PREPODOBNI JEFREM SIRIN PODVIŢNIĈKE POUKE

III

OPŠTI NACRT ŽVOTA ONIH KOJI SU SE POSVETILI UGAĐANjU GOSPODU I IZGRAĐIVANjU SVOG SPASENjA

1.   Svima, koji su sebe posvetili Bogu i koji se uvek staraju da predaju tela svoja u žrtvu Žvu, svetu, ugodnu Bogu (Rim.12,1), predstoji da, saglasno sa svetim zavetima JevanĊelja i ostalih Svetih Pisama, veruju da će, predavši se na svako dobro delo i svako upraţnjavanje u vrlini, blagodaću Hristovom i silom BoŽjom, dobiti savršeno izbavljenje i oĉišćenje od sramotnih strasti, koje se podiţu u duši i telu. Ono što je nemoguće za nas, moguće je za Boga koji je obećao. Osim toga, grehovne strasti su kasnije ušle u dušu i telo usled prestupa prvosazdanog ĉoveka.

2.    Mi verujući smo kroz sveto krštenje primili zalog blagodati kao talanat radi mnogostrukog umnoţavanja i dobijanja obećanog nasledstva. Boţanstveni Duh Utešitelj, koji je dat apostolima i, preko njih, jedinoj istinitoj Crkvi BoŽjoj, od ĉasa krštenja prebiva u svakome koji je pristupio sa ĉistom verom. I svako dobija kesu srebra radi umnoţavanja, obraĊivanja i dobitka, kao što je reĉeno u JevanĊelju.

3.   Kao što dete, koje je roĊeno u ovome veku, ne ostaje zauvek u deĉijem uzrastu, nego svakodnevno raste, po prirodnom zakonu, dok ne izraste u odraslog ĉoveka, tako i roĊeni odozgo vodom i Duhom ne treba da ostaje u duhovnom deĉaštvu, već  da, postojano prebivajući u podvigu, trudu i mnogom trpljenju, kroz borbu sa duhovnim neprijateljem napreduje i uzrasta sve dok ne dostigne punotu duhovnog uzrasta, tj. dok ne postane savršen ĉovek, koji ima meru rasta punote Hristove, kako uĉi apostol (Ef.4,13).

4.    Dete koje se rodilo telesnim roĊenjem dostiţe zreo uzrast po neophodnom zakonu prirode. BoŽji promisao je, naime, odredio da savršenstvo telesnog uzrasta nastupa nezavisno od naše volje, tj. po zakonu prirode. U duhovnom roĊenju odozgo Bog je, naprotiv, ustanovio drugi poredak. On je u delu duhovnog uzrastanja ĉovekovom

slobodnom proizvoljenju prepustio trud, podvig i naporno koraĉanje (prema cilju) sa ĉvrstim trpljenjem. Borite se, govori Gospod, da uĊete na uska vrata (Lk.13,24); i još: napreŽte se zbog toga što podviţnici zadobijaju Carstvo nebesko (Mt.11,12); i još: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk.21,19). Blagodat BoŽja je uredila da svako, po sopstvenom raspoloţenju i sopstvenoj volji, [sopstvenim] trudom i podvigom duhovno uzrasta.

5.   [Ĉovek] stiĉe priĉešće Svetoga Duha za duhovno uzrastanje u obnovljenju uma srazmerno sa telesnim i duševnim podvigom [koji preduzima], i saglasno sa naslaĊivanjem dobrim delima. On po blagodati i zabadava dobija (silu za) spasenje, a po veri, ljubavi i podvigu slobodnog proizvoljenja ushodi i napreduje. Tako on i po blagodati i po pravdi postaje naslednik veĉnog Žvota. Ĉovek ne uzrasta u napredovanju samo BoŽjom silom i blagodaću, već i sopstvenim dejstvom i staranjem. I obratno, on u savršenu volju BoŽju i u meru ĉistote ne moţe doći samo sopstvenom silom i snagom, bez sadejstva i pomoći Duha. Jer, ako Gospod ne sazida dom, uzalud se muĉe koji ga grade; ako Gospod ne saĉuva grad, uzalud ne spava straţar (Ps.126,1).

6.   Šta je savršena volja BoŽja koju, po savetu i ubeĊenju apostola, svako treba da postigne (Rim.12,2)? Oĉišćenje i osvećenje srca priĉešćem Duhom BoŽjim koje se bez sumnje vrši u duši, koja se sa verom i ljubavlju u potpunosti predaje Bogu. Gospod je rekao: Blaţeni ĉisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8). Od onih koji ţele da postignu takvo blaţenstvo On zahteva savršeno oĉišćenje od greha, tj. odluĉno osloboĊenje od strasti bešĉašća i savršeno sticanje najviše vrline. Na to ukazuje i prorok koji u molitvi govori: Srce mi ĉisto sazdaj Boţe, i duh prav obnovi u meni (Ps.50,12). I opet, na pitanje: Ko će izaći na goru Gospodnju, ili ko će stati na Svetom mestu Njegovom, on odgovara: Ĉije su ruke nevine i ko je ĉist srcem (Ps.23,3.4). Time je Duh pokazao da smo duţni da svojom sopstvenom delatnošću  savršeno odseĉemo od sebe greh koji se ĉini delom, reĉju i pomišlju, te da stremimo savršenoj ĉistoti duha sa nadom da ćemo je, blagodaću Svetoga Duha, i dostići. Navodeći kakve treba da budu duše koje se udaljavaju od telesnog braka i svetovnih veza i koje ţele da prebivaju u devstvenosti, apostol govori: Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, da bude sveta ne samo telom, nego i duhom (1.Kor.7,34). On time savetuje da duša. tj. nevesta Hristova, koja ţeli da se sjedini sa ĉistim nebeskim Carem, treba da postane slobodna od greha na delu i u misli. tj. kako od oĉiglednih grehova, tako i od tajnih strasti, kao što je reĉeno kod Jovana Bogoslova: I svaki koji ovu nadu ima u Njega, oĉišćava sebe, kao On što je ĉist (1.Jn.Z,3).

7.   Duša koja se udaljila od svetovnih veza i koja je zaţelela da prebiva u savezu i opštenju sa netruleţnim Ţenikom, treba da bude ĉista ne samo od oĉiglednih grehova, tj. bluda, kraĊe, stomakougaĊanja, klevete, praznoslovlja, vike, smeha, gramţljivosti, nego još više - od najsilnijih duševnih strasti i tajnih grehova, tj. od pohote, taštine, ĉovekougaĊanja, licemerja, vlastoljublja, laŽ, rĊave naravi, mrţnje, neverja, zavisti, prevaznošenja, ljubomore, samougaĊanja, samoljublja, oholosti i njima sliĉnih nevidljivih sramnih strasti (Rim.1,26). Pismo i sakrivene duševne grehove smatra ravnim gresima koji su projavljeni na delu, budući da se radi o izdancima jednog istog korena. Prorok izobliĉava: U srcu ĉinite bezakonja (Ps.57,3), dok se za sebe moli: Od tajnih mojih oĉisti me (Ps.118,13). I koliko treba da se staramo da od oĉiglednih grehova saĉuvamo spoljašnjeg ĉoveka, tj. telo, kao hram BoŽji, toliko treba da se pobrinemo i podvizavamo radi oĉuvanja unutrašnjeg ĉoveka, tj. duše od svake lukave pomisli, kao što je reĉeno: Svrh svega što se ĉuva ĉuvaj srce svoje, jer iz njega izlazi Žvot (Priĉ.4,23).

8.    Mi ćemo napredovati u ĉuvanju srca ukoliko se uvek suprotstavljamo lukavim pomislima taštine, mrţnje, oholosti, laŽ, pohote, nadmetanja, vlastoljublja i ostalih, te ukoliko sa svom strogošću ispitujemo sami sebe, ĉuvajući svoj um od saveza i saglasnosti sa tajnim duševnim strastima. Osim toga, neophodno je da se sa naporom predajemo svakom dobrom poduhvatu, trudu i podvigu kako bismo postavili prepreku svome neprijatelju. Ako budemo tako ĉinili, Gospod će, videći naš duševni podvig, po svome ĉovekoljublju u nama silom Duha neprekidno vršiti veliko isceljenje od tajnih strasti, sveteći se našim mislenim neprijateljima.

9.   Duhovnu meru kojoj treba da stremimo navodi nam sveti Pavle. On kaţe da sva naša briga treba da bude usmerena na to da svakog ĉoveka pokaţemo savršenog u Isusu Hristu (Kol.1,28). U ĉemu se, pak, sastoji to savršenstvo on pokazuje u svojim molitvenim ţeljama Efescima, govoreći: Neka vam Bog da silu da ojaĉate Duhom Njegovim u unutrašnjem ĉoveku, da se Hristos verom useli u srca vaša, da biste, ukorenjeni i utemeljeni u ljubavi, mogli... [poznati ljubav Hristovu] (Ef.3,16-18). Venac svega je ljubav. To je on još snaţnije predstavio u drugoj poslanici gde je naveo da razni BoŽji darovi i ĉovekova samopoţrtvovanja nisu savršeni bez ljubavi. Osim toga, on ljubav predstavlja kao uništiteljku i istrebiteljku svih strasti (1.Kor.13,1-8). To je granica savršenstva. Iz toga sledi da se oni koji su se udostojili duhovnih darova, koje je sveti Pavle nabrojao, nalaze u opasnosti, borbi i strahu ukoliko još nisu primili izbavljenje (od strasti) dejstvom najsavršenije i prave duhovne ljubavi.

10.    To je apostol otkrio radi onih koji ţele da se taĉno uzdiţu ka hrišćanskom savršenstvu, zapravo, da neko od onih koji su se udostojili nekih darova ne bi pomislio da je i pri nepotpunom dejstvu blagodati već postigao savršenstvo i da, uobrazivši kao da već ni u ĉemu nema nuţde i zadovoljivši se niŽm darovima, ne bi ostao meĊu onima koji nisu postigli potreban vrhunac savršenstva. Ukazivanjem na cilj savršenstva apostol uĉi da svako treba da se neprestano i istrajno podvizava dobrim podvigom, smatrajući se siromašnim pred takvim bogatstvom ljubavi, te da prohodi duhovno trkalište dok ne postigne cilj, kao što je reĉeno: Tako trĉite, da... dobijete (1.Kor.9,24).

11.   RasuĊivanje o cilju podviţništva sam raširio sa ciljem da u onima koji ţele da ga prihvate uĉvrstim taĉnu misao o našem nadanju, i o vrsti trke koja nam predstoji, da bi svako (i svaka) od onih koji se posvećuju Bogu stalno imao u vidu gde smo prizvani i kakvu meru smo obavezni da postignemo, te da bismo svim silama i sa svom revnošću same sebe i sve što imamo u ovome veku, uvek usrdno posvećivali na dobro, ne dopuštajući da nas sujeta ubedi da smo mi nešto, nego smatrajući da zaista nismo ništa u poreĊenju sa prevashodstvom savršene mere našega zvanja i neispitivim bogatstvom ljubavi Hristove. Sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, gledajući na Isusa, Naĉelnika i Savršitelja vere (Jev.12,1). Što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom (Fil.3,13).

12.    Kako bratija treba da Žvi i da se ophodi meĊu sobom? Kakvim trudovima, naporima i delatnostima ljubitelji istine mogu da postignu cilj koji je naveden?

Onaj ko stremi ka ovom cilju neka svoju dušu preda bratstvu, udaljivši se od sveta i svetskih zadovoljstava. Tako je zapovedio Spasitelj kada je, nabrojavši šta je duţan da ostavi onaj koji ţeli da ga sledi, dodao: Pa i dušu svoju (Lk.14,26). Jer, šta znaĉi ostaviti svoju dušu ili odreći se nje? To znaĉi bezuslovno i potpuno se predati bratstvu, nipošto ne ispunjavati svoju volju, i odluĉno ništa nemati u svojoj vlasti, osim odeće koja se nosi. Time se [bratu] omogućuje da, budući slobodan od briga, uvek sa radošću ispunjava samo

ono što mu je zapoveĊeno. Onaj ko se odrekao svoje duše neka svu bratiju, a naroĉito nastojatelja, poštuje kao gospodare i vladare. Neka im on dragovoljno sluŽ, ne radeći samo prividno kao da ugaĊa ljudima, nego kao sluga Hristov (Ef.6,6). Predavši sebe Gospodu, neka on ide uskim i tesnim putem (poslušanja), i neka se rado stavi pod blagi jaram Hristov, ĉvrsto verujući da mu se priprema veliko spasenje.

13.    Bratija je duţna da meĊu sobom Žvi u prostoti, ĉistoti, jednodušnosti, miru i srdaĉnoj iskrenosti. Niko ne treba da se prevaznosi nad drugim, niti da se smatra boljim, ili većim od drugoga. Naprotiv, kao uĉenik Hristov neka se svako smatra najbednijim od svih ljudi kako bi se ljubavlju, prostotom, odsustvom suparništva i oholosti, pri uzajamnom potĉinjavanju jednih drugima, u strahu BoŽjem, u bratstvu mogao saĉuvati savez mira, i kako bi ono bilo jedno telo i jedan duh u Hristu Isusu.

14.    Nameravajući da se drŽ ovih pravila, neka se svako najpre na svaki naĉin postara da u srcu svome ima svetu ljubav i strah BoŽji. Neka ih on neprestano izmoljava od Boga, i neka ĉestim, ili bolje reći, neprestanim sećanjem na Gospoda i nebesku ljubav na svaki naĉin revnuje da ih, uz pomoć blagodati, u sebi svakodnevno uvećava.

15.   A u ljubavi prema bliţnjemu ćemo (posle toga) već lako napredovati. Postavivši prvo na prvom mestu, drugo će se već, sledeći za prvim, po redu izvršiti. Onaj, pak, ko bude lenj prema prvoj velikoj zapovesti, tj. ljubavi prema Bogu (koja se uz BoŽje dejstvo obrazuje u nama iz unutrašnjeg raspoloţenja, dobre savesti, i ispravnih misli o Bogu), a namerava da se pobrine o drugoj, sliĉnoj prvoj, ostvariće samo spoljašnje sluţenje bratiji koje nikada neće biti ĉisto i zdravo, budući da će zlobne spletke, nalazeći njegov um dalekim od sećanja na Boga i od ljubavi i stremljenja k Njemu, ili u duši proizvoditi roptanje i ţalbe na sluţenje bratiji, predstavljajući ga teškim i nepodnošljivim, ili će poĉeti da ga nadimaju i nagone da mašta o sebi kao o velikom i dostojnom poštovanja, obmanjujući ga mišlju o njegovom mnogom delanju na korist svih. Nalazeći se daleko od sećanja na Boga i od straha BoŽjeg, ĉovek po neophodnosti traŽ slavu i pohvale od onih kojima sluŽ. Ukoliko su, pak, um i duševno raspoloţenje uvek zauzeti mislima o Bogu i stremljenjem ka Njemu, ĉovek će, saobrazno ljubavi BoŽjoj, sve ĉiniti u slavu BoŽju, bogateći se ĉistim i bogougodnim delima ljubavi prema bratiji i zadobijajući savršen uspeh u svome trudu koji ga uvenĉava veĉnom nagradom od Boga.

16.    Svako upražnjavanje u vrlinama koje preduzimamo treba da ĉinimo u slavu BoŽju, a ne radi naše sopstvene slave. HoĊenje po zapovestima biva sveto i ĉisto samo ako ga prati sećanje na Boga, strah BoŽji i ljubav prema Bogu. Takvim raspoloţenjem se od nas daleko odgoni neprijatelj koji uvek pokušava da oskrnavi ispunjavanje zapovesti, te sve što nam je zapoveĊeno u zapovestima nama izgleda radosno i lako ispunjivo. Jer, ljubav BoŽja ĉini da su nam zapovesti lagane, udaljujući svaku teškoću pri njihovom ispunjavanju. Neprijatelj se na sve naĉine trudi da razliĉitim zemaljskim mamcima naš um odvuĉe od sećanja na Boga, od straha i ljubavi prema Gospodu, da bi, zatim, nekim prividnim dobrom i naše srce privukao prema laţnim dobrima i udaljio ga od istinskog dobra, tj. od ljubavi prema Bogu. I sve što ĉovek ĉini dobro lukavi nastoji da pokvari i oskrnavi, mešajući sa ispunjavanjem zapovesti svoja semena taštine, ili sumnje, ili roptanja, i neĉeg sliĉnog kako dobro koje se ĉini ne bi bilo istinski dobro. Jer, dobro je istinsko samo onda kada se smirenoumno i usrdno izvršava radi Boga. Eto zbog ĉega je svakome potrebno mnogo znanja i rasuĊivanja kako bi um mogao da raspozna spletke i zamke neprijatelja i da od svojih dela odbaci sve što je grešno. Jer, i dobro delo se moţe uraditi lenjo i nebriţljivo, ili sa neĉistom namerom, usled ĉega postaje neblagougodno

Bogu, kao što se moţe uĉiniti i po volji BoŽjoj, usrdno, bodro, Boga radi, zbog ĉega će se pokazati kao blagougodno pred Njim.

17.    Oni koji su se u potpunosti predali Bogu treba da ispunjavaju sve zapovesti u skladu sa svojim silama, budući da je oĉigledno da je pred sve postavljen jedan cilj poboţnosti, tj. da se po veri i revnosti za sve vrline udostojimo da se ispunimo Duhom Svetim, te da steknemo savršeno osloboĊenje od strasti, tj. oĉišćenje srca, koje u dušama vernih i poboţnih ostvaruje Duh koji osvećuje. Stoga neka se svako posveti dobru saobrazno sa merom njegove duševne ljubavi prema Bogu. I napokon, onaj ko ţeli da se neprestano moli neka postojano prebiva u molitvi. (Misli se na zatvornike).

18.     Prema tome, brata koji ţeli da stupi na molitveni podvig iz ljubavi prema nebesnim dobrima ne treba ometati. I on je veoma dostojan pohvala pred ljudima i pred Bogom. Jednodušna bratija sa radošću neka dozvole takvome da prebiva u molitvi kako bi i sami dobili nagradu od Boga za saglasnost i za dobru podršku koju su dali bratu. Jedino neka onaj ko se odluĉuje da nezadrŽvo ţeĊuje za Gospodom i prebiva jedino sa Njim i na samom delu prebiva u podvigu neprekidnog stremljenja ka Gospodu, protiveći se svim nepotrebnim pomislima, kako bi njegovi plodovi, na opšte izgraĊivanje svih, postali svakodnevno oĉigledni. Onome ko ima ljubav prema Bogu, ĉak ukoliko još i nije dostigao do ranjenosti i ushićenja Boţanstvenom ljubavlju u vreme molitve, premda se i prisiljava, podvizava i prinuĊava svoju volju, bezuslovno se predajući nebeskoj ljubavi i starajući se da stekne istinsku duhovnu molitvu, ostala bratija neka sa radošću dozvoli da prebiva u molitvi. Bolje reći, neka mu oni potpomaţu kao pomoćnici, smatrajući svojim sopstvenim dobitkom bratovljev napredak u savršenstvu. Neka ga oni ne spreĉavaju usled suparništva i zavisti, neka ne ometaju poĉetak prekrasnog revnosnog podviga, i neka ne prekidaju dobro stremljenje prema Bogu. Videći vatrenost uzajamne ljubavi, Bog će ispuniti iskanja svih, dajući svakome utehu zbog pravilnog i dobrog meĊusobnog odnosa.

19.   Onaj ko je stupio u ĉin molitvenika treba da prihvati najveći podvig, budući da je na sebe uzeo najveće delo. Jer, mnoge prepreke stoje pred neprestanim prebivanjem u molitvi: san, uninije, oteţalost tela, lutanje pomisli, netrpeljivost, raslabljenost. Osim toga, tu su napadi lukavih duhova koji vode borbu sa dušom koja na delu neprestano ište Boga. Oni se bore protiv nje i na sve naĉine je spreĉavaju da se pribliŽ Bogu. Stoga on treba da postojano prebiva u trezvoumnoj paţnji prema svemu onome što se dogaĊa u [njegovoj] unutrašnjosti, u borbi, trpljenju i plaĉu, pojaĉano se starajući da ne dopusti ništa što bi zasmetalo molitvi.

20.   Ako našu molitvu ne budu ukrašavali smirenoumlje, ljubav, prostota i dobrota, mi nećemo imati nimalo koristi, budući da će se raditi samo o liĉini molitve. To, uostalom, treba reći ne samo o molitvi, nego i o svakom podvigu uopšte - o devstvenosti, o postu, o bdenju, o pevanju Psalama, o sluţenju i o svakom drugom trudu koji se ĉini radi vrlina. Svi takvi trudovi i podvizi su uzaludni ukoliko u sebi ne nalazimo plodove ljubavi, mira, radosti, krotosti, smirenja, prostote, iskrenosti, trpljenja, odsustva zavisti i sliĉnog. Jer, oni se i preduzimaju radi takvih plodova. Bez tih plodova sva naša dela i svi naši podvizi su besplodni. Oni koji nemaju te plodove na Dan suda će se naći u istom redu sa ludim devojkama.

21.    Vi koji ste još nesposobni da se savršeno posvetite delu molitve, sa verom i strahom BoŽjim se pripremite za sluţenje bratiji, ili za prohoĊenje poslušanja. I zapoĉevši trud, istrajte kao oni koji ispunjavaju zapovest Gospodnju i koji vrše duhovno delo. Budite paţljivi prema njemu kao prema delu BoŽjem, i sluŽte sa radošću kao sluge Gospodnje,

nipošto ne dopuštajući da ga neprijateljska zloba oskrnavi bilo ĉovekougaĊanjem, bilo roptanjem, bilo nadutošću, bilo lenjošću, bilo nemarnošću. Naprotiv, starajte se na sve naĉine da svoje prekrasno poslušanje osvetite poboţnošću i ljubavlju prema Bogu, kako bi mu bilo blagoprijatno.

22.    Prema tome, pošto svoj bratiji koja Žve istim naĉinom Žvota predstoji jedan, ranije navedeni cilj, neka se svako podvizava u skladu sa svojim silama i neka veruje Bogu da će, uz dobru revnost i upraţnjavanje u vrlinama, postići savršenu meru hrišćanskog usinovljenja. Prostota, iskrenost, uzajamna ljubav, radost i smirenoumlje u svemu neka u bratstvu uvek budu nepokolebivi kao temelj. U protivnom ćemo, prevaznoseći se, nadimajući se jedan na drugog, ili predajući se roptanju, svoj trud uĉiniti uzaludnim. Onaj ko neprestano prebiva u molitvama neka se ne prevaznosi nad onima koji još nisu sposobni za postojanu molitvu kako bi njegovo delo moglo napredovati pred Bogom i ljudima. I onaj ko se posvetio sluţenju, ili prohoĊenju nekog drugog poslušanja, neka ne ropće po nagovoru zloga, i neka ne kleveće onoga ko prebiva u molitvama i postovima, kako bi stekao blagodat kod Boga, i kako bi njegovo delo postalo blagoprijatno Bogu.

Budući da smo udovi jedan drugoga, duţni smo da jedan drugoga uspokojavamo. RukovoĊeni dušom, telesni udovi bez zavisti sluţe jedan drugome. Tako smo i mi, budući udovi jedni drugih, rukovoĊeni jednim Duhom i hranjeni jednom Žvom reĉju istine, duţni da, uz uzajamno uspokojavanje jedan drugoga, dovodimo sebe u opštu saglasnost ljubavlju i prostotom, dobrotom i radošću. Kada bude saĉuvano takvo uzajamno raspoloţenje prostote jednih prema drugima, suvišak onih koji upraţnjavaju molitve će dopuniti nedostatak molitvenosti kod onih koji nose poslušanja, i obratno, suvišak trudova onih koji nose poslušanja će dopuniti nedostatak delatnosti onih koji prebivaju u molitvama kako bi, po reĉi apostola, postojala jednakost (2.Kor.8,14). Samo neka meĊu bratijom bude utvrĊena prostota, ljubav, smirenoumlje i odsustvo zavisti. Tada će se svako srazmerno svojoj veri, ljubavi i trudu, svakodnevno napredujući, udostojiti Carstva nebeskog. Eto pravog anĊeoskog Žvota! To upravo znaĉi: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. Tada se mi jedan sa drugim sjedinjujemo u odsustvu zavisti, u prostoti, ljubavi, miru i radosti; tada napredak bliţnjega smatramo svojim sopstvenim dobitkom; tada nemoći, ili nedostatke i nevolje drugih priznajemo za sopstveni gubitak, kao što je reĉeno: Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što je drugih (Fil.2,4). Na taj naĉin ćemo, stradajući jedan zbog drugog, i naroĉito snaţni zbog slabih, i krepki zbog nemoćnih, biti u stanju da ispunimo zakon Hristov, kao što je objasnio sveti  Pavle (Gal.6,2).