Opstanak skupne tačke      6

Iako je Kastaneda neprestano spominjao temu smrti, on je izbegavao da govori o  onome  što se  dešava nakon što osoba umre. Ta činjenica se činila pogodnom prilikom da se istraži njegovo mišljenjeu vezi toga.

“Karlose”, upitao sam ga, “Šta se dešava sa nama kada umremo?”

“To zavisi od okolnosti”, odgovorio je. “Smrt nas sve dodiruje, ali nije ista za svakog. Sve zavisi od enrgetskog nivoa dotične osobe.” Uveravao me je kako je smrt obične osobe takođe i kraj njenog putovanja, trenutak kada ona vraća Orlu svu svesnost koju je stekla dok je bila živa.

“Ako ne posedujemo ništa drugo osim svoje životne snage da mu ponudimo, mi smo gotovi. Ta vrsta smrti briše

svako osećanje osobenosti.”

Upitao sam ga da li je to njegovo lično mišljenje, ili je to deo tradicionalnog znanja vidovnjaka.

Odgovorio je:

“To nije mišljenje; ja sam bio na drugoj strani i znam. Video sam decu i odrasle izgubljene u ovom svetu i primetio

sam njihove napore da se sete samih sebe. Za one koji rasipaju svoju energiju,  smrt izgleda kao prolazni  san, san ispunjen mehurovima jako bledih sećanja, a posle toga – ništa.”

“Misliš da kada sanjamo, mi se približavamo situaciji smrti?”

“Ne  samo  da  se  njoj  približavamo,  već  smo  tamo!  Ali

pošto je životnost našeg tela nedirnuta, mi se vraćamo. Umiranje je bukvalno san.”

“Vidiš, kada obična osoba sanja, ona nije sposobna da usredsredi svoju pažnju na bilo šta; ona nema ničeg osim svojih nejasnih sećanja, prožetih iskustvom koje je skupila tokom svog života. Ako ta osoba umre, jedina razlika je u tome da se njen san razvlači, i više se nikad neće probuditi. To je san smrti.”

“Smrtno putovanje tu osobu može odvesti u virtuelni svet priviđenja gde će posmatati ostvarenje svojih verovanja, svojih nebesa i ličnih paklova, ali ništa osim toga. Takve vizije vremenom počinju da blede u onoj meri kako slabi podrška

sećanja.”

“I, šta se dešava sa dušama onih koji su umrli?”

“Duša ne postoji, ono što postoji je energija. Kada fizičko telo jednom isčezne, jedina stvar koja ostaje je energetska suština koju hrane sećanja.”

“Neke osobe su toliko nesvesne sebe da uglavnom umiru bez znanja o tome. One su poput ljudi sa amnezijom, ljudi kojima je blokirana skupna tačka i više ne mogu da slože sećanja, oni nemaju nikakav kontinuitet, tako da se osećaju

zacementirani u zaboravu. Kada umru, ti ljudi se raspadnu skoro momentalno; iskra njihovog života traje uglavnom samo par godina.”

“Međutim, većina ljudi dostigne malo duži period isčezavanja, između stotinu i dve stotine godina. Neko ko je živeo ispunjen ciljevima može da se odupire i pola milenijuma. Taj opseg se još više širi za one koji su kadri da ostvare veze sa masama ljudi; oni mogu da produže svoju svesnost tokom celih milenijuma.”

“Kako su oni došli do toga?”

“Pomoću pažnje  svojih sledbenika. Sećanje stvara vezu između živih bića i onih koji su otišli. To objašnjava kako oni

ostaju svesni. I to objašnjava zašto je obožavanje istorijslih ličnosti toliko štetno. To je namera onih koji su se u prošlosti mumificirali kako bi sačuvali svoje ime u istoriji. Na podsmeh tome, postoji najveći zločin koji može biti učinjen energiji. Ako ozbiljno želite da kaznite osobu, sahranite je u urni sa pepelom, njena izgubljenost će biti beskrajna.”

“Bez obzira šta je radila ili kako je živela, prosečna osoba nema ni najmanje šanse da produži dalje. Za čarobnjake koji žive suočeni sa večnošću, pet godina ili pet milenijuma su ništa.  To  je  razlog  zbog  koga  kažu  da  je  smrt  trenutno

raspadanje.”

Želeo sam da znam da li se umrli ljudi mogu vratiti kako bi kontaktirali sa živima.

Odgovorio je:

“Odnosi između stanovnika različitih oblasti svesnosti se

mogu ostvariti jedino pomoću usklađivanja skupne tačke. Smrt je glavna prepreka opažanja. Živi ljudi mogu otići u područje smrti pomoću snova, ali to su stvari u koje ratnici ne zalaze       zato  što  one  oslabljuju  njihovu  energiju.  S  druge

strane, nešto sasvim drugo je stupiti u vezu sa čarobnjacima koji su preminuli.”

“Zašto?”

“Zato što su bili sposobni da dostignu svog energetskog duplkata i sačuvaju svoju individualnost pomoću svojih tehnika.”

“Kako možemo uspostaviti vezu sa to vrstom svesnosti?” “U snevanju. Međutim, čarobnjaku koji se već oslobodio

od učvršćivanja svoje pažnje prema ovom svetu je to veoma teško, izuzev ako ima posebne zadatke koje treba da izvrši, a običnom čoveku je još i puno teže da se osloni na tu vezu.”

“Saradnja sa tim bićima preporađa ratnike, ali zastrašuje ostale zato što neorganski22 čarobnjaci nisu duhovi već žestok izvor svesne i neumoljive energije, kadre da povredi one koji im pristupe sa ohološću. Ta vrsta veze može biti čak puno opasnija nego saradnja sa živim čarobnjacima.”

“U čemu se sastoji opasnost?”

“To je priroda energije. Ako veruješ da su čarobnjaci dobrodušni ljudi, pogrešio si; oni su naguali!”↑

“Postoji veoma bolesna situacija u našem razumevanju koja nas nagoni da upotrebljavamo sva moguća sredstva. To je nešto prirodno što ne možemo da izbegnemo. Ta situacija je kod čarobnjaka pogoršana i uvećana posle njegovog napuštanja učenja, zato što više ne postoje zabrane koje mu

1      Bestelesni, prim.prev.

↑

U  istoj  ovoj  knjizi,  drugi  deo,  poglavlje  “Učitelji  nisu  potrebni”  kaže  se:

“Nagual nije dobroćudni lik; on nije došao da nam ugodi već da nas probudi, i on će to uraditi i grubo ako je to neophodno zato što ne oseća nikakvo sažaljenje. Kada se umeša u život svojih učenika, on može da stvori veoma uznemirujuću situacuju u njima sa ciljem da se uspavane energije pokrenu.” – prim.prev.

se protive. Kada čarobnjak postane neorganski23 on se vraća tamo gde je oduvek i bio: Ka jednom univerzalnom, grabljivom ispoljavanju.”

Kružna bića

Pre nego što sam upoznao Karlosa, pod uticajem istočnjačkih učenja, bio sam pristalica učenja o reinkarnaciji. Ono je izgledalo kao logična alternativa hrišćanskom verovanju u uskrsnuće (vaskrs) tela. Ipak, u jednom od njegovih govora, on je smatrao da su dogme hrišćanstva i istočnjačkih religija nesumnjivo slične jer počinju od zajedničkog imenitelja: Straha od smrti.

Njegov komentar me je doveo u stanje zbunjenosti. To je bio potpuno nov pogled na nešto što me je oduvek zaokupljalo.  Kada  sam  ga  upitao  u  vezi  toga,  Karlos  je

pokušavao da skrene moje zanimanje na druge teme, kao da nije voljan da govori o toj stvari. Ali kasnije, menjajući taktiku, rekao mi je da su sva moja verovanja o opstanku ličnosti rezultat socijalnih predloga.

“Rekli su ti da imamo vremena, da postoji druga šansa. Lažu!”

“Vidovnjaci tvrde da su ljudska bića poput kapi vode koje

su    odvojene od okeana života i pokušavaju da sijaju samostalno. Taj sjaj je tačka u kojoj se sastavlja opažanje. Ali,

kada se te svetleće čahure rastope, lična svesnost se raspada i  postaje  kosmička.  Kako  se  ona  može  povratiti?  Prema

2      Engl. Inorganic ‐ bestelesan, prim.prev.

čarobnjacima, svaki život je neponovljiv, ali ti se nadaš da ga ponoviš?”

“Tvoje ideje potiču iz visokog mišljenja koje imaš o svom sopstvenom jedinstvu. Ali, kao i sve ostalo, ti nisi čvrsta gromada, ti si promenljiv. Tvoje ‘ja’ je skup verovanja, jedno sećanje ‐ ništa delotvorno!”

Upitao sam ga zašto religiozna učenja stvaraju veoma različita verovanja.

Odgovorio je:

“To je lako shvatiti, ona su odgovori na drevne strahove ljudskih bića. Svaka kultura stvara svoja osobena pravila objašnjavanja, ali samo su vidovnjaci iznad verovanja, jer oni

lično doživljavaju te vidove Orlovih ispoljavanja.”

Objasnio je da postoje energetska grupisanja u univerzumu, u kojima smo mi raspoređeni kao što su zrna brojanice (krunice) poređana jedno do drugog. Mi smo kružni; mi smo otisak svetlećeg pečata, i svaki put kada se

rodi novo biće, ono utelovljuje prirodu tog obrasca. Ali, taj lanac koji nas povezuje nije lične prirode; on ne uključuje sećanja ili osobnost ili bilo šta slično.”

“Da bi se opstalo posle smrti, neophodno je biti čarobnjak. Zadovoljavajući Orla sa živom replikom, čarobnjaci su sposobni da sačuvaju plamen svoje osobne svesnosti tako da zauvek gori. Ali, to je podvig. Da li misliš kako to najveće postignuće ratnika može biti besplatan dar?”

Prokomentarisao sam da su najnovija istraživanja pokazala    kako    su    neki    ljudi,    pod    veoma    posebnim

okollnostima sposobni da se prisete događaja iz prošlog života.

On je tvrdio da je to pogrešno tumačenje činjenica.

“Istina je da neko može da se uskladi sa određenim životnim situacijama koje su se desile u drugim vremenima i da oseti kako nije živeo samo jedan, već mnogo života. Ali to je samo jedno među milionima mogućih usklađivanja.”

Čarobnjačka alternativa

Upitao sam ga da li obična osoba ima ikakve šanse da opstane nakon smrti.

Odgovorio je da uvek postoji jedna mogućnost: Put ratnika.

“Ako želiš to da razumeš, nemoj na to da gledaš crno – belo. Bolje to posmatraj u terminima pomeranja skupne tačke. Izazov ratnika je da učvrsti svoju pažnju boreći se da zadrži svesnost o svojoj individualnosti čak i posle svoje smrti.”

“Kada stignemo do izvesnog opažajnog praga, mi vidimo da je fizička smrt izazov. Baš kao što postoje dva načina življenja, postoje i dva načina umiranja; u oba  slučaja možemo da postupamao kao besprekorni ratnici – ili kao nesvesni idioti. Sve je u toj razlici.”

“Misliš da ono što se dešava posle smrti zavisi od toga kako smo se za to pripremili?”

Prozrevši nameru mog pitanja, odgovorio je:

“Da, ali ne na način na koji bi ti to želeo da protumačiš.

Ideja da će dobrota ili pridržavanje određenih zapovesti omogućiti stvari je zabluda koja nam je preneta od društvenog poretka. Jedina priprema koja vredi je stupanje

na rigorozni put ratnima koji nas uči kako da sačuvamo energiju i budemo besprekorni.”

“Kao što postoje dva vida živlenja i umiranja, takođe postoje dve vrste ljudi: Oni koji se osećaju besmrtnim i oni koji su već mrtvi. Prvi gaje nade, drugi ne. Ratnik je neko ko zna da je njegovo vreme već isteklo, ali i dalje nastavlja da se bori, zato što je to njegova priroda. Ako pogledaš u njegove oči, naći ćeš prazninu.”

“Ali, šta je onda u stvari alternativa čarobnjaka?”    “Postoji sam jedan način da čovek prevaziđe svoj vlastiti

kraj: Pomoću upravljanja svojom energijom. Taj rad počiva na sanjanju, prikradanju i rekapitulaciji. Ove tri tehnike udružene daju jedan rezultat: kompletiranje energetskog tela.”

“U   opštem   smislu,   trajanje  naše   egzistencije   zavisi  u

velikoj meri od toga kako postupamo sa našom energijom. Mi živimo ovaj život do vrha ispunjeni svakodnevnim brigama, nas razjedinjuju stvari koje gledamo i dodirujemo i radi tog

razloga umiremo. Ali ako putem rekapitulacije povratimo nazad svu tu životnu snagu, smrt više ne može biti ista, jer ćemo imati našu celokupnost.”

“Sa tačke gledišta vidovnjaka, ratnik koji je rekapitulirao svoj život ne umire. Njegova pažnja je toliko čvrsta da postaje jedna kontiunirana  i koherentna linija; ona nije  raspršena. Njegova rekapitulacija nikada ne prestaje, ona se večno nastavlja, zato što je ona posao na povraćaju njegovih koraka, na samosvojnom postojanju kako bi postao potpun.”

“Baš kao što nam je potrebna izvesna količina iskustva

kako bi funkcionisali kao individue, čarobnjaku je potrebno dovoljno prakse u drugoj pažnji da bi bili istinski čarobnjaci; inače, on neći biti spreman kada dođe vreme i otići će u beskraj kao nepotpuni čarobnjak. I pored toga, ratnik koji se

celog života borio da dostigne parametre besprekornosti ima drugu šansu. On može da sakupi dešavanja svog života i pokupi raspršenu energiju sa ciljem da pređe u svet naguala.”

Upitao sam ga šta čarobnjak radi u tom svetu. Odgovorio je:

„Za većinu ljudi, umreti je neizrecivi ulazak u nešto vrlo strano, nešto što najviše liči na na ono što doživljavamo u običnim snovima. U njima ništa nema linearni tok i koncepti vremena, prostora i gravitacije ne funkcionišu. Zamisli šta sve ratnik koji kontroliše svog sanjajućeg dvojnika može učiniti na putovanju takve vrste! Bez sumnje možeš videti da je to veliki podvig svesnosti.”

“Čarobnjak je neko ko provodi svoj život u podešavanju sebe pomoću žestoke discipline. Kada dođe njegovo vreme da umre, on se suočava sa smrću kao sa novom fazom na svom putu. Za razliku od običnog čoveka, on se ne trudi da ublaži svoj strah pomoću lažnih nadanja.”

“Ratnik odlazi na svoje konačno putovanje ispunjen radošću i njegova smrt ga pozdravlja i dopušta mu da zadrži svoju individualnost kao trofej. Njegovo osećanje postojanja je tako fino podešeno da on postaje čista energija i nestaje (s ovog sveta) u unutrašnjem ognju. Na taj način, on je sposoban da produži svoju individualnost za milijarde godina.”

“Milijarde godina?”

“Tako je. Mi smo deca (planete) Zemlje, ona je naš krajnji izvor. Opcija čarobnjaka je da se ujedine sa svešću Zemlje,

onoliko dugo koliko Zemlja bude živela.”

Konačni izbor

Tog popodneva, hramao je kada je došao na sastanak. Pitali smo ga šta se dogodilo i on nam je rekao da dok je bio u hotelu, prst na njegovom levom stopalu je u deliću sekunde zasijao i zažario se nekakvom unutrašnjom vatrom.

“Morao sam brzo da se krećem jer je moja skupna tačka započela proces centriranja!”

Podstaknut svojim čudnim doživljajem, dugo je govorio o finalnom poduhvatu čarobnjaka kada oni ščepaju unutrašnji uganj i uđu u čistu svesnost u svojoj potpunosti uključujući cipele i sve ostalo.

Jedan od prisutnih ga je upitao zašto se , ako je prelazak u svesnost konačni cilj čarobnjaka, on danas borio da zadrži svoje individualno ja, umesto da je iskoristio priliku.

Karlos nam je sa nestašnim osmehom rekao da ga to pitanje podseća na jednog od njegovih predaka, Portugalca koji je  sebe posvetio biznisu transportovanja ljudi u Brazil pričajući im priče o obećanoj zemlji. Čovek je imao uspeha i napravio je veliki posao šireći propagandu o prednostima Brazila, ali on sam nikada nije bio tamo.

“I, evo i mene, transportujem vas!”

Pošto smo se nasmejali njegovoj anegdoti, Karlos je promenio izraz lica. Veoma zvaničnim tonom, objasnio je da ratnici ne postupaju iz razloga samovažnosti pa prema tome

njihove odluke nisu njihove.

“Don Huan je govorio kako neki ljudi od znanja, posle života besprekorne borbe, odlučuju da ostanu, dok drugi nestanu poput daška vetra u beskraj.”

“Stvar koja čini da se neki ratnici bore da ostanu je nešto što nema veze sa ličnim brigama. Prpadanje lozi moći povlači vezanosti tako duboke prirode da naša ličnost biva poništena. Ona postaje samo nevažni detalj u energetskoj strukturi koju novi vidovnjaci nazivaju ‘Pravilo’.”

“U takvoj situaciji, za ratnika više ne postoji individualni izbor, pravilnije rečeno. Sve što on može učiniti je da prihvati svoju  sudbinu  i  ispuni  komande  Pravila;  bilo  šta  drugo  će

dovesti samo do njegove propasti.”