ORGIJA NA GROBLjU

Govoreno u miru, godinu dana posle rata, u korist invalidske siročadi.

Podnio si mnogo, i trpljenje imaš,
i za ime moje trudio si se, i nijesi sustao.
No imam na tebe, što si ljubav svoju prvu ostavio.
Opomeni se dakle, odkuda si spao, i pokaj se, i prva djela čini;
ako li ne, doći ću ti uskoro,
i, dignuću svijetnjak tvoj s mjesta njegova, ako se ne pokaješ.
Apokalipsis, 2, 3 - 5.

Kajite se, dok imade dana;
Dok je doba, djeco, kajite se;
Kajite se, dok nije pozvana Duša k Onom, koji nebom trese;
Kajite se, jer zemaljskog stana T'jek izmiče b'jeguć, kajite se;
Kajite se, jerbo zora rana nać' će mnogog, kud za vazda gre se.
Kajite se. Smrt Smail-age Čengića

Posle reči uvaženog g. Vajlsa, reči skroz biblijske i duboko religiozne, koja jasno svedoči, da duševna kultura govornika ima bazis i nadahnuće u Bibliji kao i duševna kultura velike engleske nacije, kojoj on pripada, izgledaće vam čudno, poštovana braćo i sestre, da ja - iako ne svetovnjak kao g. Vajls - govorim na temu više svetovnu. U samoj stvari predmet moga govora biće isto tako biblijski kao i predmet moga predgovornika. Ja hoću da vam govorim o prošloj godini, koja među listovima naše istorije prestavlja jedan u istini biblijski list. Hoću da vam govorim o događaju, koji je potvrdio jedanput više mnogobrojne istine biblijske, kao:

- da pravda najzad pobeđuje,

- da i najcrnjem ropstvu zasija jednoga dana svetlost slobode,

- da je svakom tiranstvu krajnja plata poniženje i sram.

U ovo vreme, pre trista šeset i pet dana, naši vojnici su se mrzli u rovovima pod Jedrenom i Skadrom. A sad je sve mirno, kao posle bure. Jedna barica, kojoj niko nije mogao izmeriti dno, jer joj je dno izgledalo ravno s površinom, zatalasala se silno, i kad su se talasi na njoj stišali, svet je ponovo pogledao u tu baricu i začudio se, kako ranije niko nije imao oči da vidi, da to i nije barica no duboko jezero. Jedna nacija, koja je kao vavilonska grešnica posuta pepelom čupala sebi kose i jadikovala nad svojom mizernom sudbom, i u akordu sa svima susedima i mimoprolaznicima izlivala kletve i grdnje na sebe, zasvetlila je ove godine biblijskom, starozavetnom vrlinom tako silno, da
je zbunila sve tužioce i klevetnike svoje, i - sama se našla zbunjena i zastiđena kao mladost kad joj se prvi put kaže da je lepa.

Danas, posle trista šeset i pet dana, kada smo svi došli k sebi, kada smo zavukli ruke u rebra vaskrslog srpskog naroda i na način nevernog Tome uverili se, da ono što doživesmo u skoro minulim danima nije san nego java, nije uobraženje nego stvarnost, i to najveća stvarnost, kakvu je doživela naša generacija, ja hoću da vam govorim o toj stvarnosti.

Hoću da govorim o ratu i miru, o Juče i Danas, o onome što se zbi pre trista šeset i pet dana i o onome što se zbiva sada, posle trista šeset i pet dana. Hoću da govorim o našoj pobedi i o onome, što je došlo posle pobede.

- Pobedismo, jel te?

- Kako pobedismo?

- pitamo mi jedan drugog i sebe kao budeći se iza sna.

Kako? Prvi odgovor: - Jer smo imali dobre topove.

Zaista naši su topovi bili izvrsni. Ko je samo video te sjajne, masivne mašine, morao je osetiti strahopoštovanje i jezu. Ne zna se šta je bilo impozantnije, da li sama mašina, ili ogromna oprema iste: kare, kola, municija, gvožđarija i drvenarija, i konjski pribori. Sve je bilo jedro i zdravo, dobro utegnuto, čvrsto vezano, očišćeno i uglačano. Sve se kretalo sa svečanošću jedne procesije, sa tačnošću jednog mehanizma, i sa tutnjem planinskih teških oblaka. Pa još ko je slušao i gledao te strašne mašine u dejstvu! Naši brdski topčići ispunili su bili sve dubodoline albanske i ućutkali ili pretvorili u šapat svojim zapovedničkim tonom sve ostale glasove ljudske i životinjske, od Šar-planine do Jadranskog mora, za nekoliko meseci, da, za čitavih nekoliko meseci.

Naša poljska artiljerija na Kumanovu kosila je neprijatelja kao sudba što kosi u vremenima njene bogate žetve. Naše haubice od Kočana pogađale su tačno neprijateljsku artiljeriju i pešadiju na Kalemanskom polju. Svaki metak izrivao je čitave bunare. Tako mnogo ima tih bunara, da celo Kalemansko polje izgleda kao boginjavo lice. Gradski topovi pred Bitoljem i Rajčanskim Ridom plamteli su sa vulkanskim užasom i razoravali i mesili sa zemljom sve što se nahodilo na mestu, kuda su oni bili upravljeni.

Imali smo i puške, i mitraljeze, i sablje i noževe. Sve je bilo izvrsno, sve naoštreno i uglačano. Mrtve stvari služile su kao i žive. Kad danas pogledamo topove i puške i mitraljeze, izgleda nam kao da gledamo žive ratnike, koji se odmaraju u nepomičnosti i ćutanju. Posle pobeda vojnici su celivali svoje oružje, naročito topove, sa zahvalnošću. Strani dopisnici hvalili su naše oružje, strane fabrike koje su radile to oružje napravile su sebi ogromnu reklamu, pripisujući sve pobede naše svojim gvozdenim tvorevinama.

Sad će narodi poručivati oružje iz tih fabrika, u uverenju, da je s njim i pobeda vezana.

I tako, dakle, slušajući i od stručnih i nestručnih pohvale našem oružju, mi bi mogli pomisliti, da smo pobedili zbog dobrog oružja. Mogli bi reći: - Topovi su nam doneli pobedu nad svima neprijateljima u ovoj godini.

U istini, da je naša vojska bila naoružana tojagama kao prva vojska srednjevekovnih krstaša, ne bi moglo biti ni reči o pobedi. No s druge strane zar ne imađahu Bugari na Čataldži isto tako dobre topove? I zar Grci kod Lerina ne ostaviše neprijatelju dvanaest svojih topova, isto tako dobrih i sjajnih, kakvi i naši behu u ovome ratu? I zar Turci najzad, ne razuveriše dovoljno do sada kroz usta svojih generala i svojih evropskih instruktora svet u stečenom verovanju, kao da su njihovi topovi loši i njihova municija neupotrebljiva? Moramo, dakle, dati drugi odgovor.

Drugi odgovor bi glasio: - Pobedismo brojem. Naš broj zadivio je i nas same: kako broj ljudi, tako i broj stoke, tako i broj materijala. Živeli smo svi u obmani, da nas je u ovoj zemlji bilo nešto ispod tri miliona. Tako se pisalo po statistikama, i tako se predavalo po školama. U samoj stvari, bilo nas je nešto preko tri miliona. Mobilizacija je demantovala našu staru statistiku. Naš narod je rastao i množio se i napunio ovu zemlju i nije znao broj svoj. U prvi mah mobilizacije tvrdilo se, da je mobilisano nešto preko 200 hiljada, u drugi mah - nešto preko 300 hiljada. U samoj stvari pokrenuto je bilo nešto preko 400 hiljada. Mi smo bili nadmoćniji od neprijatelja i na Kosovu i na Kumanovu i na Bitolju. Ne uvek mnogo nadmoćniji, ali tek nadmoćniji. Broj našeg ljudstva bio je nešto nadmoćniji, no broj naše stoke bio je daleko nadmoćniji. Naša divna stoka! Ona je zaslužila spomenik i besmrće. Da su nekako Turci probili naše ubojne redove, našli bi silni plen u stoci. Naš plen pak u stoci turskoj, koju je vojska našla probivši turske ubojne redove, ne vredi pomena. Kod Turaka samo su ljudi bili na bini pri igranju velike tragedije, kao u klasičnoj drami. A kod nas? Kod nas ceo jedan mikrokocmos: i ljudi, i životinje, i stvari. Sve u ogromnom broju, sve kao u utakmici, ko će koga prevazići. Jedna raskošna scenerija kao u modernoj drami.

Izgleda da brojem pobedismo. I sam Napoleon se starao da bude na svakom mestu borbe nadmoćniji brojem od svog neprijatelja. Izgleda na prvi mah, da je broj najvažnija činjenica u ratu. Međutim to samo tako izgleda na prvi pogled.

Brojna nadmoć nikad nije bila pouzdana garancija pobede. Imali su Filistinci veću vojsku od Saulove, pa su ipak bili pobeđeni.

Kserks je imao više nego deset puta veću vojsku od Grka, pa je ipak pretrpeo poraz.

Darije je bio tučen od manje vojske Aleksandrove. Na Kulikovskom polju Dimitrije Donski pobedio je daleko mnogobrojniju mongolsku silu Mamajevu.

Napoleonov veliki broj rasprštao se u Rusiji u ništa. I na Mišaru je manji broj pobedio veći. Pa i tek minuli naš rat pokazao je, da često manji broj drži veći broj u šahu, ili ga pobeđuje i odgoni. U Albaniji su Turci s Arnautima bili mnogo nadmoćniji od naših Drinaca drugog i Šumadinaca prvog poziva.

U ratu s Bugarima naš broj bio je manji od broja bugarskog.

Čak i na Kumanovu manjina je odnela pobedu nad većinom. Ja mislim na Mlado Nagoričane, gde su dva naša puka boreći se ponaosob jedan za drugim, sa nesravnjeno većom silom, uglavnom izneli bitku na svojim plećima.

Nezadovoljni ovim drugim, mi moramo tražiti treći odgovor na postavljeno pitanje.

Čuje se, i od stručnjaka podvlači se treći odgovor: - Pobedismo oduševljenjem i svešću. Zaista bilo je i oduševljenja i svesti. No ja držim, da je bilo mnogo više svesti nego oduševljenja. Malo je, vrlo malo uopšte oduševljenja za rat u savremenoj Evropi. Savremeni kulturni svet oruža se više iz straha nego iz volje za ratom. Što god je čovek kulturniji, to je manje oduševljen za rat. Jer što god je čovek kulturniji to on više ističe mozak nego krv za regulatora odnosa među ljudima. Tamo ima više oduševljenja, gde je krv jača od mozga. Ako smo mi kulturniji od Turaka i Arnauta, pa i od Bugara, - što izgleda da ja nesumnjivo - onda je kod nas moralo biti manje oduševljenja nego kod njih. No to izuzetno nije bio sada slučaj - to je izvesno. Naš vojnik nije bio manje oduševljen od neprijatelja. Jer dok je neprijatelju bujna krv podgrevala oduševljenje, našem vojniku je misao elektrisala krv. A misao je svest. Turci su imali mnogo oduševljenja, no to je oduševljenje podržavano krvlju. Naše oduševljenje je podržavala naša svest. Turci su ušli u rat s nama s daleko više mržnje prema nama, nego što smo mi imali prema njima onda kad smo prešli granicu i počeli borbu. Mržnja kao i ljubav, kao i sve na svetu stari i slabi. Naša stara mržnja prema Turcima od starosti je bila već oslabila. Da su Turci nas napali, ta stara mržnja naša razbuktala bi se iznova u svoj strahoti svojoj. No mi smo napali njih. A napadač nikad nema u srcu onoliko mržnje koliko je ima napadnuti. Napadnuti se revoltira, dok napadač računa. Kod nas je bilo više svesti i računa, kod Turaka više fanatičnog oduševljenja. U drugom ratu, kod nas je bilo isto onoliko oduševljenja, onoliko pritajenog fanatičnog gneva, koliko kod Bugara računa. Jer u prvom ratu mi smo bili napadači, a u drugom napadnuti. Naše oduševljenje u prvom ratu podsticano je više svešću, u drugom više krvlju.

Svest našeg naroda o nužnosti rata bila je dovoljno velika. Još u vreme mobilizacije stvorena je u svesti narodnoj jedna dilema, koja je svu našu vojsku i svakog vojnika napose pratila kroz oba rata. Ta dilema je glasila: pobediti ili propasti. Mučno da je bilo i jednog vojnika, kome u oči rata nije bio poznat u glavnim potezima politički položaj Srbije. Znao je svak, da je Srbija stešnjena susedima i da je od mora ograđena. Znao je svak za glavnog, severnog neprijatelja Srbije, za Austriju, koja je i danju i noću snevala i snovala samo nesreću i poraz Srbije. Znao je, rečju, svak, da bi pobeđena Srbija značila propalu Srbiju.

Osim toga, u duši svakoga našega vojnika bila je živa tradicija narodna. Ta tradicija sadržavala je narodne zavete, koji su kao najveća relikvija predavani s oca na sina. Kosovo je u toj tradiciji bila najrazumljivija i najzvučnija reč, koja se nije mogla izgovoriti, a da ne nađe odjeka počev s jednog pa do drugog kraja Srpstva. Kosovo je bila neisplaćena obligacija, koja je, kao i svaki dug, pritiskivala svakoga Srbina, kao dužnika. Objava rata 1912. god. značila je poziv na sud, da se dug isplati. Tako je narod i shvatio. Veliki je bio sud i velike sudije, pred koje je naša generacija bila pozvana. 1912. god. mi smo bili pozvani na sud pred Nemanju i Sv. Savu, pred Dušana i Lazara, i Miloša i Karađorđa.

"Dug se mora platiti, pred takvim sudijama se ne sme srpsko ime uprljati"; - to je bila najsvetija misao svakog mobilisanog srpskog vojnika. Mogli ste onda reći ma kome, ko se žurno spremao na zborno mesto: "Čuješ, za taj kosovski dug moraćeš položiti svoj život?" - dobili bi uvek isti, rezignirani no odlučni odgovor: - Znam, no tako mora biti.

Ponavljam: svest o pobedi i nužnosti rata bila je velika. No tu svest imali su i Buri u vreme svog poznatog sukoba s Englezima. Pa ipak sama ta svest njihova nije im mogla doneti ništa slično našem Kumanovu ili Bitolju.

Postoji i četvrti odgovor: - Pobedila je istorijska pravda. Svojom invazijom iz Azije Turci su oborili Vizantiju, koja je već bila zrela za opadanje. No oni su otišli još dalje od Vizantije i podjarmili su mlade slovenske narode, koji su grešili i zbog pogrešaka stradali, ali koji su bili još mladi i orni za život i stvaranje. Kosovo je došlo kao kazna naših grehova političkih i moralnih. I Kosovo je, dakle, došlo kao neumitna istorijska pravda. I robovanje naše bilo je zaslužena kazna za prošlost i čeličenje za budućnost.

U svakoj kazni ima tako jedna strana negativna i jedna pozitivna. Naše robovanje je kazna, čija je negativna strana ispaštanje za prošlost, a čija je pozitivna strana čeličenje i podmlađivanje za budućnost.

Jednoga dana došao je kraj ispaštanju, kazna je bila ravna grehu, i nabujala i podmlađena snaga narodna neodoljivo je tražila primene u slobodi. No trebalo je slobodu izvojevati. Prvo se na to morala upotrebiti snaga narodna.

Kao što se narodna sloboda postupno gubila, tako se ona postupno i povraćala. Pre sto godina počela se povraćati sloboda srpskom narodu. Ona se još nije potpuno povratila, no ona se mora povratiti. Mene tome uči istorija i neumitna pravda, koja u noj vlada. Istorija ne piše jeroglifima, no očiglednim faktima. No najočiglednije stvari ljudi često najmanje vide. Astronom, koji proučava veličinu Saturnovih prstenova, i ne seća se, da su dva puta dva četiri. I ako istorijska pravda bode oči svakome, ipak svak nije u stanju da je vidi. Zauzeti dalekim predmetima, mi ne vidimo predmete bliske, i gledajući u tamu na horizontu, mi ne vidimo svetlost pred nogama.

Tok naše istorije jasan je kao dan. Mi se nalazimo već sto godina u procesu oslobođenja i penjanja. Nema te sile zemaljske, koja će taj proces moći sprečiti. On je počet i do sada do polovine doveden. On mora doći svome kraju. Ko bi to odrekao, taj bi odrekao zakone u istoriji ljudskoj. A ko odriče zakone u istoriji, taj ne može bez nedoslednosti i protivrečnosti priznati ni zakone fizičke ni hemijske. Istorija nije jedna besmislena smeša, no jedno vrlo vešto i vrlo dosledno tkanje. Ko ima duhovne oči da vidi, može da vidi kuda vodi svaki pokret nevidljivog čunka, koji se bez prestanka kreće tamo-amo.

Specijalno naša istorija je jasnije tkanje od ma koje druge istorije u Evropi. Klasična po jasnosti i određenosti poteza! Carevanje, robovanje, oslobođenje. To je naša istorija. Ko bi želeo da studira zakone istorijske naša bi mu istorija najbolje poslužila kao model za to. Istorijski zakoni to je istorijska pravda. Istorijska pravda bila bi nepravda, kada bi narod, koji se ropstvom spremao četiri stoleća za slobodu, živeo u ovoj samo jedno stoleće k ne oslobodivši se potpuno. To bi bila istorijska pogreška, nedoslednost. A istorijski zakoni su nepogrešni i dosledni kao svi zakoni.

Mi smo bili pravedna strana u danom trenutku, na Kumanovu k Bregalnici, i u tom trenutku pravda je uveličana lavorovim vencem pobede na nama i kroz nas.

No istorijska pravda bila bi samo prazna reč, ako ona ne bi predstavljala jednu živu silu. Ona bi značila samo jedno fatalno survavanje kamenja nizbrdo. Jedan kamen potisnuo drugi, ovaj, treći, ovaj četvrti, dok se nije osula cela gomila, koja je sve više rasla što se dalje kotrljala, i sve brže jurila u propast, u bezdan, ukoliko je bivala veća. To bi značila pravda kao neživa sila. Zato je nedovoljan odgovor, da smo mi pobedili istorijskom pravdom.

Evo i petog odgovora: - Pobedili smo verom u živu pravdu, koja upravlja istorijom. Pobedili smo verom u Boga.

Kad bi ovaj odgovor dao neko od onih koji su iz velike daljine i sa udobnih mesta posmatrali rat, kao predstavu u pozorištu, onda on ne bi imao velikog značaja. Ovaj odgovor je međutim vrlo značajan onda kad on dolazi iz usta onih ljudi, koji su preturili preko glave na kumanovskom polju onu strašnu noć između 10. i 11. oktobra. I ovaj odgovor postaje još kudikamo značajniji, što se on čuje i iz mnogih usta, koja pre rata nikad nisu ništa izgovarala do hulu na veru i Boga.

- "Pomože nam Bog" - govorili su po bolnicama ranjenici, koji su ostali sposobni za govor; govorili su to isto i oficiri i redovi.

Kao jedan san sve se zbi, neverovatno brzo i neverovatno uspešno. Jedna godina dana pretvorila je stotine hiljada pesimista u optimiste. Jedne cele godine dana verovalo se u Srbiji u Boga. Opasnost je bila pred vratima, i mi smo svi potražili Boga za saveznika i pustili ga u naše domove i u naše duše. Jedne cele godine Srbija je bila hram Božiji. Svaki od nas bio je po jedna zapaljena sveća, koja je gorela pred licem Božijim kao žrtva na oltaru. Duša svakoga od nas predstavljala je cele godine jednu neprekidnu molitvu. No, godina je završena, molitva je uslišena, žrtva je primljena, i - sad mnogi počinju da gase svoje sveće i da se okreću leđima oltaru!

U velikim i izvanrednim događajima sav svet oseti prisustvo Boga: u ratovima, u pomračenjima Sunca, u katastrofama.

Veliki duhovi pak osećaju Boga u svako doba i na svakom mestu.

Jeste li stavljali ratnicima ovo pitanje: - "Kad ste, ratnici, naročito osetili prisustvo Boga među vama?"

Ja sam ih pitao. Rekli su mi: - Na Kumanovu, u Albaniji i na Bregalnici.

Na Kumanovu, pored svekolike naše brojne nadmoći nad Turcima, mi smo jednoga trenutka stajali više pred porazom nego pred pobedom. Na levome krilu bila je naša situacija kao situacija jednoga čoveka, koji se nadneo telom nad ambisom i držao se pipajući samo rukama po kamenju, koje se osipa.

U Albaniji, pri maršu na more, Arnauti su mogli naše kolone odseći, zagraditi i potpuno uništiti.

Posle Brdice naši su bili poraženi i smućeni. Situacija 28. januara pred Skadrom bila je ovakva: Ispred naših trupa neprijatelj nadmoćniji, s jednim velikim uspehom od prošle noći, pozadi naših trupa nerazoružana arnautska sela i more: sela bez puteva, more bez lađa. Da su Turci iskoristili svoj uspeh od 27. januara, kao što nisu, naši bi ili svi izginuli ili podavili se u moru.

Na Bregalnici, 17. juna, Austrija i Bugarska držale su kao u ruci, da će iznenada napadnuta srpska vojska biti tučena i odgurnuta.

No ipak u sva tri slučaja situacija je rešena daleko povoljnije nego što se moglo i poželeti. Kumanovo je postalo simvol srpskog junaštva i ratne sreće. Skadar je uzet i njegovo uzeće proslavio je sav slovenski svet od Jadrana do Tihog okeana. Bregalnica je donela sram napadačima i čast napadnutim. U sva tri sudbonosna slučaja - da ne pominjem bezbroj druge - nevidljiva pomoć Božija postaje zaista sasvim očigledna. Kao ironijom naša je stvar u sva tri glavna slučaja dovedena bila do obronka, i sa obronka naglo tek trgnuta i spašena. U dvanaestom času, kad su se najgušći oblaci nadnosili i bacali mrak na naše oči i na našu dušu, Sunce se iznenadno pojavljivalo u svem svom neslućenom blesku. Živa Božija pravda dolazila je u dvanaestom času na svojim ognjenim kolima i bacala teg na onu stranu terazija, na kojoj je pisalo ime pravde.

- Znači pobedio je Bog?

- Iznad greha i smrti.

- Da li je pobedio Bog?

Oni, koji su toliko puta ogledali svoje lice u ogledalu smrti za vreme ratova, oni u to ne sumnjaju, oni to pitanje sebi i ne stavljaju.

Recimo, pobedio je Bog. No kako bi pobedio Bog bez ljudi? Bez ljudi ne bi ni rata bilo. Kako bi ljudi ratovali bez računa i bez strasti? Šta bi pak vredeli račun i strasti bez oružja? I obratno: Šta pomaže oružje bez mišica? Šta vredi za rat mišica bez svesti i bez veštine? Šta sve ovo opet bez nevidljive pomoći istorijske pravde, žive pravde Božije? Kao što je oružje u sravnjenju s ljudima mrtva i nepokretna mašina, tako su i ljudi u sravnjenju s Bogom mrtve i nepokretne mašine.

Ne može se dakle, pripisati pobeda isključivo jednome od pomenutih činilaca. Samo svi srećno sabrani u jednom momentu i na jednom mestu, dali su rezultat, koji mi nazivamo svojom pobedom. Nijedna pobeda nije tako prosta stvar. Svaka pobeda je rezultat komplikovanih uslova. Da munja sine, nije dovoljan jedan oblak i jedna vrsta elektrine, no potrebno je sjedinjenje negativne i pozitivne elektrine iz oblaka, koji su njihovi nosioci. Da biljka nikne potrebno je od poznatih uslova: i humusa, i vlage, i svetlosti i toplote. I jedna pobeda, u ratu ili miru, u borbi fizičkoj ili duhovnoj, jeste biljka, koja nema samo jedan koren i ne hrani se samo jednim jelom. Stekle su se sve pogodbe za našu pobedu i omogućile je. I živa pravda istorijska, i narod svestan i oduševljen, i veliki broj, i svetlo oružje.

Ja bih sad stavio jedno drugo, uže pitanje: - Ko se od nas ljudi može nazvati pobediocem? Da li svi mi koji smo preživeli 1912. i 1913. god. ili samo oni koji su se borili? I da li samo oni koji su poginuli ili i oni koji su u životu ostali?

Pravi i potpuni pobedioci su oni koji su poginuli u ratu. To je moj odgovor. Oni koji su umrli jednom dobrom smrću za jedan dobar ideal, oni su pobedioci. O onima koji su ostali još da žive ne može se doneti još definitivan sud. Pobedioci su samo oni ljudi koji ili žive jednim dobrim životom ili umru jednom dobrom smrću. Čovek sa zlim životom pobeđen je od zla, i čovek sa zlom smrću pobeđen je od zla. Nikad se ne može nazvati pobeđenim onaj čovek, koji pogine boreći se za pravednu stvar. Pobeđen je međutim onaj čovek, koji živi za nepravednu stvar. Svi mi dakle, koji smo se u poslednjim ratovima borili za pravednu stvar, moći ćemo se nazvati potpunim pobediocima, ako sad budemo živeli za pravdu. Mi smo zaostali u svetu da odnesemo u miru još jednu pobedu, da bi kao pobedioci bili ravni onima, koji su izginuli.

No pogledajte: mi, preostali iz ratova, mi svedoci tolikih čuda, koja se s nama i kroz nas zbiše za ovo poslednje vreme, mi, koji smo se kao glasnici vratili iz rata da opevamo svojim životom slavu, koju naše oči videše i naše uši čuše, - mi smo već počeli trpeti poraz. Stara predratna orgija naša opet je otpočela. Stara prljava proza diže se kao plima i u nama i oko nas i preti da nas zatrpa do očiju i do mozga, te da u slepilu izgubimo put, kojim smo pošli i da u ludilu zaboravimo ono, što se zbi. Navire ponovo u nama stara samoživost i stara tesnogrudost. Počinjemo opet da se predajemo maloverstvu i pesimizmu. Podiže se opet stara tutnjava za uživanjem i stara demonska fiks-ideja za obogaćenjem. Zavezuju se opet stare intrige na štetu bližnjih i štetu države; produžuju se opet sašaptavanja, koja, kad se objave, znače nezasluženo odlikovanje ili štetu siromašnijih građana.

Ja sam mislio, da će se narediti godišnja žalost u Srbiji, - bar jednogodišnja. Kad se zvanično naređuje jednomesečna žalost za kakvim bilo španskim princom, - mislio sam - kako da se ne naredi jednogodišnja žalost za nekih dvadeset hiljada izginulih građana ove zemlje, koji su ovoj zemlji koristili više od ma koga umrlog princa španskog?

Ja sam držao da će se u celoj zemlji viti po selima i gradovima crni barjaci bar jednu godinu dana, i da će se Beograd zastrti crninom od Slavije do Kalemegdana u znak pijeteta prema dvadeset hiljada desnica, koje sad crvi mirno razjedaju zato, što su zbrisale debelu prašinu sa imena srpskog. I mislio sam, da će se ustanoviti jedan opšti narodni post, svake, ili bar ove godine, iz tuge i štednje, jer imali bi za kim tužiti i imali bi za koga štedeti. Tužili bi za onima, koji se nisu vratili sa bojišta, i štedeli bi za one, koji su se vratili kao bogalji u praznu i hladnu kuću.

I mislio sam, da će se posvednevno vršiti za upokojene liturgije za one, čije su se duše izmešale u drugome svetu sa dušama kosovskih junaka. Mislio sam, rečju, da će naše vladanje bar za jednu godinu dana biti kao vladanje čoveka na groblju. Jer gle, mi živimo na groblju, na najmilijem i najsvetijem groblju. Šumadija je jedno groblje. Maćedonija je takođe jedno groblje. Sveža groblja po Maćedoniji to su novi temelji našem životu. Po tim grobljima mi ćemo orati i od njih se hraniti. Ta groblja biće dugo hrana našem telu i našem duhu. Ko se od nas danas može pohvaliti srpskim imenom, a da ne pomene ta groblja kao opravdanje svoje hvale?

Mislio sam jedno, a gle, zbilo se drugo! Naš Beograd pun je ludog i razvratnog kikota i danas kao i pre. Čoveka poduzima jeza od kikota na groblju. Ne poduzima jeza samo one tupe duše, koje ne znaju nikad gde se nalaze.

Mesto žalosti stižu sa svih strana Srbije izveštaji o zabavama i maskaradama.

Mesto posta svak je udvostručio svoj apetit i svoju proždrljivost.

Mesto štednje spopala su nas dva gadarinska besa: jedne tvrdičluk, druge raskoš.

Otvorila se jedna glad za životom sad, posle rata, no ne za najvišim i najboljim životom. Oni, koji su celu jednu godinu dana nosili tuđu glavu na sebi, i nosili dva srca u grudima, uobrazili su sad da imaju više usta i više stomaka.

I, ta bolest se širi. Treba je što pre sprečiti, da se ne širi. Treba zabraniti orgiju u ovoj godini na svetom groblju, koje se zove Srbija. Treba specijalno za ovu godinu propisati šta je vrlina, a šta greh.

Vrlina je ove godine smatrati srpsku zemlju svetim grobljem, koje ispunjava dušu tugom i herojstvom. Greh je smatrati je zverinjakom gde se živi zverovi otimaju oko furaži preko još tople krvi izginulih zverova. kao kornjača oklop. Postarajmo se, da ovaj naš rat oslobodimo od tih posledica hunskih ratova. Objavimo rat zlim posledicama rata. Očovečimo se i udružimo se danas ovde, kao što smo bili juče na Kumanovu.

Vrlina je raditi i štedeti i postiti. Greh je u ovoj godini lenovati i rasipati i proždrljiv biti. Radom ćemo ishraniti sebe, štednjom invalide; postom ćemo biti naučeni i na rad i na štednju. Ne radi i ne štedi i ne posti onaj, ko uobražava, da svet treba na njemu i s njim da se svrši. 

Vrlina je za ovu našu skleroznu generaciju da jede manje mesa, da bi mnogi bezlebni imali dovoljno hleba. Greh je negovati pse kao ljude, a ljude kao pse. Treba gledati na ljude kao na ljude, a na pse kao na pse. Ne treba remetiti ta dva pojma.

Vrlina je za ovu našu reumatičnu generaciju da se čuva, da njen prozeb kostiju ne pređe i u dušu. Greh je najveći imati prozeblu, reumatičnu dušu. Za prozeble kosti postoje mnoge banje, no gde su banje za prozeble duše, koje se samo unutrašnjim ognjem mogu razgrejati?

Vrlina je za ovu našu aeroplansku i trustovsko-industrijsku generaciju da, kad pogleda zvezdano nebo, prizna, da ovo nije izašlo iz njenih fabrika. Greh je toliko se zapretati u sitne svakodnevne poslove i ne pogledati nikad u zvezde i ne zapitati se: U kojoj li su od evropskih fabrika ti sjajni kolosi vasionski izfabrikovani? No, bez šale, braćo, vrlina je imati veru onih ljudi, koji su prošle godine kao meteori leteli od pobede k pobedi.

Ja sam gledao te meteore kako se lagano gase. U Albaniji, mnogo konaka daleko od svojih, oni su umirali često bez sveće od voska, no uvek sa jednom zapaljenom svećom u duši, sa verom u Boga. Od dana mobilizacije do smrti ta se sveća u njima nije gasila. S njom su otišli i na onaj svet. Ta svetlost ih je jedino grejala i osvetljavala u mnogim strašnim danima i noćima, kada su pokisli i gladni čučali u blatu, s uzdržanim dahom, sa zgrčenim muskulima i hladnim gvožđem u ruci. U sivom izgužvanom odelu, s ukaljanim telima, ćutljivi i mirni, oni su ličili na rđave statue od ilovače. Od svega duševnoga ništa u njima nije bilo tako budno kao vera u Boga.

- Evo nas, Sudbo, i čini od nas šta hoćeš! To je šaptao svaki od njih.

To je izražavalo i njino lice. Odmah posle brodoloma kod ostrva Halkisa, ja sam se sastao sa našim vojnicima - brodolomnicima.

Mislio sam da ću ih naći uzbuđene i uznemirene. Ništa manje od toga. Oni su bili spokojni kao da nisu dvadeset sati strahovite bure morske visili između života i smrti, nego kao da su se na zejtinu doklizali iz Soluna na Halkis. Za njih su smrt i život potpuno izjednačeni. "Živeti ili umreti, to je svejedno!" Kad to čovek kaže, onda nema granice njegovoj neustrašivosti. Oboje je u Božijoj ruci i pod Božijom vlašću.

Takva je bila vera ratnika. Ja poštujem tu veru. Ja se nikad ne bih saglasio na orgije na grobovima onih, koji su s takvom verom prešli iz života u smrt, ili pravilnije reći: iz života u život.

Vrlina je imati takvu veru, jer ona vodi pobedi. Greh je nemati je, jer to vodi porazu.

Za svaku pobedu potrebna je vera, vera u Boga i vera u sebe. Potrebna je ta vera i za jednu pobedu kulturnu kao i za pobedu fizičku.

Nama predstoji pobeda kulturna. Ta pobeda od sutra biće najbolji spomenik, koji ćemo mi podići pobedi od juče. Lažno je i drsko ono tvrđenje: Oni jučerašnji pobedili su zato da bi današnji i sutrašnji živeli i uživali. Apsurd! Ne, - nego: Oni su pobedili, da bi i mi pobedili. Njihova pobeda uslov je naše pobede. Atila i Tamerlan vodili su rat, da bi posle rata mogli uživati. Moderni narodi vode rat, da bi potom mogli raditi i stvarati. I mi smo ratovali ne da ratujemo, i ne da posle rata uživamo, no da dođemo do uslova za rad i stvaranje.

I došli smo do tih uslova. Ali to nije krajnja, no polazna tačka. Mi smo dospeli ove godine do jedne nove tačke u nacionalnom radu. Kad se nabavi mašina i podloži ugljem, i namažu točkovi, i zavrnu zavrtnji, i šofer stane na svoje mesto - to sve nije učinjeno, da bi mašina stajala u mestu, no da bi se kretala. Takva je mašina sada i naša otadžbina. Ratom je ona podmazana i podložena i ispravljena, ratom su položeni svi točkovi na šine, ratom je prokrčen put. Pa zar sad da stojimo, i odmaramo se, i orgijamo?

Ne, no napred! Napred - to je jedina dozvoljena reč, programatična reč naših dana. Naš program državni i verski i socijalni ispisan je krvlju i kostima mučenika i velikomučenika, na čije grobove mi stajemo, kuda god se maknemo po ovoj zemlji. Svaki grob je ceo program, jer svaki grob ima da nam kaže: 

- Ja sam ostao ovde, da bi vi išli napred.

Kad bi se iskopalo dvadeset hiljada kostura, koji sad trunu u Maćedoniji, Albaniji i Trakiji, i postavili jedan pored drugog u krst od Beograda do Bitolja, i od Prizrena do Pirota, kao stražari, kao sudije, - mi bi postali bolji. Takav krst od kostura mogao bi se napraviti ulicama i u svakoj varoši u Srbiji. U starim grčkim gradovima stajali su po ulicama penati u vidu mermernih statua. Zamislite naše penate u vidu skeleta po ulicama! O kako bi taj prizor bio strašno podsećanje i strašno bodenje savesti! Mi bi se svi pri takvom prizoru razumeli i sporazumeli. Zemlja bi ova tad postala savez radnika, savez oduševljenih, energičnih i pobožnih radnika. Zemlja bi ova tad bila jedan idealan original, a ne jedna banalna kopija. I dolazili bi ljudi sa svih strana i divili se našoj zemlji i govorili: "Zaista ova je zemlja jedan veliki hram na jednom groblju. Svaki je čovek u njoj jedna zapaljena sveća, koja gori, i svaki je građanin u isto vreme sveštenik, koji svojom verom, svojim radom i svojom ljubavlju prinosi žrtvu na žrtveniku velikom, pod kojim su mošti hiljada svetih mučenika što za ovu zemlju život položiše, od Kosova do danas". Mi imamo moći da takvom učinimo ovu zemlju. No pre moći imamo dužnost.

Dužnost daje i moć. Naša je dužnost da od ove skupocene zemlje napravimo ne han nego hram. Mi imamo moći za to.

Dužnost nam je da pogledamo s više vere u sebe i s više poverenja jedan u drugog nego što smo se gledali pre ove epohalne godine. Moć za to u našim je rukama.

Dužnost je roditelja, da ne smatraju decu svoju za isključivu svojinu svoju, no da ih vaspitavaju malo za sebe, a dosta za društvo. Majka priroda naučila je dovoljno svako dete sebičnosti, majka Srpkinja nema tome šta da doda, no ima da oduzme. Majke, svemoćne majke srpske, imaju i tu moć.

Dužnost je učitelja i svih prosvetitelja, - tih generala kulturne borbe - da nauče sebe na danonoćno bdenje nad svojom vojskom, da ne bi pretrpeli poraz u ratu mirnodobskom, kulturnom, koji je objavljen onoga dana, kad je objavljena likvidacija prošlog rata, fizičkog i krvavog. Generali sadašnjeg rata neka se ugledaju na generale iz prošlog rata. Naše omladine je dužnost, da peva i radi. Teško omladini koja ne peva, i teško omladini koja ne radi.

Omladina, koja ne shvata život kao poeziju, ma i tragičnu nije nikakva omladina. A zaista, ako ičija omladina ima šta i ima koga opevati, to ima današnja srpska omladina. Biti mlad i biti lenj pak to je kontradikcija kao istovremeno biti i ne biti. Lenjost je Nirvana, Nebiće, od koje prava mladost beži.

Srpskih sveštenika dužnost je da ne zaboravljajući opštečovečanski ideal mira, ljubavi i bratstva, pomažu i srpski nacionalni ideal. Borba za nacionalne ideale u našem vremenu to je samo jedan stupanj, na koji moramo stati, da bi s njega mogli više u visinu koračati ka opštečovečanskom idealu. Ne može se sa najnižeg stupnja skočiti na najviši. Nacionalna borba našeg vremena to je oganj, kroz koji svi narodi na zemlji moraju proći, da bi očišćeni i prekaljeni mogli ući u carstvo Božije. Nacionalna borba je tesaonica i glačaonica čovečanstva.

Razumimo vreme, u kome živimo. Svako vreme nalaže naročite dužnosti. Ako budemo mislili na dužnosti onih, koji će živeti hiljadu godina posle nas, nećemo ispuniti dužnost ovoga vremena i ovoga mesta, gde nas je Proviđenje stavilo. A ako mi ne ispunimo svoju dužnost, neće ni naši potomci posle hiljadu godina moći svoju ispuniti.

Mi se ne možemo žaliti na Proviđenje, što nas je stavilo u ovo vreme i na ovo mesto. Naš vek je ipak vek ne manje veličine, ne manje slave od prošlih vekova. On je vrh svega prošloga i temelj svega budućeg.

Ne možemo ce žaliti ni na mesto gde smo. Ovo mesto je jedno veliko i slavno groblje. Narod koji mi sačinjavamo jeste narod velike prošlosti i velike budućnosti. Od nas zavisi da i sadašnjost ovoga naroda bude velika.

Ostavimo orgije ženama onih koji više ne gospodare Kosovom. Orgije na ovom našem groblju zločin su i obesvećenje. Mi smo uvek još u tesnacu, iako je Srbija proširena. Naša stešnjenost je naša tragedija i naša veličina. No počelo je se razvedravati nad našom tragedijom. Možemo dakle, biti optimisti. Raširene su granice Srbije, raširimo i mi dušu svoju. Za svakoga srpskog građanina mora biti u Srbiji mesta i posla. Ne sme neko imati suviše mesta bez imalo posla, a neko suviše posla bez imalo mesta. Stesnimo se, da bi svi imali mesta. Ne sputavajmo jedan drugome ruke, jer mnogo ruku treba za rad i stvaranje. Ne ismevajmo ubeđenja jedan drugog, no tražimo ono što je zajedničko svima i na tome zidajmo. Nužno je, da ima različitih ubeđenja, kako u svetu tako i u svakom narodu, da bi se izbegla prenagljenost u jednom pravcu.

Poštujmo se kao savremenici i pomažimo se kao sanarodnici.

Ubrišimo suze siročadi onih, čija smo dela mi pozvani da opevamo. Kako ćemo pevati mi, ako ta siročad budu pored nas plakala? Radost naša biće nam gorka, ako je ne podelimo sa onima, koji sa štakama i zavojima prolaze pored nas ulicama i podsećaju nas sobom na rat. Hleb naš pretvoriće se u kamen, ako dopustimo, da ti junačni invalidi prose od nas mrve, što sa našeg stola padaju.

Ne, braćo, mi ne smemo to dopustiti.

Svi mi moramo pomoći, da se na ovom svetom groblju, koje mi svojom otadžbinom zovemo, uskrati svaka orgija nepravde, i da se od naših pravednih dela sagradi spomenik dostojan onih, koji pobediše, i pobedu nama u nasleđe ostaviše, kao kapital, koji se ne sme trošiti, no koji se mora uvećavati. I samo tada možemo se nadati na milost Onoga, koji nam je i do sad bio milostiv. I samo tada moći će se i na nebu i na zemlji reći o našoj zemlji:

- Srbija nije otadžbina velikih ljudi. Srbija je nešto više: ona je otadžbina velikog naroda.