13.

Istinska sreća je stanje koje ne vodi do prezasićenja. Sve sa čime se duša suočava u svetu nastajanja, cvetanja i nestajanja vodi do prezasićenja, a to se ne može nazvati istinskom radošću.

Ako duša u ovom svetu traži radost, onda ona traži nešto što ne postoji i što se u njemu ne može pronaći. Mnogi stanov­nici ovog sveta marljivo traže radost, ali traže uzaludno. Ćovek se upušta u svako­jake situacije da bi ih ocenio i preispitao. A zatim im, pak, ispunjen gorčinom i gađenjem, okreće leda. Ne postoji niko ko je zadovoljan svojim životnim stanjem.

Duša traga lutajući naokolo po ovom svetu kako bi pronašla tačku mira koja je na poseban način u skladu sa njenim visokim poreklom. Pošto je ne pronalazi, luta naokolo uzaludno tragajući za nekim mestom na kome može pronaći mit*. Zato će duša, ukoMko je mudra, obustaviti svoju potragu u svetu nastajanja, cvetanja i nestajanja i okanuće se zavisnosti od razonode.

Svaka situacija pred koju je duša u ovom svetu stavljena, zahteva postojano trpljenje raznih zloba. Gorkog su one ukusa, a sve što je sa nečim gorkim pomešano, i samo je gorko. Iz toga sledi da čovek mora ili da provede svoj život u bolnom lutanju, čas nešto ispitujući, čas stvarajući - što je nedostojan način života - ili da prebiva u nekom drugom životnom stanju postojano podnoseći njegove zlobe. Ako se odluči za potonje, mora da doživi gorčinu da bude povučen nadole, jer bolje je brati gorke plodove i istovremeno zadobiti višu poziciju i moć, nego brati slatke plodove i istovremeno biti ponižen i povučen nadole.

Dobro je da radnik koristi oruđe, a ne oruđe radnika, da konjanik upravlja ko­njem, a ne konj konjanikom, i da vladar vodi svoj narod, a ne narod vladara. Ako se u ovim stvarima sledi prirodan poredak, posledice su sklad i lepota. Ako je, međutim, ponašanje obrnuto, posledice su propast, ugroženost i pometnja.

Telo živi kroz delotvornost duše i tako dobija sposobnost da vidi, čuje,  miriše, okusi i oseti. Telo je dušino orucle. Me­đutim, sramota je ako oruđe vlada rad­nikom praveći od njega roba. Radnik je taj koji mora da vlada, a ne oruđe.

Kada neznalica postane vlasnik oruđa, ona vredno pokušava da ispravi njegove mane i neguje ga, zaboravljajući tako da ga koristi i radi sa njim. Tada on postaje rob oruđa. Tako je i sa dušom ako kiti i neguje telo, a pri tome zaboravi da ga koristi kao oruđe. Duša tada postaje rob tela.

Nešto što sudeluje u Životu i što je opremljeno sposobnošću da vidi i čuje, što je obdareno inteligencijom i što je visokog porekla, tako postaje beživotno, slepo, gluvo, neinteligentno i bezvredno. Kada narod vlada vladarom, to je izvrnut svet, te i vladar i narod moraju propasti. Kada telo vlada dušom, takode oboje moraju propasti.

Stvorenja su potpuno neprikladna za moć vladanja. Ona je iskušenje čoveku. Ako mudar čovek koji sledi pravi put biva iskušan tako što mu se poveri moć da vlada, on shvata da ne može sam da vrši tu moć. Skromno moli Vladara i Prvi Uzrok vasione, onu moć koja obasipa dobrim one koji za to zamole, da mu pomogne.

Tako prima onoliko dobra koliko nje­gova duša može da se poveže sa dobrim. Tako prima inteligenciju i biva Božijom pomoću voden ka ispravnom životnom stavu. Stremiće ka tome da čini dobro i da se drži podaleko od sveg zla.

Takva duša crpi iz izvora dobrote i pravde. Takav ćovek obasipa vrednosti-ma koje poseduje one koji su podređeni njegovoj moći. Tako su i vladar i podani­ci dobro.

Ako, pak, neznalica biva iskušana time šio joj se poveri moć vladanja, ona se raduje i kličući smatra da njena moć počiva na sopstvenoj snazi i da nastaje u sopstvenom biću. Tako zapušta svoje vodstvo i prepušta se razonodama i užitku. Plodovi su neznanje i slepilo, zabluda i greh.

Takva duša crpi iz izvora zlobe i nep­ravde,   a  takav  ćovek  ovim  osobinama koje poseduje u sebi, obasipa one koji su podređeni njegovoj moći. Rezultat je nepravda i propast, kako za vladara tako i za podanike.

Kada udes u svet snova, o dušo, ni u njemu, ni u raskošnoj predstavi koja se u njemu za tebe izvodi, nemoj tražili sreću, nemoj pomisliti da je to stvarnost, jer ćeš pri buđenju doživeti porugu.

Svet dolaženja i odlaženja je svet snova. Ko u ovom svetu spava i sanja, sanja u stvarnosti dvostruko. Kada se probudi, on je kao neko ko se iznenada trza iz sna, prepuštajući se ponovo svom prirodnom snu.

U ovom svetu neprestano spavaš. Sve što vidiš nije ništa doli san. Kada se probudiš iz snova, ostavljaš po strani stvari koje si u snu videla i, kao i pre nego što si zaspala, vidiš stvari grubot-varnog sveta koje su sačinjene od grubih oblika. Potom si više ubedena u stvarnost tih stvari, nego onih koje si videla u snu. Isto tako je i kada se probudiš iz prirodnog sna ovog sveta i vratiš se istinskom budnom životu, svetu duha. Tada se vraćaš viđenjima i stvari­ma u čiju si stvarnost sigurno još više uverena nego u stvarnost materijalnog sveta.