Poglavlje   27.

Osnivanje škole182   joge u Rančiju

“Zašto  si  protiv  stvaranja  organizacije?”

To učiteljevo pitanje me je iznenadilo. Istina, tada sam smatrao da su organizacije  “gnezda  stršljenova”.

Odgovorio sam mu: “Učitelju, to je  nezahvalan  zadatak.  Bez  obzira  šta vođa  uradi  ili  ne  uradi,  ljudi  ga  kritikuju.”

Odgovor mog gurua je bio propraćen strogim pogledom:  “Da  li  bi  iko,  a među njima i ti, našao Boga putem joge bez niza velikodušnih učitelja koji  su spremno prenosili svoje znanje drugima?” Dodao je zatim: “Bog je med, a organizacije su košnice. Potrebno je i jedno i drugo. Naravno, svaki oblik je beskoristan ako u njemu nema duha, međutim, zašto ne bi počeo  da  gradiš vredne košnice pune duhovnog nektara?”

Duboko me je dirnuo njegov savet.  Mada  mu  nisam  odgovorio,  u  sebi sam čvrsto odlučio da podelim sa  svojim  sugrađanima  oslobodilačku  istinu  koju sam  spoznao  pred  nogama  svog  učitelja,  koliko  to   bude   bilo   u   mojoj   moći. Molio sam se: “Gospode, neka tvoja ljubav  blista  u  svetilištu  moje  predanosti  i neka  budem  sposoban  da  je  probudim  u  svim  srcima.”

Jednom prilikom, pre nego što sam se zamonašio, Šri Juktešvar  je neočekivano  rekao:

“Hoće li ti u starosti nedostajati društvo  žene, ne misliš li da porodični

čovek  koji  se  bavi  korisnim  radom,  da  bi  izdržavao  ženu  i  decu,  vodi  Bogu ugodan  život?”

Protestovao sam preplašen: “Gospodine, vi znate da u ovom životu jedino

čeznem za  kosmičkim  ljubljenim.”  Učitelj  se  tako  veselo nasmejao da  sam shvatio  da  je  to  rekao  samo  da  bi  iskušao  moju  veru.

Rekao je polako: “Imaj uvek na umu da onaj ko odbacuje svoje  svetovne dužnosti može da se opravda samo ako preuzme neku  drugu  vrstu  odgovornosti prema  mnogo  većoj  porodici.”

Uvek mi je ležalo na srcu svestrano obrazovanje omladine. Jasno  sam sagledavao  jalove  rezultate  uobičajenog  školovanja,   koje   je   isključivo  usmereno na razvoj tela i intelekta. Moralne i duhovne vrednosti bez kojih nema sreće, nedostajale su u formalnom nastavnom planu. Odlučio sam da osnujem školu za dečake, u kojoj bi se  mogle  razvijati  najviše  ljudske  vrednosti.  Prvi  korak  sam  u tom  smeru  načinio  sa  sedam  dečaka  u  bengalskom  selu  Dihiki.

Posle godinu dana, 1918. godine, zahvaljujući velikodušnosti  gospodina Manindre Čandre, Nundja, maharadže od  Kasimbazara,  mogao  sam  svoju  grupu, koja je brzo porasla, da preselim u Ranči. Taj gradić, oko 200  milja  udaljen  od Kalkute, blagosloven je  najzdravijom  klimom  u  Indiji.  Palata  Kazimbazarovih  u Rančiju, pretvorena je u sedište nove škole, koju sam u skladu s obrazovnim idealima   ršija   nazvao   brahmaćarja   -   vidjalaja.183      Za   indijsku   omladinu,   njihovi

šumski ašrami su bili središta drevnog svetovnog i božanskog znanja.

179      Škola u kojoj  se  slede ideali obrazovanja  drevnih  ršia.

180       Vidjalaja škola. Ovde brahmačarja označava jednu od četiri faze ljudskog života, prema Vedama. To su: 1)  učenik  koji  živi  u  celibatu  (brahmačarin);  2)  domaćin  sa  svetovnim dužnostima (grhastha); 3) pustinjak (vanaprastha) i 4)  šumski  stanovnik  ili  putnik  bez  svetovnih briga (sanjasin). I danas taj idealni sistem  života  ima  mnogobrojne  sledbenike,  iako  više  nije opšte prihvaćen. Te četiri faze se slede pod doživotnim  vođstvom  gurua.  Svaka  od  njih  se naziva ašram ili “rad” i u svakoj od njih se radi da bi se povratilo svoje blagosloveno nasleđe.

Organizovao sam u Rančiju nastavu za osnovnu  i  srednju  školu. Obuhvatio sam predmete iz poljoprivrede, industrije, trgovine, kao i teorijske predmete. Učio sam učenike jogiskom usredsređivanju i meditaciji,  kao  i  da slede jedinstven sistem telesnog razvoja koji sam nazvao “jogoda”, a zasnovan je na principu koji sam otkrio 1916. godine.

Shvativši da je ljudsko telo kao električna baterija, zaključio sam da se neposrednim delovanjem volje može napuniti energijom. S obzirom da  ni  jedna akcija, ni velika  niti  mala,  nije  moguća  bez  htenja,  čovek  može  da  ima  koristi od tog svog pokretača (volje), pri obnavljanju svog telesnog tkiva bez  ikakvih aparata  i  mehaničkih  vežbi.  Zato  sam  svoje  učenike  u  Rančiju   naučio jednostavnim  “jogoda”  tehnikama  kojima  se  medula  oblongata,   kao   središte, može  svesno  trenutno  napojiti  životnom  silom  iz  neograničenog   rezervoara kosmičke  energije.

Dečaci su izvanredno reagovali na to obrazovanje i razvili su izuzetnu sposobnost da premeštaju životnu energiju iz jednog dela tela u drugi, kao i da sede savršeno elegantno u teškim položajima. S njihovim rezultatima, u snazi i izdržljivosti nisu  mogli  da  se  mere  mnogi  veoma  snažni  odrasli  ljudi.  Moj najmlađi brat, Bishnu  Charan  Ghosh,  takođe  je  završio  školu  u  Rančiju,  a kasnije se istakao  na  području  fizičke  kulture.  On  i  jedan  njegov  učenik putovali su kroz Evropu i Ameriku demonstrirajući snagu i veštinu koja je zaprepašćavala naučnike na univerzitetima, među njima i one na Columbia univerzitetu u Njujorku.  Na  kraju  prve  godine  u  Rančiju  broj  prijava  popeo  se na dve hiljade, ali škola koja je u ono  vreme  bila  isključivo  internatskog  tipa, mogla je da primi samo oko sto učenika.

U školi sam dečacima morao da budem i otac i majka, i da rešavam mnogobrojne probleme organizacije. Često sam se  sećao  Hristovih  reči:  “Zaista vam kažem: nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću,  ili  sestre,  ili  oca,  ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi  i  jevanđelja  radi,  a  da  neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko kuća, i braće, i  sestara,  i  otaca,  i matera, i dece, i zemlje, u progonjenju, a na onome svetu život večni.”184  Šri Juktešvar je ovako tumačio te reči: “Polonik koji  se  odrekne  životnog  iskustva braka i porodice, i probleme malog domaćinstva i ograničenih aktivnosti zameni većom odgovornošću služenja društvu, uopšteno preuzima na sebe  zadatak zbog kojeg ga svet koji ga ne razume često progoni,  ali  zbog  kojeg  ga  Bog nagrađuje.”

Jednog dana u Ranči je  stigao  moj  otac  da  mi  udeli  očinski  blagoslov koji  dugo  nije  hteo  da  mi  da,  zato  što  sam  ga   uvredio   odbijajući   njegovu ponudu  da  se  zaposlim  kod  Željeznice  Bengal-Nagpur.

“Sine,”  rekao  je,  “pomirio  sam  se  s  tvojim  životnim  izborom.  Radujem  se

što te vidim  među  tim  srećnim,  oduševljenim  dečacima.  Tvoje  mesto  je  ovde,  a ne među beživotnim brojevima voznih redova.” Pokazao mi je rukom na desetak mališana koji su mi kaskali za petama.

“Imao sam samo osmoro  dece,”  reko  je  namignuvši  mi,  “ali  znam  kako se osećaš!”

Pošto  nam  je  na  raspolaganju  bio  voćnjak  i  25  rali  plodne  zemlje, učenici, učitelji i ja svakodnevno smo  uživali  radeći  nekoliko  sati  napolju.  Imali smo i razne životinje: mačke, pse, koze, krave i malo lane koje su deca obožavala. I ja  sam ga  toliko voleo da  sam  ga  puštao  da  spava  u  mojoj  sobi. U zoru bi malo stvorenje došlo do  moje  postelje  da  ga  pomilujem.  Jednog dana  nahranio  sam  našeg  ljubimca  ranije  nego  obično,  jer  sam  morao  da

181      Marko  10,  29-30

obavim neki posao u gradu Rančiju.  Iako  sam  upozorio  dečake  da  ne  hrane lane dok se ne vratim, jedan od njih me nije poslušao i  dao  mu  je  veliku količinu mleka. Kada sam se uveče vratio kući, dočekale  su  me  tužne  vesti: “Lane su previše nahranili i samo  što  nije  uginulo.”  Sa  suzama  u  očima  uzeo sam naizgled beživotno biće u krilo. Molio sam se preklinjući Boga  da  mu poštedi  život.  Nekoliko  sati  kasnije  malo  stvorenje  otvorilo je  oči,  stalo  na  noge i nesigurno prohodalo. Cela škola klicala je od radosti.

Ali te noći u snu naučio  sam  lekciju  koju  nikada  neću  zaboraviti.  Bio sam s lanetom do dva sata ujutro, kada sam zaspao. Lane mi se pojavilo u snu i  progovorilo:

“Zadržavaš  me.  Molim  te,  pusti  me,  pusti  me!” “Dobro”,  odgovorio sam u snu.

Odmah sam se probudio i viknuo: “Dečaci, lane  umire!”  Otrčao  sam  u ugao sobe gde sam ga ostavio. Ono je poslednjim naporom pokušalo da ustane, posrnulo je  i  palo  mi  do nogu, mrtvo.

U  skladu  sa  grupnom  karmom  koja  vodi  i  upravlja  sudbinom  životinja,

život laneta je prošao  i  ono  je  bilo  spremno  da  napreduje  prema  višem  obliku. Ali svojom dubokom vezanošću koja je, kako sam kasnije shvatio, bila sebična, i svojim gorljivim  molitvama  mogao  sam  ga  držati  u  granicama  životinjske  forme iz  koje  se njegova  duša  pokušavala  osloboditi.  Stoga  mi  se  duša  laneta  obratila u snu, jer  bez  moje  saglasnosti  ili  nije  htela,  ili  nije  mogla  da  ode.  Čim  sam se  složio, otišla  je.

Nestala  je  sva  moja  žalost.  Još  jednom  sam  shvatio  da  Bog  želi   da njegova deca sve vole kao deo Njega, a  ne  da  se  obmanjuju  misleći  kako  se smrću  sve  završava.  Neznalica  vidi  samo  nepremostivi  zid  smrti  koji  naizgled zauvek  sakriva  njegove  drage  prijatelje.   Ali   čovek   koji   nije   vezan,   čovek   koji voli druge kao  izraze  oblika  Gospoda,  shvata  da  su  se  njegovi  dragi  vratili  samo da  u  Njemu  na  kratko  udahnu  blaženstvo.

Od malih i jednostavnih početaka, škola u Rančiju izrasla  je  ustanovu danas poznatu u celom Biharu. Mnogobrojni odseci škole izdržavaju se dobrovoljnim prilozima onih koji se  raduju  obnavljanju  obrazovnih  ideala  ršija. Pod zajedničkim imenom Yogoda-sat-sanga185 otvoreni su uspešni ogranci škole u Midnaporeu,  Lakshmanpuru  i  Puriju.

Ustanova u Rančiju poseduje i medicinsko odeljenje gde se  lokalnom siromašnom stanovništvu besplatno daju lekarski saveti i lekovi. Broj lečenih u proseku iznosi više od 18000 godišnje. Vidyalaya je ostavila  trag  i  u  indijskom sportu  kao  i  na  akademskom  području  na  kojem  su  se  istakli  učenici  iz Rančija.

Školu  koja  je   1948. započela treću  deceniju svog        postojanja,   svojom posetom  počastvovali  su  ugledni  gosti  sa  Istoka  i  Zapada.  Među  njima  jedan  od prvih  bio  je  svami  Pranabananda,  benareski  “Svetac  sa  dva  tela”.  Kada  je  veliki učitelj  ugledao  slikovitu  nastavu  koja  se  održavala  pod  drvećem,  a  uveče  video dečake  kako  satima  sede  nepokretni  u  jogijskoj  meditaciji,  bio  je  duboko  dirnut. “Srce  mi       se    raduje,”       rekao    je,   “što   vidim             kako  se                 u  ovoj  ustanovi ostvaruju   ideali   Lahirija   Mahasaye   o   pravilnom   školovanju   omladine.   Neka   je

prati blagoslov mog gurua.”

Jedan  mladić se  ohrabrio i  uputio pitanje  velikom jogiju.

“Gospodine,” upitao je, “hoću li postati monah? Hoće li moj život biti posvećen isključivo Bogu?”

182       Yogoda:  yoga   -  jedinstvo,   harmonija,   ravnoteža;  da   -   on  što   daje;  sat-sanga:  sat   -   istina; sanga  -  udruženje.

Iako se svami blago smešio, oči su mu prodorno gledale u budućnost. “Dete moje,” odgovorio je, “kad odrasteš čekaće te lepa nevesta.” (Dečak

se  na  kraju  ipak  oženio,  iako  je  godinama  nameravao  da  uđe  u  red  svamija).

Nakon što je  svami  Pranabananda  posetio  Ranči,  moj  otac  i  ja  otišli  smo do kuće u Kalkuti, gde je jogi privremeno stanovao. Iznenada sam se setio Pranabanandinog  proročanstva  od  pre  mnogo  godina:  “Kasnije  ćemo  se   opet videti,  a  biće  prisutan  i  tvoj  otac.”

Kada je otac ušao u svamijevu sobu, veliki jogi je ustao i  zagrlio  mog roditelja s poštovanjem punim  ljubavi.

“Bhagabati,” rekao je, “kako stoji  s  tvojim  duhovnim  napretkom?  Zar  ne vidiš kako ti sin juri  prema  beskonačnom?”  Pocrveneo  sam  kada  sam  čuo  kako me  hvali  pred  ocem.  Svami  je  nastavio:  “Sećaš  se  da  nam  je  naš  blaženi  guru

često  govorio:           “Banat,                   banat,   ban   đai!”186            Vežbaj  stalno             da  brzo  stigneš               do

nebeskih  vrata.”

Pranabandino telo koje je izgledalo  tako  zdravo  i  snažno  kada  sam  ga prvi put posetio u Benaresu i onako se začudio,  pokazivalo  je  sada  određene znake starenja,  iako  se  držao  izvanredno  uspravno.  “Svamiđi,”  upitao  sam  ga gledajući  mu  pravo  u  oči,  “molim  vas,  recite  mi  istinu,  zar  ne  osećate  teret godina?  Da  li  slabljenjem  tela  slabi  i  vaša  percepcija  Boga?”

Lice   mu   je   obasjao   anđeoski   osmeh.   “Ljubljeni   je   sa   mnom   sada   više

nego  ikad.”

Njegovo savršeno  uverenje  preplavilo  mi  je  duh  i  dušu.  On  je  nastavio: “I dalje primam dve penzije - jednu od Bhagabatija, ovde, a drugu odozgo.” Pokazavši prstom prema nebu, svetac je pao u ekstazu, a lice mu je  obasjao božanski  žar  -  opširan  odgovor  na  moje  pitanje.

Primetivši  da  je  Pranabanandina  soba  puna  biljaka  i   paketića   sa semenjem,  upitao  sam  čemu  oni  služe.

“Zauvek sam napustio  Benares,”  odgovorio  mi  je,  “i  sada  sam  na  putu za Himalaje. Tamo ću otvoriti ašram za svoje učenike. Ovo je semenje spanaća i još nekog povrća. Moji dragi živeće jednostavno, provodeći vreme u blaženom jedinstvu s  Bogom.  Ništa  drugo nije  potrebno.”

Otac  je  upitao  svog  saučenika  kada  će  se  vratiti  u  Kalkutu.

“Nikada više”, odgovorio je svetac.  “Lahiri  Mahasaya  mi  je  rekao  da  ću ove godine zauvek napustiti svoj voljeni Benares i otići u Himalaje gde  ću odbaciti svoju smrtnu ljusku.”

Na te reči oči su mi se ispunile suzama, ali svami se spokojno smešio. Podsećao me je na nebesko detence u krilu Božanske  Majke.  Teret  godina  ne deluje na vrhunske  spiritualne  moći  velikog  jogija.  On  svoje  telo  može  po  volji da  obnovi.  Ponekad,  međutim,  na  mari  za  to  da  uspori  proces  starenja.187    Neki

183       “Radiš, radiš i jednog dana  je  urađeno!” Jedna   od  omiljenih  izreka  Lahirija   Mahasaye, kojom je ohrabrivao učenike da istraju. Uporedi je s rečima Lao  Cea:  “Put  od  hiljadu  milja počinje jednim korakom”, i Buddhe: “Neka se  niko  ne  poigrava  s  dobrim  misleći  u  srcu:  “K meni neće  doći.”  Lonac  se puni  kap  po  kap,  a  mudrac  dobrim malo  po malo.”

184      Svaki čovek  sa  božanskom  spoznajom  mogao  bi  da  čini  čuda  pošto  razume  suptilne  zakone

stvaranja. Ali ne odlučuju se svi sveci  da pokazuju te svoje moći.  Svaki  čovek prilazi  Bogu  na svoj sopstveni način; izražavanje individualnosti fundamentalno je u svetu gde ni dva zrna peska nisu  potpuno  jednaka.  Za  velike  majstore  ne  mogu  se  formulisati  čvrsta  pravila.  Neki  od  njih

čine čuda, neki ne; neki su ljudi od akcije, dok neki, kao kralj  anaka  u  drevnoj  Indiji, obavljaju  velike  i  važne  poslove;  neki  podučavaju,  putuju  i  primaju  učenike,  a  neki  provode

život tiho i nenametljivo kao senke. Nijedan  svetovni  kritičar  ne  može  sa  svitka  karme  (prošlih dela) pročitati scenario koji je za svakog sveca drukčiji. Hinduistički sveti spisi upozoravaju poklonika da cilj mora biti potpuno stapanje s Duhom. Posedovanje moći ne sme odgoditi napredovanje.  Kao  što  svetovni  čovek  pogrešno  smatra  da  zdravlje  i  bogatstvo  čine  sreću,

sveci odrađuju svoju karmu na telesnom nivou koristeći  staro  telo  kao  sredstvo kojim  štede  vreme.  Time  će  u  novoj  inkarnaciji  isključiti  potrebu   za odrađivanjem  karme.

Nekoliko meseci  kasnije,  sreo  sam  svog  starog  prijatelja  Sanandana,  koji je  bio  jedan   od   Pranabandinih   najbližih   učenika.   “Moj   obožavani   guru   je otišao”,  obavestio  me  jecajući.  “Osnovao  je  ašram  u  blizini  Rishikesha  i  s ljubavlju  nas  podučavao.  Kada  smo  se  prilično  dobro  smestili  i   u   njegovom društvu brzo spiritualno napredovali, jednog dana je predložio da nahrani veliko mnoštvo  ljudi  iz  Rishikesha.  Upitao  sam  ga  zašto  želi  da  ih  bude  toliko.

“To je moj poslednji svečani obrok”, odgovorio mi je. Nisam potpuno shvatio šta je time hteo da kaže.

Pranabanandađi nam je pomagao prilikom kuvanja velikih količina hrane. Nahranili smo oko dve hiljade ljudi. Posle gozbe, sedeći na visokom podijumu, Pranabananda je održao nadahnutu propoved o Beskonačnom. Na kraju se pred hiljadama očiju okrenuo meni - sedeo sam pored njega na podijumu - i progovorio neobično snažnim glasom:

“Sanandane,  budi  spreman.  Odbaciću  oblik.”188

Nakon zaprepašćene ćutnje glasno sam povikao: “Ne činite to,  učitelju! Molim vas,  nemojte  to  učiniti!”  Mnoštvo  je  zanemelo  radoznalo  nas posmatrajući. Moj  guru  mi  se  nasmešio,  ali  njegov  svečani  pogled  bio  je usmeren na Večnost.

“Ne budi sebičan,” rekao je, “i ne tuguj za mnom. Dugo sam  vas  sve radosno služio. Sada se raduj i zaželi mi srećan put. Idem  u susret Kosmičkom Ljubljenom.”  Šapatom  je  dodao:  “Ubrzo  ću  se  opet  roditi.   Pošto   provedem kratko vreme u beskrajnom blaženstvu, vratiću se na zemlju i pridružiću se Babađiju.”189 Zatim je opet viknuo: “Sanandane, evo, odbacujem oblik drugom krijom.”190

Pogledao je na more lica pred sobom i blagoslovio ih.  Usmerivši  pogled prema unutra, na spiritualno oko, ukočio se.  Dok  je  zaprepašćena  gomila  mislila kako on meditira u zanosu, on je već napustio utočište tela i zaronio dušom  u kosmičke  dubine.  Učenici  su  mu  dodirivali  telo  koje  je  i  dalje  sedelo   u položaju lotosa, ali  ono  više  nije  bilo  toplo.  Ostao  je  samo  ukočeni  oblik. Stanovnik  je  prebegao  na  besmrtnu  obalu.”

Kad je Sanandan  završio  svoje  pripovedanje,  pomislio  sam:  “Blaženi  svetac sa  dva  tela  umro  je  dramatično  kao  što  je  i  živeo!”

Upitao  sam  gde  će  se  Pranabananda  ponovo  roditi.

“To je sveta tajna koju ne smem  nikom  da otkrijem”, odgovorio  je Sanandan. “Možda ćeš je saznati na neki drugi način.”

moguće je da i poklonika koji je donekle  duhovno  napredovao,  obuzmu  fenomenalne sposobnosti koje se prirodno javljaju na višim razvojnim stupnjevima joge.  Međutim,  Bog  se  ne otkriva onome ko je zadovoljan s manjim. Kada je jogi stigao na Cilj  i  nepokolebljivo  se utemeljio  u  beskonačnoj  svesti,  onda  nijedno  njegovo  delo,  bilo  ono  čudo  ili  ne,  nema karmičkih posledica. Samo magnet ličnog ega može privući gvozdenu piljevinu karme.

185      Tj. napustiti  telo.

186      Guru Lahirija Mahasaye,  koji  još  živi  (vidi  33.  poglavlje).

187      Veliki učitelji koji se vraćaju na zemlju posle svoje smrti, čine  to  iz  razloga  koji  oni  sami najbolje znaju. Njihova inkarnacija na ovoj planeti ne podleže  uobičajenim  strogim  ograničenjima karme. Takav dobrovoljni povratak  naziva  se  vyutthana  ili  vraćanje  zemaljskom  životu  kad  čovek više  nije  zaslepljen  mayom.

Druga krija, onako kako je podučavao Lahiri Mahasaya, omogućava  pokloniku  koji  je njome ovladao, da svesno napusti telo i vrati se u  njega  kad  god  zaželi.  Napredniji  jogiji koriste drugu krija tehniku prilikom poslednjeg izlaska iz  tela  ili  smrti  -  trenutak  koji  uvek znaju unapred.

Mnogo godina kasnije svami Keshabananda191 otkrio mi je da je Pranabananda nekoliko godina  nakon  rođenja  u  novom  telu  otišao  u Badrinarayan na Himalajima i tamo  se  pridružio  grupi  učitelja  oko  velikog Babađija.

Yogoda Math, prelepi aštam Društva za samorealizaciju u Dakšinešvaru, na reci Gang. Podignut 1938. kao vežbalište za jogu za učenike sa Istoka i Zapada.

Centralno zdanje Yogoda Sat-Sanga Brahmacharya Vidyalaya  u  Rančiju,  Bihar, koje je podignuto 1918. kao škola za jogu, opismenjavanje i više obrazovanje za decu. U vezi sa njim je i filantropska misija Lahirija Mahasaje.

188      Susret  s  Keshabanandom  opisan  je  u  41.  poglavlju.