5.

Istinska, delotvorna inteligencija, nije ništa doli stvaralačka moć koja se izražava u stvarima i mislima. Svaka duša koja se od toga uzdržava, gubi samu sebe i život. Razvoj predstava i uvida i delotvornost inteligencije je zakon večnog života. Uživanje u stvarima ovog sveta je smrt.

Sve što je sačinjeno od materije i u čemu ne postoji istinska misaona snaga, kreće se u skladu sa svojom prirodom u pravcu svog porekla. To je mesto kome pripada. Jedino lamo može da se osnaži i dođe do mira. Tako će se sve što je sastavljeno od zemlje, kao na primer kamenje i slično, vratiti zemlji, korenu i poreklu svega što je na zemlji nastalo, izuzev u slučaju da ne postoji suprot­stavljena sila. Kad se podigne parče zemlje i zatim ispusti, ono se sopstve-nim prirodnim pokretom brzo vraća zemlji, elementima svog porekla.

Tako se i voda, ako je nešto ne zadrži, na osnovu svojih svojstava stalno vraća najvećoj količini njenog elementa. Zato voda svih izvora nezadrživo teče u reke, a voda reka neprestano hrli ka moru. U njima se rastvara zato što se tu nalazi najveća količina elementa vode. Tako je i sa drugim elementima. Vatra i vazduh se stalno uzdižu, zato što oboje žele da se vrate svom poreklu.

Tako vidiš da sve čemu nedostaje istinska sposobnost razlikovanja i miš­ljenja, biva pokrenuto samo putem sle-pog impulsa i prirodne žudnje. Takode uviđaš da sve biva pokrenuto u pravcu mesta gde nastaje, živi i gde je snažno. U stvarima postoji unutrašnji otpor da ostanu same i da ostanu izdvojene od svoje domovine i svog porekla.

Zašto se onda ti, o dušo, protiviš, ti koja si naoružana sposobnošću mišlje­nja i razlikovanja, da se vratiš domovini i svom sopstvenom elementu? Samo tu možeš rasti i živeti. Zašto se krećeš nasuprot toku i zašto želiš da ostaneš odvojena od svog korena i porekla? Zašto biraš boravak u tuđinskoj zemlji u kojoj doživljavaš samo sramotu i po­rugu? Reci mi, da li je to što te vodi instinktivna žudnja ili inteligentna misao? Ako je instinktivna žudnja, onda je to urođeno ponašanje materijalnih eleme­nata u tebi, naime neprestano stremlje­nje vraćanju svom elementu.

Ako si, međutim, gonjena inteligent­nom stvaralačkom sposobnošću i moći rasuđivanja, kako onda možeš dopustiti da budeš zavedena i izabereš tuđu zemlju, a ne domovinu, da budeš ponižavana i da poričeš svoje visoko dostojanstvo, da pokudu i sramotu doživljavaš, umesto neuništiv mir, slavu i moć? Ko u takvoj dualnosti živi, nije ni jedno ni drugo, u stvari nije ništa, nije materijalna stvar, a ne spada ni medu bića koja sudeluju u delotvornoj inteligenciji. On je neko bez poseda, neko neodlučan.

Makon što sam video sve, o dušo, došao sam do zaključka da postoje tri osobenosti koje prevazilaze sve: prva je uvid, druga zadovoljstvo, treća sigurnost, bezbrižnost. Uvid se može zadobiti samo preko duše koja se vraća svom poreklu, stapajući samu sebe sa jedinstvom. Zadovoljstvo  se   može   postići   tako  što žudnja nestaje i samim se tim zadobija ono što je neophodno. Sigurnost i bezbrižnost nastaju kada se u sebi pre-vazide strah od smrti i kada se započne odvajanje od ovog sveta.

Čuvaj se, o dušo, sve dok boraviš u svetu nastajanja, cvetanja i nestajanja, druženja sa dve stvari koje su smrtonosne za dušu. Okreni se od njih kao da ih se plašiš. Te dve stvari su: žene i alkoholna pića. Ko dospe u ženske mreže, kao ptica je u rukama nera­zumnog deteta. Dete se radosno igra sa pticom, dok ona proživljava samrtni strah i pati. Isto tako se moraš čuvati opijenosti, jer kroz nju duša postaje brod koji plovi bez kapetana i kormilara po olujnom moru. Tako i duša koja je odvo­jena od duha biva bez kormila gonjenja prirodnim silama i propada.

Čim uvid koji je nekada postojao više ne postoji, izvesno je da se svet materi­je, tela, sa svojim moćima postavio između tebe i izvora spoznaje. Ako padneš u zaborav, onda je to prouzroko­vano tvojim složenim bićem. Mračno je i sa  samim  sobom   u  svađi,   riosi  težak tovar i umišljeno je. Suprotnostima te drži zarobljenu. Tako nastaje zaborav i od sveg predašnjeg znanja, ne znaš više ništa.

Odnos između uvida koji je duša neka­da posedovala i gubitka uvida, može se uporediti sa okom koje vidi tamu i svetio. Kada je oko okruženo lamom, ono ne opaža ništa, čak i kada se stvari nalaze ispred njega, ono ne može da ih vidi. Međutim, kada na to padne svetlost i oko biva obasjano, ono može i da razlikuje stvari koje ranije nije moglo da prepozna. Svetlost je, dakle, spajajuća spona između oka i stvari. Svetlost poklanja moć razliko­vanja i uzrokuje da stvari koje su ranije bile prisutne samo kao mogućnost, posta­ju stvarnost. Sve dok oko prima svetlost, može da vidi stvari i razlikuje ih. Međutim, kada oko izgubi svetlost, bivajući ponovo obuhvaćeno tamom, odmah gubi moć opažanja i sve što je kroz nju moglo da primi. Ako moć opažanja treba da ostane, svetlost uvek mora biti prisutna; onda je oko oslobođeno tame.

Vidiš li sada jasno pred sobom, o dušo, da svetlost dolazi iz duha, a tama iz tela?

Ako to razumes, zašto onda žališ što moraš da napustiš telo? Jer, kroz telo doživljavaš najveću bol. Ono te odvraća od opažanja onoga što po svaku cenu moraš znati. Pre bi morala da žališ što si daleko od sveta duha; jer kroz uticaje tog sveta primaš najveću milost i možeš postići ono što ti je primereno da tražiš i uzmeš.

Okani se ove prirode, o dušo; odreci je se. Prestani da je voliš. Plaši je se. Čuvaj se patnje ka kojoj te na kraju vodi i okreni se svom svetu koji je koren i praporeklo tvog postojanja. To je mesto za biće koje je tako visokog ranga i ugleda kao ti. Tako ćeš steći većan život i potpuno blaženstvo.

Dokle ćeš još nastaviti da se naprežeš, o dušo, kako bi lutala od jedne stvari ka drugoj, ka svetu nastajanja, cvetanja i nes­tajanja? Koliko ćeš još dugo tražiti prijate­lje i saputnike, čas izdati prijatelja, čas pronaći novog? Medu svima sa kojima se u prijateljstvu sjedinjuješ, nema nikoga ko kao čovek ne poseduje i drugu stranu: nevernost i izdaju, pa bilo to makar samo u mislima, dok ti želiš da mu budeš verna i da mu pomogneš. nema nikoga ko se ne pretvara, dok ga ti smatraš iskrenim. Takode nema nikoga ko te ne prlja i obeščašćuje, čak i ako ga ti smatraš čistim. 1 nema nikoga ko nije neprestano ćelom svojom prirodom i svim svojim bićem protiv tebe, isto kao što si i ti svim svojim bićem i prirodom protiv njega. I na kraju, posle svega ovoga, raskidaš sponu koja vas je međusobno spajala, iako nije postojalo ništa što bi to opravdalo.

Tako sve vreme zbog tih razdvajanja doživljavaš veliku bol i patnju. Istinskog prijatelja i saputnika nemaš zato što te oni za koje misliš da su ti prijatelji izdaju, dok si ti sama neprislrasna. Oni ti čine zlo, dok si ti prema njima dobra i iskrena. Zašto to uvek iznova želiš da iskusiš? Zar ono što si na početku zaključila nije dovoljno? Zašto to želiš da isprobaš ponovo? Zašto odbijaš da prihvatiš upozorenje koje si primila iz dugotrajnog iskustva? Zašto odbijaš da ga smatraš istinitim? Koliko ćeš još dugo nastaviti da tražiš loše i nečasne ljude, prevarante i izdajice? Zar si zaista glupa i šlepa ili samo delaš kao da si glupa i šlepa.