VIII

OSNOVNA PITANJA PSIHOTERAPIJE

Nije tako davno da se u medicinskim publikaci­ jama, pod naslovom »Terapija«, posle niza opisa te­ rapijskih postupaka i recepata, mogla pročitati i reč

»psihoterapija«. Sta se pod tim podrazumevalo, osta­ lo je obavijeno značajnom tamom. Hipnoza, sugestija,

»persuazija«, katarktična metoda, psihoanaliza, Ad - lerovo odgajanje ličnosti, autogeni trening, itd.? Ovo nabrajanje jasno predočava neodređenu raznolikost mišljenja, shvatanja, teorema i metoda, koje sve za­ jedno idu pod nazivom »psihoterapija«.

Kada se otkrije nov, nenastanjeni kontinent, onda tamo nema zemljopisnih karti, nema imena, pu- teva, i svaki novi pionir, koji stupi na njegovo tle, priča nešto drugo o njemu. Izgleda da se desilo nešto slično kada su se lekari prvi put sreli sa nepoznatom zemljom — psihom. Jedan od prvih, kome imamo da zahvalimo za bar donekle jasne izveštaje, je Para- celzus. Njegovo vanredno znanje, iz koga katkada zjape naslućene dubine, izraženo je, međutim, jezi­ kom opterećenim duhom XV I veka. On se ne sastoji samo od demonolikih i alhemijskih predstava  već i od Paracelzusovih neologizama, čiji bujni raskoš kompenzuje potajno osećanje niže vrednosti i odgo­ varajuće težnje za uvažavanjem njihovog, često ne bez razloga pogrešno shvaćenog stvaraoca. Prirodno vek

[»] Objavljeno u  Dialectica,  NeuchateL  1951,  Bd.  V,  H. 1. S. 8—24.

nauke, koji je zapravo počeo sa XVII vekom, zajedno sa nevrednom zbrkom prosuo je i bisere Paracelzu- sove medicine. Tek dva stoleća kasnije naišla je nova empirija, naime Mesmerovo (Mesmer) učenje o ži­ votnom magnetizmu, proisteklo s jedne strane iz praktičnog iskustva, koje bismo danas pripisali su­ gestivnom fenomenuj a s druge iz starog, alhemijskog učenja. Ovom linijom kretali su se lekari romantike, čije interesovanje se, shodno tome, okrenulo somnam- bulizmu. Time su postavljene osnove za kliničko ot­ krivanje histerije. Ali bilo je potrebno skoro još jedno stoleće, dok su Sarko i njegova škola doneli bar do­ nekle Čvrste pojmove u ovo područje. Dublje i tač- nije poznavanje histeričnih fenomena zahvaljujemo Zaneu (Pierre Janet) a sistematsko istraživanje i opi­ sivanje sugestivnih fenomena dvojici francuskih le­ kara, Libolu i Bernemu (Liebault, Bernheim), kojima se u Svajcarskoj priključio Forel (August Forel). Za upoznavanje kauzalnosti psihogenih simptoma Bro- jer-Frojdovo otkriće afektivnih izvora značilo je od­ lučujući prodor u područje psihologije. Činjenica da u osnovi histerije leže iz svesti izgubljene slike seća- nja i njihov osećajni ton, neposredno je dovela do postulata nesvesnog sloja psihičkih zbivanja. Ovo po- slednje se nije pokazalo kao somatsko, kao što je bila sklona da prihvati tadašnja akademska  psihologija, već kao psihičko, pošto se ponašalo upravo kao psi­ hička funkcija samo slučajno  oduzeta svesti, to jest asocijacijama sa sopstvenim Ja. Kao sto je Zane, ot­ prilike istovremeno i nezavisno od Frojda  dokazao, ovo važi za histerične simptome uopšte. Ali dok je Zane sumnjao da je izvesna specifična slabost osnova ovog oduzimanja iz svesti, Frojd je ukazao na to da je slikama sećanja etiološki zajednički neprijatni a- fektivni ton. Stoga nije bilo teško njihov gubitak iz svesti objasniti potiskivanjem. On je zato etiološke sadržaje shvatio kao ink'ompatibilne sa tendencijama svesti. Ova hipoteza se oslanjala na činjenicu da po­ tisnuta sećanja u različitom pogledu izazivaju jednu moralnu cenzuru i to zbog njihove traumatske ili mo­ ralno sablažnjive prirode.

Frojd je sa velikim heurističkim uspehom teo­ riju potiskivanja preneo na celokupno područje psi- hogenih neuroza; pa čak prodreo još dalje, naime sve do objašnjenja  fenomena kulture. Tako je dospeo u područje opšte psihologije, koja je tada bila poverena filozofskom fakultetu. Osim verbalnih pojmova i ne­ koliko metodskih gledišta, praktična psihologija le­ kara u svakom slučaju mogla je malo šta da pozajmi od opšte psihologije, i tako je medicinska psihologija, koja se odmah u početku susrela sa nesvesnom psi­ hom, zapravo  zakoračila u prazninu. Pojam nesves­ nog je, uz retke izuzetke, sa odvratnošću odbacivan od strane akademske psihologije i tako su samo feno­ meni svesti ostali predmet psihološkog istraživanja. Stoga je sudar medicinske sa važećom opštom psiho­ logijom bio znatan. Na drugoj strani Frojdovo otkriće formiralo je, nasuprot čisto somatskoj orijentaciji lekara, isto tako izazivački kamen spoticanja. Ovo je ostalo ovako i sledećih pedeset godina. Da bi se ovoj slici dodale nove crte, bio je potreban pravac tako­ zvane psihosomatske medicine, prenesen iz Amerike. Ali opšta psihologija još uvek nije želela da iz činje­ nice  nesvesnog  izvuče  neophodne  konsekvence.

Prodor  u  nepoznatu,  novu  zemlju  u  sebi  uvek krije izvesne opasnosti: pionir je pri svom poduhvatu upućen na onaj alat i opremu, koje tako reći slučajno ima sa sobom. To je u našem slučaju njegovo obra­ zovanje u somatskoj medicini, njegovo opšte obrazo­ vanje i pogled na svet, što sve uglavnom počiva na njegovim subjektivnim, delom od temperamenta za­ visnim, a delom socijalnim pretpostavkama. Njegove medicinske pretpostavke osposobljavaju ga da isprav­ no procenjuje socijalni i biološki aspekt iskustvenog materijala a njegovo  opšte  obrazovanje omogućuje mu da približno obuhvati karakter potiskujućeg fak­ tora;  njegov  pogled  na  svet,  konačno,  pomaže  mu uopštavanje a time i uključivanje njegovih posebnih saznanja u veliku celinu. Ali ako se istraživanje kreće u nekom do  sada neotkrivenom i  stoga nepoznatom području, pionir uvek mora biti svestan toga da neko drugi, ko na drugom mestu stupi na novi kontinent

sa drugačijom opremom može skicirati sasvim druga­ čiju sliku.

Frojdu se desilo da je njegov učenik Alfred Ad - ler razvio shvatanje koje neurozi dodeljuje sasvim drugačiji lik. To više nije seksualni nagon, odnosno princip zadovoljstva koji dominira slikom, već nagon. za  moći  (nagon  za  uvažavanjem  sopstvene  ličnosti,

»muški protest«, »želja da se bude gore«).  Kao što sam pokazao na jednom konkretnom slučaju,2 obe teorije se uspešno mogu primeniti na jednom te istom slučaju, a osim toga psihološki je  opšte  poznato  da su oba nagona u ravnoteži a isto tako da je  često jedan drugome podređen. Adler je ostao isto tako jednostran kao i Frojd, a obojici je zajedničko jedno, da ne samo neuroze već i čoveka objašnjavaju iz Senke, to jest iz moralne manje vrednosti.

Ovakvo stanje stvari odgovara postojanju ličnog merila, subjektivnog predubeđenja, koje nikada nije bilo podvrgnuto kritici. Krutost, sa kojom obojica za­ stupaju svoja gledišta, znači, kao i uvek, kompenza­ ciju za potajnu nesigurnost i unutrašnje sumnje. Či­ njenice koje opisuju ova  dva  istraživača,  održavaju se cum grano salis. Njihovo tumačenje, međutim, može se privesti u delo kako na jedan tako i na drugi način, to jest oba su netačna, odnosno međusobno se dopunjuju. Iz toga se može izvući pouka da je dobro u da tom slučaju uzeti u obzir oba shvatanja.

Osnova ovoj prvoj dilemi medicinske psihologi­ je leži po svoj prilici u tome što lekari nisu nailazili na već obrađeno polje, budući da im opšta psihologija nije imala ništa da ponudi na polju činjenica. Stoga su bili upućeni na sopstvenu, subjektivno prejudici­ ranu opremu. Iz toga je za mene proistekla nepo­ sredna neophodnost da se jednom ispita sa kojim se stavovima objekta (pa ma ko ovo bio) čovek uopšte susreće. Shodno tome postavio sam niz tipova, koji skupa počivaju na svagdašnjoj dominaciji jedne ili druge orijentacione funkcije svesti, i time sam prob­ no skicirao shemu u koju se mogu uključiti različiti

* Vber die Psychologie des Vnbevmssten, 87, 6. Izd., 1948,

S. 38, Ges. Werke, Bd. 7, Par. 16—55.

empirijski stavovi. Iz toga proističe ništa manje do osam teorijski mogućih gledišta. Ako uz to uračuna­ mo sve ostale manje ili više individualne pretpostav­ ke, onda iz toga proizilazi bezbroj  mogućnosti shva­ tanja, koja sva imaju bar svoju subjektivnu opravda­ nost. Ali time kritika psiholoških pretpostavki u od ­ nosu na svaku teoriju postaje imperativna neophod­ nost. Na žalost, ovo još nije svuda shvaćeno, inače izvesna gledišta ne bi mogla biti zastupana sa toliko upornosti i zaslepljenosti. Ali da je to tako može se shvatiti samo ako se uzme u obzir šta znači subjek­ tivni prejudicijum: on je po pravilu više ili manje brižljivo izgrađeni produkt celokupnog životnog is­ kustva individue. On nastaje iz sukoba individualne psihe sa uslovima sredine i stoga po pravilu stvara jed ­ nu subjektivnu varijantu opšteg iskustva; a da bi sud postao nešto opštiji, potrebna je već brižljiva samokri­ tika i, opsežan uporedni rad. Ali što se čovek pri ovom neophodnom nastojanju više oslanja na principe sve­ sti, tim više i raste opasnost da se iskustvo tumači u njihovom smislu, a time se činjenice nasilno teoreti­ ziraju. Naše psihološko iskustvo je još isuviše mlado i isuviše malo prošireno da bi omogućilo opšte teorije. Istraživanju je pre svega potrebno još mnoštvo činje­ nica koje osvetljavaju suštinu duše,  pre nego što bi i pomislili na to da postavljamo opšte važeća načela. Pre svega moramo se držati pravila da svako psiho­ loško načelo može polagati pravo na značenje tek onda kada je prihvaćen kao važeći i njegov smisao koji proističe iz njegovog preokretanja.

Lični prejudicijumi kao i oni proizišli iz pogleda na svet stoje doduše ozbiljno na putu psihološkog donošenja suda. Ali oni mogu biti eliminisani sa ne ­ što dobre volje i uvida. Već je Frojd prihvatio moj predlog da bi trebalo da se svaki lekar, koji se u tera­ pijske svrhe bavi nesvesnim svojih pacijenata, pret­ hodno podvrgne tzv. samoanalizi. Svi uviđavni psi­ hoterapeuti, koji priznaju neophodnost privođenja u svest nesvesnih etioloških činjeničnih stanja, slagali su se sa ovim gledištem. Bez daljnjeg je shvatljivo i stotinama puta iskustvom potvrđeno da lekar ono što

ne vidi kod sebe, kod pacijenta ili uopšte ne opaža ili, ako je to slučaj, onda u preteranoj meri, i da po­ tencira ono čemu je sam nekontrolisano sklon te pro­ klinje kod drugog ono što kod sebe osuđuje. Kao što se s pravom zahteva od hirurga da njegove ruke ne budu infektivne, tako se mora sa posebnim akcentom zahtevati da psihoterapeut na sebi sprovede dovoljno samokritike, odnosno da u svako doba bude na to spreman, što će mu se onda nametnuti kao neophod­ nost, kada kod pacijenta naiđe na nesavladljive ot­ pore, koji su možda i opravdani. Pacijent je, naime, tu da bi bio lečen a ne da bi se verifikovala neka te­ orija. Naime, u širokom polju praktične psihologije nema teorije koja, u datom slučaju, ne bi mogla biti skroz pogrešna. Naročito treba odbaciti nazore da su otpori pacijenta uvek neopravdani. Otpor, naime, može dokazati da terapijska procedura počiva na ne- tačnim pretpostavkama.

Temu samoanalize ističem iscrpno zbog toga što se od nedavno primećuje tendencija da se lekarski autoritet prihvati kao postojeći eo ipso i da se opet inauguriše psihoterapija ex  cathedra;  namera,  koja se ni po čemu ne razlikuje od nešto zastarelijeg su­ gestivnog postupka, čija je nedovoljnost odavno po­ znata. (Ovo ne treba shvatiti da je time rečeno da uopšte ne postoje indikacije za sugestivnu terapiju).

Uviđavni psihoterapeuti su već dugo svesni da svako komplikovano lečen je predstavlja individualni, dijalektički proces, u kome lekar kao ličnost učestvu­ je koliko i pacijent. Prilikom takve rasprave značajno je pitanje da li lekar ima isto onoliko uvida u svoja sopstvena psihička zbivanja koliko očekuje od paci­ jenta i to, naravno, vrlo značajno naročito u odnosu na tzv. raport, tj. odnos poverenja, od kojeg u kraj­ njoj liniji zavisi terapijski uspeh, pošto u datom slu­ čaju pacijent može steći svoju unutrašnju sigurnost samo iz sigurnosti njegove veze sa  ljudskom  lično­ šću lekara. Sa lekarskim autoritetom može se štošta sprovesti kod lakovernih ljudi. Ali za kritički pogled ovaj je isuviše providan. Iz ovog razloga je i psiho­ loški  terapeut koji  je  bio  prethodnik  lekara,  naime

sveštenik, u velikoj meri izgubio svoj autoritet bar kod obrazovane klijentele. Stoga teški slučajevi znače, kako za pacijenta tako i za lekara, ništa manje do probu ljudskih vrednosti. Zbog toga lekar mora biti koliko je moguće bolje pripremljen i to na taj način što će se i sam podvrći analitičkom postupku. Ova analiza lekara sigurno da nije idealno i apsolutno si­ gurno sredstvo da spreči iluzije i projekcije. Ali ona može mladom psihoterapeutu bar da demonstrira ne­ ophodnost samokritike i da podrži izvesnu spremnost za to. Nijedna analiza ne bi bila u stanju da za uvek ukloni sve nesvesnosti. Covek beskonačno uči i  ni­ kada ne treba da zaboravi da svaki novi slučaj naba­ cuje probleme i da time daje povoda do tada nekon- stelisanim nesvesnim pretpostavkama. Bez isuviše velikog preterivanja moglo bi se reći da se skoro po­ lovina svake terapije, koja zadire  u  dubinu,  sastoji od samoprovere lekara, pošto on može dovesti u red kod pacijenta samo ono što je u sebi samo postavio ispravno. Nije greška ako se oseća pogođenim od strane pacijenta: on može da leci samo u onoj  meri u kojoj je ranjen. Ovim se ne želi da kaže ništa drugo do ono što kazuje grčki mit o ranjenom lekaru.3

Problemi o kojima je ovde reč, tako reći se ne postavljaju u području tzv. »male« psihoterapije. Tu se već može izaći na kraj  sa sugestijom, dobrim sa- vetom, objašnjenjem. Nasuprot tome neuroze ili psi- hotična granična stanja kod komplikovanijih i inteli­ gentnih ljudi često zahtevaju ono što se naziva »veli­ ka« psihoterapija, naime dijalektičku proceduru. Da bi se ovo poslednje moglo sprovesti sa nekim izgle­ dima na uspeh, moraju se, ako je ikako moguće, eli- minisati ne samo subjektivne već pretpostavke po­ gleda na svet. Muhamedanac se ne može tretirati sa hrišćanskim pretpostavkama, niti pars jevrejskom or- todoksnošću, niti hrišćanin antičko-mnogobožačkom filozofijom, a da se, po prilici, ne prokrijumčari opa­ sno strano telo. Sigurno da se ovakve stvari prakti- kuju stalno  i  ne  uvek  sa  lošim  uspehom,   ali   one

s     K. Kerenyi, 94, S. 84.

predstavljaju eksperiment čija mi legitimnost izgleda sumnjiva. Po mogućstvu ne treba razarati vrednosti koje se nisu pokazale direktno štetnim. Hrišćanski pogled na svet zameniti materijalističkim smatram pogrešnim isto kao i nastojanja da se materijalističko ubeđenje odbaci. To su zadaci za misionara, ali ne i za lekara.

Nasuprot  meni,  mnogi  psihoterapeuti  smatraju da problemi pogleda na svet uopšte ne dolaze u pi­ tanje u  terapijskom  procesu.   Etiološki   faktori  su, smatraju oni, svi bez razlike pitanja lične psihologije. Ali ako ove faktore stavimo nešto preciznije pod lupu, onda se stiče sasvim drugačija slika. Uzmimo, na pri­ mer,  seksualni  nagon  koji  u  Frojdovoj  teoriji  igra tako veliku ulogu. Ovaj nagon nije, kao svaki nagon uopšte, lična tekovina, već objektivna  i opšta datost, koja  nema ni najmanje  posla  sa željama,  htenjima, mišljenjem i odlučivanjem. To je sasvim bezlična sila, sa kojom pokušavamo da se raspravimo sa svakako subjektivnim procenama i sudovima pogleda na svet. Od ovih poslednjih u ličnu sferu spadaju samo sub­ jektivne premise (pa i ove samo delimično); one, ve­ zane za pogled na svet,  čovek je međutim najvećim delom primio zahvaljujući uticaju sredine a samo si­ ćušni deo  lično  izgradio ili  izabrao  svesno.  Kao  što nalazim da sam oformljen pomoću spoljnih i  objek­ tivno socijalnih uticaja, tako sam i pomoću unutraš­ njih,  najpre  nesvesnih  datosti,   koje   sam   naprosto označio kao subjektivni faktor. Jedan, naime ekstra-

^vertno nastrojen, uglavnom se zasniva na socijalnim vezama, drugi, introvertno nastrojen, uglavnom na subjektivnom faktoru. Prvi najvećim delom ne opaža svoju subjektivnu određenost, čak zazire od toga. Drugi pokazuje malo interesovanje za socijalne veze, rado ih previđa i oseća ih kao teret, ako ne i kao ne­ što što izaziva strah. Svet veza i odnosa jednom iz­ gleda kao nešto bitno, normalno, vredno stremljenja, drugom je u prvoj liniji stalo do unutrašnje dosled- nosti, slaganja sa samim sobom.

Pri analizi ličnosti kod ekstravertnog se ispostav­ lja da on svoje učlanjivanje u svet veza i odnosa is-

kupljuje pomoću nesvesnosti o njegovom subjektu, odnosno pombću iluzije o sebi samom; nasuprot tome kad introvertnog da on pri ostvarenju svoje ličnosti u zajednici i ne sluteći čini najgrublje greške i najap- surdnije nesmotrenosti. Već ova oba opšte poznata tipična stava — nezavisno od tipično psiholoških tem- peramenata koje je opisao Krečmer (Kretschmer) — pokazuju kako se malo može učiniti za čoveka i nje­ govu neurozu koristeći jednu jedinu teoriju.

Po pravilu ove subjektivne premise su nepoznate pacijentu, a na žalost mnogostruko i lekaru,  zbog čega je ovaj isuviše često u iskušenju da previdi staru istinu: Quod licet Jovi non licet bovi, ili ono što jed­ nome koristi drugom je štetno, i da time otvara vrata koja treba da ostanu zaključana i obrnuto.  Kao što je pacijent u najvećoj meri žrtva svojih subjektivnih premisa, tako je i lekar, iako u manjoj meri, pošto su ove bar proistekle iz poređenja većeg broja slučajeva, što je odstranilo isuviše individualne varijante. Me ­ đutim, ovo važi samo u ograničenoj meri za lični, prethodno doneseni sud  njegovog  stvaraoca.  On  će se, doduše, uporednim radom donekle ublažiti, ali le- karskoj delatnosti ipak dati izvesnu prebojenost i po­ staviti izvesne granice. U zavisnosti od toga jedan ili drugi  nagon,  jedan  ili  drugi  pojam  postaće  granica a time i prividni princip, koji onda znači kraj istra­ živanja. Unutar ovog okvira može se sve tačno po- smatrati i shodno subjektivnoj pretpostavci logično tumačiti, što je kod Frojda kao i Adlera bez sumnje slučaj, a ipak ili upravo stoga, kao  što smo videli, proizašla su krajnje različita shvatanja koja — primo vista — jedva da se mogu pomiriti. Osnova za  ovo leži, kao što se lako može videti, u svagdašnjoj sub­ jektivnoj premisi, koja akumulira ono što odgovara, a nepodesno eliminiše.

U istoriji nauke ovakav razvitak nikako nije izu­ zetak, već pravilo. Stoga onaj ko zamera medicinskoj psihologiji da ne može da se složi čak ni oko sopstve­ nih teorija, taj potpuno zaboravlja da još nijedna nauka nije ostala u životu bez divergentnih teorijskih gledišta. Ovakva neslaganja stvaraju, kao i uvek, po-

lažnu tačku za nova pitanja. Tako je i ovde bio slučaj. Dilema Frojd-Adler našla je svoje rešenje u prizna­ vanju različitih principijelnih stavova, koji uvek stav­ ljaju akcenat na određeni aspekt celokupnog pro­ blema.

Odavde proističu mnoge mogućnosti daljeg istra­ živanja. Pre svega interesantan je problem apriori- stičkog tipa određenog stava i funkcija koje  ovome leže u osnovi. Na ovoj liniji kreću se Roršahov test, psihologija geštalta i dalji pokušaji postavljanja ti­ pičnih razlika. Jedna druga, kako mi izgleda isto tako važna mogućnost jeste istraživanje faktora pogleda na^svet, koji, kao što smo videli, imaju odlučujući značaj pri izboru i odlučivanju. Oni ne dolaze u obzir samo pri etiologiji neuroza, već i prilikom ovrednji- vanja analitičkih rezultata. Već je Frojd, sa snažnim naglašavanjem, ukazao na funkcije moralne »cenzu­ re« kao na uzrok potiskivanja, pa se čak osećao pri­ nuđenim da religiju prikaže kao jedan od onih neu- rotizirajućih faktora, koji  podržavaju  infantilne oblike želja.  I premise pogleda  na  svet  su  ono  što, s obzirom na »sublimaciju«, ima odlučujuće sadej- stvo; drugim recima, to su kategorije vrednosti za­ snovane na pogledu na svet, koje treba pomoću ogo­ ljenih tendencija, dobijenih analizom nesvesnog, čas pospešujući, čas kočeći, uključiti u životni plan paci­ jenta. Ne samo u odnosu na etiologiju,  već  i — što je mnogo važnije — u odnosu na terapiju i neizbežno ponovno izgrađivanje ličnosti istraživanju takozvanih faktora pogleda na svet pripada posebno veliki zna­ čaj, što je već Frojd — svakako u negativnom smeru

—      potvrdio svojim kasnijim radovima. Važan deo ove premise je ono što je Frojd nazvao »nad-ja«, na­ ime  zbir svih  svesno  predatih  kolektivnih  ubeđenja i vrednosti, koji, kao Mojsijev zakon  ortodoksnom Jevrejinu, predstavljaju sopstvenom Ja nadređeni, konsolidovani psihički sistem, iz koga proizilaze dej ­ stva koja predstavljaju izvore konflikata za Ja.

Pored toga Frojd je već primetio da nesvesno po prilici produkuje slike koje se ne smeju drugačije nazvati do arhaične. One se naročito sreću u snovima

i fantazijama. On se već trudio oko »istorijskog« tu­ mačenja ili amplifikacije ovakvih simbola, kao na primer u tumačenju motiva dveju majki  u  jednom snu Leonarda da Vinčija.4

Poznata je činjenica da ono što predstavlja tzv. nad-ja, odgovara »representations collectives«, pojmu koji je postavio Levi-Bril (Levy-Bruhl) za psihologiju primitivnih naroda. To su opšte predstave i kategorije vrednosti koje počivaju na mitološkim pramotivima, a koje psihički i socijalni život primitivnog čoveka tako reguliše i uobličava kao za nas važeća opšta ubeđenja, shvatanja i etičke vrednosti,  pomoću ko­ jih smo odgajani i pomoću kojih se orijentišemo u svetu i životu. Oni zadiru, kao što je opšte poznato, skoro automatski u svaki čin naših izbora i odluka, kao i u formiranje naših shvatanja. Stoga, ako malo razmislimo, skoro uvek možemo objasniti zašto nešto činimo i iz kojih opštih pretpostavki potiče naš sud i naša odluka. Neurotski pogrešni zaključci i pogreš­ ne odluke, koji deluju patogeno, sastoje se, po pra­ vilu, od konflikta sa ovim premisama. Onaj ko unutar ovih može živeti bez trenja, taj je tako uključen u našu zajednicu, kao primitivac koji plemenska pra­ vila uzima kao apsolutni putokaz.

Postoji mogućnost da neka individua zbog raz- lične lične dispozicije (bez obzira u čemu se ovo ogleda) više ne sadrži kanon kolektivnih ideja i da zbog toga ne dođe samo u  konflikt  sa  zajednicom, već i izvan toga u sukob sa samim sobom, pošto nad-ja i u njoj  samoj predstavlja psihički sistem. U ovom slučaju ona će postati neurotična, to jest došlo je do disocijacije ličnosti, koja uz odgovarajuću psi­ hopatsku podlogu može čak dovesti sve do  rascepa iste, to jest do shizofrenije. Ovaj zamišljeni slučaj predstavlja model lične neuroze, kojoj je sasvim do­ voljno personalističko objašnjenje, pošto joj, kako pokazuje iskustvo, za izlečenje nije potrebno ništa drugo do razgradnja subjektivnih pogrešnih zaklju­ čaka i pogrešnih odluka. Pacijent može da se, posle

uspešne korekcije nepravilnih stavova, ponovo uklju­ či u zajednicu. Njegova bolest uglavnom nije bila ni­ šta drugo do produkt urođene ili stečene »slabosti«. Bilo bi pogrešno u jednom ovakvom slučaju nešto menjati u opštoj pretpostavci, »representation col- lective«. Time bi se pacijent još dublje gurnuo u konflikt sa zajednicom, pošto bi se dala prednost upravo njegovoj patogenoj slabosti.

Kliničkim posmatranjem shizofrenih bolesnika izdvojeni su nagoveštaji dva različita tipa, jednog asteničnog (stoga i francuski termin »psvchasthenie«!) i jednog napetog i aktivno konfliktnog. Isto je slučaj i kod neuroza. Prvi tip vodi do neuroze koja se može objasniti čisto personalistički a koja predstavlja ne­ prilagođenost izniklu na ličnoj  slabosti.  Nasuprot tome drugi tip predstavlja individuu koja teško da može biti neprilagođena i koja je pokazala svoje spo­ sobnosti za to. Ona iz ubeđenja ne može ili neće da se prilagodi,  ili ne razume zašto joj njena »prilago­ đenost« ne omogućuje normalan život, gde bi takav, po svim merilima, trebalo da bude sasvim moguć. Osnova za njenu neurozu izgleda da leži u plusu, su­ ficitu, koji prelazi iznad prošeka za koji ne postoje mogućnosti korišćenja. U ovakvim slučajevima treba očekivati svesnu ili češće nesvesnu kritiku premise pogleda na svet. Izgleda da je Frojd došao do istog iskustva, inače jedva da bi se osećao pozvanim da se usudi na pokušaj da, sa stanovišta medicinskog psi­ hologa, kritički napadne religiju kao jezgro premisa pogleda na svet. Ovaj poduhvat je bio, posmatrano u svetlu lekarskog iskustva, u izvesnom smislu potpuno dosledan, iako bi se o načinu njegovog sprovođenja moglo imati mnogo različitih mišljenja; ipak sama religija ne samo da nije neprijatelj bolesnika, već čak psihički lekoviti sistem, kako nam to razjašnjava hri- šćanski način govora a, uostalom, što evidentno pro­ ističe i iz Starog zaveta*

Upravo su neuroze dvaju gore pomenutih tipova one koje lekara suočavaju  sa  ovakvim problemima.

6     Na primer Psalm 147, 3, Knjiga o Jovu 5, 18.

Ali nisu samo one, već postoji ne mali broj tzv. pa­ cijenata kod kojih se klinički ne bi mogla ustanoviti neuroza, koji konsultuju lekara zbog psihičkih kon­ flikata i drugih životnih teškoća i lekaru izlažu pro­ bleme, na koje odgovori vode upravo u diskusiju principijelnih pitanja. Ovakvi ljudi često tačno znaju

—    što neurotičar retko ili nikada ne zna — da se kod njihovih  konflikata  radi  o  fundamentalnom  proble­ mu  stava,  i  da  ovaj  zavisi  od  izvesnih  principa  ili opštih predstava, to jest od izvesnih religijskih, etič­ kih  ili  filozofskih  ubeđenja.  Zahvaljujući  ovakvim slučajevima psihoterapija,  kao i psihijatrija, se pro­ teže daleko preko okvira somatske medicine i zadire u  područja  kojima  su  se  ranije  bavili  sveštenici  i filozofi. Prema meri u kojoj to oni danas više ne čine ili im slušaoci odriču sposobnost da to čine, da se sa­ gledati koliku prazninu psihoterapeut mora katkad da ispuni,  odnosno  do  koje  mere  su  se  s  jedne  strane briga  za  spas  duša  a  s  druge  filozofija  udaljile  od životne stvarnosti. Dušobrižniku se prebacuje da se unapred zna šta će reći, a-filozofu da ne kazuje ništa, čime bi se moglo nešto početi. Čudnovato da je obojici

—     nezavisno od retkih izuzetaka — izrazito nesimpa­ tična psihologija i to ona koja je ovde u pitanju.

Pozitivan značaj religijskog faktora u premisama gledanja na svet ne sprečava da se zbog promene vremena, socijalnih prilika i s time udruženog raz­ vitka svesti izgube i tako postanu neupotrebljiva iz- vesna tumačenja i shvatanja. Mitologemi na kojima, na kraju krajeva, počivaju religije su, bar za naše pojmove, izraz unutrašnjih duševnih događaja i do­ življaja i pomoću kultske »anamneze« omogućuju stalnu povezanost svesti sa nesvesnim, koje prvobit­ no i uvek iznova ekforiše praslike. Zahvaljujući ovim obrascima i slikama nesvesno je dovoljno izraženo u svesti, i njegovi instinktivni podsticaji se mogu bez trenja prenositi u svest, tako da ova nikada ne gubi svoje instinktivne korene. Ali ako neki od ovih obra­ zaca zastari, tj. ako izgubi svoju shvatljivu povezanost sa svesti o sadašnjosti, tada su svesni činovi izbora i odlučivanja odsečeni od svojih instinktivnih korena,

                                                                                                                                                                                                                                                                                371

i nastaje jedna, u prvom momentu parcijalna dezori- jentiranost jer sudu nedostaje osećanje određenosti i sigurnosti  a  odlučivanju   emocionalni   vis   a   tergo.

»Representations collectives«, koje primitivnog čove­ ka spajaju sa precima ili sa stvaraocem pradoba gra­ de, i kod kulturnog čoveka most prema nesvesnom, kojeg vernik smatra svetom božanskog bića. Ovi mos­ tovi su  bar  delimično  srušeni  i  lekar  se  ne  nalazi u situaciji da za ovu nesreću čini odgovornim one koji su pogođeni tim gubitkom. On zna da se radi o se­ kularnim promenama celokupnog psihičkog stanja, kao što se toliko puta dešavalo u istoriji. Pojedinac je nemoćan  prema  ovakvim promenama.

Lekar može samo da posmatra i da pokuša da shvati koje terapijske i restitucione pokušaje predu- zima priroda. Iskustvo je već odavno pokazalo da iz­ među svesti i nesvesnog postoji kompenzatorni odnos, i da nesvesno pokušava, dodavanjem svesti onoga što joj nedostaje, da upotpuni psihu do celovitosti i tako da predupredi opasne gubitke ravnoteže. U našem slučaju nesvesno stvara, kao što se može očekivati, kompenzatorne simbole, koji treba da zamene sru­ šene mostove, što stvarno mogu, međutim, samo uz pomoć svesti. Naime, simboli  koje stvara  nesvesno, da bi postali efektivni, moraju prvo biti »shvaćeni« od strane svesti, tj. asimilovani i integrisani. Neshva­ ćeni san ostaje samo kao događaj, ali razumevanje stvara  od  njega  doživljaj.

Stoga, da bih naučio da razumem govor nesves­ nog, smatrao  sam  mojim glavnim zadatkom istraži­ vanje njegovih izražajnih oblika. Kako s jedne strane premise pogleda na svet predstavljaju eminentno is- torljski faktor, a s druge simboli koje produkuje ne­ svesno proistiČu iz arhaičnog načina funkcionisanja psihe, to se kod ovakvih istraživanja jednim delom mora savladati veliki istorijski materijal, a drugim mora se skupiti i obraditi isto tako veliki empirijski materijal.

Očevidna je praktična neophodnost produbljenog shvatanja produkata nesvesnog. Ovim  nastavljam onaj smer kojeg je uzeo već Frojd, pri čemu uostalom

pokušavam da se odreknem prethodno stvorenih me­ tafizičkih mišljenja. Nastojim da se držim neposred­ nog iskustva i da ostavim po strani metafizička ube- đenja. Ne uobražavam da se nalazim iznad ili s onu stranu psihe želeći da je u neku ruku procenjujem sa transcendentalne arhimedske  tačke.  Svestan sam da sam  i sam upleten  u psihu  i  da  nisam sposoban  ni za  šta  drugo  do   da   opisujem   ono  na šta naiđem unutar nje. Ako čovek, na primer, istražuje svet baj­ ki, on se ne može odbraniti od utiska da se izvesna obličja  češće  ponavljaju,  iako  u  različitoj  odori.  Iz ovakvih poređenja proističe ono što folkloristika na­ ziva istraživanje motiva.  Ništa drugačije ne postupa psihologija nesvesnog sa psihičkim  obličjima koji se javljaju u snovima, fantazijama, vizijama i sumanu­ tim predstavama, kao i u sagama, bajkama, mitovima i religijama. Na ovom opštem psihičkom području ima motiva,  to jest tipičnih  obličja,  koji se kroz  istoriju mogu pratiti daleko unazad pa čak i kroz predisto- riju i stoga se smeju obeležiti kao arhetipovi.6     Izgle­ da mi da oni naprosto pripadaju strukturnom posedu čovekovog nesvesnog, pošto drugačije ne bih mogao da  objasnim  njihovo  univerzalno  i  uvek  identično javljanje, bez obzira da li je npr. spasilac riba, zec, jagnje, zmija ili čovek. To je ista figura spasitelja u najrazličitijim akcidentalnim prerušavanjima. Iz ve­ likog  iskustva  ove  vrste  izvukao  sam  zaključak  da je najindividualnija na  čoveku njegova svest,  a  na­ suprot tome  njegova  Senka,  to  jest  izvesni  površni sloj nesvesnog je već manje jedinstven, budući da se čovek  od  svoje  vrste  više  razlikuje  vrlinama  nego manama. Ali nesvesno,  u svojoj  pretežnoj  i najuti- cajnijoj  manifestaciji,  može se smatrati kolektivnim fenomenom, koji je svuda identičan,  a pošto izgleda da se nigde ne razlikuje od sebe samog, možda stvara čudnovati  entitet,  čija  je  priroda  svakako  još  uvek obavijena gustom tamom. Uz to treba dodati da da-

* Pojam arhetipa formira psihološki poseban slučaj »pat- tern of behaviour« u biologiji. Dakle, kod arhetipa se ni u kom slučaju ne radi o nasleđenim predstavama, već o načinu ponašanja.

nas postoji i paraspihologija, čiji su objekt manife­ stacije koje su direktno u vezi sa nesvesnim. Tu spa­ daju pre svega fenomeni izvan čulnog opažanja (extra-sensory perception)7 koje medicinska psiholo­ gija nikako ne sme da previdi. Ako ovi fenomeni nešto dokazuju, onda je to izvesna psihička relativ­ nost prostora i vremena, što značajno osvetljava je ­ dinstvo kolektivno nesvesnog. Pre svega su svakako sigurne dve grupe činjenica, naime s jedne strane po­ dudarnost između individualnih simbola i mitologema i s druge E. S. P. fenomen. Tumačenje ovih fenomena ostavljeno je budućnosti.