3.

Svojstva materijalnog sveta nikada nisu stalna. Ona su neprestano u međusobnom sukobu i neusaglasi-va su. Zato budi oprezna, o dušo. Okani se tog privida, jer to su stvari sa kojima ne bi trebalo da se povezuješ.

Ti si, o dušo, jednostavna - one su složene. Ti si oslobođena obmane - one su varljive. Ti si istinski živa - one istin­ski život ne poseduju. Ti si takva kakva si - one se začauravaju i prekrivaju; one su iluzije - nepostojane i prolazne.

Zato budi budna; pazi na samu sebe da ne bi poslala njihov rob, tako da te one odvrate od cilja, ne zapuštaj, o dušo, svoju istinsku suštinu koja je jednostavna, istinska i visoko dostojan­stvena. Memoj imati poverenje u materi­jalne stvari koje su mnogostruke -obmanjujuće i neverne i međusobno se odbijaju, tako da ne zalutaš i propadneš.

Koliko će dugo, o dušo, nezadovoljene žudnje  za  čulno-organskim  svetom još uticati na tebe, jer one beže od jedne krajnosti ka drugoj, od vrućeg ka hlad­nom, od hladnog ka vrućem, od gladi ka zasićenju, od zasićenja ka gladi?

Sve dok budeš ostala zavisna od materijalnih stvari, tvoja je sudbina žudnja za njima koja ne može biti zado­voljena. Kad se jednom nadu u tvom posedu, eto patnje da ne budu ponovo izgubljene. Kada ti se oduzmu, ta patnja nestaje, ali tada te izjedaju briga i žalost zbog izgubljenog.

Zato, o dušo, odstrani ono što tu pat­nju i brigu uzrokuje. Ne žali što kao posledicu nezadovoljenih žudnji napuš­taš tugu, brige, strah i bol i nemoj se dugo srditi, već zadovoljna budi, oslobođena straha i radosna.

Ko izabere nezadovoljene žudnje umesto mira, taj je luda. Luda hoda stanputicama, a ko stranputicama hoda, hita ka svojoj propasti.

Materijalni svet dole, o dušo, mesto je nezadovoljenih žudnji, straha, beščašća i tuge. Oore je svet duha, mira, za strah nepristupačan. On svedoči visokim dosto­janstvom i radošću. Videla si oba sveta: živela si u oba. Sada izaberi u skladu sa svojim iskustvom. Možeš boraviti u oba sveta. Nijedan od ta dva sveta te neće odbaciti ili zaboraviti. Međutim, za čoveka je nemoguće da istovremeno bude mučen nezadovoljenim željama i da živi u miru, da bude uzvišen i odvojen, radostan i zlo­voljan. Ljubav prema ovom svetu i ljubav prema drugom svetu u ćoveku ne može biti sjedinjena. To je nemoguće.

Ti si, o dušo, rođena iz jednog posebnog stabla. Ti si grana tog stabla. Koliko god daje grana udaljena od stabla, ipak ostaje veza i sklad između stabla i grane. Svoju hranu dobijaš od stabla. Ako se, međutim, nešto postavi između stabla i grane, veza i hrana bivaju prekinute. Tada grana mora da se osuši i umre.

Razmisli o tome, o dušo, i u svom biću učvrsti to da si predodređena da se vratiš svom Tvorcu. On je stablo iz koga rasteš. Zato odstrani svu prljavšitnu i sav teret materijalnog sveta, tako da nestane sve što te sprečava da se vratiš svom sopstvenom unutrašnjem uzvišenom svetu, svom stablu, svom poreklu.

Jedan vojnik koji je pobeden u ratu, spuštajući svoje oružje i predajući se neprijatelju, biva zarobljen. Vojnik koji se bori i brani odbijajući da se pokori, biva ubijen. Tako svaka duša koja uroni u materiju doživljava ili zarobljeništvo ili smrt. Onoj koja izabere zarobljeništvo, predstoji dugo mučenje i ropstvo. Ko izabere smrt, umire da bi živeo. Umirući, on ponovo zadobija istinski život i biva sačuvan od zarobljeništva, poniženja i obeščašćenja.

Ako želiš da izbegneš niska i nedostoj­na dela, usmeri svoje misli na izvor iz koga potiču i udalji se od njega. Taj izvor je ljubav prema svim stvarima ovog sveta.

Ako želiš da činiš plemenita i božanska dela, u tom slučaju usrneri svoje misli na koren iz koga nastaju. Posadi taj koren u samoj sebi i neguj ga. Taj koren je odus­tajanje od stvari ovog sveta. Ako tako delaš, izbegavaj u tome svaku laž i pri­vid. Postaraj se da preteranom oprez-nošću ne budeš navedena na kukavičluk, kroz koji gubiš hrabrost i čast i samoj sebi se rugaš i ponižavaš se.

Sve što nije sačinjeno od materije je stvarnost. A ta istinska stvarnost je ne­materijalna. Kada se istinska stvarnost poveže sa materijom, ona zauzima oblik koji je u skladu sa njenom namerom.

Udalji se što je više moguće od raspršavanja, o dušo. Kada si kroz sam život vodena do jedinstva, do univer­zalnog, iskusi to u slobodi i predanosti. Tada će sa tebe spasti patnja, brige i napori. Bićeš kao čovek, koji uz mnogo truda stiče svetiljku da bi noću mogao da vidi, a kada sunce izađe više mu nije potrebna.

Čuvaj se svega stoje nisko i nedostoj­no. ništa od toga ne primaj u svoje biće, da se tvoj karakter ne bi izopačio i tvo­joj istinskoj prirodi delovao suprotno i da ne bi samoj sebi postala prepreka na stazi povratka svom istinskom zavičaju.

Znaj da je cenjeni i uzvišeni Tvorac vasione najplemenitiji od svecja što pos­toji. Povezi se sa tim Plemenitim. A, kada u svom biću postaneš jedno sa Izvorom, približavaš se njemu koji te je stvorio. Budi uverena u to da se plemenito 5 plemenitim udružuje, a neplemenito sa neplemenitim.

Ti si u svetu stvari koji je stvoren i u njemu tražiš mir. Kako može postojati mir u svetu koji je u pokretu? Sve dok čamac pliva na vodi, on ne stoji mirno i mira nema. Ako se, pak, na tren i umiri, to je samo slučajnost. Vrlo brzo voda ponovo počinje da ljulja sve što pliva na površini. Čamac dolazi do mira samo ako se iz vode izvuče na kopno. To je mesto odakle čamac potiče i koje po gustini i težini liči na čamac. Tada - a ne pre toga - čamac zaista dolazi do mira.

Isto tako duša, sve dok je vezana za uzburkano more materijalnog sveta, ne može da bude mirna ili da se malo odmori. Međutim, ako se vrati svom izvoru i korenu, eto i tišine i mira. Tada je oslobođena patnje, poniženja i zab­lude u zemlji tuđinskoj.