Poglavlje 27.
Osnivanje škole182 joge u Rančiju
“Zašto si protiv stvaranja organizacije?”
To učiteljevo pitanje me je iznenadilo. Istina, tada sam smatrao da su organizacije “gnezda stršljenova”.
Odgovorio sam mu: “Učitelju, to je nezahvalan zadatak. Bez obzira šta vođa uradi ili ne uradi, ljudi ga kritikuju.”
Odgovor mog gurua je bio propraćen strogim pogledom: “Da li bi iko, a među njima i ti, našao Boga putem joge bez niza velikodušnih učitelja koji su spremno prenosili svoje znanje drugima?” Dodao je zatim: “Bog je med, a organizacije su košnice. Potrebno je i jedno i drugo. Naravno, svaki oblik je beskoristan ako u njemu nema duha, međutim, zašto ne bi počeo da gradiš vredne košnice pune duhovnog nektara?”
Duboko me je dirnuo njegov savet. Mada mu nisam odgovorio, u sebi sam čvrsto odlučio da podelim sa svojim sugrađanima oslobodilačku istinu koju sam spoznao pred nogama svog učitelja, koliko to bude bilo u mojoj moći. Molio sam se: “Gospode, neka tvoja ljubav blista u svetilištu moje predanosti i neka budem sposoban da je probudim u svim srcima.”
Jednom prilikom, pre nego što sam se zamonašio, Šri Juktešvar je neočekivano rekao:
“Hoće li ti u starosti nedostajati društvo žene, ne misliš li da porodični
čovek koji se bavi korisnim radom, da bi izdržavao ženu i decu, vodi Bogu ugodan život?”
Protestovao sam preplašen: “Gospodine, vi znate da u ovom životu jedino
čeznem za kosmičkim ljubljenim.” Učitelj se tako veselo nasmejao da sam shvatio da je to rekao samo da bi iskušao moju veru.
Rekao je polako: “Imaj uvek na umu da onaj ko odbacuje svoje svetovne dužnosti može da se opravda samo ako preuzme neku drugu vrstu odgovornosti prema mnogo većoj porodici.”
Uvek mi je ležalo na srcu svestrano obrazovanje omladine. Jasno sam sagledavao jalove rezultate uobičajenog školovanja, koje je isključivo usmereno na razvoj tela i intelekta. Moralne i duhovne vrednosti bez kojih nema sreće, nedostajale su u formalnom nastavnom planu. Odlučio sam da osnujem školu za dečake, u kojoj bi se mogle razvijati najviše ljudske vrednosti. Prvi korak sam u tom smeru načinio sa sedam dečaka u bengalskom selu Dihiki.
Posle godinu dana, 1918. godine, zahvaljujući velikodušnosti gospodina Manindre Čandre, Nundja, maharadže od Kasimbazara, mogao sam svoju grupu, koja je brzo porasla, da preselim u Ranči. Taj gradić, oko 200 milja udaljen od Kalkute, blagosloven je najzdravijom klimom u Indiji. Palata Kazimbazarovih u Rančiju, pretvorena je u sedište nove škole, koju sam u skladu s obrazovnim idealima ršija nazvao brahmaćarja - vidjalaja.183 Za indijsku omladinu, njihovi
šumski ašrami su bili središta drevnog svetovnog i božanskog znanja.
179 Škola u kojoj se slede ideali obrazovanja drevnih ršia.
180 Vidjalaja škola. Ovde brahmačarja označava jednu od četiri faze ljudskog života, prema Vedama. To su: 1) učenik koji živi u celibatu (brahmačarin); 2) domaćin sa svetovnim dužnostima (grhastha); 3) pustinjak (vanaprastha) i 4) šumski stanovnik ili putnik bez svetovnih briga (sanjasin). I danas taj idealni sistem života ima mnogobrojne sledbenike, iako više nije opšte prihvaćen. Te četiri faze se slede pod doživotnim vođstvom gurua. Svaka od njih se naziva ašram ili “rad” i u svakoj od njih se radi da bi se povratilo svoje blagosloveno nasleđe.
Organizovao sam u Rančiju nastavu za osnovnu i srednju školu. Obuhvatio sam predmete iz poljoprivrede, industrije, trgovine, kao i teorijske predmete. Učio sam učenike jogiskom usredsređivanju i meditaciji, kao i da slede jedinstven sistem telesnog razvoja koji sam nazvao “jogoda”, a zasnovan je na principu koji sam otkrio 1916. godine.
Shvativši da je ljudsko telo kao električna baterija, zaključio sam da se neposrednim delovanjem volje može napuniti energijom. S obzirom da ni jedna akcija, ni velika niti mala, nije moguća bez htenja, čovek može da ima koristi od tog svog pokretača (volje), pri obnavljanju svog telesnog tkiva bez ikakvih aparata i mehaničkih vežbi. Zato sam svoje učenike u Rančiju naučio jednostavnim “jogoda” tehnikama kojima se medula oblongata, kao središte, može svesno trenutno napojiti životnom silom iz neograničenog rezervoara kosmičke energije.
Dečaci su izvanredno reagovali na to obrazovanje i razvili su izuzetnu sposobnost da premeštaju životnu energiju iz jednog dela tela u drugi, kao i da sede savršeno elegantno u teškim položajima. S njihovim rezultatima, u snazi i izdržljivosti nisu mogli da se mere mnogi veoma snažni odrasli ljudi. Moj najmlađi brat, Bishnu Charan Ghosh, takođe je završio školu u Rančiju, a kasnije se istakao na području fizičke kulture. On i jedan njegov učenik putovali su kroz Evropu i Ameriku demonstrirajući snagu i veštinu koja je zaprepašćavala naučnike na univerzitetima, među njima i one na Columbia univerzitetu u Njujorku. Na kraju prve godine u Rančiju broj prijava popeo se na dve hiljade, ali škola koja je u ono vreme bila isključivo internatskog tipa, mogla je da primi samo oko sto učenika.
U školi sam dečacima morao da budem i otac i majka, i da rešavam mnogobrojne probleme organizacije. Često sam se sećao Hristovih reči: “Zaista vam kažem: nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i jevanđelja radi, a da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko kuća, i braće, i sestara, i otaca, i matera, i dece, i zemlje, u progonjenju, a na onome svetu život večni.”184 Šri Juktešvar je ovako tumačio te reči: “Polonik koji se odrekne životnog iskustva braka i porodice, i probleme malog domaćinstva i ograničenih aktivnosti zameni većom odgovornošću služenja društvu, uopšteno preuzima na sebe zadatak zbog kojeg ga svet koji ga ne razume često progoni, ali zbog kojeg ga Bog nagrađuje.”
Jednog dana u Ranči je stigao moj otac da mi udeli očinski blagoslov koji dugo nije hteo da mi da, zato što sam ga uvredio odbijajući njegovu ponudu da se zaposlim kod Željeznice Bengal-Nagpur.
“Sine,” rekao je, “pomirio sam se s tvojim životnim izborom. Radujem se
što te vidim među tim srećnim, oduševljenim dečacima. Tvoje mesto je ovde, a ne među beživotnim brojevima voznih redova.” Pokazao mi je rukom na desetak mališana koji su mi kaskali za petama.
“Imao sam samo osmoro dece,” reko je namignuvši mi, “ali znam kako se osećaš!”
Pošto nam je na raspolaganju bio voćnjak i 25 rali plodne zemlje, učenici, učitelji i ja svakodnevno smo uživali radeći nekoliko sati napolju. Imali smo i razne životinje: mačke, pse, koze, krave i malo lane koje su deca obožavala. I ja sam ga toliko voleo da sam ga puštao da spava u mojoj sobi. U zoru bi malo stvorenje došlo do moje postelje da ga pomilujem. Jednog dana nahranio sam našeg ljubimca ranije nego obično, jer sam morao da
181 Marko 10, 29-30
obavim neki posao u gradu Rančiju. Iako sam upozorio dečake da ne hrane lane dok se ne vratim, jedan od njih me nije poslušao i dao mu je veliku količinu mleka. Kada sam se uveče vratio kući, dočekale su me tužne vesti: “Lane su previše nahranili i samo što nije uginulo.” Sa suzama u očima uzeo sam naizgled beživotno biće u krilo. Molio sam se preklinjući Boga da mu poštedi život. Nekoliko sati kasnije malo stvorenje otvorilo je oči, stalo na noge i nesigurno prohodalo. Cela škola klicala je od radosti.
Ali te noći u snu naučio sam lekciju koju nikada neću zaboraviti. Bio sam s lanetom do dva sata ujutro, kada sam zaspao. Lane mi se pojavilo u snu i progovorilo:
“Zadržavaš me. Molim te, pusti me, pusti me!” “Dobro”, odgovorio sam u snu.
Odmah sam se probudio i viknuo: “Dečaci, lane umire!” Otrčao sam u ugao sobe gde sam ga ostavio. Ono je poslednjim naporom pokušalo da ustane, posrnulo je i palo mi do nogu, mrtvo.
U skladu sa grupnom karmom koja vodi i upravlja sudbinom životinja,
život laneta je prošao i ono je bilo spremno da napreduje prema višem obliku. Ali svojom dubokom vezanošću koja je, kako sam kasnije shvatio, bila sebična, i svojim gorljivim molitvama mogao sam ga držati u granicama životinjske forme iz koje se njegova duša pokušavala osloboditi. Stoga mi se duša laneta obratila u snu, jer bez moje saglasnosti ili nije htela, ili nije mogla da ode. Čim sam se složio, otišla je.
Nestala je sva moja žalost. Još jednom sam shvatio da Bog želi da njegova deca sve vole kao deo Njega, a ne da se obmanjuju misleći kako se smrću sve završava. Neznalica vidi samo nepremostivi zid smrti koji naizgled zauvek sakriva njegove drage prijatelje. Ali čovek koji nije vezan, čovek koji voli druge kao izraze oblika Gospoda, shvata da su se njegovi dragi vratili samo da u Njemu na kratko udahnu blaženstvo.
Od malih i jednostavnih početaka, škola u Rančiju izrasla je ustanovu danas poznatu u celom Biharu. Mnogobrojni odseci škole izdržavaju se dobrovoljnim prilozima onih koji se raduju obnavljanju obrazovnih ideala ršija. Pod zajedničkim imenom Yogoda-sat-sanga185 otvoreni su uspešni ogranci škole u Midnaporeu, Lakshmanpuru i Puriju.
Ustanova u Rančiju poseduje i medicinsko odeljenje gde se lokalnom siromašnom stanovništvu besplatno daju lekarski saveti i lekovi. Broj lečenih u proseku iznosi više od 18000 godišnje. Vidyalaya je ostavila trag i u indijskom sportu kao i na akademskom području na kojem su se istakli učenici iz Rančija.
Školu koja je 1948. započela treću deceniju svog postojanja, svojom posetom počastvovali su ugledni gosti sa Istoka i Zapada. Među njima jedan od prvih bio je svami Pranabananda, benareski “Svetac sa dva tela”. Kada je veliki učitelj ugledao slikovitu nastavu koja se održavala pod drvećem, a uveče video dečake kako satima sede nepokretni u jogijskoj meditaciji, bio je duboko dirnut. “Srce mi se raduje,” rekao je, “što vidim kako se u ovoj ustanovi ostvaruju ideali Lahirija Mahasaye o pravilnom školovanju omladine. Neka je
prati blagoslov mog gurua.”
Jedan mladić se ohrabrio i uputio pitanje velikom jogiju.
“Gospodine,” upitao je, “hoću li postati monah? Hoće li moj život biti posvećen isključivo Bogu?”
182 Yogoda: yoga - jedinstvo, harmonija, ravnoteža; da - on što daje; sat-sanga: sat - istina; sanga - udruženje.
Iako se svami blago smešio, oči su mu prodorno gledale u budućnost. “Dete moje,” odgovorio je, “kad odrasteš čekaće te lepa nevesta.” (Dečak
se na kraju ipak oženio, iako je godinama nameravao da uđe u red svamija).
Nakon što je svami Pranabananda posetio Ranči, moj otac i ja otišli smo do kuće u Kalkuti, gde je jogi privremeno stanovao. Iznenada sam se setio Pranabanandinog proročanstva od pre mnogo godina: “Kasnije ćemo se opet videti, a biće prisutan i tvoj otac.”
Kada je otac ušao u svamijevu sobu, veliki jogi je ustao i zagrlio mog roditelja s poštovanjem punim ljubavi.
“Bhagabati,” rekao je, “kako stoji s tvojim duhovnim napretkom? Zar ne vidiš kako ti sin juri prema beskonačnom?” Pocrveneo sam kada sam čuo kako me hvali pred ocem. Svami je nastavio: “Sećaš se da nam je naš blaženi guru
često govorio: “Banat, banat, ban đai!”186 Vežbaj stalno da brzo stigneš do
nebeskih vrata.”
Pranabandino telo koje je izgledalo tako zdravo i snažno kada sam ga prvi put posetio u Benaresu i onako se začudio, pokazivalo je sada određene znake starenja, iako se držao izvanredno uspravno. “Svamiđi,” upitao sam ga gledajući mu pravo u oči, “molim vas, recite mi istinu, zar ne osećate teret godina? Da li slabljenjem tela slabi i vaša percepcija Boga?”
Lice mu je obasjao anđeoski osmeh. “Ljubljeni je sa mnom sada više
nego ikad.”
Njegovo savršeno uverenje preplavilo mi je duh i dušu. On je nastavio: “I dalje primam dve penzije - jednu od Bhagabatija, ovde, a drugu odozgo.” Pokazavši prstom prema nebu, svetac je pao u ekstazu, a lice mu je obasjao božanski žar - opširan odgovor na moje pitanje.
Primetivši da je Pranabanandina soba puna biljaka i paketića sa semenjem, upitao sam čemu oni služe.
“Zauvek sam napustio Benares,” odgovorio mi je, “i sada sam na putu za Himalaje. Tamo ću otvoriti ašram za svoje učenike. Ovo je semenje spanaća i još nekog povrća. Moji dragi živeće jednostavno, provodeći vreme u blaženom jedinstvu s Bogom. Ništa drugo nije potrebno.”
Otac je upitao svog saučenika kada će se vratiti u Kalkutu.
“Nikada više”, odgovorio je svetac. “Lahiri Mahasaya mi je rekao da ću ove godine zauvek napustiti svoj voljeni Benares i otići u Himalaje gde ću odbaciti svoju smrtnu ljusku.”
Na te reči oči su mi se ispunile suzama, ali svami se spokojno smešio. Podsećao me je na nebesko detence u krilu Božanske Majke. Teret godina ne deluje na vrhunske spiritualne moći velikog jogija. On svoje telo može po volji da obnovi. Ponekad, međutim, na mari za to da uspori proces starenja.187 Neki
183 “Radiš, radiš i jednog dana je urađeno!” Jedna od omiljenih izreka Lahirija Mahasaye, kojom je ohrabrivao učenike da istraju. Uporedi je s rečima Lao Cea: “Put od hiljadu milja počinje jednim korakom”, i Buddhe: “Neka se niko ne poigrava s dobrim misleći u srcu: “K meni neće doći.” Lonac se puni kap po kap, a mudrac dobrim malo po malo.”
184 Svaki čovek sa božanskom spoznajom mogao bi da čini čuda pošto razume suptilne zakone
stvaranja. Ali ne odlučuju se svi sveci da pokazuju te svoje moći. Svaki čovek prilazi Bogu na svoj sopstveni način; izražavanje individualnosti fundamentalno je u svetu gde ni dva zrna peska nisu potpuno jednaka. Za velike majstore ne mogu se formulisati čvrsta pravila. Neki od njih
čine čuda, neki ne; neki su ljudi od akcije, dok neki, kao kralj anaka u drevnoj Indiji, obavljaju velike i važne poslove; neki podučavaju, putuju i primaju učenike, a neki provode
život tiho i nenametljivo kao senke. Nijedan svetovni kritičar ne može sa svitka karme (prošlih dela) pročitati scenario koji je za svakog sveca drukčiji. Hinduistički sveti spisi upozoravaju poklonika da cilj mora biti potpuno stapanje s Duhom. Posedovanje moći ne sme odgoditi napredovanje. Kao što svetovni čovek pogrešno smatra da zdravlje i bogatstvo čine sreću,
sveci odrađuju svoju karmu na telesnom nivou koristeći staro telo kao sredstvo kojim štede vreme. Time će u novoj inkarnaciji isključiti potrebu za odrađivanjem karme.
Nekoliko meseci kasnije, sreo sam svog starog prijatelja Sanandana, koji je bio jedan od Pranabandinih najbližih učenika. “Moj obožavani guru je otišao”, obavestio me jecajući. “Osnovao je ašram u blizini Rishikesha i s ljubavlju nas podučavao. Kada smo se prilično dobro smestili i u njegovom društvu brzo spiritualno napredovali, jednog dana je predložio da nahrani veliko mnoštvo ljudi iz Rishikesha. Upitao sam ga zašto želi da ih bude toliko.
“To je moj poslednji svečani obrok”, odgovorio mi je. Nisam potpuno shvatio šta je time hteo da kaže.
Pranabanandađi nam je pomagao prilikom kuvanja velikih količina hrane. Nahranili smo oko dve hiljade ljudi. Posle gozbe, sedeći na visokom podijumu, Pranabananda je održao nadahnutu propoved o Beskonačnom. Na kraju se pred hiljadama očiju okrenuo meni - sedeo sam pored njega na podijumu - i progovorio neobično snažnim glasom:
“Sanandane, budi spreman. Odbaciću oblik.”188
Nakon zaprepašćene ćutnje glasno sam povikao: “Ne činite to, učitelju! Molim vas, nemojte to učiniti!” Mnoštvo je zanemelo radoznalo nas posmatrajući. Moj guru mi se nasmešio, ali njegov svečani pogled bio je usmeren na Večnost.
“Ne budi sebičan,” rekao je, “i ne tuguj za mnom. Dugo sam vas sve radosno služio. Sada se raduj i zaželi mi srećan put. Idem u susret Kosmičkom Ljubljenom.” Šapatom je dodao: “Ubrzo ću se opet roditi. Pošto provedem kratko vreme u beskrajnom blaženstvu, vratiću se na zemlju i pridružiću se Babađiju.”189 Zatim je opet viknuo: “Sanandane, evo, odbacujem oblik drugom krijom.”190
Pogledao je na more lica pred sobom i blagoslovio ih. Usmerivši pogled prema unutra, na spiritualno oko, ukočio se. Dok je zaprepašćena gomila mislila kako on meditira u zanosu, on je već napustio utočište tela i zaronio dušom u kosmičke dubine. Učenici su mu dodirivali telo koje je i dalje sedelo u položaju lotosa, ali ono više nije bilo toplo. Ostao je samo ukočeni oblik. Stanovnik je prebegao na besmrtnu obalu.”
Kad je Sanandan završio svoje pripovedanje, pomislio sam: “Blaženi svetac sa dva tela umro je dramatično kao što je i živeo!”
Upitao sam gde će se Pranabananda ponovo roditi.
“To je sveta tajna koju ne smem nikom da otkrijem”, odgovorio je Sanandan. “Možda ćeš je saznati na neki drugi način.”
moguće je da i poklonika koji je donekle duhovno napredovao, obuzmu fenomenalne sposobnosti koje se prirodno javljaju na višim razvojnim stupnjevima joge. Međutim, Bog se ne otkriva onome ko je zadovoljan s manjim. Kada je jogi stigao na Cilj i nepokolebljivo se utemeljio u beskonačnoj svesti, onda nijedno njegovo delo, bilo ono čudo ili ne, nema karmičkih posledica. Samo magnet ličnog ega može privući gvozdenu piljevinu karme.
185 Tj. napustiti telo.
186 Guru Lahirija Mahasaye, koji još živi (vidi 33. poglavlje).
187 Veliki učitelji koji se vraćaju na zemlju posle svoje smrti, čine to iz razloga koji oni sami najbolje znaju. Njihova inkarnacija na ovoj planeti ne podleže uobičajenim strogim ograničenjima karme. Takav dobrovoljni povratak naziva se vyutthana ili vraćanje zemaljskom životu kad čovek više nije zaslepljen mayom.
Druga krija, onako kako je podučavao Lahiri Mahasaya, omogućava pokloniku koji je njome ovladao, da svesno napusti telo i vrati se u njega kad god zaželi. Napredniji jogiji koriste drugu krija tehniku prilikom poslednjeg izlaska iz tela ili smrti - trenutak koji uvek znaju unapred.
Mnogo godina kasnije svami Keshabananda191 otkrio mi je da je Pranabananda nekoliko godina nakon rođenja u novom telu otišao u Badrinarayan na Himalajima i tamo se pridružio grupi učitelja oko velikog Babađija.
Yogoda Math, prelepi aštam Društva za samorealizaciju u Dakšinešvaru, na reci Gang. Podignut 1938. kao vežbalište za jogu za učenike sa Istoka i Zapada.
Centralno zdanje Yogoda Sat-Sanga Brahmacharya Vidyalaya u Rančiju, Bihar, koje je podignuto 1918. kao škola za jogu, opismenjavanje i više obrazovanje za decu. U vezi sa njim je i filantropska misija Lahirija Mahasaje.
188 Susret s Keshabanandom opisan je u 41. poglavlju.