4.

Materijalni svet se sastoji od čistih i nečistih stvari. U ovom svetu čovek prvo mora da ispije nečiste stvari, a zatim čiste, ukoliko želi da postane srećan. Budi uverena u to da je bolje piti čiste stvari nakon nečistih, nego nečiste nakon čistih.

Ludilo je pomisliti da se u grubotvarnom svetu može pronaći bilo šta što je zaista čisto. Kada se pomisli da je pronađeno nešto što izgleda čisto, ono ipak nije stvarno čisto, jer ne može postojati istins­ka čistota u nečemu što nije večno.

Materijalni svet je nečistota nećistote. On je u najvećoj meri ispunjen bukom. Misli na to da te ovim postavljam pred znamenje. Ako želiš ono što je apsolut­no čisto, neukaljanu čistotu duše, onda moraš da je tražiš negde drugde, a ne u svetu stvari koje dolaze i odlaze.

Ono stoje neukaljano, apsolutno čisto, čistota duše, može se pronaći na njoj primerenom   mestu.   Ako  je   tražiš   na drugom mestu, nećeš je pronaći. A ako ne pronađeš ono za čim tragaš, i ne dosegneš ono za čim juriš, bićeš mučena žalošću i bolom neuslišene žudnje, obo-lećeš i umrećeš. Radost istinskog miš­ljenja i večnog života u tom slučaju iskusiti nećeš.

Vozilo u kome si rođena, o dušo koja plutaš po zemaljskom moru života, sačinjeno je od vode koja se smrzla i postala led. Sudbina te je postavila tamo. Doduše, sunce će uskoro izaći i otopiti led. Led će opet postati voda, a ti ćeš biti ostavljena da plutaš na vodi. To ne možeš izdržati. Zato moraš da tragaš za nečim što može da te nosi. Ne postoji ništa drugo što bi tome moglo da posluži, izuzev sposobnosti da plivaš u pravom smeru, sve dok ne budeš naišla na čvrsto tlo.

U bistroj i čistoj vodi se sve može videti. Međutim, ako je isprljana blatom ili otpacima, prizor je pomućen i ono Što je skriveno u vodi ne može se opaziti. To je kao i sa sunčevom svetlošću: kada sunce obasjava stvari, možemo da ih vidimo onakve kakve u stvarnosti jesu. Ali  kada je sunce  pomračeno  maglom, dimom i prašinom, oku nije moguće da opaža stvari.

Isto lako je i kada se svetla i jasna svetlost duha pomeša sa grubim, gustim i mračnim stvarima. Nastaje mutnost i sama duša biva sprečena da vidi čiste oblike i ispoljavanja koja su u duhu stvorena. Tako duši biva uskraćena mogućnost da zamisli stvarnost duhov­nog sveta i zadobije uvid u ono što je neophodno da bi se krenulo u pravom pravcu i kročilo na put blaženstva.

Čovek ne ostavlja kuću u kojoj živi ako samo propušta daje uredi, ukrasi, a ipak bez gnušanja ostaje da stanuje u njoj. On pokazuje najveće gnušanje tek kada želi da je napusti pripremajući se da se iseli kako bi stanovao negde drugde. Isto tako, o dušo, ne postoji odumiranje sveta materijalnih stvari ako čovek odbi­je od sebe radosti i htenja koja su njihov sastavni deo, a ipak ostaje da živi u ovom svetu.

Istinsko odumiranje, o dušo, vatrena je žudnja da se ode iz sveta materijalnih stvari i od njega se oslobodi, da se oslo­bodi  neprijateljstva,  sukoba,  nesklada i lame. Zato, o dušo, živi sa smrću i ne dozvoli da te muči pogled ka smrti. Jer strahom od smrti uništavaš svoje biće. Ako, međutim, smrt posmatraš samo kao kapiju, zadobićeš blaženstvo.

Ti znaš, o dušo, da umiranjem stičeš jedan drugi život u jednom drugom predelu. Tamo ćeš stanovati ne u siro­maštvu, već u blagostanju; ne u brizi, već zadovoljna; ne u strahu, već u miru; ne u naporu, već u spokojstvu; ne u bolovima, već u radosti; ne u bolesti, već u zdravlju; ne u tami, već u svetlosti.

Zato se ne žalosti, o dušo, što moraš da skineš svoju odoru zla i varljivu pojavu, kako bi zadobila odeću koja je lepša i večna.

Ne žalosti se, o dušo, što sakupljaš uvid i iskustvo i što istini pristupaš s jednos­tavnošću i jedinstvom koji su tvojoj suštini svojstveni, tako da gledaš licem u lice.

Ti tražiš, o dušo, prijatelje i istomiš­ljenike u svetu nastajanja i nestajanja. Ali, znaš li ti da je nemoguće pronaći ih tu? to što tražiš jedino se može pronaći u carstvu duha, pošto je to carstvo po svojoj prirodi jednostavno, čisto i neiskvareno. Ako, dakle, za tim žudiš, onda se okreni ka tom carstvu, kako bi dobila ono što ti je neophodno, i ne traži u svetu nastajanja i nestajanja ono što se u njemu ne može pronaći, njegovi stanovnici su zarobljenici i robovi. A kako se može očekivati prijateljstvo od zatvorenika, vernost od roba? Budi ovim prožeta i živi u skladu sa tim.

Teško je, o dušo, biti primoran da se odvojiš od prijatelja. Ali, još je teže biti povezan u prijateljstvu sa nekim ko će svog prijatelja sasvim sigurno napustiti.

Stanovnicima ovog sveta biva činjena nepravda i oni drugima čine nepravdu. Drugi ih odvode na stranputicu i oni druge zavode na stranputicu. Kada, na primer, jedna duša ude u tu oblast briga i jada, ona biva pozdravljena radosno i prijateljski. A kada opet napusti taj svet, njen odlazak biva propraćen žalošću i kukanjem. Po tome se može lako pre­poznati kolike su ljudi lude i koliko su suprotstavljeni istini i pravdi.

Znaj, o dušo, da postoje četiri stanja koja su za dušu smrtonosna i vode je u propast: prvo je neznanje, drugo briga, treće nezadovoljstvo, a četvrto strah. Duša koju muče ova četiri stanja je nesrećna. Ako, o dušo, možeš nezain-teresovano i postojano da podnosiš gorčinu smrti, onda ćeš biti oslobođena ne samo straha, već i nezadovoljstva. Zatim, budi ravnodušna, da se na tvojim lutanjima po jednoj ludoj zemlji nezado­voljstva i straha, ne pojavi još i briga. Divno je umreti postojano; sramno je doživeti smrt kao pobeden, potišten i obeshrabren. Umiranje, o dušo, kratko traje i brzo prolazi, dok su sramota i poniženje i propast u zarobljeništvu traj­ni. Zato nemoj nedragovoljno umreti i oprostiti se od ovog materijalnog sveta. Ali, pazi se zarobljeništva, jer umiranje je život, a zarobljeništvo je smrt za dušu.

Ljudi se nalaze na tri stupnja. Ha najnižem stepenu čovek, doduše, zna, ali ne dela. On je kao hrabar nenaoružan čovek. A kako da se neko ko je nenaoružan u borbi suprotstavi nepri­jatelju? Drugi stepen je stepen čoveka koji dela, ali ne zna. A pošto je hrabrom čoveku lakše da nabavi oružje nego kukavici da bude hrabra, tako je i onaj ko dela bez znanja bolji od čoveka koji zna a ne dela. Treći i najviši stupanj je stupanj čoveka koji zna i dela. On liči na hrabrog i naoružanog čoveka.

Mesec šija sve dok ga sunce obasjava. Kada se, međutim, zemlja postavi između meseca i sunca, mesec gubi svoj sjaj i postaje mračan. Tako i duša zrači svetio sve dok je duh obasjava. Kada se, pak, nastajanje i nestajanje postave između duše i duha, duša gubi svoj sjaj i postaje mračna. Kao što ni mesec ne može da pobegne od mraka sve dok zemlja ostaje na svom mestu u vasioni, tako ni duša ne može da se oslobodi tame i kvarenja ukoliko se vezuje za materiju naše prirode. Iz ovoga postaje jasno da duša može dospeti do mira samo ako se što pre odvoji od ovog sveta.