6.

Dovoljno je uzeti gutljaj vode da bi se upoznao sa prirodom vode. Ko poseduje iskustvo jednog dela, preko njega poznaje i celinu. Potrebna je šaka puna peska da bi se zemlja uopšteno upoznala, lako postoji mnogo vrsta zemlje, pojam zemlje i njena suština ostaju uvek isti. Tako su i svi pri­jatelji iste prirode i iste suštine. Ko se za jednoga veže, otkriće da razume sve ako shvati jednog prijatelja. I svi ostali biva­ju obasjani, ako se na jednog baci svet-lost. Rudi zadovoljna, o dušo, ovim objašnjenjem, ono će ti doneti uvid i biće ti oslonac.

Vidim, o dušo, da slično privlači slično. I ti moraš da spoznaš istinu. Ti si, o dušo, blistava i učestvuješ u Životu i Reći. Inteligentna si i čestita, čista i bez mrlje. Foseduješ moć rasuđivanja i razumnu volju. Zato se ne vezuj u pri­jateljstvu za materijalne stvari; one su iskvarene i mračne, bez svetlosti i života, bez  uvida,  neiskrene,  nečiste  i  prljave.

One    bivaju    pokrenute    samo    slepim impulsima i naizmeničnim žudnjama.

Ako, o dušo, ne veruješ ovom objašnjenju, ti mi pokaži kako se tvoje osobenosti koje sam nabrojao mogu uskladiti sa osobenostima onih koji žive u materiji. Nemoguće je pretpostaviti da dve stvari koje se međusobno sukobe mogu biti obuhvaćene istim pojmom.

Čovek kome preti da se utopi, ne pokušava da ulovi ribu. On ima važnija posla. Tako je i sa stanovnikom ovog sveta. Čim uvidi koliko je bolna njegova situacija, njegovo delovanje će biti toliko usmereno ka spasenju svoje duše, da se više neće obazirati na svetovna dobra i razonodu.

Ako želiš da ideš putem duševnog blaženstva, o dušo, usmerićeš svoju pažnju samo na ono što si spoznala iskustvom i za tim ćeš tragati. Ako se tvoje znanje ogranići na ono što se može opaziti čulima, onda će te to znanje voditi dok koračaš dalje. Ali, ako u tvom iskustvu postoji spoznaja duha i ti tu spoznaju postaviš iznad svega drugog, onda će to biti tvoja smernica i oslonac.

Vidiš dva staništa pred sobom, o dušo: oblast koju možeš da opaziš svojim čulima i oblast koju možeš da opaziš duhom. Oba ti bivaju pokazana. U oba si sakupljala iskustvo i oba si videla svojim očima. Sada odluči. Bez obzira da li ćeš izabrati jednu ili drugu oblast, nijedna ni druga te neće prognati ili odbiti. Idi u onu koja ti je milija.

Ako izabereš svet koji može da se opazi čulnim organima, onda ovo mesto prebivanja prihvati sa svim uslovima koje si upoznala kroz iskustva. Međutim, ako hoćeš da hodiš svetom koji se može opaziti samo duhom, moraš pre nego što se oprostiš od sveta čula, jasno videti pred sobom put kojim moraš ići i znati da ćeš se na njemu, korak po korak, kretati dalje i postepeno dospeti do večnog spokojstva.

Ako taj put imaš pred očima, obrati pažnju da se pri opraštanju ne ušunjaju zaborav i strah između tebe i puta, da sa staze ne bi zalutala i krenula pogrešnim putem. Ako ipak padneš u zaborav, pokušaj da se prizoveš k sećanju, a da bi to učinila primeni ono što su ti rekli oni koji su već išli putem i poznaju ga iz iskustva. Oni su tvoji prethodnici i puto­kaz. Oni su svetiljke u tami, vodiči koji ti pokazuju put na kome možeš dosegnuti svoj cilj.

Takode znaj, o dušo, da sve što stremi na gore mora biti lako, čisto i bistro da bi brzo stiglo do cilja; i da sve što nagi-nje na dole mora biti teško i nečisto. Sto je teže, brže dospeva do cilja.

Tudinci visokog porekla se spuštaju iz svog svela u prirodu da bi joj služili. Ako, pak, koriste samo svoje telesne organe kako bi preko ukusa, mirisa, osećaja i lica opazili stvari iz sveta čula i svega što mu pripada, zaboravljaju svoj sopstveni svet sa njegovim svojstvima i smatraju da se ne može pronaći ništa što ne vide u svetu čula. Tako zaboravljaju svet duha i gube svako sećanje na njega. Ako ne mogu biti vraćeni vrsti bića koja posedu-ju duh, o njima se govori da su 'mrtvi', propali i nadvladani tokom prirode.

Ako se, međutim, vrate svom prvobit­nom načinu života i sećanjem prizovu svoj unutrašnji svet, onda se govori da više   nisu   'mrtvi',   već   da   su   ponovo uskrsli u Život. Tada se njihove misli usmeravaju   na  delovanje   praslike  koju prizivaju pred svojim duhom. Zatim po­kušavaju da duboko razmisle o tom dejstvu i istraže njegovo značenje, ne samo zbog te delotvornosti, već istovre­meno i zbog svih drugih dejstava koja su zaboravili. I, svaki put kada u mislima ponovo razumeju neku od stvari koju su zaboravili, njihovo oko biva sve više oslobođeno tame. Postaju zdraviji i opo­ravljaju se od svoje bolesti.

Tako u sebi otkrivaju da je sve što opažaju u svetu čula uobrazilja, samo iluzija, a ne stvarnost, neki prizor je samo senka ili odraz stvarnosti, isto kao što se senke i odrazi mogu videti na tlu ili u vodi. A pošto je duša u zarob­ljeništvu držana ljubavlju prema slikama u raznim oblicima, a ne ljubavlju prema samoj stvarnosti, zaboravila je duh kada se spustila u svet čula.

Kada se, međutim, seti delovanja praslika u sebi samoj, biće izlečena od svoje bolesti i posle dugog vremena neznanja, ponovo će ozdraviti. I tako ona napušta   svet    čula    i    opet   se    vraća spoznaji   stvarnosti   i   besmrtnosti,   več-nom životu.

Duh je otac duše. Telo je žena duše. Duša se usmerava i ka jednom i ka dru­gom. U jednom trenutku je usmerena ka duhu kao sin prema ocu. To je njen istinski i najsvojstveniji način ponašanja. U sledećem trenutku je usmerena ka telesnom kao muškarac koji sagoreva od žudnje za ženom. To delovanje je usput­no i prolazno.

Vidi kako žena svom čoveku, kada je sa njim sama, igrom i osmehom želi dobrodošlicu, pričajući sa njim ljubazno i prijateljski. Međutim, ono sto smera, nešto je sasvim drugo od onoga što spolja pokazuje, njena je namera da od čoveka napravi roba, da ga iskoristi u sopstvene svrhe i da ga baci u opasnost. Daje mu med koji je, u stvari, pomešan sa smrtonosnim otrovom.

Pogledaj kako otac koji je sam sa svo­jim sinom, naprotiv, njemu upućuje stro­ga upozorenja i pokudu, razgovarajući sa njim strogo. Ali, u njegovim mislima živi nešto  sasvim  drugo  u  odnosu  na  ono kako izgleda spolja. Cilj njegovog delo-vanja je prednost i korist koju bi njegov sin trebalo da zadobije u svemu što se tiče života. Daje mu da pije gorak napi­tak od koga se sinu gadi, ali koji je pomešan sa zdravljem, životom i srećnim završetkom.

Telesna priroda je tvoja žena, o dušo, a duh je tvoj otac. Bolji je udarac tvog oca od poljupca tvoje žene. Od svog oca se razvesti ne možeš; rodbinske niti između njega i tebe ne mogu se pokidati. Bilo da ćeš ga napustiti ili kod njega stanovati, bilo da je odnos dobar ili loš, u svim okolnostima vaše je srodstvo obavezujuće. Međutim, čovek od svoje žene može da se razvede. Tada je nit koja ga je povezivala sa njom pokidana. A on ne može da odbaci svog oca i pri­hvati drugog. Ako si svome ocu poslušna, o dušo, zadobićeš život i sreću. Ali, ako svog oca - duh, ne budeš slušala, već svoju ženu - telesnu prirodu - propašćeš u smrt i patnju.

Kada dođe vreme za delanje, o dušo, a ti ne iskoristiš tu priliku da ispravno pos­tupiš,   izgubićeš   radost   i   nećeš   žnjeti plodove dobrih dela i nećeš dobiti nagradu. Ako čovek ne posadi drvo kada je vreme za sadenje, ne može ni da uživa u njegovim plodovima kada clode vreme da se oni sakupe.