XII

OSEĆAJNA KOMUNIKACIJA

(Oni koji vladaju pravim rečima nikoga ne vređaju.

Pri tom, oni govore istinu. Njihove reci su jasne, ali nikad nasilne.

Oni nikad ne pustaju da ih vređaju, a oni nikoga ne vređaju.)

Buda

UZASNA TETKA ESTER

Imao sam divnog prijatelja u Sjedinjenim Drzavama čija je porodična situacija bila kao parabola. Bilo ih je skoro trideset bliskih rođaka, a jedna od najomiljenijih tema prilikom porodičnih susreta bila je njihova tetka Ester. Imala je osamdeset i pet godina i dalje terorisala, sad izazivajući sazaljenje, kako svoju sestru tako i sestriće i sestričine, čak i njihovu decu. Uvek je bila dzangrizava i teska, ali i zive inteligen- cije. Dvadeset godina ranije je nasledila znatnu sumu nakon smrti svoga muza. Zahvaljujući tome, uspela je da se nametne u svim porodičnim poslovima. Neprestano je svima telefonirala pitajući sta ima novo ili trazeći neku uslugu, trazila daje voze ovamo ili onamo, stalno se zalila daje dovoljno ne posećuju i, kad bi joj se prohtelo, pozivala se na večeru ili, čak, na vikend. Očigledno je daje imala potrebu za privrzenosću i zahvalnosću, ali je njen vrlo agresivni stil terao u bekstvo sve kojima je htela da se priblizi.

Trideset rođaka je bilo podeljeno u tri kategorije u pogledu odnosa sa tetkom Ester. Daleko su najbrojniji bili oni koji joj nikada direktno nisu rekli ,ne". Uvek su trazili neko izvinjenje daje izbegnu,

a kad bi ih njeno insisitiranje i argumenti pritisli uza zid, sa zaljenjem su izgovarali ,da" da bi izbegli njene uvredljive napade, beskonačne pozive i optuzbe. Zauzvrat, nikada je nisu zvali, čak i kad bi obećali da će to učiniti. Ponekad bi izostali sa sastanka na koji je trebalo da dođu, ili bi, pak, dolazili veoma kasno. Iza leđa su joj se rugali i čak pokusavali, ponekad i nečasno, da joj izmame novac, kao da su im nje- na nemoguća ličnost i napori koje su morali radi nje da čine protiv svoje volje davali prava na to. Takvo ponasanje zovemo ,pasivnim" ili ,pasi vno-agresivnim": to je najčesća reakcija u tradicionalnim drustvima prema osobi koja ima autoritet, a nije simpatična. Međutim, i u po- rodicama i u firmama je isto (1). To je stav koji zauzimamo naročito kad hoćemo da izbegnemo konflikte. To je ponasanje često kod ljudi koji sebe opisuju kao ,osetljiva bića", koja ,postuju druge", koja ,neće nepotrebno da talasaju", koja ,vise vole da daju nego da uzimaju", itd. Kao ni u tradicionalnim drustvima ili preduzećima, to nije bilo dobro ni u Dzordzovoj porodici. S jedne strane, njegovi rođaci i rođake su se osećali ,iskorisćenim" od strane Ester i bili ogorčeni na nju; s druge strane ih je Ester, koja je dobro opazala njihovu zlovolju i sumnjala u njihovu časnost, prezirala. Kako je uz to u gradu imala dobre veze, to im je često komplikovalo zivot.

Rođaci iz druge grupe nisu bili tako brojni. Jedanput je Ester jednog od njih probudila u ponoć. Lari joj je, posto je se nije plasio, kazao da mu je dosta njenih postupaka. Zatim ju je, jer ga je ponela neizrazena dugogodisnja ljutnja na nju, nazvao svim mogućim imeni- ma. E&ter je bila polumrtva, ali joj je jezik i dalje radio. Odvratila mu je recima koje su ga veoma pogodile. Iako Lari nikad nije zazalio sto je rekao ono sto je mislio, znao je da će mu se otad i najmanjom pri- likom tetka Ester suprotstaviti. I zaista, u periodu nakon toga, ona nije propustala da mu se osveti, kao ni ostalim članovima porodice koji su se ponasali poput njega. Larijeva advokatska kancelarija izgubila je vise ugovora; istina, tetka Ester mu vise nije dosađivala, i čak ga je izbe- gavala. Bar je imao satisfakciju jer joj je glasno rekao ono stoje već dugo prećutkivao. Larijevo ponasanje, kao i ponasanje njegovih rođaka koji su isto postupili, jeste ,agresivno". Ono je rede od prvog i tipično musko. Ali, ni ono ne doprinosi resenju problema, i najčesće se plaća materijalnim gubicima (razvod, otkaz s posla, itd.). Uz to, zna se da je takvo ponasanje uzrok visokog pritiska i kardio-vaskularnih bolesti (2). Najzad, ruje bio i moj prijatelj Dzordz koji je savrseno poznavao

Esterine nedostatke. Međutim, ne samo da ju je redovno viđao, već mu, izgleda, to nije smetalo. Bio joj je privrzen, a i ona njemu. U stvari, često mu je činila usluge, bavila se njegovom decom, vozila mu kola kod automehaničara, i tako dalje. Čak mu je dala i novca da prosiri kuću, i vrlo vesto pomogla da uredi svoju kancelariju. Dzordz je radio u istoj bolnici kao i ja, i uvek sam se divio načinu na koji je sarađivao sa svo- jim saradnicima i kolegama, kao i tome kako se ponasao u neizbeznim trenucima napetosti, stoje učvrstilo nase prijateljstvo poslednjih deset godina.

Dugo mi je trebalo da shvatim sta ga je razlikovalo od dru- gih i sta mu je neosporno omogućilo da sačuva dobre odnose sa ne- kim tako teskim kao stoje tetka Ester. U stvari, Dzordz je bio majstor treće varijante ponasanja, ni pasivne ni agresivne. Sam je otkrio jednu nenasilnu osećajnu komunikaciju, koju ponekad nazivamo ,izričitom komunikacijom", jedinu koja omogućuje da uzimamo i dajemo ono sto je potrebno, a da pri tom i dalje postujemo i svoje granice i potrebe drugoga.

Kad me je jedne večeri pozvao kod sebe na večeru, video sam na licu mesta kako postupa sa tetkom Ester. Ona je trebalo da ga, u ime univerziteta, prati na sluzbenom putovanju u grad u kome je imala mno- go poznanstava. Te večeri gaje treći put u dva dana zvala da od njega zatrazi da u svoj već preopterećeni raspored ubaci jos nekoliko susreta. Dzordz je imao dug dan u bolnici, bilo je kasno, a znao sam koliko je voleo da na miru večera, naročito kad pozove prijatelja. Pitao sam se kako će se poneti u takvoj situaciji. Prvo je duboko udahnuo, a onda krenuo u napad: ,Ester, vi dobro znate koliko drzim do tog putovanja koje ćemo zajedno obaviti, i koliko sam vam zahvalan za sve sto ste za mene učinili." Bilo je to tačno, i znam da nije morao da se napreze da bi to priznao. Ne znam sta mu je Ester kazala, ali sam odmah stekao utisak daje pritisak sa druge strane linije odjednom popustio. Zatim je nastavio: ,Ali, posto me zovete tri puta da mi kazete istu stvar, a već smo o njoj čitav sat razgovarali i sve se dogovorili, osećam se frustri- rano. Zelim da budemo ekipa, i da vi postujete moje potrebe kao sto ja postujem vase. Mozemo li da se dogovorimo da se ne vraćamo na ono sto smo se već dogovorili?" Razgovor je zavrsen za dva minuta, i on je ponovo mogao da se okrene nasoj večeri. Bio je potpuno miran, kao da su mu samo javili sat polaska aviona. Pomislio sam na sve pacijente koji su godinama zvali preko pejdzera u nemoguće sate.

Da sam samo znao tako sa njima da razgovaram! Mnogo ka- snije sam otkrio logiku i potpuno podmazanu mehaniku koja se krila iza Dzordzove mirne snage.

LOVE LAB (LJUBAVNA LABORATORTJA) U STJATLU

Na Univerzitetu u Sijatlu, na mestu koje se zove ,Love Lab" (Ljubavna laboratorija), bračni parovi prihvataju da se podvrgnu osećajnom mikroskopu profesora Gotmana (Gottman). On analizira prirodu njihovih uzajamnih odnosa. Video kamere snimaju parove i omogućuju da se primeti i najmanja grimasa koja im pređe preko lica, čak i ako ona ne traje ni desetinu sekunde. Nadgledaju se i promene u njihovom srčanom ritmu i njihov arterijski pritisak. Otkad je izumeo svoju Ljubavnu laboratoriju, vise od sto parova je prihvatilo da tu di- skutuje o svojim sukobima: raspodela domaćih poslova, odluke u vezi s decom, upravljanje fmansijama, odnosi sa porodicom drugog bračnog druga, sukobi oko pusenja, pića, i tako dalje. Prvo otkriće profesora Gotmana je da nema srećnog para, u stvari, trajne osećajne veze, bez hroničnog sukoba. Cak suprotno: parovi koji nemaju stalni predmet svađe trebalo bi da se zabrinu. Odsustvo sukoba je znak osećajne distan- ce koja isključuje svaki pravi odnos. Drugo otkriće, zaprepasćujuće, jeste da je profesoru Gotmanu dovoljno pet minuta analize svađe između zene i muza da predvidi, sa preciznosću većom od 90%, ko će ostati u braku a ko će se razvesti za nekoliko sledećih godina, čak i kad je reč o paru koji je usred medenog meseca (3)! Nista toliko ne utiče na nas osećajni mozak i nasu fiziologiju koliko kad se osetimo dale- kim onima za koje smo najvise vezani: nasem supruzniku, nasoj deci, nasim roditeljima. U Ljubavnoj su laboratoriji jedna reč vise, sićusan mig prezira ili odvratnosti, jedva vidljivi za posmatrača, dovoljni da izazovu ubrzanje srčanog ritma kod onoga kome su namenjeni. Dobro plasirana zaoka uz malo prezira, pa će srčana frekvencija snazno skočiti

iznad 110 otkucaja u minuti (4).22

Problem je u tome sto osećajni mozak, na taj način upozo- ren, potpuno ponistava sposobnost saznajnog mozga da racionalno

22 Srčana frekvencija kod muskarca je uglavnom oko 70, a kod iene oko 80 otkucaja u minuti.

rezonuje: kao sto smo videli, predčeoni korteks se ,isključi". Muskarci su posebno osetljivi na ono sto Gotman zove osećajnom ,bujicom": čim im je fiziologija aktivirana, oni se ,utope" u osećanja i samo misle na odbranu i napad. Vise ne traze resenje ili odgovor koji bi smirio situ- aciju. I mnoge zene tako reaguju. Kada čujete te rasprave, učine vam se dobro poznatim:

Fred: ,Jesi li bila u hemijskoj čistionici da uzmes moje stvari?"

Jngrid (podrugljivo): ,Jesi li bila da uzmes moje stvari?

Ti sam mozes da ih podignes. Sta sam ja, tvoja sluzavka?" Fred ,Daleko od toga. Da si moja sluzavka, kuća bi bar bila pospremljena." (5).

Tokom ove rasprave se i Fredova i Ingridina fiziologija brzo remeti, a posledice su strasne. Gotman te konfliktne dijaloge naziva

,četiri jahača Apokalipse". Reč je o četiri vrste ponasanja koja polako unistavaju sve odnose. Ona aktiviraju osecajni mozak drugog tako da on moze odgovoriti samo zlobno ili se povući poput ranjene zivotinje. Zahvaljujući četvorici jahača, sigurni smo da iz odnosa nećemo dobiti ono sto zelimo; ipak, mi ih prve pozivamo na front nasih osećajnih bitaka.

APOKALTPSA KOMUNTKACTJE

Prvi jahač je kritika: kritikovati nekoga umesto mu ponuditi zalbu ili molbu. Primer kritike: ,Opet kasnis. Samo mislis na sebe." Zalba: ,Devet je sati. Rekao si da ćes doći u osam. To je drugi put ove nedelje. Dosadno mi je i osećam se samom kad te ovako čekam." Kritika: ,Dosta mi je toga da skupljam iza tebe tvoje stvari. Ljutis me tim svojim bacanjem!" Zalba: ,Smeta mi kad povlačis svoje stvari po kuhinji ujutro kad hoću da popijem kafu. Potreban mi je red da bih se dobro osećala. Da li bi mogao da se potrudis da sve sredis pre nego Sto odes na spavanje?"

Gotman sugerise kako se opravdana zalba, koja ima sve San- se da bude saslusana, pretvara u kritiku koja će samo izazvati otpor, zlovolju ili opasan protivnapad: dovoljno je samo na kraju dodati: ,Sta je tvoj problem?"

Ono sto ova zapazanja čini toliko začuđujućim jeste mera do

koje ona idu sama od sebe! Mi svi tačno znamo kako ne zelimo da se prema nama neko ponasa.Teze nam je, naprotiv, da odredimo kako bismo voleli da se prema nama ponasaju, iako smo istog trenutka zahval- ni kad nam se neko obrati na osećajno-inteligentan način. Sećam se neočekivane lekcije koju sam jednog dana dobio putem telefona. Duze od dvadeset minuta sam čekao da mi jedna sluzbenica avionske kom- panije kaze gde je moja rezervacija za let na koji sam polazio istog popodneva. Nestrpljiv i ljut, kad mi je najzad priznala da je ne moze naći, počeo sam da vičem: ,Kako to? To je glupo! Čemu sluzite ako niste u stanju da nađete jednu rezervaciju?" Dok sam izgovarao te reci, već sam pozalio. Jasno mije bilo da sam uvredio osobu koja mije bila preko potrebna da bih resio svoj problem. Ali, nisam znao kako da se izvučem. Mislio sam daje smesno da se sad izvinjavam (u stvari, nikad nije ni suvise rano ni suvise kasno, ali ja to jos nisam bio shvatio). Na moje veliko iznenađenje, ona me je izvukla iz nezgode: ,Kad podignete glas, gospodine, ne mogu da se koncentrisem ni da vam pomognem". Imao sam sreće: upravo mije dala savrsenu priliku da se izvinim a da ne izgubim obraz. Odmah sam to uradio, i nakon nekoliko sekundi ponovo smo pričali kao dve odrasle osobe koje pokusavaju da rese neki pro- blem. Kad sam joj objasnio koliko je to putovanje za mene vazno, pre- tvorila se u solidnog saveznika i prekoračivsi neko pravilo čak mi obe- zbedila mesto na letu koji je već bio blokiran. Ja sam psihijatar, a ona je potpuno vladala emocijama razgovora. Tog sam dana zamisljao kako se ona vratila kući sigurno mnogo opustenija od mene. To iskustvo me je navelo da počnem da se bavim nenasilnom osećajnom komunikacijom. Niko, odista, nije smatrao daje vazno ili korisno da me tome poduči.

Gotmanov drugi jahač (Apokalipse), najnasilniji i najopasniji

za nasu limbičku ravnotezu, jeste prezir. Naravno, prezir se ispolja- va putem uvrede, čak i najblaze (neki bi kazali podmukle), kao ,vase ponasanje nije umesno", pa do najnasilnijih klasičnih Jadna moja de- vojko, ti si pravi idiot",, jadnik", ili jednostavnija, ali ne manje opasna

,ti si smesan". I sarkazam moze delovati kao zlo, kao kad Fred odgo- vara Ingrid: ,Da si mi ti sluzavka, bar bi kuća bila sređena".

Sarkazam na filmu moze biti zabavan, ali u zivotu ne. A upravo ga mi često trazimo, ponekad kao da uzivamo u njemu.

Poznajem jednu veliku francusku novinarku koja je provela vise od petnaest godina na analizi. Jednog dana, dok smo pričali o načinu vladanja sukobima, ona mi je poverila: ,Kada osetim da me neko napada, hoću da ga unistim! Ako uspem da ga raskomadam, onda sam zadovoljna."

Izrazi lica su često dovoljni da pokazu prezir: oči koje kolutaju nagore kao odgovor na ono sto ste kazali, rubovi usta koji se obese i oči koje se skupljaju kao reakcija na drugoga. Kada vam neko sa kim zivite ili radite upućuje takve znake, oni vas kao strela gađaju u srce, i svako mirno resenje situacije čine praktično nemogućim: kako mir- no rezonovati ili zaključivati kada poruka koju dobijate izaziva samo odvratnost?

Treći i četvrti jahač su protivnapad i totalno povlačenje. Kada ste napadnuti, dve solucije koje odmah nudi osećajni mozak jesu borba i bezanje (poznata reakcija/zgIzI orflight, koju je opisao veliki američki fiziolog Vaiter Kenon (Walter B.Cannon) tridesetih godina). One su upisane u nase gene milionima godina evolucije. To su, u stvari, dva najefikasnija izbora za nekog insekta ili gmizavca. Ali, ma kakav kon- flikt da je u pitanju, problem protivnapada je sto on zna za samo dva resenja: u najgorem slučaju, vodi do prave eskalade nasilja -- ranjen mojim protivnapadom, drugi mi odvraća. Tako se desava na Sred- njem istoku, naravno, ali i svuda u svetu gde se brakovi raspadaju. Ciklus se nastavlja sve dok ne dođe do potpunog fizičkog razdvajanja posvađanih, tj. unistavanja odnosa, bilo napustanjem, bilo razvodom ili ubistvom. U najboljem od slučajeva, protivnapad ,uspeva" i drugi je pobeđen samarom - kao sto to sebi roditelji često sa decom dopustaju, ili muzevi sa zenama. Zakon jačeg je progovorio, gmizavac u nama je zadovoljan. Ali, ta pobeda nuzno ostavlja pobeđenog ranjenog i skrha- nog. Rana samo kopa osećajni jaz i otezava mogućnost zajedničkog zivljenja. Nikada neki nasilni protivnapad nije drugoga naveo da zazeli da se iskreno izvini i da vas uzme u naručje.

Druga opcija, potpuno povlačenje, jeste muska specijalnost, i

posebno nervira zene. Ta opcija često unapred oblikuje poslednju fazu raspada neke veze, bilo daje reč o braku ili o profesionalnoj saradnji.

Posle sedmica i meseca kritika, napada i protivnapada, jedan od protagonista najzad napusta bojno polje, osećajno u svakom slučaju. I

dok drugi trazi kontakt, da se sa njim razgovara, ovaj se povlači, gleda preda se ili se krije iza svojih novina ,čekajući da to prođe". Drugi, iz- van sebe zbog takvog stava koji ga potpuno ignorise, govori sve glasnije i konačno počinje da viče. Tada se tanjiri razbijaju, ili, ako je reč o zeni, očekuju udarci. Fizičko nasilje je beznadezni pokusaj da se obnovi veza sa drugim, da se on nekako natera da čuje sta osećajno prezivljavamo, da oseti nas bol. Očigledno, to je izgubljena stvar. Viktor Igo (Victor Hugo) izvanredno je ilustrovao taj beznadni pokusaj osvajanja one koja vas ne primećuje: da bi ga konačno primetila, opat Frolo Esmeraldu, koja ga odbija i ignorise njegove predloge, najzad muči, a zatim salje u smrt! Afektivno povlačenje nije način kojim se konflikti resavaju. Kao stoje Gotman pokazao, a Igo pre njega, to se često lose zavrsava.

SVE REĆT, ALT BEZ NASTLJA

Zahvaljujući Ljubavnoj laboratoriji iz Sijetla uspeli smo da, uz mnogo detalja, shvatimo sta se desava u glavi i srcu ljudi koji su u suko- bu i kako oni često naleću na zid. Prirodno, imamo sve razloge da veru- jemo da je reč o istim refleksima, istim greskama koje onemogućuju vladanje sukobima koji nisu bračni - bilo da su posredi nasa deca, roditelji, porodica naseg bračnog druga, nasi roditelji, a naročito nasi sefovi ili kolege s posla. Ali, sta su, dakle, principi efikasne komuni- kacije, one koja salje poruku, ne odvraćajući onog kome je namenjena, već mu, naprotiv, udahnjujući postovanje i zelju da nam pomogne?

Jedan od majstora nenasilne komunikacije jeste psiholog Mar- sal Rozenberg (Marschall Rosenberg). Rođen u Detroitu, u kvartu siromasnom i vrlo nasilnom, on se kao veoma mlad posvetio iznalazenju načina da se, ne prelazeći u nasilje, prevladaju razlike. Predavao je i sprovodio praksu u svim regijama na svetu gde je neophodno ovladati sukobima, bilo daje reč o skolama u siromasnim kvartovima, velikim firmama u fazi rekonstrukcije, Srednjem istoku ili Juznoj Africi (6). Prvi princip nenasilne komunikacije jeste da se svako prosuđivanje, odno- sno svaka kritika, zameni objektivnim posmatranjem. Umesto da kazete

,dokazali ste svoju nestručnost", ili čak ,nije dobar ovaj izvestaj", sto osobu kojoj se obraćamo odmah obezoruzava, bolje je da budete objek- tivni i precizni: ,Čini mi se da u ovom izvestaju nedostaju tri ideje koje bi trebalo da prenesu nasu poruku". Sto ste precizniji i objektivniji, to

vise ono sto govorite drugi tumači kao legitiman pokusaj komunikacije, a ne kao potencijalnu kritiku. Rozenberg navodi jedno istrazivanje koje se bavilo odnosom između knjizevnosti jedne zemlje i nasilnosti njenih stanovnika: prema toj studiji, sto vise dela sadrzi termine koji ljude svrstavaju u ,dobre" ili ,lose", to se nasilje slobodnije ispoljava na uli- cama te zemlje (7).

Drugi princip je da treba izbegavati svaku procenu drugoga i koncentrisati se potpuno na ono sto se oseća. To je ključ osećajne ko- munikacije. Ukoliko govorim o onome sto osećam, niko to ne moze da mi ospori. Ako kazem: ,Kasnis, to je tvoj obični egoizam...", drugi moze samo da ospori ono sto sam kazao. Naprotiv, ako kazem: ,Imali smo sastanak u osam a sada je pola devet. To je drugi put ovog me- seca. Kad to uradis, osećam se povređeno, i Čak ponizeno", on ne moze osporiti moja osecanja. Ta osecanja mi u potpunosti pripadaju! Čitav napor je u tome da se situacija opise frazama koje počinju sa , ja", a ne sa ,ti" ili ,vi". Govoreći o sebi, i samo o sebi, vise ne kritikujem svoga sagovornika, ne napadam ga; ja sam emotivan, dakle autentičan i otvoren. Ako se zaista dobro drzim, i ako sam stvarno posten prema sebi, ići ću čak dotle da se učinim ranjivim ukazujući mu koliko mi je naskodio. Ranjivim, jer sam mu otkrio jednu od svojih slabosti. Ali, najčesće će upravo ta iskrenost razoruzati mog neprijatelja i dati mu zelju da sarađujemo u meri u kojoj i on hoće da sačuva nas odnos. Upra- vo je to radio Dzordz sa svojom tetkom Ester (,Kad ste me pozvali... osetio sam se frustrirano..."), ili, pak, ona devojka iz avionske kom- panije (,Kad podignete glas, ne mogu da se koncentrisem da bih vam pomogla..."). Oni su govorili samo o dve stvari: o onom sto se upravo desilo, objektivno, bez ikakve rasprave, i o onome sto su tad osetili. Nijedna reč nije bila o drugom, jer to ničemu ne bi posluzilo.

Prema Rozenbergovom misljenju, jos je efikasnije ne samo reći sta smo osetili, već i pokusati navesti onog drugog da oseti koliko smo bili razočarani. ,Kad zakasnis, a dogovorili smo se da idemo u bioskop, osećam se lose jer sam zeleo da vidim početak filma. Meni je vazno da vidim seansu u celini." Ili pak: ,Kad mi se ne javljas čitave sed- mice, plasim se da ti se nije nesto dogodilo. Potrebno mi je da budem siguran da je sve u redu." Ili, na poslu: ,Kad pustite u promet doku- ment sa ortografskim greskama, lično sam pogođen, jer je onda moja slika i slika čitave nase ekipe time ostećena. Mnogo drzim do tog naseg imidza, naročito nakon toliko teskog rada koji bi trebalo da izazove postovanje."

Kada mlade lekare učim takvoj komunikaciji, jer je njima ona veoma potrebna da bi vladali svojim odnosima sa teskim bolesnicima, ja im dajem ,algoritam", recept na etape. Oni ga često zabeleze na jednoj kartici koju koriste kad se pripremaju za neki konfliktan susret. Rozen- berg priča da mu je jedan od učesnika njegove radionice jednog dana dosao sa sledećom pričom: počeo je sebi da pomaze takvom kartom da bi sa svojom decom uvezbao ono sto je upravo naučio. U početku je to očigledno bilo pomalo nezgodno, ponekad i smesno, a deca nisu propustila da mu na to ukazu. On je upotrebio svoju karticu, kao svaki savestan početnik, rekavsi im: ,Kad mi kazete kako sam smesan dok se naprezem pokusavajući da poboljsam nase odnose i bolje odigram ulogu oca, to me boli. Potrebno mije da osetim daje i vama vazno sto mozemo da razgovaramo drugačije nego sto to mesecima činimo". To je funkcionisalo, i on je tako nastavio nekoliko sedmica. Na kraju vise nije ni upotrebljavao svoju belesku. Onda ga je, jednog dana, dok je raspravljao sa svojom decom o televiziji, temperament poneo. Sinčić od četiri godine mu je tada dobacio, kao nesto hitno: ,Tata, idi po kar- ticu!"

KARTA SA SEST TACAKA

Kartica kojom se sluzim i koju dajem mladim lekarima zove se ,I.M.P-O.E.I. (S.P.A-C.E.E.)". Ovi inicijali rezimiraju sest ključnih tačaka nenasilnog pristupa koje vam daju najbolje sanse da dobijete ono sto zelite, bilo kod kuće, bilo u kancelariji, sa policijom, ili, čak, sa svojim automehaničarem. Da pogledamo sta ti inicijali znače.

S je za source (izvor). Pre svega treba biti siguran da se obra-

ćamo osobi koja je izvor problema i koja ima način da ih resi.

Opste uzev, to ipak, iako moze izgledati očevidno, nije nas prvi refleks. Ako mi neki kolega uputi neprijatnu primedbu povodom mog rada, i to pred čitavim timom (ili moja devojka pred prijateljima po- vodom lososa kojeg sam prekuvao), apsolutno ničemu ne sluzi da se ja nakon toga zalim drugim kolegama ili mojoj majci telefonom, iako bih najrade to učinio. Najbolje je da onaj ko me je uvredio nikada o tome nista ne čuje. Najgore bi bilo da mu to ispričam (uz preterivanja i obrtanja koja se podrazumevaju), jer bi me smatrao kukavicom. Da bih

sačuvao njegovo postovanje i da bih mu promenio ponasanje, moram da razgovaram i sa dotičnim kolegom i sa svojom devojkom. Ja jedini to mogu učiniti. Naravno, to je mnogo teze, i ja to ne zelim; ali, to je jedini efikasan način. Treba krenuti od izvora problema.

P za mesto i vreme (place). Treba uvek paziti da se diskusija odvija na jednom mestu, skrivenom ili privatnom, i u odgovarajućem trenutku. Opste uzev, ideja da se suočimo sa svojim napadačem, javno ili u hodniku, nije dobra, čak i ako je nasa zalba nenasilna. Razgovor ne treba odmah započeti zustro u stresnoj situaciji. Uvek je bolje izabrati mesto gde mozemo mirno razgovarati kada smo sigurni da su onaj ili ona s kojima zelimo da razgovaramo spremni za to.

A za prijateljski pristup (aproche amicale). Da bi nas čuli, treba prvo da budemo sigurni da nas slusaju. Ima li boljeg načina da nas postupak propadne no da krenemo sa agresivnim ponasanjem i suvise odlučnim glasom? Gotman je to, zahvaljujući svojoj Ljubavnoj labora- toriji, pokazao: ako se jedan od protagonista oseti ugrozenim, on ima tendenciju da se ,utopi" u svojim osećanjima, čak i pre no sto razgo- vor počne. A nakon toga nema spasa. Treba, dakle, svog sagovornika opustiti već prvim recima: vise mu otvoriti usi nego mu ih zatvoriti. A znate li vi koja je reč u bilo kom jeziku najprijatnija da se započne razgovor? Ime osobe kojoj se obraćate! Psiholozi to nazivaju ,feno- menom koktela": vi ste na nekom koktelu, oko vas svi pričaju, a vi ste ipak veoma koncentrisani na razgovor koji vodite sa svojim sago- vornikom. Nista ne čujete od dijaloga koji oko vas bruje: njih filtrira i odbacuje vasa paznja. A onda, odjednom, u nekoj drugoj grupi, neko izgovara vase ime. Odmah ga čujete i okrećete glavu. Vase ime: ova reč, pre no bilo koja druga, kao daje izmisljena da vam privuče paznju. Isto tako, usred nekog gustog teksta primetićete svoje ime. Na svoje ime smo prijemčiviji no na bilo koju drugu reč. Dakle, bilo sta da hoćete kazati onome ko vas je uvredio, počnite time da ga po imenu nazovete, a onda mu recite i nesto prijatno, ako je to, naravno, istina. Nije to uvek lak;o naći, ali je vrlo vazno: ,Bertran, ja cenim sve mogućnosti vase podrske, i to mi omogućuje da idem napred u svom radu." Setite se takođe staje Dzordz kazao Esteri u početku: ,Estera, vi znate koliko mi je stalo do tog putovanja na koje ćemo ići zajedno, i koliko sam vam zahvalan." Nije to uvek lako. U prvi mah, malo ćete stisnuti usne. Tada su vrata komunikacije otvorena.

C za objektivno ponasanje (comportement objectij). Najzad, treba ući u srce problema: opisati stanje zbog koga se zalimo, ograni- čavajući se samo na opis onoga sto se desilo, i ni na sta drugo, bez i naj- manje aluzije na moralni sud koji bi to moglo dobiti. Treba, dakle, reći:

,Kada ste vi ovo kazali", i to je sve. Ne treba reći ,kada ste se onako

izopačeno ponasali", već ,kada ste napravili aluziju na moje gaćice"

E za emociju (emotion). Opis činjenica mora odmah biti pro- praćen onim sto ste osetili. Tad ne treba upasti u zamku i pričati o svom besu, osećanju koje se najčesće ispoljava. Ne treba, dakle, reći: ,Kad ste pred celim svetom izustili kako mi je haljina smesna (objektivno ponasanje), razbesneli ste me", jer je bes osećanje koje je okrenuto drugome, a ne izraz intimne povrede. Mnogo je delotvornije ako o sebi kazete ,osetila sam se povređenom", ili ,osetila sam se ponizenom".

E za izneverenu nadu (espoir decu). Mozemo se drzati jedne emocije, ali je jos efikasnije ako pomenemo izneverenu nadu ili nezado- voljenu potrebu. ,Osećam potrebu za sigurnosću na poslu, da znam da me niko neće ni poniziti ni povrediti zajedljivim primedbama, naročito neko tako vazan kao sto ste vi." Ili, ako je reč o nasem suprugu(zi) koji nas je ignorisao(la) tokom neke mondenske večere: ,Osećam potrebu da budem s tobom u kontaktu, da mogu da računam na tebe, čak i kad smo sa prijateljima".

Potpuno sam svestan toga daje ovaj pristup donekle nadrealan, naročito kad postoji tako malo uzora u nasoj okolini koji bi nas mogli nadahnuti. Kaze se: ,Da, bilo bi sjajno kad bih mogao tako da govorim, kad bih se usudio tako da govorim. Ali, to je nemoguće. Nikako sa svojim sefom (ili ,ne sa svojim muzem"; ,ne sa svojom decom"; ,ne sa svojom tastom", itd.)." Ipak, problem je jednostavan: postoje samo tri načina reagovanja u konfliktnoj situaciji: pasivnost (ili pasivnost-agre- sivnost), najčesća i najmanje zadovoljavajuća reakcija; agresivnost, ne bas efikasna, ali mnogo opasnija; ,potvrdnost", tj. nenasilna osećajna komunikacija.

Ipak, postoje okolnosti kada je bolje biti pasivan ili agresi- van, nego se upustiti u slozeni proces potvrdne komunikacije. Kada je ulog tako mali da ne zahteva ni nase vreme ni nasu paznju, potpuno je opravdano biti ,pasivan" i prihvatiti neku uvredu ili ne reaaovati kad

vama manipulisu. To je često i ekonomičnije. Nasuprot tome, u situaci- jama hitnosti ili opasnosti, normalno je biti ,agresivan", izdavati na- redbe bez objasnjavanja. Na taj način vojska funkcionise, jer se suočava sa opasnosću. Ali, bilo koja situacija da je u pitanju, postoje samo tri načina reagovanja. A mi treba svaki put da izaberemo. Da stanemo ili ne ispred osećajnog izazova.

Na sreću, nisu svi odnosi konfliktni. Drugi zaboravljen aspekat komunikacije, iako je skoro isto toliko vazan, jeste znati iskoristiti pri- like da produbimo svoj odnos sa drugim.

Jedan od najjednostavnijih načina da se do toga dođe jeste da budemo prisutni kada drugi (ili druga) pati i potrebna mu (joj) je nasa pomoć. Treba znati i reci koje omogućuju da ta emotivna struja pređe iz jednog mozga u drugi, efikasno i brzo. Za to postoji jedna druga tehnika. Lakse se upotrebljava, bez sumnje stoga sto sa njom za nas nema rizika.