III

OPŠTI PROBLEMI PSIHOTERAPIJE

r

OSNOVI PRAKTIČNE PSIHOTERAPIJE

Psihoterapija je područje lekarstva, koje se raz­ vilo tek tokom poslednjih pedeset godina i steklo iz- vesnu samostalnost. Shvatanja u ovom području  su se raznoliko menjala i diferencirala, a gomilala su se i iskustva koja daju povoda najrazličitijim tumače­ njima. Osnova za ovo leži u tome što psihoterapija nije jednostavna i jednoznačna metoda, kakvu je čo­ vek ispočetka hteo da shvati, već se postepeno ispo­ stavilo da je ona u izvesnom smislu dijalektički po­ stupak, tj. dijalog ili rasprava između dva lica. Dija­ lektika je prvobitno bila veština razgovaranja antič­ kih filozofa, ali već rano je postala oznaka za obele- žavanje postupka stvaranja novih sinteza. Jedno lice je psihički sistem, koji u slučaju dejstva na neko dru­ go lice stupa u naizmenično dejstvo sa drugim  psi­ hičkim sistemom. Ovo možda modernije tumačenje psihoterapijskog odnosa između lekara i pacijenta je, kao što se vidi, daleko udaljeno od početnog mišljenja da je psihoterapija metoda koju bilo ko može na ste­ reotipan način primeniti u cilju postizanja željenog efekta. Nisu spekulativne potrebe ono što je dovelo do neslućenog i — svakako da to smem reći — nepo­ željnog  proširenja   horizonta,   već   čvrste   činjenice

['] Predavanje održano u Medicinskom društvu u Ci- rihu,   1935.   Publikovano   u   Zentralblatt   fiir   Psychotherapie,

VIII, 1935. 2.

stvarnosti. Najpre je svakako to bila činjenica da se morala uvideti mogućnost različitog tumačenja iskus­ tvenog materijala. Razvile su se škole sa dijametral­ no suprotnim gledištima; podsetio bih na francusku metodu Liebolt-Bernhajmove (Liebeaut-Bernheim) sugestivne terapije, »reeducation de la volonte«, Ba- binskijevu »persuaziju«, Diboaovu (Dubois) »racio­ nalnu psihičku ortopediju«, Frojdovu" »psihoanalizu« sa naglaskom na seksualnosti i nesvesnom, Adlerovu

»vaspitnu metodu« sa naglaskom na tendenciji za mo­ ći  i  svesnim  fikcijama,  Sulcov  (Schultz)  »autogeni trening« — da pomenemo samo poznate metode. Sva­ ka od ovih metoda se zasniva na posebnim psihološ­ kim  pretpostavkama  i  daje  posebne  psihološke  re­ zultate, koji se veoma teško a ponekad uopšte ne mo­ gu uporediti. Stoga je zastupnik pojedinih stanovišta bio često blizu uverenja da mišljenje drugog, da bi pojednostavio stvari, smatra zabludom.'Ali objektiv­ na procena činjenica pokazuje da se svakoj od ovih metoda i teorija može pripisati izvesno pravoj pri če­ mu ne treba ukazati samo na izvesne uspehe već i na psihološka činjenična stanja, koja opsežno potvrđuju odgovarajuću pretpostavku. Mi smo, dakle, u psiho­ terapiji suočeni sa situacijom koja se može uporediti sa onom u modernoj fizici, koja npr. iznosi dve kon­ tradiktorne teorije svetlosti.  A  kao  što  fizika  ovu

protivurečnost ne smatra nepremostivom, tako i po-  i ,

stojanje mnogih psiholoških stanovišta ne bi trebalo

da bude povod pretpostavke da su protivurečnosti ne­ premostive i da su shvatanja  krajnje subjektivna i stoga nepristupačna poređenju. Protivurečnosti u ne­ kom području nauke ukazuju samo na to da pred­ met naučnog interesovanja pokazuje takva svojstva, koja se za sada mogu obuhvatiti samo pomoću anti- nomije, npr. kao talasna i korpuskularna priroda svet­ losti. Samo psiha je beskrajno komplikovanije pri­ rode nego svetlost, stoga su i potrebne bezbrojne an- tinomije da bi se dovoljno tačno opisala bit psihič- kogjJedna od osnovnih antinomija je rečenica:JBsiha zavisi od tela, a telo zavisi od psiheJZa oba dela ove antinomije postoje jasni dokazi, tako da je nemoguće

utvrditi objektivan sud o prevazi teze nad antitezom. Postojanje važećih protivurečnosti dokazuje da pred­ met istraživanja suprotstavlja istraživačkom umu ne­ obične teškoće, i da se stoga, bar  u početku,  mogu dati samo relativno važeći iskazi. Iskazi su, naime, važeći samo onda ako se navede na koji se psihički sistem odnosi predmet istraživanja. Time dospevamo do* dijalektičke formulacije koja, naime, ne kazuje ništa drugo do da je psihički uticaj naizmenično dej­ stvo dvaju psihičkih sistema. Kako je individualnost sistema beskrajno varijabilna, iz toga proističe bes­ krajna varijabilnost relativno važećih iskaza. Kada bi individualnost bila totalno posebljenje, tj. kada bi svaka individua bila totalno različita od svake druge individue, onda bi psihologija kao nauka bila nemo­ guća, tj. ona bi se sastojala od nerazrešivog haosa subjektivnih mišljenja. Ali kako je individualnost samo relativna, tj. samo komplementarna konformiz­ mu ili istorodnosti ljudi, mogući su opštevažeći iska­ zi, tj. naučne konstatacije. Ovi iskazi, međutim, mogu se shodno tome odnositi samo na one delove psihič­ kog sistema koji su konformni, tj. uporedljivi i stoga statistički pristupačni, ali ne i na individualno, tj. jednokratno jednog sistema. Druga fundamentalna suprotnost psihologije glasi'Jlndividualno ne znači ni­ šta naspram opšteg, a opšte ne znači ništa naspram individualnog. {Kao što je poznato nema opšteg slona već samo individualnog. Ali da nema opštosti i stal­ nog mnoštva slonova, jedinstveni, individualni  slon bio bi neverovatan preko svake mere.

Ova logična razmišljanja izgleda da su daleko od naše teme. Ali ako ona predstavljaju načelno razra­ čunavanje sa dosadašnjim psihološkim iskustvom, onda odatle proističu praktični zaključci od velikog značaja. Ako se kao psihoterapeut prema pacijentu osećam kao lekarski autoritet i shodno tome polažem pravo da nešto znam o njegovoj individualnosti i da o ovoj mogu dati važeće iskaze, onda time samo ispo- ljavam moju nekritičnost, pošto ja ni u kom slučaju nisam u stanju da procenim celinu ličnosti sa kojom sam suočen. O njoj mogu iskazati nešto važeće samo

ukoliko je ova opšti ili bar relativno opšti Čovek. Ali kako se  sve živo uvek sreće  samo u individualnom obliku, a ja o individualnom drugog uvek mogu reći samo ono što srećem u mom sopstvenom individual­ nom, nalazim se u opasnosti ili da izvršim nasilje nad drugim ili da sam potpadnem njegovoj sugestiji. Sto­ ga moram, milom ili silom, ukoliko uopšte želim da psihički leČim individualnog čoveka, da se odreknem- uobraženja da znam bolje od drugog i da odbacim sav autoritet i svu želju za uticajem. Nužno moram da uvedem dijalektički postupak, koji se, naime, sastoji od upoređivanja uzajamnih nalaza. Ovo je, međutim, moguće tek na taj način, što bih drugome dao prilike da svoj  materijal  izloži  što  je  moguće  potpunije,  a da ga ne sputavam mojim pretpostavkama. Kroz ovo I izlaganje njegov sistem će  se preneti  na  moj,  čimeJ će se prouzrokovati dejstvo u mom vlastitom siste-f mu. Ovo dejstvo je ono jedino što u individualnom! pogledu i legitimno mogu staviti nasuprot mom pa-i cijentu.

Ova osnovna razmatranja povlače za sobom, dak­ le, sasvim određeni stav  terapeuta,  koji  mi  izgleda neophodno   potreban   u   slučajevima   individualnog tretmana, pošto se on jedini može primenjivati sa na­ učnom odgovornošću. Svako odstupanje od ovog sta­ va znači sugestivnu terapiju, čiji osnovni princip gla­ si: Individualno ne znači ništa naspram opšteg. U su­ gestivnu terapiju spadaju, dakle, sve one metode koje tvrde ili primenjuju neko znanje ili neko tumačenje o  drugim  individualnostima.  Isto  tako  u  sugestivnu terapiju spadaju i sve u pravom smislu tehničke me­ tode, pošto ove uvek jednorodnost pretpostavljaju in­ dividualnom objektu.  Ukoliko je teza o beznačajno­ sti individue istina, sugestivne metode, tehnički po­ stupci i teorijske pretpostavke u bilo kom obliku su sasvim mogući i jamče uspehe na opštem čoveku, kao recimo  Christian  Science,  Mental  Healing,  Thought Cure,  zdravstvena pedagogija,  religijske  i  lekarske sugestivne metode i uz to još bezbrojni -izmi. Cak i politički pokreti pretenduju, za izvesnim pravom da budu psihoterapija velikih razmera.  Kao što je izbi-

janje rata izlečilo prisilne neuroze a čudotvorna me- sta od davnina razgonila neurotska stanja, tako i veći i manji pokreti naroda deluju lekovito na individuu.

Najlepše  i  najjednostavnije  izražava  se  ova  či­ njenica u gledištima primitivaca, u takozvanom ma- na-učenju. Mana je opšte rasprostranjena snaga zdra­ vlja i leČenja,  koja  čoveka,  životinju  i  biljku čini plodnim, a poglavicu i vrača magijski jakim. Pojam mane je identičan sa izvanredno dejstvenim, kao što je dokazao Leman (Lehman), sa upečatljivim uopšte. Stoga je.sve upečatljivo na primitivnom stupnju »me­ dicina«. Kako sto pametnih ljudi, kao što je poznato, čine jednu vodenu glavu,  to su vrline i nadarenosti u suštini  individualne  odlike  i  ne  pogoduju opštem čoveku. Otuda ljudske gomile uvek naginju psiholo­ giji krda, zbog toga sklonost ka šlepom »stampedu« i ka psihologiji  mase,  stoga  i  sklonost  ka  tupoj  bru­ talnosti  i  histeričnoj  ganutljivosti.  Opšti  čovek  ima primitivna svojstva, zbog čega se i mora tretirati teh­ ničkim  metodama.  Čak  i  vitium  artis  kolektivnog čoveka tretirati drugačije do »tehnički ispravno«, tj. kolektivnim  metodama,  poznatim  i  efikasno  prove- renim. U ovom smislu stari hipnotizam ili još stariji životinjski magnetizam postigli su principijelno isto onoliko  koliko  i  tehnički  besprekorna  analiza  naših dana ili koliko i lečenje amajlijom primitivnog vra­ ča. Radi se samo o tome u koju metodu veruje tera­ peut.  Odlučujuće  je  njegovo  verovanje  u  metodu Ako  stvarno  veruje,  on  će  ozbiljno  i  istrajno  činiti za bolesnika sve što je u njegovoj  moći,  a ovaj  do­ brovoljni napor i predanost imaju lekovito dejstvo — ukoliko  psihički   nivo   dostiže  kolektivnog   čoveka. Granice  su,  međutim,  čvrsto postavljene  od  strane antinomije  individualno-opšte.

Ova antinomija nije samo filozofski, već i psiho­ loški kriterij um, pri čemu ima bezbroj ljudi koji ne samo da su uglavnom kolektivno već su i posebno sujetni na to da ne budu ništa drugačiji do kolektivni. Ovo odgovara i svim' oubičajenim vaspitnim tenden­ cijama, koje rado individualnost i bezakonje smatra­ ju sinonimom. Na ovom stupnju individualno se procenjuje kao nešto niže i podleže potiskivanju. Stoga neuroze na ovom stupnju kao psihološke hokse po­ kazuju individualne sadržaje i tendencije. Kao što je poznato postoji i precenjivanje individualnog na o- snovu antiteze: opšte ne znači ništa naspram indivi­ dualnog. Tako se psihoneuroze sa psihološkog (dakle ne sa kliničkog) (gledišta mogu podelili u dve velike grupe; jedna sadrži kolektivne ljude sa nerazvijenom individualnošću, druga individualiste sa atrofičnom kolektivnom prilagodljivošću. Prema ovome se deli i

terapijski stav, pošto je sasvim jasno da individualist-

-neurotičar ne može ozdraviti drugačije do da u sebi spozna kolektivnog čoveka a time i neophodnost ko­ lektivnog prilagođavanja. Zbog toga je  ispravno  re- dukovati ga na stupanj kolektivno važećih istina. Na drugoj  strani pak psihoterapijsko iskustvo pokazuje i onog kolektivno prilagođenog čoveka koji sve ima i sve čini što bi se prema zdravoj pameti moglo zahte- vati kao garancija zdravlja, pa ipak je bolestan. Bio bi grdan vitium artis, koji se, međutim, stoga ništa manje retko ne čini, normalizovati ovakve ljude, tj. težiti da se redukuju na opšti nivo. U datom slučaju u njima se uništava sve ono individualno što je spo­ sobno za razvitak.

Kako je individualno, shodno našem uvodnom iz­ laganju, jednokratnost, nepredvidivost i nerazjašnji- vost uopšte, to se terapeut u ovom slučaju mora od­ reći svih svojih pretpostavki i tehnika i ograničiti na čisto dijalektički postupak, tj. na onaj stav koji iz- begava sve metode.

Kao što se moglo primetiti, u uvodu sam dijalek­ tički postupak u neku ruku izložio kao najnoviju raz­ vojnu fazu psihoterapije. Ovde se moram korigovati i ovaj postupak postaviti na njegovo pravo mesto: on nije čist razvojni nastavak ranijih  teorija  i  praksi, već naprotiv potpuno odricanje ovih u korist jednog, po mogućstvu neprejudiciranog stava. Drugim reci­ ma: terapeut nije samo delatni subjekt, već saradnik individualnog razvojnog procesa.

Ne bih želeo da pobudim utisak kao da su nam ova saznanja pala neposredno s neba. Ona imaju svoj

istorijat. Iako sam  ja  bio  prvi  koji  je  podigao  glas sa zahtevom da analitičar sam mora biti analizovan, to ipak moramo zahvaliti uglavnom Frojdu za nepro- cenjivo saznanje da i analitičari imaju komplekse a time i jednu ili vjšeslgpih pega, koje delu ju kao pre- j udici je". Ovo saznanje je psihoterapeut stekao na onim slučajevima, gde više nije mogao da pacijente vodi ili tumači sa pozicija maglovitih visina ili nezavisno od njegove vlastite ličnosti, već je morao da primeti da njegova svojstva ili njegov poseban stav ometaju pacijentovo ozdravljenje. Ono o čemu čovek sam ne poseduje jasan uvid, pošto ne bi želeo samome sebi da prizna tako nešto, pokušava da spreči da ni kod pacijenta ne prodre u svest, naravno na veliku štetu pacijenta. Zahtev da i analitičar mora biti analizovan, zasniva se na ideji dijalektičkog postupka, gde tera­ peut, naime, kao onaj koji pita ali i odgovara, dolazi u vezu sa drugačijim psihičkim sistemom, više ne kao nadređeni znalac, sudi ja i savetodavac, već kao čovek koji se saživljava sa pacijentom, koji se u dijalektič­ kom procesu nalazi isto onoliko koliko i takozvani pacijent.

Jedan drugi izvor dijalektičkog postupka je či ­ njenica višestruke tumačljivosti simboličkih sadrža­ ja. Zilberer (Silberer)2 je razlikovao psihoanalitičko i anagogno a ja analitičko-reduktivno i sintetičko-her- meneutičko. Šta se misli pod ovim želeo bih da raz­ jasnim na primeru tzv. infantilne fiksacije za imago roditelja, koja je jedan'od najbogatijih izvora sim­ boličkih sadržaja. Analitičko-reduktivno shvatanje kazuje da interesovanje (tzv. libido) regresivno struji unazad na infantilni  materijal  reminiscencija  i  da se tamo fiksira, ili da se uopšte nikada od toga nije ni oslobađalo. Nasuprot tome simboličko ili anago- gičko shvatanje tvrdi da se radi o razvojno sposob­ nim delovima ličnosti, koji se nalaze u infantilnom stanju, u neku ruku još u majčinom krilu. Oba tu­ mačenja mogu se dokazati kao tačna. Skoro bi se moglo  reći da se  ona  suštinski svode na isto.  Ali u

7    Herbert Silberer: Probleme der Mystik und ihre Sym- bolik, 149, S.  138.

praksi čini ogromnu razliku da li ćemo nešto tuma­ čiti  kao  regresivno  ili  progresivno.  Uopšte  nije  je ­ dnostavno u datom slučaju pogoditi ono pravo.  Čo­ vek  se  čak  najčešće  oseća  nešto  nesigurnim  prema ovom pitanju. Ustanovljenje da ima bitnih sadržaja, koji  bez  sumnje  nisu  jednoznačni,  ukazuje  da  je opasna  bezbrižna  primena  teorija  i  metoda  i  dopri­ nosi tome da se izjednači vrednost dijalektičkog po­ stupka sa finijim i grubljim sugestivnim metodama.

Diferenciranje i produbljivanje psihoterapijske problematike, koja potiče od Frojda, logično je da mora, ranije ili kasnije, doći do zaključka da u po- slednju raspravu između lekara i pacijenta  mora biti uvučena i lekareva ličnost. Već su stari hipno- tizam i Bernhajmova (Bernheim) sugestivna terapija znali da lekovito dejstvo s jedne strane zavisi od ra­ porta — Frojdovim jezikom rečeno: prenosa — as druge od ubedljivosti i prodorne snage lekareve lič­ nosti. U odnosu lekar-pacijent, u osnovi uzev, dva psihička sistema međusobno su upućena jedan na drugi, zbog čega će svaki dublji uvid u psihotera­ pijska zbivanja nepogrešivo doći do zaključka da u krajnjoj liniji, tj. ukoliko individualnost nije isu­ više previdiva činjenica, odnos lekar-pacijent mora biti dijalektički proces.

Sasvim je jasno da ovakvo saznanje uslovljava bitno pomeranje gledišta prema starijim psihotera­ pijskim oblicima. Da bi se izbegli nesporazumi od­ mah bih dodao da ova promena gledišta ni na koji način već postojeće metode ne oglašava netačnim, suvišnim ili prevaziđenim,  jer što  se  dublje prodire u bit psihičkog,  tim više raste ubeđenje da stupnje- vitost i raznolikost ljudskog bića zahteva i najrazli- čitija stanovišta i metode, da bi se udovoljilo razno­ likosti psihičkih dispozicija. Tako nema nikakvog smisla nagonski sistem nekog  jednostavnog paci­ jenta, kome ništa ne fali do mala doza zdravog ljudskog razuma, podvrgavati komplikovanoj ana­ lizi ili čak  izlagati zamršenoj suptilnosti psihološke dijalektike. Ali isto tako je jasno da se kod kompli- kovanih, duhovno vrlo bogatih priroda neće dospeti

nikuda  sa  blagonaklonim  savetima,  sugestijama  ili pokušajima preobraćanja ovom  ili  onom sistemu.  U ovim  slučajevima  lekar  će  učiniti  najbolje  ako  od­ loži sav svoj arsenal metoda i teorija i jedino nastoji na tome da njegova ličnost bude dovoljno stabilna, da bi mogla da pacijentu posluži kao putokaz. I pri tom  tek  mora  ozbiljno  da  razmotri  mogućnost  da ličnost pacijenta u nekim prilikama .po inteligenciji, naravi, širini i dubini prevazilazi lekarevu. Na svaki način, međutim, prvo pravilo dijalektičkog postupka je  da  individualnost bolesnikova  ima  isto  dostojan­ stvo  i  opravdanost  postojanja  kao  i  lekareva,  i  da se stoga svaki individualni razvitak u pacijentu ima smatrati važećim, ukoliko ovaj  samog sebe ne kori- guje.  Ukoliko  je  jedan  čovek  samo  kolektivan,  on može biti izmenjen i sugestijom, i to u tolikoj  meri da  na  izgled  postane  nešto  drugo  nego  što  je  bio pre  toga.  Ukoliko  »izlečenje«  znači  da  se  bolesnik preobrazi u zdravog, onda izlečenje znači preobražaj. Tamo gde je  ovo  moguće,  tj.  tamo  gde  se  time  ne zahteva  isuviše  velika  žrtva od ličnosti,  bolesnika treba  terapijski  promeniti.  Ali  gde  pacijent  uviđa da  će  lečenje  kroz  promenu  značiti  isuviše  veliku žrtvu od ličnosti, lekar može i treba da se odrekne' promene,  odnosno  želje  za  izlečenjem.  On  mora  ili da odbije terapijski postupak ili da se odluči za di­ jalektički  postupak.  Do  ovog  drugog  slučaja  dolazi češće  nego  što se  misli.  U  mojoj  sopstvenoj  praksi često  sam imao  veći broj  visoko  obrazovanih,  inte­ ligentnih ljudi izražene individualnosti,  koji  bi sva­ kom ozbiljnijem pokušaju promene iz etičkih razloga pružili  najjači  otpor.  U  svim  ovim  slučajevima  le­ kar  mora  ostaviti  otvorenim  individualni  put  izle- čenja, i tada lečenje neće dovesti do promene lično­ sti, već će biti proces koji se označava kao individu­ acija, tj. pacijent ee postati ono što zapravo i jeste. On  će  čak,  u  najgorem- slučaju,  i  prihvatiti  svoju neurozu,  pošto  je  razumeo  smisao  svog  oboljenja. Ne  jedan  bolesnik  mi  je  poverio  da  je  naučio  da bude  zahvalan  svojim  neurotskim  simptomima,  jer su  mu  ovi  često  kao  barometar  pokazivali  kada  je

18   Jung,  Odabrana  dela,  II                                                                

i  gde  odstupio  od  svog  individualnog puta  ili  kada je i gde nesvesno zapostavio važne stvari.

Iako su nove, izdiferencirane metode omogućile neslućeno sagledavanje beskrajnih komplikacija psi­ hičkih odnosa i ove teorijski dalekosežne ovrednile, ipak se one ograničavaju na analitičko-reduktivno gledište, pri čemu se razvojna mogućnost individu­ alne vrste prekriva pomoću redukcije na neki opšti princip, npr. seksualnost. To je najverovatniji razlog za to da je fenomenologija individuacije zasad još malo poznato novo područje. Ova okolnost će obja­ sniti zašto sam prinuđen da se pozabavim i pojedi­ nostima psihološkog istraživanja, pošto pojam puta individuacije nisam u stanju da posredno izrazim drugačije do da pokušam da na samom empirijskom materijalu pokažem manifestacije nesvesnog. .Ovo poslednje je ono što pri individualnom razvojnom procesu izbija u prvi plan interesovanja. Dublji ra­ zlog za ovo mogao bi se naći u tome što je neurotski Svesni stav neprirodno jednostran i zbog toga biva izjednačen pomoću komplementarnih ili kompenza- tornih sadržaja nesvesnog. j Zbog toga nesvesno u ovom slučaju ima poseban značaj kao korektor jed­ nostranosti svesti a time se nameće i neophodnost posmatranja stanovišta i podsticaja koji iznose snovi, pošto ovi moraju da stupe na mesta gde su se pret­ hodno nalazili kolektivni regulativi, naime tradicio­ nalna gledišta, navike, predrasude, intelektualne i moralne prirode. Individualni put je upućen na po­ znavanje zakonitosti svojstvenih individui, jer će se inače izgubiti u arbitrarnim mišljenjima svesti i od­ vojiti se od tla individualnog instinkta.

Koliko dopire naše sadašnje poznavanje stvari, izgleda kao da žudnja za životom, koja se izražava u izgradnji i individualnom uobličavanju ljudskog bića, izaziva u nesvesnom određeni proces, ili je ona sama taj proces koji se pri parcijalnom privođenju u svest predstavlja kao niz slika u vidu fuge. Ljudi sa pri­ rodnom introspektivnom sposobnošću su u stanju da, bez isuviše velikih teškoća, opaze bar deliće ovih au-

tonomnih ili samostalnih nizova slika, najčešće u ob­ liku vizuelnih maštanih utisaka, pri čemu ti ljudi če­ sto smatraju da su ove fantazije aktivno stvorili, dok su ove u stvarnosti njima nadošle. Nevoljnost se, me­ đutim, ne može više osporavati kada neki fragmenat fantazije, što nije redak slučaj, dobije opsesivni ka­ rakter, kao npr.  melodije koje se neprestano vraća­ ju, ili fobične predstave ili tzv.  simbolični  tikovi. Bliže nesvesnom nizu slika nalaze se snovi, u kojima se, ako se istražuju u produženim serijama, često za­ čuđujuće jasno mogu prepoznati nesvesni tokovi sli­ ka. Kontinuitet se pokazuje u ponavljanju tzv. mo­ tiva. Ovi mogu da se odnose na lica, životinje, pred­ mete ili situacije. Kontinuitet niza slika, dakle, izražava se u tome što se jedan takav motiv stalno iznova javlja  u dužoj  seriji  snova.

U seriji snova jednog mog pacijenta, koja je obu- hvatala preko dva meseca,  javljao se motiv vode u

26  snova.  Prvo se pojavila kao  talasi koji se  razbi­ jaju o obalu a u 2. snu kao pogled na morsku povr­ šinu glatku kao ogledalo. U 3. snu snevač se nalazi na obali i posmatra kako kiša pada na more. U 4.  snu indirektno je najavljeno morsko putovanje, pošto se ovo odnosi na daleku, stranu zemlju. U 5. to je puto­ vanje u Ameriku;  u 6.  se voda sipa u nekakvu po­ sudu;  u  7.  snu  pogled  pada  na  bezgraničnu  pučinu mora pri jutarnjem rumenilu;  u 8.  snevač se nalazi na brodu. U 9. preduzima putovanje u daleku, divlju zemlju. U 10. ponovo se nalazi na brodu. U 11. plovi nekom rekom. U 12. ide niz potok. U 13. nalazi se na parobrodu. U 14. čuje glas koji uzvikuje: »Tamo put vodi na more, mi moramo na more.« U 15. nalazi se na  brodu  koji plovi  za  Ameriku.  U  16.  opet  je  na brodu. U 17. se vozi automobilom na pristanište gde se   nalazi  brod.  U  18.  na  jednom  brodu  snevač  vrši astronomska određivanja mesta na jednom brodu. U

19. putuje Rajnom. U 20. nalazi se na jednom ostrvu na moru. U 21. ponovo je na ostrvu. U 22. je sa maj­ kom na putovanju niz reku. U 23. stoji na morskoj obali. U 24. traži u moru izgubljenu dragocenost. U

 

25. njegov otac mu priča o zemlji odakle potiče voda. U 26. snu konačno putuje niz malu reku koja se sliva u jednu veću.3

Ovaj primer ilustruje kontinuitet nesvesne teme a istovremeno ukazuje na metodu kako se ovakvi mo­ tivi statistički mogu utvrditi. Naime, pomoću mnogo­ brojnih upoređenja došlo se do zaključka na šta za­ pravo ukazuje motiv vode. Iz ovakvih i sličnih nizova proizilaze tumačenja motiva. fTako more po pravilu znači sabirno i prvobitno mesto svekolikog duševnog života, dakle tzv. kolektivno nesuesrio._pokretana vo­ da ima značenje životne struje i energetskog potenci­ jala. Svi motivi koji se nalaze u osnovnim idejama su očigledne predstave arhetipskogr karaktera, tj. simbolične praslike, iznad kojih se izgradio i lžaife- rencirao čovekov duh. Ove praslike se teško mogu definisati a da se ne kaže nešto maglovito, nejasno. Svako isuviše usko intelektualno shvatanje lišava ih njihovog obimnog bića. To nisu naučni pojmovi od kojih se mora zahtevati jednoznačnost, već krajnje opšte prastara shvatanja primitivnog duha, koji ni­ kada ne obeležavaju posebne sadržaje, već su zna­ čajna zbog njihovog bogatstva odnosa. Levi-Brul (Levy-Bruhl) ih obeležava kao representations col- lectives a Hubert (Hubert) i Maus (Mauss) kao aprio- rističke kategorije fantazije.

U dužim serijama snova češće se izdvajaju mo- . tivi. Tako se od poslednjeg sna motiv vode postepeno povlačio u korist novog motiva, naime motiva nepo­ znate žene. Ako se uopšte sneva o ženama, onda se najčešće radi o onima koje su poznate snevaču. Ali među tim snovima ima i takvih u kojima se pojav­ ljuje ženska figura koja se ni na koji .način ne može dovesti u vezu sa nekom poznatom osobom, već se u snu nedvosmisleno mora obeležiti kao nepoznata fi­ gura.  Ovaj  motiv  ima  interesantnu  fenomenologiju koju bih hteo da okarakterišem na osnovu jedne se­ sije  koja  je  trajala  preko  tri  meseca.  U  ovoj  sesiji

*  Up.   Psychologie   und   Alchemie,   82,   Psychologie   und

Religion, 84.

motiv se javio ništa manje do 51  put.  Prvo se javio kao mnoštvo neodređenih ženskih oblika, zatim je to bio  neodređeni  oblik  jedne  žene  koja  je  sedela  na nekom stepeništu. Onda se pojavila pod velom, a kada je podigla veo, njeno lice je zasjalo kao sunce. Zatim se pojavila kao naga figura koja je stajala na globusu, viđena otpozadi. Potom se opet razlila u mnoštvo raz­ igranih  nimfi,  onda  u  bezbroj  prostitutki  zaraženih veneričnim bolestima. Nešto kasnije nepoznata se po­ javljuje na jednoj igranci i snevač joj daje novac. Za­ tim se pojavljuje kao sifilističarka. Od ovog trenutka nepoznata  se  spaja  sa  tzv.  udvostručenim  motivom, što se isto tako često sreće u snovima.  Neka divlja- kinja, možda Maležanka, se udvostručava. Nju je tre­ balo  uhvatiti,  ali  ona  je  i  plava  naga  žena  koja  je stajala na globusu ili mlada devojka sa crvenom ka­ pom, guvernanta ili stara žena. Ona je vrlo opasna, član razbojničke bande i ne sasvim ljudska, već kao neka apstraktna ideja. Ona je vodič koji snevača vodi na visoku planinu. Međutim, ona je i kao ptica, nešto kao afrička roda ili pelikan. Ona hoće da ulovi muža. Ona je najčešće plava i ćerka frizera, ali ima i jednu indijsku,  očigledno  tamnoputu  sestru.  Kao  plavuša, vodič planinar, objasnila je snevaču da jedan deo du­ še njegove sestre pripada njoj. Ona mu piše pismo, ali to je žena nekog drugog. Ona ne govori i niko joj se ne obraća. Čas ima crnu, čas belu kosu. Ona ima čudne, snevaču nepoznate fantazije. Možda je ona ne­ poznata  žena  njegovog  oca,  ali  ne  njegova  majka. Ona se  vozi  sa  njim  u avionu,  koji  se  ruši.  Ona je glas koji se preobraća u ženu. Ona mu objašnjava da je krhotina, dakle fragmenat, čime svakako misli da je parcijalna  duša.  Ona  ima  brata koji  sedi  zatočen u Moskvi. Kao tamna figura ona je služavka, glupa, i na nju se mora paziti. Nepoznata se često pojavljuje udvojeno, kao dve žene koje s njim idu u planinare­ nje. Plavi vodič-planinarka jednom mu se javlja kao vizija. Ona mu donosi hleb,  bavi se religijskim ide­ jama, poznaje put kojim bi on trebalo da ide, on je sreće u nekoj  crkvi, ona mu je duhovni vodič. Ona izlazi kao iz nekog tamnog sanduka i može da se iz

psa pretvori u ženu. Jednom je ona čak i majmun. Snevač u snu crta njen portret; ali ono što izlazi na hartiji je apstraktni, simbolički ideogram, koji uglav- nim  sadrži  trojstvo,  motiv  koji  se  vrlo  često  sreće.

Motiv nepoznate žene, dakle, označava figuru krajnje protivurečnog karaktera,  što  se  u stvari ne bi moglo da odnosi na normalno žensko biće. Napro­ tiv, to je biće iz bajki, neka vrsta vile koja ima var­ ljiv karakter. Kao što je poznato ima  zlih  i  dobrih vila, one se isto tako mogu pretvarati u životinje, mogu biti nevidljive, neodređene su starosti, čas mla­ de, čas stare, nisu ljudske već vilenjačke prirode sa karakterom parcijalne duše, zavodljive, opasne i ima­ ju superiorna znanja. Stoga jedva da ćemo načiniti grešku ako pretpostavimo da je ovaj motiv identičan sa paralelnim predstavama mitologije, gde ova vile- njačka bića nastupaju u svakakvim obličjima, kao nimfe, oreade, silfide, rusalke, vile brodarice, šumski duhovi, sukube, lamije,  vampiri, veštice i već kako se sve ne zovu. Dakle, čitav mitski svet bajki je ipak proizvod nesvesne fantazije, isto kao i san! Cesto se dešava da ovaj motiv zamenjuje motiv vode. Kako voda uopšte zvuči nesvesno, tako je figura nepoznate žene personifikacija nesvesnog, koju sam označio kao Anima. Ova figura se u principu sreće samo kod muškaraca i javlja se uočljivije tek onda kada svoj­ stva nesvesnog počnu da postaju problematični pa­ cijentu. Kod muškarca nesvesno ima ženska a  kod žene muška obeležja, stoga je personifikacija nesves­ nog kod muškarca žensko biće prethodno opisanih svojstava.

Okviri jednog predavanja ne  dozvoljavaju  mi da opišem sve one motive koji se javljaju pri pro­ cesu individuacije, tj. onda kada se pacijentov mate­ rijal više ne redukuje na opšte pretpostavke koje važe samo za kolektivnog čoveka. Ima mnogobrojnih mo­ tiva koje sve skupa srećemo u mitologiji. Zbog toga se ne može drugačije reći do da individualni psihički razvitak najpre produkuje nešto što izgleda kao stari svet bajki. Zbog toga je bez daljnjega razumljivo što

prividno izgleda kao da individualni put ide unazad u ljudsku prošlost, kao da je on regresija u duhovnoj istoriji razvitka, i kao da se stoga dešava nešto ne- kontrolisano što mora da spreči terapijski zahvat. Slične stvari se vide i kod psihotičnih oboljenja, na­ ročito kod paranoidnog oblika shizofrenije, gde obič­ no sve vrvi od mitoloških slika. Blizu je pomisao da se radi o pogrešnom razvitku, koji vodi u haotični ili morbidni svet fantazija. Ovakav razvitak može biti opasan kod čoveka koji kao socijalna ličnost ne stoji čvrsto na ovom tlu, kao što, uostalom, svaki psihote­ rapijski zahvat može slučajno naići na latentnu psi­ hozu i ovu prevesti u floridan stadijum. Stoga je ne­ kritična i diletantska igra sa psihoterapijskim meto­ dama igra vatrom,'od koje se svako mora energično odvratiti. Naročito'stvar postaje opasna kada se oslo­ bodi mitološki sloj psihe, jer ovi sadržaji po pravilu začuđujuće fasciniraju pacijenta, dejstvo koje čini razumljivim snažan uticaj mitskih predstava na čo­ večanstvo.

Izgleda kao da proces ozdravljenja mobiliše ove snage u svoje svrhe. Mitske predstave, naime, sa svo­ jom svojstvenom simbolikom  zadiru u dubine  čove- kove duše, u istorijsko podzemlje, dokle nikada ne dopiru naš razum, volja i dobre namere, pošto one i potiču iz onih dubina koje naš današnji razum doduše ne shvata, ali Tcoje tako reći dovode u oscilaciju ono najdublje u čoveku] Dakle, ono što nas za sada može uplašiti kao regresija, u stvari je »reffuler pour mieux sauter«, skup i integracija snaga, koje u toku razvitka prouzrokuju nov poredak.

Neuroze na ovom stupnju su sasvim psihička patnja, kojoj se ne može prići sa običnim racionalnim metodama. Zbog toga nije mali broj psihoterapeuta koji u krajnjoj liniji, tj. kada popucaju sve niti, traže pribežišta u nekoj poznatoj religiji ili mnogo pre u nekoj konfesiji. Daleko je od mene da se podsmevam ovim stremljenjima. Naprotiv, moram istaći da su ona zasnovana na sasvim ispravnom instinktu jer današ­ nje religije sadrže žive ostatke mitskog razdoblja. Da

i politička pripadništva u datom slučaju potržu za mitologijom najjasnije pokazuje krst svastike, »ne- mački hrišćani« i nemački verski pokret. Ne samo hrišćanstvo sa svojom lekovitom simbolikom,  već  i sve religije uopšte sve do magijskih oblika primiti- vaca su psihoterapije koje tretiraju i lece duševne patnje i psihički uslovljene telesne patnje. Koliko je u današnjoj medicini još sugestivne terapije, o tome ne bih želeo da dajem svoj sud. Blago rečeno tzv. uzimanje u obzir psihičkog faktora u praktičnom le- karstvu nije sasvim loša stvar. Istorija medicine je upravo u ovom pogledu vrlo informativna.

Ako se, dakle, izvesni lekari oslanjaju na mitske predstave  nekih  religija,  onda  u  istorijskom  smislu čine ispravno. Ali to mogu Činiti samo sa onim paci­ jentima kojima u religijama zaostali mitski ostaci još nešto znače. Za ove pacijente naznačena je neka od racionalnih terapija, sve dok se ne dostigne onaj tre­ nutak kada mitske predstave postanu neophodne. Ako tretiram katolike, tada ih uvek upućujem na ispoved i milosrđe crkve. Stvar je već teža sa vernim prote­ stantima kojima se ne srne preporučiti ispoved i iska- janje. Ali u modernom protestantizmu već je otvoren ventil  tzv.  oksfordskog  pokreta.  Ovaj  pokret  pruža kao zamenu svetovnjačku  ispoved  a na mesto iska- janja  doživljaj  zajednice.  Niz  mojih  pacijenata,  uz moju potpunu saglasnost, prišao je ovom pokretu, pa su neki postali katolici ili bar bolji katolici nego pre. U svim ovii.   slučajevima držim se dijalektičkog po­ stupka, jer nema nikakve svrhe forsirati individualni razvitak iznad pacijentovih potreba. Ako ovaj  može naći smisao svog života i izlečenje svoje nevolje i raz­ dora  u  okvirima  nekog  već  postojećeg  opredeljenja

—     uključujući i političko — onda se s tim i  lekar mora zadovoljiti. Konačno lekar u  prvoj  liniji  ima da se bavi bolesnikom a ne izlečenima, odnosno zdra­ vima.

Ali ima veliki broj pacijenata koji ili nemaju nikakvih religijskih ubeđenja ili pak, ako ih imaju, onda su ova često neortodoksna. Principijelno ovakvi

slučajevi ne mogu se preobratiti u neko od ubedenja. Oni zastanu i ne idu dalje u svakoj racionalnoj tera­ piji,  uprkos  činjenici  što  je  njihova  bolest  po  sebi pristupačna lečenju. Pod ovakvim uslovima ne preo- staje ništa drugo do dijalektičko razvijanje onog mit­ skog  materijala,  koji  još  živi  u  samom  bolesniku,  s onu stranu svake istorijske tradicije. U ovim slučaje­ vima srećemo se sa mitološkim snovima, sa njihovim karakterističnim  serijama  slika  koje  lekarsko  razu­ mevanje stavljaju pred sasvim nov i neočekivan za­ datak. Od lekara se zahtevaju znanja na koja ga ni najmanje  nisu  pripremile  njegove  stručne  studije. Covekova duša  zapravo nije ni  psihijatrijski,  ni  fi­ ziološki a najmanje biološki problem, već psihološki. Duša je područje za sebe sa svojom posebnom zako- nomernošću. Bit duše ne može se izvesti iz principa drugih nauka, a da se ne izvrši nasilje nad svojstve­ nom prirodom psihičkog. Ona se ne može identifiko- vati  niti  sa  mozgom,  ni  sa  hormonima,  niti  sa  bilo kojim  poznatim  instinktom,  već  se  mora  prihvatiti kao fenomen sui generis. Stoga se fenomenologija du­ še ne iscrpljuje sa činjenicama koje prirodne nauke mogu da obuhvate, već  u sebe uključuje i  problem čovekovog duha, koji je otac svih nauka. Ovu činje­ nicu oseća psihoterapeut ako mu odgovarajući slučaj da povoda da zadre dublje od uobičajenih shvatanja. Ovakvom  gledištu  se  već  često  protustavljao  argu­ ment da je psihoterapija i ranije bila poznata, ali se nije nalazilo za potrebno da se upušta u ovakve komp­ likacije. Rado ću se složiti da su Hipokrat, Galen  i Paracelzus bili dobri lekari, ali ne verujem da zbog toga moderna medicina treba da se odrekne terapije serumima i radiologije. Svakako da je teško, naročito laicima, da razumeju komplikovane probleme psiho­ terapije; ako se međutim jednostavno razmotri zašto su izvesne životne situacije ili  izvesni doživljaji pa­ togeni, onda će se otkriti da pri tom vrlo često shva- tanje ima odlučujuću ulogu. Izvesne stvari izgledaju opasne ili nemoguće, ili štetne zbog toga što postoje shvatanja koje te stvari pružaju u takvom svetlu. Na primer,  za  mnoge  ljude  bogatstvo  predstavlja sreću

a sirotinja najveću nevolju, pa ipak u  stvarnosti  ni za koga bogatstvo nije najveća sreća niti je siroma­ štvo osnova melanholije. Ali postoje ovakva shvata­ nja, a ova shvatanja imaju svog osnova u izvesnim duhovnim pretpostavkama, npr. u onome što se ozna­ čava kao duh vremena, ili u iz,vesnim religijskim ili nereligijskim postavkama. Ove poslednje često igraju odlučujuću ulogu npr. u moralnim konfliktima. Čim analiza psihičke situacije jednog pacijenta dodirne područje njegovih duhovnih pretpostavki, već se ušlo u carstvo opštih ideja. Činjenica da toliko i toliko normalnih ljudi nikada7 ne kritikuje svoje duhovne pretpostavke — već zbog toga ne, Što ih nisu svesni

—    ne dokazuje da su one važeće za sve ljude ili da su svima nesvesne, a isto tako i da one ne mogu biti izvor najtežih konflikata savesti. Nasleđene opšte predrasude s jedne, i moralna dezorijentacija pogleda na svet s druge strane su, naprotiv, upravo u našoj epohi prevratničkih zaokreta vrlo često dublji razlog opsežnih poremećaja duševne ravnoteže. Pacijentima ove vrste lekar naprosto nema ništa drugo da ponudi do mogućnost individualnog duhovnog razvitka. Zbog ovakvih slučajeva i specijalista je prinuđen da znatno širi svoja znanja u području humanističkih   nauka, ako bar donekle hoće da ovlada simbolizmom psihič­ kih sadržaja.

Načinio bih veliki propust ako bi moje izlaganje trebalo da pobudi utisak da specijalna terapija ne zahteva ništa drugo do veliko znanje. Isto tako je važna moralna izdiferenciranost lekareve ličnosti. Hirurgija i akušerstvo znaju već odavno da nije do­ voljno samo oprati pacijenta, već i da sam lekar tre­ ba da ima čiste ruke. Psihoterapeut, međutim, koji je i sam neurotičan, nepogrešivo će na pacijentu treti­ rati svoju sopstvenu neurozu. Terapija je, nezavisno od svojstava lekareve ličnosti, strogo uzev još zami- sliva u području racionalnih tehnika, nasuprot tome nezamisliva je u području dijalektičkog postupka, jer tu lekar mora da izađe iz svoje anonimnosti i da pred samim sobom položi račune, upravo da učini ono što

zahteva od pacijenta. Ne znam šta pričinjava veću teškoću — snabdeti sebe velikim znanjima ili odreći se svog  profesionalnog  autoriteta  i anonimnosti. TJ svakom slučaju ova druga neophodnost znači moralnu probu opterećenosti, koja upravo ne čini zavidnim poziv psihoterapeuta. Među  laicima  ne  tako  retko se sreće predubeđenje da je psihoterapija nešto naj ­ lakše i najjevtinije i da se sastoji samo od veštine da se neko nečim obmane ili da se ljudima izmami novac iz džepa. U stvarnosti se, međutim, radi o teškom i ne bezopasnom pozivu. Kao što je lekar uopšte izložen infekcijama i drugim profesionalnim opasnostima, ta­ ko i psihoterapeut rizikuje psihičke infekcije, koje ništa manje nisu opasne. Tako je on s jedne strane mnogostruko u opasnosti da bude upleten u neurozu svog pacijenta, a s druge se mora lično zaštititi od uti- caja njegovog pacijenta toliko da se lišava terapijskog dejstva. Između ove Scile i Haribde nalazi se rizik, ali i terapijski efekat.

Moderna psihoterapija je slojevita tvorevina, shodno raznolikosti pacijenata, koji se podvrgavaju terapijskom postupku. Najjednostavniji slučajevi su oni kojima je samo  potreban ljudski  common  sense i dobar savet. U najboljem slučaju njima je potrebna samo jedna konsultacija. To svakako ne znači da su slučajevi koji izgledaju jednostavni uvek stvarno jednostavni; često se čine neprijatna otkrića. Zatim ima pacijenata za čije je izlečenje dovoljno ništa dru­ go do više ili manje temeljna ispoved, tzv. abreagova- nje. Težim neurozama po pravilu je potrebna reduk^ tivna analiza njihovih simptoma i stanja. Pri tom ne treba haotično primenjivati ovu ili onu metodu, vec u zavisnosti od vrste slučaja analiza se mora izvršiti više na Frojdovim osnovama ili pretežno na Adlero- vim. Avgustin (Augustin) razlikuje dva glavna greha, prvi je concupiscentia, požuda, a druga superbia, oho­ lost. Prva odgovara Frojdovom principu zadovoljstva, druga volji za moć, želji za dominiranjem  Adlera. Radi se o dvema ljudskim grupama sa različitim zah- tevima. Oni čija je karakteristika infantilno traženje

zadovoljstva, najčešće su takvi da im na srcu više leži zadovoljenje inkompatibilnih želja i nagona nego so­ cijalna uloga koju bi mogli da igraju; zbog toga su ovi često dobro situirani, čak uspešni,  socijalno pri­ stupačni ljudi. Ali oni koji žele da budu »gore« naj­ češće su ljudi koji su u stvarnosti ili dole ili bar sma­ traju da ne igraju ulogu koja im zapravo  pripada. Zbog toga su to često ljudi koji imaju teškoću sa so­ cijalnim prilagođavanjem i zbog toga pokušavaju da pomoću fikcije moći prikriju svoju podređenost. Na­ ravno da se sve neuroze mogu objasniti po Frojdu ili Adleru, ali u praktičnom postupku je bolje ako se slučaj prethodno tačno sagleda. Ako se radi o obra­ zovanim ljudima, onda odluka ne pada teško. Ja obič­ no preporučujem  pacijentima  da pročitaju nešto od Frojda i Adlera. Po pravilu uskoro pronalaze ko im više odgovara od ove dvojice. Dok se čovek kreće u području prave psihologije neuroza, ne može zaobići kako Frojdova tako ni Adlerova gledišta.

Ali ako stvar započne da biva monotona i naiđu ponavljanja tako da je prema objektivnoj oceni došlo do zastoja, ili kada na scenu stupaju mitološki, tzy. arhetipski sadržaji,  onda je  vreme da se prekine sa analitičko-reduktivnom terapijom i da se simboli tr tiraju anagogno, odnosno sintetski, što je istovetno dijalektičkim postupkom i individuacijom.

Sugestivne metode, u koje spadaju i analitičke, zahtevaju da se pacijent viđa koliko je moguće često. Ja se svakako zadovoljavam sa tri do četiri kon­ sultacije nedeljno. Sa početkom sintetskog tretmana korisno je vremenski distancirati konsultacije. Po pravilu tada ih smanjujem na jedan do dva sata ne­ deljno, jer pacijent mora da nauči da ide sopstvenim putem. Ovaj se najpre sastoji u tome da pacijent sam pokuša da shvati svoje snove, tako da se sadržaji ne­ svesnog postepeno pridodaju svesti. To zbog toga jer je osnova neuroze diskrepanca između svesnog stava i nesvesnih tendencija. Ova disocijacija se premošća- va pomoću asimilacije sadržaja nesvesnog. Stoga vreme  između konsultacije ne protiče neiskorišćeno.

Na ovaj način bolesniku a i samom sebi, ušteđuje se znatno vremena, što za pacijenta znači isto toliko nov­ ca, a pri tom i uči da stoji na sopstvenim nogama, umesto da se grčevito drži lekara.

Rad, koji vrši pacijent pomoću postepene asimi­ lacije sadržaja nesvesnog, dovodi do konačne integra­ cije njegove ličnosti a time i do uklanjanja neurotske disocijacije. Iznošenje pojedinosti ovog razvojnog pu­ ta daleko bi prevazišlo okvire jednog predavanja. Zbog toga se moram zadovoljiti s time da sam bar dao opšti pregled osnova psihoterapijske prakse.