mišljenja ο predmetima koji su izvan potpunog iskustva i zbog toga ne mogu biti dovoljno obuhvaćeni empirijskim razumom. Zbog toga ovi draže spekulativni razum na formiranje mišljenja, koje onda sledi u takvom obimu i takvoj raznorodnosti, da je filozofiji, kao i psihologiji potrebno mnogo debelih svezaka da bi obuhvatila sva različita mišljenja. Obe discipline ne mogu da izađu na kraj jedna bez druge, a stalno jedna drugoj liferuje neizgovorene i obično nesvesne pretpostavke.

Moderno ubeđenje u primat fizičkog u krajnjoj liniji vodi u »psihologiju bez duše«, to jest psihičko u tome ne može biti ništa drugo do biohemijski efe-kat. Moderna, naučna psihologija, koja objašnjava sa stanovišta duha, uopšte ne postoji. Danas se niko ne bi mogao da usudi da naučnu psihologiju zasniva na pretpostavci samostalne, od tela nezavisne duše. Ideja duha po sebi, jednog u samom sebi postojećeg duhovnog svetskog sistema koji bi bio neophodna pretpostavka postojanja autonomne individualne duše, kod nas je u najmanju ruku krajnje nepopularna. Svakako moram dodati da sam još godine 1914. pri takozvanoj Joint Session Aristotelian Society, Mind Association i British  Psychological Society prisu- stvovao simpozijumu u Bedford Collegeu u Londonu, koji je postavio pitanje: Are individual minds contained in God or not? Da li su individualne duše obuhvaćene u Bogu ili ne? Da je neko u Engleskoj pokušao da ospori naučni karakter ovih društava, kojima pripada »creme« engleske inteligencije, ne bi našao naklonjenog slušaoca. Stvarno, ja sam izgleda bio jedini koji se čudio ovoj diskusiji koja je omogućila da se ponovo čuju argumenti XIII veka. Ovaj slučaj je znak da ideja autonomnog duha, čije postojanje se pretpostavlja kao  samo po sebi razumljivo, još nije izumrla svuda u evropskom duhovnom svetu, niti da je postala srednjovekovni fosil.

Sećanje na ovu činjenicu može nam, možda, dati hrabrosti da se uoči i »psihologija sa dušom«, to jest nauka ο duši koja bi bila zasnovana na pretpostavci autonomnog duha. Nepopularnost ovakvog pothvata ne sme da nas uplaši, pošto hipoteza duha nije ništa fantastičnija od hipoteze materije. Kako stvarno nemamo pojma kako psihičko može proisteći iz fizičkog, a psihičko ipak nekako jeste, postoji, slobodni smo da pretpostavimo i obrnuto, da psiha proističe iz duhovnog principa slične nedostupnosti kao materija. Ovakva psihologija svakako ne bi mogla da bude moderna, pošto je suprotno od ovog moderno. Zbog toga moramo, hteli ne hteli, da se vratimo na nauku ο duši naših praotaca, jer su oni bili ti koji su stvorili ovakvu pretpostavku.

Staro shvatanje je bilo da je duša esencijalni život tela, životni dah, neka vrsta životne sile, koja za vreme trudnoće ili rođenja ili oplođenja prelazi u fizis, u prostornost i ponovo napušta samrtno telo sa poslednjim izdisajem. Duša je po sebi i za sebe neprostorno biće, a pošto je pre i posle telesnog po-

stojanja, ona je i bezvremena i praktički besmrtna. Ovo gledište je, posmatrano sa stanovišta moderne naučne psihologije, čista iluzija. Kako ovde ne želimo da se bavimo

»metafizikom«, pa ni modernom, potrebno je bez predrasuda ispitati empirijsku opravdanost ovog starog shvatanja.

Imena koja ljudi daju svom  iskustvu su često di- rektno obaveštajna. Odakle potiče reč duša? Seele (duša), kao i englesko soul, gotsko saiwala, staroger-mansko saiwaló, etimološki je srodno sa grčkim aio-los, pokretno, šareno, sjajno. Grčka reč psiha kao što je poznato naziva se i leptir. Saiwalò je, s druge strane, srodno staroslovenskoj reči sila, snaga. Ova povezanost baca svetio i razjašnjava praznačenje reči Seele: ona je pokretačka sila, životna snaga.

Latinski naziv animus, duh, i anima, duša, je isto što i grčko anemos, vetar. Druga grčka reč za vetar, pneuma, isto tako znači i duh. U gotskom srećemo istu reč kao us- anan, izdisati, a u latinskom an-helare, teško disati, U staronemačkom spiritus sanctus je prevođeno kao atum, Atem (dah). U arapskom je rih, vetar, ruh, duša, duh. Sasvim sličnu srodnost imaju grčko psiha, koja je u vezi sa psiho, dihati, psihos, svež, psihros, hladan, i fiza, meh. Ove veze jasno ukazuju kako je u latinskom, grčkom i arapskom naziv za dušu blizak sa predstavom usta- lasanog vazduha, »hladnog daha duhova«. Zbog toga najverovatnije i primitivno shvatanje daje duši nevidljivo vazdušasto telo.

Razumljivo je bez daljnjega da se, pošto je disanje znak života, dah smatra životom, isto kao i kretanje i pokretačka snaga. Drugo primitivno shvatanje vidi dušu kao vatru ili plamen, pošto je toplota isto tako znak života. Čudnovato, ali ipak ne retko primitivno shvatanje identifikuje dušu sa imenom. Ime individue je njena duša, zbog toga i običaj da ,sе davanjem imena predaka inkarnira duša pretka u novorođenče. Ovo shvatanje ne znači svakako ništa drugo do priznavanje svesti sopstvenog Ja kao izraza duše. Često se duša identifikuje sa senkom, zbog toga je i smrtna uvreda nekome stati na senku.

Stoga je i opasno podne (južnjački čas duhova), pošto je tada senka sasvim mala. što je isto što i životna ugroženost. Senka izražava isto ono što su Grci nazivali sinopados, pozadi sledeći, osećanje neshvatljive žive prisutnosti, zbog čega su i duše nestalih označavane kao senke.

Ovi nagoveštaji mogu pokazati kako je prashva-tanje doživljavalo dušu. Psihičko izgleda kao životni izvor, kao primum movens, kao duhovna ali objektivna prisutnost. Stoga i primitivni čovek zna da razgovara sa svojom dušom, ona ima u njemu glas. pošto ona nije isto što i on sam i njegova svest. Za praiskustvo, psihičko nije zbirni pojam svega subjektivnog i voljnog kao što je to za nas, već nešto objektivno, što živi iz samog sebe i počiva na sa- mom sebi.

Ovo shvatanje je empirijski sasvim opravdano, pošto se ne samo na primitivnom stupnju, već i kod kulturnog čoveka psihičko pokazuje kao objektivno koje je u velikoj meri izvan kontrole naše svesne volje. Tako, na primer, obično ne možemo potisnuti emocije, loše raspoloženje ne možemo preobratiti u dobro, snove ne možemo niti naručiti niti otkazati. Čak i najinteligentnijeg čoveka mogu povremeno da opsednu misli kojih nije u stanju da se oslobodi ni uz najveći napor volje. Naše pamćenje može načiniti sulude skokove kojima možemo samo bespomoćno da se čudimo, a na pamet nam padaju i fantazije koje niti smo ikada tražili niti očekivali. Mi samo volimo da sami sebe uljuljkujemo tvrdnjom da smo gospo- dari u sopstvenoj kući. U stvarnosti smo strahovito upućeni na to da naše nesvesno psihičko samo od sebe ispravno funkcioniše i da nas u danom slučaju ne ostavlja na cedilu. Kad se proučava psihologija neurotičara, onda je čoveku direktno smešno što uop-šte ima psihologa koji psihu poistovećuju sa svešću. A psihologija neurotičara se, kao što je poznato, samo nebitno razlikuje od psihologije takozvanih normalnih, jer ko danas sasvim sigurno nije neurotičan?

S obzirom na ovakvo stanje stvari sasvim je shvatljivo što staro shvatanje duše kao nečeg nezavisnog, ne samo objektivnog već i direktno opasno samovoljnog ima svog opravdanja. Dalja pretpostavka da je ovo tajanstveno biće koje izaziva strah istovremeno izvor života, psihološki je isto tako razumljivo, pošto iskustvo pokazuje kako Ja- bivstvo, naime svest, proističe iz nesvesnog  života. Psihički život malog deteta postoji bez dokazive svesti sopstvenog Ja, zbog čega prve godine jedva da ostavljaju neke tragove sećanja. Odakle dolazi sve ono dobro i korisno što nam pada na pamet? Odakle oduševljenje, inspiracija i svako povišeno životno osećanje? Primitivni čovek u dubini svoje duše oseća životni izvor, on je duboko impresioniran stvaralačkom de-latnošću njegove duše, zbog toga veruje u sve ono što deluje na dušu, naime u magične obrede svih vrsta. Zbog toga je za njega duša život uopšte, za koji on ne uobražava da ga modelira, već da u svakom pogledu zavisi od nje.

Ideja ο besmrtnosti duše, ma kako nam zvučala nečuveno, primitivnoj empiriji nije  ništa izvanredno. Sigurno da je duša nešto neobično. Ona se ne može tačno lokalizovati u prostoru, gde ipak sve postojeće zauzima određeni prostor. Mi pretpostavljamo kao sigurno da su naše misli u glavi, ali već pri osećanjima postajemo nesigurni, pošto izgleda da ona pre nastanjuju predeo srca. Osećaji su potpuno raspoređeni preko celoga tela. Naša teorija je, doduše, da je sedište svesti u glavi. Ali Pueblo Indijanci su mi rekli da su Amerikanci ludi što veruju da su njihove misli u glavi. Svaki razuman čovek misli srcem. Izvesna crnačka plemena svoju psihičku lokalizaciju ne fiksiraju ni za glavu ni za srce, već za trbuh.

Ovoj nesigurnosti prostorne lokalizacije pridružuje se činjenica da psihički sadržaji uopšte poprimaju vanprostorni karakter, čim napuste sferu ose-ćaja. Koje prostorno merilo možemo primeniti za misli? Da li su one male, velike, duge, tanke, teške, tečne, prave, kružne ili kakve? Ako hoćemo da načinimo živu predstavu nekog četvodimenzionalnog bića u određenom prostoru, onda nam je za to sigurno misaono biće model.

Bilo bi mnogo jednostavnije kada bi se postojanje psihe   moglo   jednostavno   osporiti!   Ali   ovde   imamo

neposredno iskustvo ο nečemu postojećem, usađenom u našu izmerenu, odmerenu trodimenzionalniu stvarnost, kojoj zapanjujuće nije slično u svakom po- gledu a ni u detaljima, a ovu ipak odražava. Duša bi mogla biti matematička tačka a istovremeno i čitav svet zvezda nekretnica. Naivnom shvatanju ne možemo zameriti što smatra da se ovako paradoksalno biće graniči sa božanstvom. Kada nema prostora, onda nema ni tela. Telo umire, ali nevidljivo, van-prostorno, može li ono da nestane? Osim toga život i duša su bili pre no što je bilo sopstveno Ja, a kada Ja ne postoji, kao za vreme spavanja ili besvesti, ipak postoje život i duša, kao što pokazuju snovi ili kao što se može videti na drugom. Zašto bi naivno shva-tanje, s obzirom na ovakva iskustva, trebalo da osporava da duša živi s onu stranu tela? Moram priznati da u ovom takozvanom sujeverju mogu da sagledam isto tako malo besmisla kao u rezultatima istraživanja nasleđa ili psihologije nagona.

Da je staro shvatanje duši pridavalo više, čak božansko znanje svakako je razumljivo s obzirom na činjenicu da su stare kulture, unazad sve do primitivnog čoveka, snove i vizije vazda smatrali izvorom saznanja. Nesvesno stvarno raspolaže sa subliminal-nim opažanjima čiji se domašaj graniči sa čudom. Za priznavanje ovog stanja na primitivnom stupnju snovi i vizije koriste se kao važan izvor informacija, a na ovoj psihologiji nastale su moćne, prastare kulture, kao indijska i kineska, od kojih su obe do u tančine, filozofski i praktično razradile unutrašnji put spoznaje.

Uvažavanje nesvesne psihe kao izvora saznanja niukom slučaju nije tako iluzionističko, kako bi to hteo naš zapadni racionalizam. Mi smo skloni da prihvatimo da svo saznanje u krajnjoj liniji uvek potiče od spolja. Danas, međutim, sigurno znamo da nesvesno raspolaže sadržajima koji bi, kada bi mogli da se privedu u svest, značili nepregledan porast saznanja. Moderna ispitivanja instinkata, na primer kod insekata, sabrala su bogat empirijski materijal, koji u najmanju ruku dokazuje da bi čovek, kada bi u danom slučaju tako postupao kao određeni insekt, posedovao moćno saznanje. Naravno da se nikako ne može dokazati da su insekti svesni svog znanja, ali da su ovi nesvesni sadržaji psihička funkcija u to neće sumnjati zdrav ljudski razum. Tako i čovekovo nesvesno sadrži celokupnu životnu i funkcionalnu formu niza predaka, tako da u svakom detetu postoji saobrazna psihička funkcionalna spremnost već pre svake svesti. I u odraslom, svesnom životu ova nesve-sna instinktivna funkcija je prisutna i delatna. U njoj su nagoveštene i prisutne sve funkcije svesne psihe. Nesvesno opaža, ima namere i slutnje, oseća i misli slično svesti. Ovo nam je dovoljno poznato iz iskustva psihopatologije i ispitivanja funkcije snova. Samo u jednom pogledu postoji bitna razlika između svesnog i nesvesnog funkcionisanja psihe. Dok je svest doduše intenzivna i koncentrovana. ona je čisto efemerna (kratkotrajna) i usredsređena na neposrednu sadašnjost i na ono sledeće, a takođe raspolaže samo individualnim iskustvenim materijalom, koji obuhvata nekoliko decenija. Daljno pamćenje je veštačko i u suštini se sastoji od naštampanog papira. Stvar stoji sasvim drugačije sa nesvesnim. Ono, doduše, nije koncentro-vano i intenzivno, već polutamno do tamnog, ono je izvanredno ekstenzivno i može na najparadoksalniji način  sastaviti  najheterogenlje elemente, pored neodređene količine podpragovnih opažanja raspolaže sa neizmernom riznicom nataloženog životnog iskustva svih predaka, koji su samo svojim postojanjem doprineli diferencijaciji vrste. Ako bi nesvesno moglo da se personifikuje, onda bi to bilo kolektivni čovek, s one strane polnih specifiteta, s one strane mladosti i starosti, rođenja i smrti, a raspolagao bi sa približno besmrtnim ljudskim iskustvom od jednog do dva miliona godina. Ovaj čovek bi naprosto bio iznad smena vremena. Sadašnjost bi mu značila isto toliko kao bilo koja godina u stotom milenijumu pre Hristovog rođenja, on bi snevao vekovne snove i bio bi neuporedivi prognostičar na osnovu svog ne-izmernog iskustva. Jer on je bezbroj puta doživeo život pojedinca, porodice, plemena i naroda, i u životnim unutrašnjim osećanjima poseduje postajanje, bujanje i proticanje.

Na žalost, ili možda srećom, on sanja; bar nam tako izgleda kao da ovo kolektivno nesvesno u sebi ne uključuje sopstvenu svest svojih sadržaja, u šta, s druge strane, nismo sasvim sigurni, isto tako malo kao kod insekata. Takođe izgleda da ovaj kolektivni čovek nije osoba, već nešto kao beskrajna struja ili možda more slika ili oblika, koji nam pritiču u svest u snu ili  u nenormalnim psihičkim stanjima.

Bilo bi upravo groteskno kada bismo ovaj beskrajni iskustveni sistem nesvesne psihe označili kao iluziju, pošto je naše vidljivo i opipljivo telo sasvim sličan iskustveni sistem, koji u sebi još uvek nosi vidljive tragove prastarog razvitka, a nesumnjivo je svrhovna, funkcionalna  celina,  inače  uopšte  ne  bismo  mogli  da

živimo. Nikome ne bi palo na pamet da uporednu anatomiju ili fiziologiju smatra besmislom i zbog toga se ne može smatrati iluzijom istraživanje kolektivno nesvesnog ili vrednovanje ovog kao izvora saznanja.

Gledano sa našeg spoljneg stanovišta, duševno nam u suštini izgleda kao odraz spoljnih zbivanja,  pomoću kojih ono nije samo prouzrokovano, već uzročno sazdano. Isto tako nam izgleda kao da bi se nesvesno moglo objasniti samo od spolja i preko svesti. Kao što znate, Frojdova psihologija je načinila ovaj pokušaj. Ovaj poduhvat, međutim, mogao bi da ima stvarnog uspeha samo onda kada bi nesvesno stvarno bilo nešto što nastaje tek kroz individualno postojanje i svest. Ali nesvesno je uvek već prethodno tu, pošto je ono još od iskona nasleđena funkciona spremnost. Svest je kasnije rođeni potomak nesvesne duše. Bilo bi pogrešno život predaka objašnjavati iz poznih epigona (nasljednika), stoga je, po mome mišljenju, pogrešno nesvesno posmatrati u kauzalnoj zavisnosti od svesti. Obrnuto je, stoga, sigurno tačnije.

Ali to je gledište stare psihologije koja je, poznavajući neprocenjivu riznicu tamnog iskustva koje leži skriveno ispod praga efemerne (privremene), individualne svesti, pojedinačnu dušu uvek posmatrala samo kao zavisnu od duhovnog svetskog sistema. Ona nije samo stvorila hipotezu, već joj je bilo iznad svake sumnje evidentno da je ovaj sistem biće sa voljom i svešću, čak da je osoba, i ovo biće nazvala je Bogom, i ovaj joj je bio zbirni pojam sve realnosti. On joj je bio najrealnije biće, prima causa, iz kog se  jedino mogla objasniti duša.  Ova hipoteza ima psihološko opravdanje pošto se ne može smatrati neopravdanim da se biće, koje je u poređenju sa čovekom skoro besmrtno i skoro sa večitim iskustvom, nazove božanskim.

Prethodno rečeno opisuje problematiku psihologije koja se za objašnjenje osnova ne poziva na fizički, već na duhovni sistem, čiji primum movens nije materija i njeni kvaliteti niti energetsko stanje, već Bog. Ovde je vrlo blizu iskušenje da se, uz ukazivanje na modernu prirodnu filozofiju, energija ili élan vital nazove Bog i da se time duh i priroda shvate kao jedno. Sve dok se ovakav eksperimenat ograničava na maglovite visine spekulativne filozofije, ostaje bezopasan. Ali ako sa tim otpočnemo da operišemo u nižim sferama naučnog iskustva, ubrzo ćemo se zaplesti u bezizlazne nejasnoće, pošto se ovde radi ο praktički važnim objašnjenjima. Mi se, naime, ne bavimo psihologijom sa čisto akademskim zahtevima, čija su objašnjenja praktički beznačajna, već nam je  potrebna praktična psihologija, koja je praktički tač-na, koja daje takva objašnjenja koja se moraju potvrditi u svojim praktičnim rezultatima. Na bojnom polju praktične psihoterapije upućeni smo na životne rezultate, gde ne možemo postavljati teorije koje se ne tiču pacijenata ili im čak štete. Ovde je često čak životno važno da li se objašnjava iz fizičkog ili iz duhovnog. Ne zaboravimo da naturalističkom gledištu sve što je duh izgleda kao iluzija, i da obrnuto, duh često mora da odriče i savlada nešto što je nametljiva fizička činjenica, da bi sam mogao da postoji. Ako priznajem samo prirodne vrednosti, pomoću moje fi- zičke hipoteze ću obezvredniti, omesti ili čak razoriti duhovni razvitak mog pacijenta. Ako, međutim, krenem u krajnjoj liniji samo prema duhovnim orijen-tacionim tačkama, onda ću pogrešno shvatiti i izvršiti nasilje nad prirodnim čovekom u njegovom fizičkom pravu postojanja. Ne mali broj samoubistava u psihoterapijskom postupku rezultat je ovakvih promašaja. Da li je energija Bog ili Bog energija, malo me brine, jer to i inače ne mogu znati. Međutim, potrebno je da znam kako se to mora psihološki objasniti.

Moderna psihologija više ne stoji na jednom ili drugom stanovištu, već između na opasnom ne-samo-- nego-i-ono-drugo, jednoj od najzavodljivijih prilika zа krajnje beskarakterni oportunizam! To je neosporno najveća opasnost coincidentia oppositorium, inte- lektualnog oslobođenja od suprotnosti. Kako može iz ovakve ekvivalentnosti dveju suprotnih hipoteza da nastane nešto drugo do bezoblična i neusmerena ne- određenost? Prednost jednoznačnog principa objašnjenja je, nasuprot ovome, očigledna bez daljnjega — on dozvoljava gledište koje daje smer. Neosporno da se ovde radi ο vrlo teškom problemu. Mi moramo imati realnost, realnu osnovu  objašnjenja na koju bismo mogli da se pozovemo, dok je nemoguće da moderni psiholog i dalje uporno nastoji na fizičkom stanovištu, kada mu je jednom postala jasna opravdanost duhovnog stanovišta. Ali ovo drugo stanovište neće moći da sasvim usvoji, pošto se ne mogu zanemariti osnove relativne važnosti fizičkog stanovišta. Na šta čovek, dakle, treba da se osloni?

Za rešenje ovog problema moja razmišljanja su se kretala uglavnom ovako: konflikt između prirode i duha je odraz paradoksnog psihičkog bića, ono ima fizički i duhovni  aspekt  koji  izgleda  kao  protivureč-nost,  pošto

suštinu psihičkog u krajnjoj liniji ne ra-zumemo. Uvek kada čovekov razum hoće da se iskaže ο nečemu što u krajnjoj osnovi nije shvatio i ne može da shvati, on mora, ako je pošten, da se suoči sa protivurećnošću. a da bi ovu bar donekle upoznao, on mora da je raskine u njene suprotnosti. Konflikt između fizičkog i duhovnog aspekta samo je potvrda da je psihičko u krajnjoj liniji neobuhvatno nešto. Bez sumnje to je naše jedino neposredno iskustvo Sve što saznajem je psihičko. Čak i fizički bol je psihički odraz koji trpim, sva moja čulna opažanja koja mi nameće svet neprobojnih stvari koje ispunjavaju prostor su psihičke slike koje jedino predstavljaju moje neposredno iskustvo, pošto su samo one ono što moja svest ima kao neposredni objekt. Da, moja psiha menja i krivotvori stvarnost, tako da su mi po- trebna veštačka pomoćna sredstva da bih mogao da odredim kakve su stvari izvan mene, da je, na primer, ton treperenja vazduha određene frekvence a da je boja određena talasna dužina svetlosti. U osnovi uzev mi smo uvijeni u psihičke slike u tolikoj meri da uopšte nismo u stanju da izvan nas prodremo u suštinu stvari. Sve što možemo da saznamo sastoji se od psihičkog materijala. Psiha je najrealnije bivstvo, pošto je jedina neposrednost. Na ovu realnost može da se pozove psihologija, naime na realnost psihičkog. Ako pokušamo da dublje prodremo u ovaj pojam, izgleda nam kao da izvesni sadržaji ili slike potiču iz takozvane fizičke sredine, kojoj pripada i moje telo, druge pritiču iz takozvanog duhovnog izvora, i izgleda da se razlikuju od fizičkih stvari, ali zbog toga nisu manje realne. Da li zamišljam kakav ću kupiti automobil, ili u kakvom se stanju trenutno nalazi duša mog pokojnog oca, da li me ljuti neka spolj-na činjenica ili misao, psihički je podjednako realno. Samo jedno se odnosi na svet fizičkih, a drugo na svet duhovnih stvari. Kada moj pojam ο realnosti pomerim na psihu, gde je jedino stvarno na mestu, tada prestaje konflikt između prirode i duha kao osnova objašnjenja. Oni postaju samo oznake porekla za psihičke sadržaje, koji se tiskaju u moju svest Kada me opeče vatra, ne sumnjam u realnost vatre Ali kada strahujem da bi mogao da se pojavi duh, tada tražim zaštitu iza pomisli da je to samo iluzija. Međutim, kao što je vatra psihička slika određenog predmetnog zbivanja, čija je fizika u krajnjoj liniji još nepoznata, tako je i moj strah od aveti psihička

slika duhovnog porekla, isto tako realna kao vatra, pošto mi stvara realni strah, isto kao što mi vatra uzrokuje realni bol. Kojim duhovnim zbivanjem u krajnjoj liniji ističe strah od aveti, nepoznato mi je isto kao što mi je nepoznata priroda materije. I kao što mi ne pada  na pamet da prirodu vatre objasnim drugačije do pomoću hemijskih i fizičkih pojmova, tako isto i ne pomišljam da strah od aveti razumem drugačije do pomoću duhovnih faktora.

Činjenica da je neposredno iskustvo samo psihičko i da zbog toga neposredna realnost može biti samo psihička, objašnjava zašto su primitivnom čo-veku duhovi i magična dejstva isto tako predmetni kao i fizički događaji. Primitivni čovek svoje pra-iskustvo još nije pocepao u suprotnosti. U njegovom svetu još se uzajamno prožimaju duh i materija, a bogovi još tumaraju po šumama i dolinama. On je još kao dete, tek polurođeno, još sneno zatvoren u svoju dušu, u svet kakav stvarno jeste, još neizobli-čen saznajnim teškoćama tek svitajućeg razuma. Iz raspada duha i prirode Zapad je sačuvao prirodu u koju veruje saobrazno temperamentu i u koju se sve više upliće sa svim bolnim i očajničkim pokušajima produhovljavanja. Nasuprot tome Istok je odabrao duh koji materiju objašnjava kao Maja, da bi dre-mao u sumraku azijatske prljavštine i bede. Ali kako postoji samo jedna zemlja, a Istok i Zapad ne mogu jedno čovečanstvo da razdvoje u dve različite polovine, tako još postoji psihička realnost u prvobitnom jedinstvu i čeka na napredak čovekove svesti od vere u jedno a osporavanje drugog do priznavanja oba kao konstitutivnih elemenata jedne duše.

Ideja psihičke realnosti mogla bi se označiti kao najbitnija tekovina moderne psihologije, kada bi kao takva bila priznata. Ali izgleda mi da je opšti prodor ove ideje samo pitanje vremena. Ona mora da prodre, pošto već samo ova formula dozvoljava da se raznolike psihičke pojave procenjuju u svojim specifičnostima. Bez ove ideje neizbežno se pomoću objašnjenja povremeno vrši nasilje nad polovinom psihičkog. Međutim, sa ovom idejom stičemo mogućnost

4Γ

-»

da obeštetimo onu stranu duševnog života koja se izražava u sujeverju i mitologiji, u religijama i filozofiji. A ovaj aspekt duše zbilja nije za potcenjivanje. Istina koja se prima preko čula možda je dovoljna razumu, ali ona nikada ne daje smisao čovekovog života, koji zahvata i osećaje i izražava ih. Snage ose-ćaja su, međutim, često faktori koji uglavnom i u krajnjoj liniji odlučuju u dobrom kao i u zlu. Ako te snage ne pomognu našem razumu, onda je ovaj obično nemoćan. Da nas nisu, možda, razum i dobra na-mera odvratili od svetskog rata ili od bilo kakvog drugog katastrofalnog bezumlja? Ili su možda naj- veći duhovni i socijalni preokreti nastali iz razuma, kao na primer, preobražaj antičke privrede u sred-njovekovnu? Ili eksplozivno širenje islamske kulture?

Kao lekara, naravno da me neposredno ne dotiču ova pitanja od svetskog značaja, ja imam posla sa bolesnikom. Ako je već bila predrasuda dosadašnje medicine da bolest po sebi i za sebe treba tretirati i lečiti, ipak se u novije vreme sve jače čuju glasovi koji ovo mišljenje oglašavaju zabludom i zalažu se ne za lečenje bolesti, već bolesnog čoveka. Ovaj isti za-htev nameće nam se u lečenju duševnih bolesti. Sve više i više skrećemo pažnju sa vidljivih oboljenja i usmeravamo je na celog čoveka, pošto smo uvideli da upravo duševne bolesti nisu lokalizovani, usko ograničeni fenomeni, već simptomi izvesnog krivog stava celokupne ličnosti. Stvarno izlečenje stoga se nikada ne može očekivati od lečenja ograničenog jedino na smetnje, već samo od lečenja celokupne ličnosti.

U vezi sa ovim sećam se jednog vrlo instruktivnog slučaja. Radilo se ο vrlo inteligentnom mladom čoveku, koji je na osnovu podrobnog proučavanja stručne medicinske literature izradio iscrpnu analizu svoje neuroze. On je sa sobom doneo svoje rezultate u obliku prave, izvanredno napisane monografije, tako reći spremne za štampu i zamolio me da pročitam manuskript i da mu onda kažem zbog čega još uvek nije ozdravio, iako bi, prema njegovom naučnom mišljenju, morao zapravo biti zdrav. Na osnovu te literature morao sam da  mu priznam da bi on mo

гао biti izlečen ako se radilo samo ο uvidu u kauzalnu strukturu neuroze. Što nije izlečen mora da je uzrok u tome što on u svom opštem stavu prema životu pravi principijelnu grešku, koja se svakako nalazi s onu stranu simptomatologije njegove neuroze. Već u njegovoj anamnezi uočio sam da zimu često provodi u Nici ili Sen Moricu. Zapitao sam ga ko zapravo plaća ove izlete, pa se ispostavilo da neka sirota učiteljica, koja ga voli, odvaja od rođenih usta da bi ušteđenim novcem omogućila mladiću ove oporavke. U ovoj nesavesnosti leži osnov neuroze i objašnjenje zašto ne pomaže ni sav naučni uvid. U ovome je principijelna greška, u moralnom stavu. Pacijent je smatrao moje mišljenje krajnje nenaučnim, pošto moral nema ničega zajedničkog sa naukom. On je verovao da se nemoralnost, koju on u suštini nije podnosio, može naučno zbrisati, a konflikt i ne postoji, pošto mu ljubavnica daje novac dobrovoljno. Naučno se  ο ovome može misliti kako god ko hoće, što, međutim, ne menja činjenicu da velika većina civilizovanih ljudi jednostavno ne podnosi ovakav stav. Moralni stav je realan faktor, sa kojim mora računati psiholog ukoliko želi da izbegne teške pogreške. Isto važi i za činjenicu da su izvesna racionalno neosnovana religijska ubedenja za mnoge ljude životna neophodnost. To su, opet, psihičke realnosti, koje mogu da izazovu i da izleče bolest. Kako često sam čuo ovaj uzvik od mojih bolesnika: »Kada bih samo znao da moj život ima bilo kakav smisao i svrhu, tada mi uopšte ne bi trebala sva ova neurotska priča!« Da li je dotični bogat ili siromašan, da li ima ili ne porodicu i položaj, ništa ne znači, pošto mu ove činjenice ni izdaleka nisu dovoljne kao životni smisao. Mnogo pre se radi ο iracionalnoj neophodnosti takozvanog duhovnog života, koji dotični ne može steći ni preko univerziteta, ni biblioteka, niti preko crkve. On ga ne može primiti jer taj život dotiče samo njegov razum ali ne obuhvata  njegovo srce. U jednom ovakvom slučaju ispravno upoznavanje duhovnog faktora od strane lekara je naprosto po život važno, a ovoj neophodnosti pacijentovo nesvesno izlazi

u susret utoliko što, na primer, u snovima proizvodi sadržaje čija se priroda mora suštinski smatrati re- ligioznom. Prevideti duhovno poreklo ovih sadržaja znači pogrešno lečenje uz odgovarajući neuspeh.

U stvari, duhovne opšte predstave su neophodni sastavni deo duševnog života, koji se može dokazati kod svih naroda koji koliko-toliko uživaju artikuli-sanu svest. Njino   delimično   odsustvo   ili   čak   njihovo   uzgredno

osporavanje kod kulturnih naroda mora se stoga shvatiti kao znak degeneracije. Pošto je dosadašnji razvitak psihologije bacao težište na fizičku uslovljenost duše, budući zadatak psihologije biće istraživanje duhovne uslovljenosti psihičkih procesa. Prirodna istorija duha danas se nalazi još u stanju koje se može uporediti sa stanjem prirodnih nauka u XIII veku. Tek smo započeli da skupljamo iskustva.

Ako moderna psihologija uopšte sme da se hvali da je skinula veo sa prekrivene slike duše, onda je to onaj veo koji je do sada skrivao njenu biološku pojavu od istraživačkog pogleda. Današnje stanje mogli bismo da uporedimo sa stanjem medicine u XVI veku, kada se započelo sa upoznavanjem anatomije, dok se ο psihologiji nije imalo ni pojma. Tako nam je danas duhovni život duše poznat tek u najmanjim delićima. Doduše, danas znamo da postoje duhovno uslovljeni procesi promene koji, na primer,  čine osnovu inicijacije, poznate iz psihologije primitivnih naroda, ili stanja uslovljenih jogi postupcima. Ali još nam nije uspelo da utvrdimo njihovu svojstvenu za-konomernost. Jedino znamo da veliki deo neuroza počiva na poremećaju ovih procesa. Psihološkim istraživanjima nije se uspelo da se skinu mnogobrojne koprene sa slike duše, pošto je ova nepristupačna i tamna kao i sve duboke tajne života. U osnovi uzeto ne možemo učiniti ništa više do da pričamo ο tome šta smo već pokušali i šta još planiramo da činimo u budućnosti da bi bar približno rešili tu veliku tajnu.