Oslobođenje duha

Učenje o molitvi tesno je povezano s pravoslavnom antropologijom. U antropološkom smislu molitva je sredstvo za oslobađanje duha od deformisanih, razvraćenih osećanja duše, koja se nalaze u nekontrolisanom, haotičnom stanju u međusobnoj borbi. Svet shvata slobodu kao mogućnost čoveka da sledi svoju glavnu strast, koja je na neko vreme pobedila ostale i nalazi uslove i sredstva za njeno zadovoljenje. A s religiozne tačke gledišta, ova "sloboda" predstavlja stanje neprekidnog robovanja različitim gazdama koje se stalno menjaju. Strasti nalaze osnovu za polje dejstva u ljudskom telu. Telo "ujedinivši se" s dušom guši duh, tako savezničke vojske opsedaju grad odsekavši sve njegove komunikacije. Međutim, jedan od saveznika ove neprijateljske vojske, tačnije, ljudski razum, manje je od drugih sila duše pogođen grehom i strastima, zato on povremeno staje na stranu duha i pokušava da ga oslobodi.

Borba za oslobađanje duha ima svoju strategiju, svoju zakonitost i postepenost. Ona počinje od spoljašnjeg. Ako, dok se još uvek nalazi u strasnom stanju čovek bude pokušavao da probudi sile duha, on će ili uvideti jalovost svojih pokušaja ili će, što je mnogo gore, posredstvom gordeljivih fantazija dovesti svoju dušu u stanje egzaltacije, nervnog uzbuđenja, iluzornih, maštalačkih predstava koje će zbog svog neiskustva doživeti kao duhovna otkrovenja. Ovakva duševna, ekstatička ljubav detaljno se opisuje

u knjigama zapadnih "asketa". Katolički entuzijasti su doživljavali slična stanja kao pojave Božanske svetlosti, dok bi pravoslavni podvižnici rekli da je to samo dimni plamen ljudskih strasti, dovedenih do stanja ekstaze.

Borbu treba počinjati od tela, od njegovog navikavanja na disciplinu. Prvo je znanje mere, uzdržanje. Mera u jelu i u snu, u odmoru i u radu. Lastavica daje svom ptiću određenu količinu hrane kao ptičica ne bi pištala - ako se najede do sitosti umreće.  Treba davati telu ono što mu je neophodno i uzimati od njega obrok - rad i budnost u molitvi. Kad čovek drema njegovi mišići se raslabljuju, kad napeto razmišlja koncentracija misli povlači za sobom određenu napetost, kao da održava telo u tonusu. Ako čovek za vreme molitve raslabljuje svoje mišiće počinje da drema i mašta, zato je korisno stajati u toku molitve čvrsto kao u stroju i činiti metanije koje su "pomoćni jezik" molitve. Za vreme umora i bolesti čovek može da sedi, ali ne razvaljeno, ne nalaktivši

se, ne naslonivši se na naslon stolice, već pravo, s nogom jednom pored druge, lagano zategavši stomak i naklonivši glavu - sve ovo pomaže u borbi protiv dremeža.

U duševno-telesne vrline spadaju ćutanje, čuvanje vida i sluha. Duševne sile su sledeće: slovesna, željna i afektivnost. U slovesne spadaju: sposobnost mišljenja na nivou reči i predstava, sećanja, pretpostavljanja, planiranja, maštanja, posmatranja, nalaženja uzročno-posledičnih veza, analiziranja, sintetike, eksperimentisanja, otkrivanja zakonitosti, sačinjavanja hipoteza i teorija, primena pronađenih zakona u praksi, sastavljanje različitih znakovnih sistema i njihovo korišćenje. Tako se rađa nučno, filosofsko, umetničko stvaralaštvo, zakoni, prava, manifesti i ustavi. Ovo je nepregledno polje dejstva ljudskog intelekta u dva njegova aspekta: razuma i uobrazilje. Ovde su glavni koreni civilizacije: u prikupljanju, čuvanju i primeni informacija, koje dolaze spolja. Čovek se najviše ponosi svojim razumom. U njemu je osnova neverja, ona intelektualna gordost koja za čoveka njegov razum čini malim božanstvom, idolom, od kojeg očekuje pomoć i spasenje. Istovremeno ovaj razum povremeno oseća svoju ograničenost, bespomoćnost i duhovno slepilo i tada traži Boga.

Druga sila je željna, ovde spadaju sve vrste naslade. Ovde je porodična, prijateljska, roditeljska i čulna ljubav, ovde je patriotizam i društvena solidarnost, ljubav prema umetnosti, radost od opštenja s prirodom, ovde je naslađivanje poezijom, muzikom, slikarstvom. Ovde su i ljudske strasti: egoizam, samoljublje, srebroljublje i pohlepa, vezanost za stvari, osećaj zavisnosti od spoljašnjeg (i istovremeno - uzvišena osećanja kao što su saosećanja, samilost, sastradavanje). U željni deo duše spadaju smeh i šale, u kojima je skriven tajni blud. Pojmovi kao što su zadovoljstvo, nežnost, pristojnost, tananost, takt, privlačnost i lepota, takođe spadaju u željnu silu duše. Ponekad ona otkriva sebe kao stremljenje ka nadsvetskoj Božanskoj lepoti i čežnja za izgubeljnim rajem (ovo nejasno osećanje liči na zrak svetlosti koji je iznenada prodro u podzemlje). I

u njenu oblast, u oblast željne sile, spadaju demonska mistika i ekstatički kultovi. Uopšte, svaka mistika, osim pravoslavne, u celini se nalazi u polju duševnih sila. A pravoslavna je po svojoj suštini duhovna (međutim, pošto uključuje u sebe celog čovek može da se manifestuje zajedno s tim i u duševnoj i telesnoj ravni).

U izopačene manifestacije sile želje takođe spada tajna ljubav prema zlu i poroku koju čovek povremeno jasno oseća u svom srcu.

Treća sila duše je afektivna. Ona je slična sposobnosti živog organizma da izbacuje iz sebe svako tuđe, strano telo, da neutrališe otrov koji je u njega dospeo i umrtvljuje princip koji izaziva bolest. Afektivna sila je tvrđava i vojska duše, to je sposobnost da se razlikuje dobro od zla, zaštitna sila, psihički filter koji treba da zadržava prljavštinu i otrove, to je sposobnost duše za reakciju i dejstvo, sveta mržnja prema onome što stoji između ljudske duše i Boga. Afektivna sila može da se ispoljava i u težnji ka dobru, zaštiti ljudi od nepravičnosti, u samopožrtvovanju. Međutim, u čovekovom

grehovnom, palom stanju, ona se najčešće ispoljava u stalnom nezadovoljstvu, roptanju, surovosti, gnevu protiv ljudi, netrpeljivosti, nadmenosti, nasilju, mržnji, osveti, supraništvu, zavisti, zlobi, ravnodušnosti i bezosećajnosti, tajnom sadizmu - od porodičnog despotizma do tiranije i nekromanije vladara.

Uopšte, u duševnim manifesticjama treba razgraničiti sledeće nivoe: štetno, nepotrebno, podnošljivo (ili neutralno), nužno, potrebno i krajnje neophodno, i zatim voditi duhovnu borbu sa sobom odsecajući prvo štetno, a zatim nepotrebno.

Štetno u oblasti dejstva slovesne sile jeste svesna laž, lukavstvo, prepredenost, smeh, podsmeh, kletve, prokletstva, psovke, praznoslovlje, osude - izvori lažne i razvratne informacije. Bolje je ne znati nego imati lažne, izvrnute podatke. Po rečima Solomona, bolje je malo s istinom, nego veliko s lažju.[1] Samo obuzdavši svoj jezik, pripitomivši ga kao divlju životinju, čovek može da počne da se bavi očišćenjem svog uma od različitih misli, maštanja i čulnih pomisli, koje nastaju u svesti.

Štetna ispoljavanja željne sile predstavlja svaki oblik zadovoljavanja pohoti. Ne govorim o telesnim gresima, to je svakom jasno, već postoje i drugi tananiji oblici zadovoljavanja pohoti i sladostrašća: susret i opštenje s ljudima prema kojima gajimo nečistu vezanost i pristrasnost, čitanje strasnih knjiga i gledanje sličnih slika, gledanje televizijskih programa i video filmova koji su postali izvor duševne zaraze i razvrata. Borba s tako teškim oblicima izopačene naslade kao što je upotreba alkohola i droge (ovde naslada očigledno otkriva svoj demonski lik), odricanje od nepristojnih razgovora, viceva i tome sličnog je neophodno. Onaj ko stoji u močvari bez ovih spoljašnjih mera za ograđivanje duše od poroka ne može da spere sa sebe prljavštinu. Ako čovek bude služio svojim

strastima i istovremeno pokuša da se moli srcem, dobiće nervno rastrojstvo ili će pasti u ono demonsko stanje koje se naziva prelešću.

Štetno u oblasti afektivne sile duše jeste roptanje na Boga i gnev protiv čoveka, mržnja usled uvređenog samoljublja ili neispunjenih želja (zato je nemoguće pobediti gnev ne obuzdavši prvo pohot). Grehovne pojave afektivne sile su: osveta, pokvarenost, zlopamćenje, nasilje nad voljom drugog čoveka, ponekad - čak pod maskom dobra. Pobedu nad gnevom pomaže pokajanje i samoprekorevanje. Prvo treba savladati gnev ćutanjem (kako kaže prepodobni Jovan Kolov, škorpion, smešten u zatvorenu posudu, će uginuti), a zatim se boriti s njim u mislima i srcu.

Sledeći stepen je podnošljivo (ono što ne predstavlja zlo, ali bez čega čovek može). U pogledu slovesne sile to je bavljenje naukom i filosofijom, umetnošću, čitanje književnosti i periodike, u pogledu željne - slušanje ozbiljne klasične muzike, odlazak u muzeje i slikarske galerije, pevanje svetskih pesama, putovanja; u pogledu afektivne - težnja ka društvenoj delatnosti, takmičenja, igre i drugo slično ovome.

Stepen nužnog u smislu slovesne sile jeste poznavanje svoje struke, društvenih, kao i porodičnih prava i obaveza, poznavanje prirode koja nas okružuje, izučavanje bogoslovlja, i to ima praktičan značaj. U smislu željne sile nužno je: prijateljska, porodična i roditeljska ljubav, patriotizam i društvena solidarnost, opštenje s prirodom, sažaljenje i samilost prema živim bićima. U smislu afektivne: sećanje na smrt, primoravanje sebe na dobro, borba sa strastima, trpljenje, pokornost volji Božijoj, sećanje na svoje grehove.

Najbolje od neophodnog za slovesnu silu jeste koncentracija u molitvi, za željnu - učestvovanje u bogosluženju kao predokus nebeske lepote, za afektivnu - ispunjenje zapovesti kao voljni akt. Duh koji se budi utičući na slovesnu silu, omogućava neposrednu, intuitivnu, spoznaju duhovnog sveta, onoga što je dublje od reči; njegov uticaj na željnu silu daje osećaj Boga kao jedinstvenog dobra, u poređenju s kojim zemaljske naslade izgledaju kao gorčina. Utičući na afektivnu silu on budi volju, podstiče je da stremi ka Bogu, čuva dušu ot uticaja greha i strasti i obnavlja, preporađa u duši čistotu i celomudrenost.

Prilikom buđenja duhovnih snaga čovek shvata da je njegovo samo ono što će preći u večnost, a sebe može da nađe samo u Bogu. Probuđeni duh se ispoljava u tajnom poznanju duhovnog sveta kao sveta beskonačnog, čiju česticu predstavlja on sam i istovremeno sveta koji se odražava u njemu kao sunce u kapi vode; u doživljaju čoveka svim njegovim bićem ovog sveta kao najvećeg života i u usmerenosti prema njemu kao izvoru svetlosti i jedinom istinski realnom postojanju. Tada se kao najveća duhovna

vrednost otkriva tihovanje srca, pred kojim sve ostale dobrodetelji izgledaju samo kao stepenice lestvice koje vode ka njemu. Ovo može da izgleda surovo duševnim ljudima, koji zaboravljaju da je sve od Boga, a ne od naših snaga. Bog može da učini veliku milost za ceo svet, ako nađe u ovom svetu čisto srce kao što je milovao i spasavao od pogibelji čitave narode i zemlje zbog molitava velikih svetaca kao što su prepodobni Arsenije i Makarije primivši kao najblagougodniju žrtvu tihovanje njihovog srca.

Čovek je dobio od Boga veliki dar - sposobnost da zaboravlja, koja nije ništa manje dragocena za dušu od sposobnost pamćenja. Da nije sposobnosti zaboravljanja život bi bio neizdrživ. Jedan od uzroka nervnih kompleksa je kad se u sećanju "zaglavi" neki događaj i nemanje želje da se u sloju emocija on zaboravi, odnosno isprazni. Nervni kompleksi liče na kataralne (upalne) zone u našem telu, na neugasiva žarišta upale koja bole na dodir. Zaboravljati je isto tako neophodno kao izbacivati iz stana đubre i nepotrebnu starudiju.

Umeće zaboravljanja koje iznosi napolje iz svesti nepotrebne informacije naročito je dragoceno za molitvu. Mi se sećamo posredstvom asocijativnih veza, zato čovek treba da se potrudi da raskine ove veze. To mogu biti stvari, ljudi, krajevi itd. Treba izbegavati susrete s onima koji nas podsećaju na raniji grehovni život: najjači asocijativni uticaj ima živ čovek. Često je neophodno raskinuti prijateljstvo s onim s kim je čovek grešio, potrebno je čak i da se ne moli za njega, inače će se greh obnavljati u sećanju. Treba izbaciti stari koje nose na sebi pečat greha. Ako je to nemoguće, treba makar napraviti drugi raspored stvari u sobi. Naročitu atmosferu stvaraju knjige, zato ne treba držati u svojoj sobi strasnu svetsku književnost. To je jedan od izvora one razorne "radijacije" koja stalno zrači čoveka. Poželjno je da čovek posećuje mesta na kojima je ranije retko bivao kako bi pokidao paukovu mrežu sećanja. Ponekad je za vreme molitve dobro zastrti prozore u svojoj sobi i moliti se u tami.

Ako ne postoji mogućnost da se odreknemo razgovora koji je za nas težak, u toku njega treba da ćutimo i da se molimo, a reči sabesednika će samo kliziti po površini svesti, ne proničući u srce. Za vreme takvih razgovora često pravimo greške, dospevamo u nezgodan položaj, upravo - želimo da ubedimo čoveka i demonstrirajući pred njim svoju pamet stupamo u razgovor i on nas obuzima, plašimo se da ne naljutimo čoveka, više voleći da naljutimo Boga. To je izvrnuto poimanje dobrote - povlađivanje strastima drugog kad se umesto da negodujemo, osmehujemo i smejemo. Međutim, smeh je nešto poput opijenosti, stanje duhovne raslabljenosti, kad čovek prestaje da kontroliše svoje srce i na kraju se nađe nezaštićen. U smehu je skriven blud, a u šali drskost, zato oni neprimetno za nas rasplamsavaju našu čulnost. Ako ne budeš sam pokazivao makar unutrašnje interesovanje za reči razgovora koji nije koristan po dušu, razgovor će se biti iscrpljen. Čovek oseća s kakvim raspoloženjem ga slušaju, zato ako želiš da se razgovor

prekine reči sagovornika smatraj ničim drugim do šumom potoka. Kako bi držali neophodnu distancu s drugima neki ljudi su se pravili jurodivima, pravili su se budalama i govorili su drugima istinu u oči ne plašeći se da će se ovi uvrediti. Od budale se mnogo ne traži, ali to nije metoda za sve.

Da bi se što pre zaboravila grehovna prošlost treba promeniti svoje sopstvene navike: hodanja, ležanja, govorenja, sedenja za stolom i tako dalje, isto onako kao što se ruše određene asocijativne veze. Uopšte, najmoćnija sredstva za očišćenje duše od uspomena u prošlosti jesu pokajanje i molitva. Oprošteni greh se lakše zaboravlja, a blagodat dobijena u molitvi kao ključem zatvara vrata podruma naše svesti u kojoj se "čuvaju" naši grehovi. U svom nevelikom iskustvu uverio sam se da se, kad se zaista molim, ne sećam ni svetskih knjiga koje sam u prošlosti pročitao, kao da ih nikad nisam držao u rukama, a kad naginjem saosećanju prema strastima ponovo mi sećanje pročitanog isplivava u svesti, kao morski gmizavci iz dubine na površinu. Da bi čovek zaboravio prošlost treba da uprosti samog sebe, svoju svest, svoj govor - tako rvač maže uljem svoje telo kako bi ga teže uhvatili. Ako čovek mora da sluša o tuđim grehovima treba da izrazi saosećanje prema grešniku i da kaže da je i sam kriv za slična sagrešenja, zatim da nastavi da se moli za onoga o čijim se nemoćima govori i tada će se ovakav razgovor brzo prekratiti.