OSMI MESEC

Čovek je more dobrote

1.  dan

Najlepša je pesma bez pevača. Pesma je divna kada niste pevač, kada je Bog pevač, a vi ste samo šuplja trska, flauta i dopuštate Bogu da struji kroz vas, kada ne postavljate prepreke i to je sve. S naše strane se traži da ne postavljamo prepreke, da se ne mešamo.

Ako možemo dozvoliti Bogu da struji kroz nas tada život postaje takva divota, takva slava, da čovek ne može poverovati da je to istina. Čovek ne može ni da sanja da može postojati veći zanos. Nemoguće je

zamisliti bilo šta lepše kada jednom više niste na putu, kada dozvolite Bogu da prostruji kroz vas.

2.  dan

Kada nam je podareno roñenje, egzistencija nas je već prihvatila. Ne postoji pitanje poslednjeg sudnjeg dana, ja verujem u prvi sudnji dan koji je već prošao; to je gotovo. Onog dana kada je Bog odlučio da stvori svet bio je sudnji dan. Tog dana je verovatno oklevao, razmišljajući da li da stvori svet ili ne, ali je odlučio da ga stvori. Doneo je odluku da je bolje stvoriti ga. Više je voleo išta nego ništa.

Šta god je Bog stvorio, on je za to odgovoran. Ja nisam odgovoran, ni vi niste odgovorni, niti je iko drugi odgovoran. Cela odgovornost je božja ili je odgovornost egzistencije; šta god je dobro pripada egzistenciji, šta god je loše isto joj tako pripada.

Možemo zaključiti poglavlje, ne moramo oko toga da se brinemo. Jedina stvar koju bih vam još rekao je da što čovek dublje ulazi u meditaciju, tako shvata da ne postoji pitanje nekog budućeg suda i da se ne treba brinuti ni oko čega. Čim se umirite osećate kako se božja ljubav sliva sa svih strana. Odjednom postajete svesni da se brine o vama, da niste nevažni, da niste nešto slučajno; vi ste bitni za egzistenciju. Bogu ste bili potrebni zbog toga vas je stvorio.

3.  dan

Bog je vaš unutrašnji glas. Nisu vam potrebni sveštenici, nisu vam potrebni ničija i nikakva uputstva za vaš život. Morate učiniti samo jednu stvar, okrenuti se u svoju unutrašnjost, tako da možete čuti miran tihi glas. Kada ga jednom začujete, kada saznate kako možete da ga čujete, vaš život će biti preobražen. Sve što budete činili biće ispravno.

Sokrat je tvrdio da je znanje vrlina. Pod tim znanjem on nije podrazumevao saznanja,  nego unutrašnji uvid, spoznaju. Njegova izjava je izuzetno značajna. Intuitivno znanje je vrlina. On nije govorio o tome šta je vrlina, a šta greh; intuitivno znanje je vrlina jer čovek koji intuitivno zna, koji može da čuje najskriveniju sopstvenu srž prisiljen je da ima vrlinu, ne može da bude drugačije. To je neizbežno. Kada jednom začujete taj glas ne možete da idete protiv njega, niko ne može da bude tako glup, to bilo bilo

nezamislivo.

Ja od vas ne tražim da me slušate bez pogovora, nego želim da vam pomognem da slušate svoje sopstveno središte i zatim da sledite sopstveno srce. To će biti vrlina i pravi karakter, pravi moral. Ovo dolazi iz vaše najskrivenije srži; to nije spolja odreñeno.

4.  dan

Čovek živi u mračnoj noći duše. Jutro sviće napolju, ali vrlo retko unutra. U momentu kada se to desi u unutrašnjosti vi postajete Hrist, postajete Buda. Čitav život je realna prilika da se doživi unutrašnje jutro. Unutrašnje sunce mora da izañe i može izaći, ono samo čeka na nas. S naše strane je samo potreban znak i to se dogaña, ono izlazi, kažite samo „spreman sam da primam”, „dobrodošlo si” i čudo počinje da se dogaña.

Pametan čovek će početi ovo istraživanje od svog unutrašnjeg bića – to će biti prvo traganje – jer

dok ne znam šta je u meni, kako bih mogao da pretražujem svet? Svet je tako velik.

Oni  koji  su  pogledali  u  svoju  unutrašnjost  odmah  su  ga  pronašli.  To  nije  pitanje  postupnog napredovanja, to je iznenadna pojava, iznenadno prosvetljenje.

5.  dan

U vreme kada se otvorite odmah se dogaña susret. Bog je uvek otvoren, problem je u nama jer smo mi zatvoreni. Sunce izlazi a mi sedimo sklopljenih očiju – šta može jadno sunce? Obasipa nas svetlost a mi živimo u mraku, a tako je lako otvoriti oči. U momentu kada otvorite oči sav mrak nestaje.

Isto to važi i za unutrašnji svet, tamo je Bog uvek prisutan, otvoren, dostupan, spreman da nas ispuni ljubavlju, radošću spreman da nas blagoslovi a mi smo zatvoreni, mi nismo spremni da primimo. Živimo u zatvorskoj ćeliji bez prozora i vrata. Mislimo da je to sigurnije; to je smrt, život u grobu.

Značenje priče o Lazaru koji se vratio u život ja shvatam ovako. Shvatam je kao metaforu, parabolu, kao poeziju. Lazar je mrtav a Isus ga poziva natrag u život – u svim vremenima je to zadatak učitelja. Kada se jednom otvorite radost će biti tolika da ćete je moći uporediti sa izlaskom iz mračne tamnice. Celo nebo će tada biti vaše, sve zvezde i sve tajne će biti vaše.

Učitelj je samo oruñe koje služi Bogu, prenosno sredstvo. Bog ne može da vam se obrati neposredno, već treba da doñe uz pomoć nekoga drugog. Kada jednom čujete učiteljev poziv, a verujete mu dovoljno da biste otvorili svoje prozore, zadatak učitelja će biti završen. Tada ćete pobeći kroz prozor, tada više nećete moći da izdržite u mračnoj tamnici.

6.  dan

Ne tražim neki drugi svet, nešto što je posle smrti; nastojim da ovde i sada preobrazim u raj ovaj sadašnji trenutak. Nisam za odgañanje. Izjave onih koji kažu „ako imate vrlina, bićete nagrañeni posle smrti” zapravo ne možemo prihvatiti, jer ko zna šta se dogaña posle smrti? Niko se ne vraća da bi nam ispričao. Ljudi koji to izjavljuju ne znaju ništa. Oni samo ponavljaju kao papagaji.

Preporučujem vam da ništa ne odlažete. Odlaganje je vrlo suptilna prevara uma. Živite u trenutku u svoj njegovoj potpunosti. Uvek pamtite da je to jedini trenutak koji imate, ne postoji nikakav drugi trenutak, niti nekakav drugi svet. Ovaj svet je Bog i nema drugog Boga. Kada se ovo gledište jednom ustali u vama preobraziće čitav vaš život. Tada male stvari postaju tako lepe, tada svetovno odjednom postaje sveto, a obično postaje izuzetno.

7.  dan

Čovek koji zna šta da učini sa svim svojim elementarnim silama postaje zlatan, njegov život postaje neprocenljivo vredan. Svaki trenutak je toliko dragocen, da čovek ne može da bude dovoljno zahvalan. Ne postoji način da se iskaže zahvalnost Bogu. Njegov poklon je toliko neizmeran da ga zaista ne zavreñujemo. On ga daje zbog svog obilja.

Poznavajući i osećajući ovaj sklad čovek postaje dobar. Iz ove dobrote izvire zahvalnost prema egzistenciji, a ta zahvalnost je molitva.

8.  dan

Molitvi nisu potrebne reči. Šta biste mogli reći Bogu? On već sve zna. Šta da se pita? On je već sve dao. Ako vam nešto nije dato tada vam nije ni potrebno. On je mudriji od vas, ali ljudi ga stalno ovako savetuju: „Učini ovo, učini ono, daj mi ovo, daj mi ono”, kao da Bog nije dovoljno mudar. Sve vaše molitve se svode na takve savete, a ljudi insistirajući na tome, svaki dan zapravo gnjave Boga. „Zašto me nikada ne poslušaš? Molim te svakog jutra i večeri…”

Za mene molitva nema ništa s rečima. Ona je tiha zahvalnost; sasvim tiha, ali duboka zahvalnost.

Moguća je jedino ako ste naučili da budete dobri, inače nećete imati razloga da budete zahvalni.

Dozvolite da vaš život bude život ljubavi i smeha i tako ćete u sebi osetiti suptilno prisustvo molitve. Ona neće da bude hrišćanska, hinduistička ili muslimanska, biće naprosto molitva.

9.  dan

Dok vaše srce ne peva i ne igra zapravo niste živi, samo životarite… izvršavate odreñene dužnosti, prolazite kroz odreñene obrede, uspevate nekako da održavate fasadu, ali vaša unutrašnjost je prazna i drhti bespomoćno jer čovek u najdubljem uglu svog srca zna da mu život još nije ispunjen, da još nije sposoban da peva svoju pesmu. Svi se rañaju s pesmom, sa svojom pesmom i dok je ne pevaju ostaju neispunjeni.

Pogledajte samo stablo kada cveta i videćete takvo zadovoljstvo i veselje koji ga okružuju. Ono igra jer je došlo kući, ispunilo svoj zadatak; ono više nije prazno nego preplavljeno. Cveće cveta samo kada je

drvo preplavljeno. Pesma takoñe dolazi samo kada su ljudi preplavljeni.

10.  dan

Dobrota je muzika koja se javlja kada svi vaši delovi – vaše telo, vaš um, vaše srce i vaše biće deluju u snažnoj usklañenosti; tada vam život postaje orkestar.

Obično postoji samo buka, nema muzike. Telo stalno glasno uzvikuje svoje želje; one moraju da budu ispunjene bez obzira na ostale potrebe. Um stalno insistira na svojim ambicijama i željama, a nimalo ga se ne tiče srce, uvek je spreman sve da žrtvuje za svoje zadovoljstvo. Srce stalno zanoveta zbog svojih saosećanja, osećaja, ljubavi. Tako biće ostaje apsolutno zapostavljeni deo; potpuno smo ga zaboravili. Ono stalno šapće mirnim tihim glasom u našoj unutrašnjosti, ali ga niko ne sluša jer je telo vrlo glasno, um vrlo razgovetan, a srce vrlo uporno.

Ovaj život može da bude sklad. Svi naši delovi koji sada sviraju solo mogu da postanu deo orkestra.

Samo vam je potreban duhovni voña koji može da sjedini sva ta četiri elementa, da im pomogne da razumeju jedan drugog i da jedan drugome pomažu. Ovo se dešava uz pomoć meditacije, uz pomoć svesnosti. Svesnost preuzima voñstvo i vrlo polako nagna sve različite delove vašeg bića da se približe i usklade.

Zato uložite svu svoju energiju u svesnost – budite meditativni. Iz meditacije neprekidno izvire predivna muzika, to je muzika dobra. Jednom kada čujete svoju unutrašnju muziku sve ostalo će da izbledi. Ne postoji ništa što bi moglo da se uporedi s njenom dobrotom i njenim blagoslovom.

11.  dan

Smeh je jedno od najbožanskijih iskustava, meñutim vrlo malo ljudi se zaista smeje. Uglavnom je ljudski smeh šupalj, ili je samo intelektualan, samo je farsa ili samo fasada, ili samo pristojnost ali nikada nije stvaran.

Kada čovek može stvarno da se nasmeje, punog srca ne potiskujući ništa, istog momenta se dešava nešto neopisivo jer kada je smeh stvaran nimalo nije egoističan, a to je jedino stanje u kome može da se spozna Bog, stanje bez ega.

Postoje mnogi načini da se bude bez ega, meñutim smeh je najlepši način. Za smeh nije potrebna izvežbana nadarenost, ustvari deca se smeju mnogo lepše, mnogo potpunije. Kako rastu, njihov smeh postaje šupalj, oni počinju s potiskivanjem stvari i razmišljanjem o tome da li da se smeju ili ne, kao i da li je ispravno smejati se u nekoj situaciji.

Naučite da se smejete ponovo kao mala deca – da se smejete svesno i stvarno – ne samo drugima, nego i sebi. Čovek nikada ne sme da propusti priliku da se smeje. Smeh je molitva.

12.  dan

Ljudi obično žive samo delimično, samo s pola srca. Žive na mlak način, ni hladan ni vruć, ni ovakav ni onakav. Njihov život je bez strasti, bez jačine i zato je dosadan i prosečan.

Čovek okusi nešto sasvim novo kada živi sasvim intenzivno, strastveno; kada riskira. Tada se u vama javlja sjajna inteligencija. Riskirajući postajete oštri kao mač. Nasuprot tome ljudima koji nikada ne riskiraju mačevi stalno skupljaju prašinu, kao i njihova ogledala. Mačevi im zarñaju i postaju neupotrebljivi. Ovo se dogodilo milionima ljudi i njihovim dušama.

Ja nastojim da vam pomognem da očistite prašinu sa ogledala vaše svesnosti i da naoštrite mač svoje inteligencije. Jedini način za to je da živite na sto stepeni jer na toj temperaturi počinje isparavanje. Ego nestaje i vi postajete deo celine, a biti deo celine jeste biti svet.

13.  dan

Biti religiozan znači veseliti se, biti žalostan znači ne biti religiozan. Zato, po mojoj proceni, takozvani sveci nisu nikakvi sveci. Oni izgledaju tako žalosno, dosadno i mrtvo; kako bi mogli da iskuse Boga? Kada bi iskustvo Boga donosilo takvu žalost, tada ne bi bilo vredno iskusiti to. Kada bi iskustvo Boga činilo ljude tako dosadnim, tako im izduživalo lica, bilo bi bolje izbegavati ga. Trebalo bi pobeći čak i ako se slučajno sretne.

Ovo nije moje viñenje Boga. Pred tim svecima on mora da je bio vrag preobučen u Boga; mora da ih je prevario. Bog može da znači samo radost i veselje, samo svečanost. Za mene Bog nije ništa nego samo vesela slavljenička dimenzija. Zato budite dobri i dopustite dobroti da bude vaša molitva.

14.  dan

Zeleno predstavlja život; predstavlja životnost i svežinu. To je boja drveća. Hiljadama godina su takozvane religije uništavale sve što je bilo zeleno u ljudskom biću. Od čoveka su načinile sasušeno stablo; bez lišća, bez cvetova, bez soka koji kroz njega struji. Zato ljudski rod deluje tako žalosno i zato mu je tako

dosadno. Želeo bih da se ljudskom rodu vrati igra, želeo bih da ljudska bića budu ponovo ukorenjena u zemlji, tako da kroz njih ponovo prostruje sokovi; da bića opet olistaju, da opet ozelene.

Dok čovek ne procveta ostaje izolovan. Stablo je potpuno kada cveta, a isto važi i za čoveka i on je samo tada potpun. Cvetovi ljubavi, dobrote, slobode, inteligencije, božanskog – jedini mogu dati osećaj potpunosti. Potpuna osoba nikada nije žalosna.

Za mene je potpuna osoba svetac; ostali se samo pretvaraju. Želim da sledbenici sanjasa budu sveci u pravom smislu; živi, veseli, raspevani, razigrani, da on života naprave svečanost.

15.  dan

Čovekova energija je sirova. Treba da se pročisti, a onda sirova energija koja bi inače stvarala jad, tamu i očaj započinje da stvara beskrajnu dobrotu, sjajno veselje. To je ista energija, jedino je morala da proñe kroz suptilan proces meditacije, kroz malo pročišćavanje.

Na primer, sunce svetli isto kao i mesec. Mesec zapravo nema sopstvenu svetlost – on naprosto reflektuje sunčevu svetlost – meñutim u tome može da se vidi ogromna razlika. Sunčeva svetlost je

nemilosrdna, agresivna, vrela i silna. Ta ista svetlost kada se reflektuje od meseca postaje odjednom

prohladna, blaga smirena i jasna.

Mesec možete da posmatrate satima, a u sunce ne možete ni da pogledate. Ako pogledate u njega izgoreće vam oči, uništiće osetljivi nervni sistem vašeg mozga. Nasuprot tome, posmatranje meseca je vrlo umirujuće, okrepljujuće. U osnovi mesečina nije drugačija od sunčeve svetlosti, ali je preko meseca prošla kroz preobražaj.

Meditacija je kao mesec; preobražava energiju pohote u ljubav, energiju besa u saosećanje, pohlepe u darežljivost, preobražava energiju nasilnosti u predanost, a ega u skromnost. Mesečina predstavlja nešto vrlo značajno, jer morate da proñete kroz isti proces, od sunca do meseca, od ekstrovertnosti prema introvertnosti, od izlaska prema zalasku. Tada će se dogoditi čuda. Čovek nikada ne bi mogao sanjati ni zamišljati da su takve divote moguće. Kada se to dogodi, čovek po prvi put oseti zahvalnost prema Bogu i prirodno nastaje molitva.

16.  dan

Zlato je uvek imalo simbolično značenje i na Istoku i na Zapadu. Alhemičari su vekovima govorili o njemu, ali su ih u velikoj meri shvatali pogrešno, jer su ljudi mislili da govore o pravom zlatu. Meñutim oni su govorili o zlatu kao metafori.

Čovek je obično kao orkestar bez dirigenta, koga niko ne vodi a svi instrumenti sviraju solo. Uprkos tome što se radi o orkestru, svako svira solo u skladu sa sopstvenim zamislima, ne brinući o ostalima i o tome šta oni rade, ne trudeći se da ostvare sklad; odatle buka, odatle unutrašnja mahnitost i bezumlje. Gotovo čitav ljudski rod je bezuman. Naravno ljudi se razlikuju prema stepenu; neki su bezumniji, a neki su manje bezumni, ali ta razlika u stepenu bezumnosti i nije neka razlika.

Samo su vrlo retki pojedinci – ponekad neki Buda, neki Lao Ce, Neki Bašo, neki Isus – samo vrlo retki ljudi su sposobni da vode sve svoje elementarne sile i sposobni su da ne sviraju solo, nego kao orkestar. Ovi ljudi koji su sposobni da unesu nešto harmonije u svoja bića, znaju pravu istinu.

To se podrazumeva pod zlatom. Ono je najdragoceniji metal, zato je postalo simbol.

17.  dan

Život je čudo. Zapravo za njega ne postoji objašnjenje, ne zna se zbog čega je morao da nastane. Nijedan filozof, ni teolog, čak ni naučnik nije u stanju da objasni zbog čega zapravo mora da postoji život. Mislim da to nikada neće moći da se objasni; ostaće tajna. Tajna ne može da se otkrije jer se ovde radi o skupljanju saznanja; zapravo je život nešto kao čudo. Ne bi trebalo da postoji, a postoji.

Kakva je potreba za ružama, lotosovim cvetovima ili bezbroj drugih cvetova? Izgleda da ne postoji nikakva unutrašnja potreba. Kada ih ne bi bilo ništa ne bi nedostajalo. Kada nas ne bi bilo, zemlja bi se dalje okretala oko sunca i nimalo joj ne bismo nedostajali. Egzistencija bi se nastavila na isti način. Zvezde bi bile na svom mestu, mesec bi izlazio, drveće bi raslo, sve bi bilo kao što jeste. Meñutim život se dogodio – ne samo život nego i svesnost i ljubav. One su čuda nad čudima.

18.  dan

Ujutru, kada treba da izañe sunce, treba pevati i igrati, kao razigrane ptice, kao stabla savijena na vetru i sva u pokretu dok čekaju da izañe sunce na horizontu; a zatim sunce odjednom izlazi. Ta pesma dobrodošlice je lepša od svih jer je početak dana; početak novog dana, novo roñenje.

Mi na Istoku smatramo da je svaki večernji odlazak na spavanje mala smrt; zbog toga što u spavanju potpuno zaboravljate ko ste. Ako umrete u snu, nikada nećete saznati jeste li umrli i jeste li uopšte bili živi. Tako je spavanje mala smrt, mini-smrt.

Svako jutro je mini roñenje, novo roñenje, pa morate zahvaljivati gospodu – daje vam još jedan dan! Nismo toga vredni jer smo potrošili jučerašnji dan, sve prethodne dane. Meñutim, on je velikodušan, daje nam još jednu priliku da opet pokušamo, da živimo, da se veselimo da budemo potpuni.

Najosnovnija današnja potreba je početak novog čoveka. Stari čovek je otišao, umoran je, iscrpljen i potrošen. Mi još nekako nosimo stari trup. Njega treba spaliti i pozdraviti poslednji put. Moramo od njega da se oprostimo kako bismo mogli novom da iskažemo dobrodošlicu.

Meditacija nam pruža početak novog rañanja, unutrašnjeg roñenja; to je svitanje zore u unutrašnjosti.

Jedino uz pomoć meditacije čovek može da izañe iz sna i da uñe u dan jer jedino uz pomoć meditacije čovek može da postane budan.

19.  dan

Jutro nikada nije daleko; potrebno mu je samo da otvorite srce i da zapevate pesmu dobrodošlice i ono je tu. Samo čeka da zapevate od srca. U moment kada zaigrate sunce ne može da odoli izazovu da se pojavi na horizontu.

Osećam da ponekad sunce ne bi ni izašlo kada bi jednoga dana sve ptice odlučile da ne pevaju. Zbog čega? Kada bi sva stabla odlučila da ne otvore svoje cvetove, rekavši „neka prvo doñe sunce”, sunce ne bi

izašlo. Mora postojati unutrašnja veza, to ne može da bude jednostrani dogañaj. Ne radi se samo o tome da

sunce izlazi, a cveće se otvara i ptice pevaju – ne. Isto važi i obrnuto; cveće se otvara, ptice pevaju i sunce izlazi. Mora da postoje oba smera.

Život je uvek obostrano zavisan; to pesnici osećaju. Tenison je napisao: „Kada bih mogao da shvatim samo jedan cvet, koren i sve to, tada bih shvatio i celi svemir.” On je u pravu, ali je to samo osećaj pesnika. Mistici su to videli, iskusili; to je istinito.

20.  dan

Unutrašnja muzika ima posebna svojstva. Spoljašnjoj muzici su potrebno dvoje; instrument i muzičar. Unutrašnjoj muzici nisu potrebni dvoje – muzičar i muzika; muzičar je instrument, muzičar je sve. Nema podele. Unutrašnja muzika označava tišinu, zvuk tišine.

Tišina ima svoju sopstvenu muziku. Nju mogu da čuju samo oni koji su iz glave izbacili svu buku. Samo se čuje iz srca, a ne iz razuma. Čovek razuma je stalno propušta. Jedino čovek ispunjen svojim srcem, ispunjen ljubavlju, može da čuje ovu muziku.

Uz pomoć ove muzike može da se ode u onostrano. Ona postaje drugi most. Ne možete da je dohvatite niti obuhvatite umom. Um morate da otklonite, potpuno da ga odstranite, tada će se muzika odjednom pojaviti.

U tome je sva umetnost meditiranja; otklanjajući polako um i prodiranjem do unutrašnje muzike,

postignuti harmoniju sa unutrašnjim svetom jedinstva. Ovo možete da nazovete iskustvom Boga, Taoa, Istine, Dharme; meñutim to nije ništa drugo do iskustvo istinske muzike.

21.  dan

Ako sakrijete cvet u sobi gde do njega ne dopiru sunce i vetar, uz to možda mislite da ste ga zaštitili; ali vi ga ubijate, počinili ste ubistvo. Naravno imali ste dobru nameru, to je dobro za cvet jer napolju duva vetar i previše pada kiša, sunce je prejako a vi želite da zaštitite nežni pupoljak. Sakrijete li ga u svoju spavaću sobu, kako bi mogao da postane cvet, jer ste zatvorili sva vrata i prozore. On će uvenuti.

Može da se otvori samo ako je povezan sa suncem, može da se otvori samo ako igra na vetru, samo ako može da uživa na kiši, ako može da razgovara sa zvezdama. On pripada celini; može da se otvori samo

ako je duboko ukorenjen u toj celini.

Čovek ostaje pupoljak, njegova dobrota ostaje pupoljak samo zato što je sam preterano zabrinut za sigurnost, preterano se boji opasnosti, nesigurnosti i rizika. Zato se zadržava u odreñenim granicama zatvara se zaštitnim zidom. Tako postaje zatvorenik.

Život može da se živi samo kao nesigurnost, samo kao opasnost – nema drugog načina.

Meñutim, u ime sigurnosti mi propuštamo priliku da se otvorimo. Propuštamo besmrtnost jer se bojimo smrti. Prihvatimo li opasnost i uñemo li u nju, razveselimo joj se, pretvarajući je u pustolovinu, tada će život da bude dobrota. Konačno, samo takve pustolovne duše saznaju ko je Bog. Ja podučavam pustolovinu, hrabrost i rizik. Učim vas živahnosti.

22.  dan

Podučavam neustrašivost i slobodu. Da bi se upoznao Bog, najvažnije je osloboditi se straha; to je potrebno, da bi se upoznala dobrota i da bi se upoznala istina.

Zato izañite na otvoreno, u nebo. Odbacite sve strahove jer su oni lažni. Uživajte u pustolovini života sa svim njenim opasnostima i nesigurnostima. Ovaj život je prelep; zapravo, prelep je samo zbog svih svojih opasnosti i nesigurnosti.

Plastičan cvet nije u opasnosti, dok pravi cvet jeste. Meñutim, plastičan cvet nije nikakav cvet. Mnogo je značajnije biti živ samo jedan dan – od jutra do večeri, a zatim da latice uvenu. Živeti intenzivno i strastveno samo jedan dan, na suncu, pod nebeskim svodom jeste dovoljno, bolje nego da se bude plastičan

cvet i da se živi hiljadu godina. To nije život. Ovde se ne radi o dužini nego o intenzitetu.

Čovek mora da zapali svoj luč istovremeno s obe strane. Neka to bude makar i jedan momenat, ali neka bude sasvim živ. Ovo će vam omogućiti da iskusite Boga i da okusite večnost.

23.  dan

U svakom biću je sadržana silna moć koja treba da se oslobodi. Čovek izgleda mali, ali nije tako. U njemu su silna mora, mora dobrote; u njemu su nebeski svodovi slobode.

Duhovno iskustvo je kao atomska eksplozija, atom je tako sitan, a kada eksplodira postaje tako moćan. Iskustvo našeg sopstvenog bića je baš takvo. Nastaje eksplozija, atomska eksplozija svesnosti. Odjednom vidite sebe kao celinu; neograničenu, beskrajnu celinu. U tome je naša veličina – i to treba

postignuti. Ne možemo biti zadovoljni dok to ne postignemo.

24.  dan

Niko nije nov, svi su drevni hodočasnici. Oduvek smo ovde – u različitim oblicima, u raznim telima, obavljajući razne stvari; ali smo ovde i bićemo zauvek ovde. Ne postoji način da se nestane iz postojanja. Ništa ne može da se uništi, ništa ne može da se doda postojanju. Postojanje je uvek savršeno jednako. Danas čak i nauka prihvata da ništa ne može se uništi niti da se doda; samo se menjaju oblici. Reka teče dalje. Samo se menjaju talasi. Ponekad su talasi veliki, ponekad mali, ponekad ih nema, ali reka je ista. S talasima – bilo velikim malim ili bez njih – reka je ista.

Ovaj uvid nas odvodi izvan vremena; a kada ste van vremena tada ste i van jada. Upoznati bezvremeno znači ući u svet dobrote.

Zapamtite, ono što uvek ostaje ovde, što nikada ne odlazi; to je Bog i boravi u našoj unutrašnjosti, kao i u unutrašnjosti svih drugih ljudi.

25.  dan

Svako ljudsko biće donosi istinu u ovaj svet. Svaki čovek je božji glasnik - ne samo Isus Hrist, Buda ili Zaratustra, oni znaju da to jesu; ostali ljudi ne znaju da to jesu. U momentu kada se rodite donosite istinu u tom biću. Dok se ona ne izrazi nećete se osećati ispunjeni. Dok ne prenesete poruku svetu osećaćete duboko nezadovoljstvo jer ne obavljate svoju dužnost prema postojanju.

Morate da pevate pesmu svog srca, morate da plešete svoj ples. Morate da budete potpuno izvorni, a ne imitacija, ne fotokopija. Morate da pokažete svoje pravo lice. U momentu kada budete spremni da svetu otkrijete svoje izvorno lice, vaš život će biti potpun. Iz toga proizilazi neobuzdana radost.

26.  dan

Dovoljan je jedan jedini cvet da zamiriše cela kuća. Jedan jedini cvet u bašti zamirisaće čitavu baštu, uprkos tome što je mali. Može i da ne izgleda nimalo lepo, sasvim je običan, ali nemojte biti zavarani izgledom. Naiñete li na njega izgledaće vam kao najobičniji cvet, koga nije vredno ni pogledati. Meñutim, on može biti najdragoceniji od sveg cveća, jer u sebi sadrži najlepši mogući miris. Zapamtite da izgled ne može biti presudan u životu. Nije važna posuda, važan je njen sadržaj.

Može telo da bude najobičnije, priprosto, a ipak može da ima nepojmljivo lepu dušu. Nasuprot tome može postojati vrlo lepo telo, ali sasvim prazno bez ikakve duše. Često ćete u životu nailaziti na lepe ali bezdušne ljude, a isto tako i na priproste ljude s izuzetnim osobinama. Nikada ne sme da vas zavara nečiji izgled. Uvek pogledajte dublje, potražite šta je dublje. Pogledajte središte a ne ono što ga okružuje.

27.  dan

Dok ne ostvarite muziku u svom biću, dok ne započnete da živite u plesu, dok ne slavite postojanje nemate mogućnosti da spoznate Boga jer je on krajnji krešendo igre, pesma i veselja. Bog nije za tužne ljude, on je za ljude sposobne za ljubav i smeh.

Ova egzistencija je prelepa igra, ne shvatajte je ozbiljno. Prihvatajte je sa pesmom u srcu, zahvaljujući joj radosno. Krećite se po svetu laganog koraka sa smehom u svom srcu. Tada ćete odjednom čitavu egzistenciju pretvoriti u božansko iskustvo. Svetovno postaje sveto, obično postaje neobično.

28.  dan

Život je velika umetnost. Čovek ne sme da uzima život kao da se razume sam po sebi. Roñenje nije sinonim za život, ono je samo prilika; tada morate da radite na sebi. Postoji bezbroj stvari koje treba odbaciti; postoji pohlepa, postoji ljutnja, postoji mržnja, postoji pohota i tako dalje.

Dok se te stvari ne odbace, dok se ne otklone od našeg bića … one su kao aleje u bašti, a mi smo ih prepuni, moramo da zamenimo svu zemlju, moramo da izvadimo kamenje i da preradimo zemlju; samo tako će biti moguće uzgajiti ruže. Kada u vašem biću počnu da cvetaju ruže u život će vam ući radost, ulepšaće vam se život i ispuniće se milinom. Tada ćete imati šta da ponudite Bogu; šta biste mu inače mogli dati?

29.  dan

Svi smo roñeni kao kamenje, a moramo da se pretvorimo u ruže. Kamen ima mogućnost da postane ruža. Izgleda nemoguće, ali samo tako izgleda. To se često dogaña; može se desiti i vama. Ako se moglo dogoditi Isusu, može se dogoditi i vama. Govorim vam iz svog sopstvenog iskustva. Svi smo roñeni kao kamenje i vrlo malo ljudi pokušava da iskoristi svoju mogućnost i da postanu ruže – sasvim malobrojni, vrlo retki ljudi pokušavaju da najbolje iskoriste ovu sjajnu mogućnost. Većina naprosto živi kao kamenje, kao

ono kamenje što se kotrlja, pokreće se slučajno u reci ovamo i onamo; a nikada se ne oplemeni i tako i umre.

Rañaju se kao kamenje i umiru kao kamenje. U životu vam se ništa neće dogoditi ako ne postanete ruža.

30.  dan

Telo je predivno, telo je hram, ali je lepo samo kada znate da niste telo. Ako se s njim izjednačite ono ostaje ružno; postaje tamnica a ne hram.

Kada znate „ja nisam telo” – tada je telo hram koji ima lepotu, vedrinu i svetost. Kada na ovo zaboravite i poput miliona ljudi počnete da mislite „ja sam telo” - spadate u 99.9% ljudi koji misle da su telo.

Saznanje da sve ono što se dogaña telu nema nikakve veze s vama je takvo osloboñenje, takvo olakšanje da odjednom ostajete bez težine. To stanje bez težine je jedna od najznačajnijih propratnih pojava meditacije.

Meditacija je naprosto umetnost svedočenja. Započnete da budete svedok svog tela a zatim svog uma

–  i izañete iz njih! Uz pomoć meditacije zaista ćete izaći iz jednog i iz drugog. Onog dana kada čovek shvata  i kaže „ja nisam telo niti um” on dolazi kući. Tada saznaje ko je.

Poistovećenje s telom postaje poistovećenje sa smrću, starošću i bolešću. U momentu kada više niste poistovećeni s telom, kada znate „ja sam odvojen, ja sam svesnost” odmah se oslobañate bolesti, starosti i smrti. One će se desiti telu, ali ste vi samo svedok svega toga, samo posmatrač; to nema nikakve veze s vama.

31.  dan

Već se vekovima uvek iznova potvrñuje da ako od hiljadu ljudi u selu samo jedan bude istinski meditirao, celokupna priroda svih ljudi će se promeniti.

Do tog stupnja čovek nije došao zbog većine ljudi, nego zbog nekolicine ljudi kao što su bili Isus, Buda, Zaratustra, Krišna – samo zbog nekoliko njih. Sa svakim Budom, svakim Hristom, sa svakom probuñenom dušom čovečanstvo kreće korak dalje. Meñutim, kada bi se probudile hiljade ljudi, tada bi ceo ljudski rod krenuo krupnim koracima. To ja nazivam početkom novog čoveka.

Ne nastojim samo da pomognem pojedincima – očigledno je da radim i to – nego, duboko u unutrašnjosti nastojim da stvorim okolnosti, pozadinu, osnovni sadržaj, u kojima bi čovek mogao da se

pojavi s ljubavlju u srcu, sa svetlošću u duši, inteligencijom, svesnošću i mogao da preobrazi čitavu zemlju u

raj. To čudo je ostvarivo. Zapravo tek je sada ostvarivo – pre nije bilo moguće – jer smo sada na odreñenom stupnju razvoja. Čovek nije više dete, on je odrastao.

Za to je ipak potreban veliki napor. Čovek u to mora da uloži svu svoju energiju. Uložite svu svoju energiju da biste se ponovo rodili. Novo roñenje neće biti samo vaše, ono će da pomaže celom čovečanstvu. Za mene je to istinsko služenje.