OPIS ŽIVOTA MAGISTRA IGRE JOZEFA KNEHTA

POZIV

O poreklu Jozefa Knehta nismo ništa saznali. Kao i mnogi drugi učenici elite i on je ili rano izgubio roditelje, ili ga je vaspitna vlast otrgla iz nepovoljnih prilika i usvojila. U svakom slučaju njemu je bio prišteđen sukob između elitne škole i roditeljskog doma, koji je nekom drugom
opterećivao mlade godine i otežavao ulazak u red, i u nekim slučajevima visoko obdarene mlade ljude činio teškim i problematičnim karakterima. Kneht spada u one srećnike koji izgleda da su upravo rođeni i predodređeni za Kastaliju, za red i za službu u vaspitnoj vlasti; iako mu problematika duhovnog života takođe nikako nije ostala nepoznata, ipak mu je bilo dato da bez lične gorčine doživljava tragiku svojstvenu svakom životu posvećenom duhu. Isto tako sama ta tragika nas nije toliko privukla da ličnosti Jozefa Knehta posvetimo naše iscrpno razmišljanje. Naprotiv, privukao nas je tih, veseo, srećan način kojim je on ostvarivao svoju sudbinu, svoju obdarenost, svoje
opredeljenje. Kao svaki znamenit čovek, i on ima svoj daimonion[16] i svoj amor fati[17], ali njegov amor fati pokazuje nam se kao slobodan od sumornosti i fanatizma. Dabome, ono skriveno ne znamo i ne želimo da zaboravimo da pisanje istorije, čak kada se to čini sa toliko smotrenosti i sa toliko dobre volje za stvarnost, još uvek ostaje bajka, a njena treća dimenzija je fikcija. Tako, da izaberemo samo velike primere, ne znamo da li su Johan Sebastijan Bah ili Volfgang Amadeus Mocart živeli upravo veselo ili teško. Mocart za nas ima ljupkost posebno dirljivu i koja budi ljubav, poput ljupkosti rano umrlih. Bah ima za nas okrepljujuće utešnu prednost neophodnosti stradanja i neophodnosti umiranja kao po božijoj očinskoj volji. Međutim, mi to nikako ne čitamo iz njihovih
biografija i predanih činjenica iz njihovog privatnog života, već jedino iz njihovog dela, iz njihove muzike. Dalje, uz Baha, čiju biografiju poznajemo i čiji lik predstavljamo prema njegovoj muzici, uzgred dodajemo i njegovu posmrtnu sudbinu: mi ga u svojoj mašti ostavljamo donekle kao živog, zato ga ostavljamo da se smeška i ćuti što je čitavo njegovo delo odmah po njegovoj smrti bilo zaboravljeno, a njegovi rukopisi propali kao makulatura; što je umesto njega jedan njegov sin postao „veliki Bah” i žnjeo uspehe; što je njegovo delo zatim, posle njegovog uskrsnuća, dospelo u središte nesporazuma i varvarstva feljtonskog doba, i tako dalje. Isto tako smo skloni da Mocartu, još živom i cvetnom u punom zdravom radu, pripišemo ili izmislimo neko znanje o njegovoj zabrinutosti u ruci smrti, neku unapred opkoljenost smrću. Onde gde postoji kakvo delo, istoričar ne može da postupi drukčije već da ga spoji u jednu celinu sa životom njegovog tvorca kao dve nerazdvojne polovine jednog živog jedinstva. Tako činimo sa Mocartom ili sa Bahom, tako postupamo i sa Knehtom, iako on pripada našoj eposi, u suštini nestvaralačkoj, i nije ostavio neko „delo” u smislu onih majstora.

Ako pokušavamo da pišemo o Knehtovom životu, time činimo i pokušaj da ga tumačimo, iako kao istoričar moramo duboko da žalimo što o poslednjem delu toga života nema gotovo nikakvih istinitih izveštaja. Za naš poduhvat dala nam je ohrabrenje baš okolnost što je taj poslednji deo Knehtova života postao legenda. Mi preuzimamo tu legendu i saglasni smo sa njom, svejedno da li je ona samo smema izmišljotina ili ne. Kao što ništa ne znamo o Knehtovu rođenju i poreklu, tako ništa ne znamo ni o njegovom svršetku. Ali nemamo nikakvo pravo da pretpostavimo da je taj svršetak mogao biti slučajan. Mi vidimo kako je njegov život, ukoliko nam je poznat, sazdan u jasnom redu stupnjeva.
Ako se u svojim pretpostavkama o njegovom svršetku voljno priključujemo legendi i sa verom je preuzimamo, to činimo zato što nam izgleda da ono što nam legenda saopštava kao poslednji stupanj
tog života, potpuno odgovara prethodnim. štaviše, priznajemo da nam iščeznuće toga života u legendu izgleda organsko i pravilno, kao što nam dalje postojanje nekog sazvežđa, koje se gubi pred našim očima i za nas je „nestalo”, ne stvara nikakva dvoumljenja u veri. U svetu u kome živimo mi, autor i čitalac ovih zabeležaka, Jozef Kneht je postigao i dao najviše što se može zamisliti. On je kao magistar igre bio vođa i uzor ljudi s duhovnim obrazovanjem i s duhovnim stremljenjima; on je
uzorno upravljao i obogatio primljeno duhovno nasledstvo, bio prvosveštenik hrama koji je svet svakome od nas. On je ne samo dostigao i vladao područjem majstora, vrhovnim mestom u našoj
hijerarhiji, on je prošao kroz njega, izrastao iz njega u jednu dimenziju koju možemo samo s poštovanjem da naslutimo. Baš zato nam izgleda potpuno prikladno i saobrazno njegovom životu što je i njegova biografija prevazišla uobičajene dimenzije i na kraju prešla u legendu. Mi prihvatamo ono čudnovato u toj činjenici i radujemo se tom čudnovatom, ne želeći da suviše ukazujemo na to.

Ukoliko je Knehtov život istorija, a on je to od jednog sasvim određenog dana, želimo da ga kao takvog tretiramo i trudili smo se da predanje dalje damo tačno onako kako smo ga dobili svojim istraživanjima.
Iz njegovog detinjstva, to jest iz vremena pre no što je primljen u škole elite, poznat nam je samo jedan jedini događaj, ali on je važan i ima simboličan značaj. On znači prvi veliki poziv duha njemu, prvi čin njegovog unutrašnjeg poziva. Karakteristično je da taj prvi poziv nije došao sa strane nauke, nego sa strane muzike. Za taj komadić biografije, kao za gotovo sva sećanja iz Knehtovog ličnog života, zahvaljujemo zabeleškama jednog učenika igre staklenih perli, jednog vernog poštovaoca koji je zapisao mnoge izreke i pričanja svog velikog učitelja. Kneht je tada morao imati dvanaest ili trinaest godina i bio je učenik latinskog jezika u gradiću Berolfingenu, na ivici šume Caber. U tom gradiću se verovatno i rodio. Dečko je već duže vremena bio stipendista latinske škole. Dva ili tri puta učiteljski kolegijum, a najtoplije učitelj muzike, preporučio ga je najvišoj vlasti za prijem u školu elite. On o tome nije ništa znao i još nije bio doživeo nikakav susret sa elitom, ni sa učiteljima najviše vaspitne vlasti. Onda mu je njegov učitelj muzike (tada je učio violinu i tamburu) saopštio da će uskoro možda u Berolfingen doći majstor muzike da izvrši inspekciju muzičke nastave u školi, pa neka Jozef zato marljivo vežba da sebe i svog učitelja ne bi doveo u nepriliku. Ta vest je najdublje uzbudila dečka. On je naravno tačno znao ko je majstor muzike i da on ne dolazi kao oni školski nadzornici koji su se pojavljivali dva puta godišnje iz bilo koje oblasti vaspitne vlasti, već da je on jedan od dvanaestorice polubogova, jedan od dvanaestorice najviših rukovodilaca te najpoštovanije vlasti i za čitavu zemlju najviše instance za sve muzičke stvari. Sam maestro muzike, magistar muzike glavom, doći će, dakle, u Berolfingen. Ima
samo još jedna jedina ličnost na svetu koja bi za dečka Jozefa bila možda još legendamija i tajanstvenija: majstor igre staklenih perli. Prema očekivanom majstoru muzike ispunjavalo ga je unapred ogromno i bojažljivo strahopoštovanje. Tog čoveka je zamišljao čas kao kralja, čas kao čarobnjaka, čas kao jednog od dvanaestorice apostola ili kao legendarnog velikog umetnika klasičnih vremena, na primer Mihaela Pretorijusa, Klaudija Monteverdija, J. J. Frobergera ili Johana
Sebastijana Baha. I koliko se duboko radovao trenutku kada će se ta zvezda pojaviti, toliko ga se i plašio. To što će se jedan od polubogova i arhangela, što će se jedan od tajanstvenih i svemoćnih vladara duhovnog sveta glavom i telom pojaviti tu u gradiću i latinskoj školi, to što će ga on videti, što će ga majstor možda osloviti, ispitivati, ukoriti ga ili pohvaliti, — to je bila velika stvar, neka vrsta čuda i retka nebeska pojava. To se takođe, kao što su učitelji uveravali, dogodilo prvi put posle
decenija da jedan magistar muzike lično poseti grad i malu latinsku školu. Događaj koji treba da se desi dečko je zamišljao u mnogim slikama. Zamišljao je pre svega veliku javnu svečanost i prijem,
kao onaj koji je jednom bio doživeo prilikom stupanja na dužnost novog predsednika opštine, sa blehmuzikom i ulicama okićenim zastavama, možda čak sa vatrometom. Knehtovi drugovi su takođe imali takve predstave i nade. Njegovo radovanje unapred bilo je prigušeno pomišlju da će on sam možda imati isuviše da se približi tom velikom čoveku i da se pred njim, velikim poznavaocem, može toliko obrukati svojom muzikom i svojim odgovorima. Ali taj strah nije ga samo mučio, on je bio i sladak. Pritajeno, u sebi, dečko nije celu tu očekivanu svečanost sa zastavama i vatrometom ni izdaleka smatrao tako lepom, tako uzbudljivom, važnom i, uprkos svemu, čudno radosnom kao samu
okolnost što će on, mali Jozef Kneht, videti toga čoveka iz najbliže blizine, što ovaj pomalo čak i radi njega, Jozefa Knehta, čini tu posetu Berolfingenu, jer je dolazio da proveri nastavu muzike, a učitelj
muzike je očigledno smatrao mogućnim da će takođe i njega ispitati.
Ali možda, ah, verovatno i neće doći do toga, teško da bi to bilo mogućno, izvesno će maestro imati druga posla, a ne da stoji da mu dečačići sviraju na violini. On će hteti da čuje i vidi samo starije i poodmaklije učenike. S takvim mislima je dečko očekivao taj dan, a taj dan je došao i počeo sa razočaranjem: na ulicama nije odjekivala muzika, na kućama nisu visile zastave ni venci. Kao i svakog drugog dana, oni su morali uzeti knjige i sveske i ići na uobičajenu nastavu, pa čak ni u učionici nije mogao videti ni najmanji trag od ukrasa i svečanosti. Sve je bilo kao svakog dana.

Nastava je počela, učitelj je nosio isti svakodnevni kaput kao i uvek, nije održan nikakav govor, nijednom rečju nije pomenuo velikog počasnog gosta. Ali drugog ili trećeg časa to je ipak došlo; neko je zakucao na vrata, ušao je služitelj, pozdravio učitelja i javio da učenik Jozef Kneht treba za četvrt sata da bude kod učitelja muzike, da gleda da se
pristojno očešlja i da opere ruke i očisti nokte. Kneht je prebledeo od straha. Posrćući je napustio školu, otrčao u internat, ostavio knjige, umio se i očešljao, drhteći uzeo violinsku kutiju i vežbanku i,
gušeći se, otišao u odeljenje za muziku u dozidanoj zgradi. Na stepenicama ga je dočekao neki uzbuđeni učenik, pokazao mu na jednu sobu za vežbe i saopštio mu: — Čekaj tu dok te ne pozovu.
Nije trajalo dugo dok su ga oslobodili čekanja, ali za njega je to bila večnost. Niko ga nije pozvao, ali je ušao neki čovek, sasvim star čovek, kao što mu se prvo učinilo, ne vrlo visok, sed čovek, sa lepim svetlim licem i prodornim svetloplavim očima, čijeg bi se pogleda čovek mogao
bojati. Ali pogled mu nije bio samo prodoran, nego i veseo, a veselost nije bila sa smehom i osmejkom, već tiha i sjajna, mirna. Pružio je dečku ruku i klimnuo mu glavom, seo obazrivo na stoličicu pred starim klavirom za vežbu, i rekao: — Ti si Jozef Kneht? Izgleda da je tvoj učitelj zadovoljan tobom, mislim da te on voli. Hodi, malo ćemo zajedno da sviramo. — Kneht je već ranije bio izvadio violinu, stari, čovek udari ton A, dečko je naštimovao, pa upitno i bojažljivo pogledao majstora.
— Šta bi hteo da sviraš? — pitao je majstor. Učenik ne odgovori, bio je vrškom pun strahopoštovanja za staroga. Još nikada nije video takvog čoveka. Polako je uzeo svoju notnu svesku i držao je pred čovekom.
— Ne — rekao je majstor — hteo bih da sviraš napamet i to ne vežbanje, već nešto jednostavno, što znaš napamet, možda neku pesmu koju voliš.
Kneht je bio zbunjen, a to lice i te oči su ga očarali. Nije odgovorio, veoma se stideo zbog svoje zbunjenosti, ali nije izustio ni reči. Majstor nije navaljivao. Jednim prstom je dao prve tonove neke melodije, upitno pogledao dečka, ovaj je klimnuo glavom i odmah radosno zasvirao melodiju. To je bila neka stara pesma koja se često pevala u školi.
— Još jedanput! — rekao je majstor. — Kneht je ponovio melodiju, stari je sada svirao još jedan glas. Sada je kroz malu sobu za vežbe stara pesma odjekivala u dva glasa. — Još jedanput!
Kneht je svirao, a majstor je na to svirao drugi i treći glas. Lepa stara pesma odjekivala je kroz sobu u tri glasa.
— Još jedanput! — Na to je majstor svirao u tri glasa.
— Lepa pesma! — tiho reče majstor. — Sviraj je sada jedanput po starom.
Kneht je bio poslušan i svirao. Majstor mu je dao prvi ton i uz to svirao druga tri glasa. Stari je uvek ponavljao: „Još jedanput!”, a to je zvučalo uvek veselije. Kneht je svirao melodiju u tenoru, uvek praćen od dva do tri protivglasa. Mnogo puta su svirali pesmu, više nije bilo potrebno nikakvo sporazumevanje, pri svakom ponavljanju pesma je sama po sebi bivala bogatija u ukrasima i prelivima. Prazni, mali prostor sa veselom prepodnevnom svetlošću se orio tonovima.
Malo posle stari je prestao. — Je l’ dosta? — pitao je. Kneht je vrteo glavom i počinjao iznova.
Drugi je veselo upadao sa svoja tri glasa, a četiri glasa su izvlačila svoje tanane, jasne linije, razgovarala se međusobno, naslanjala jedan na drugi, presecala se, igrala se jedan oko drugog u veselim lukovima i figurama. Dečko i stari nisu više ni na šta .drugo mislili. Podavali su se lepim spojenim linijama i figurama, koje su one obrazovale pri svojim susretanjima, svirali su uhvaćeni u njihove mreže, polako se njihali s njima i pokoravali se nekom nevidljivom kapelniku. A kada je
melodija ponovo bila pri kraju, majstor je zavalio glavu i pitao:
— Je l’ ti se dopalo, Jozefe?
Kneht ga je pogledao zahvalno i srećno. Bio je sav srećan, ali nije izustio ni reči.
— Znaš li možda šta je to fuga? — pitao je majstor.
Kneht je načinio kolebljivo lice. On je već čuo o fugama, ali u nastavi još nije došao na to.
— Dobro — rekao je majstor — onda ću ti ja pokazati. Najbrže ćeš shvatiti ako sami načinimo jednu fugu. Dakle: pod fugom se podrazumeva pre svega neka tema, a tu temu nećemo mnogo tražiti,
uzećemo je iz naše pesme. Odsvirao je mali niz tonova, komadić iz melodije pesme. To je zvučalo neobično, onako izvađeno, bez glave i repa. Još jednom je odsvirao temu i već je išlo dalje, već je došlo prvo
upadanje, drugo je pretvorilo petinu u četvrtinu, treće upadanje je ponovilo prvo za oktavu više, isto tako četvrto drugo i ekspozicija se završila jednom posebnom tačkom u vrsti tona dominante. Drugo
izvođenje je slobodnije modulirano iznad drugih vrsta tonova, treće, sa sklonošću ka subdominanti, svršavalo se sa posebnom tačkom na osnovnom tonu. Dečko je gledao u pametne bele prste svirača.
U njegovom pribranom licu video je kako se polako ogleda hod razvitka, dok su se oči odmarale pod poluzatvorenim kapcima. Dečakovo srce se talasalo od obožavanja, od ljubavi za majstora, a njegovo uho je čulo fugu. Izgledalo mu je kao da danas prvi put čuje muziku. Iza tonskog dela, koje se rađalo pred njim, naslućivao je duh, usrećujući harmoniju između zakona i slobode, služenja i vladanja. Podavao se i zavetovao tom duhu i tom majstoru. Video je sebe i svoj život. U tome času video je
kako je ceo svet vođen rukom muzike, uređen i protumačen, a kada se sviranje završilo, posmatrao je obožavanog čarobnjaka i kralja, još jedan časak lako nagnutog nad dirkama, poluzatvorenih kapaka, lica koje je tiho zračilo. Nije znao da li da kliče zbog blaženstva tih trenutaka, ili da plače što su prošli. Tada je stari čovek ustao s klavirske stoličice, prodorno i istovremeno neizrecivo milo ga pogledao veselim plavim očima i rekao: — Nigde dva čoveka ne mogu tako lako postati prijatelji
kao pri sviranju. To je lepa stvar. Nadam se da ćemo i mi ostati prijatelji, ti i ja. Možda ćeš i ti naučiti da sviraš fuge, Jozefe. — Na to mu je pružio ruku i otišao, a na vratima se još jedanput okrenuo i za oproštaj pozdravio pogledom i učtivim malim naklonom glave.

Mnogo godina kasnije Kneht je pričao svome učeniku: kad je izišao iz kuće, grad i svet su mu izgledali mnogo više izmenjeni i začaranij i no da su bili ukrašeni zastavama i vencima, pantljikama i vatrometom. On je doživeo proces poziva koji se može nazvati svetom tajnom: idealni svet je postao vidljiv i otvorio se pozivajući. A on je dotle mladoj duši bio poznat samo delom po pričanju, delom iz žarkih snova. Taj svet je postojao ne samo negde daleko, u prošlosti ili budućnosti, ne, on je bio tu i bio je delatan. Zračio je, slao je izaslanike, apostole, poslanike, ljude kao što je taj stari magistar koji uostalom, kao što se Jozefu učinilo, u stvari nikako nije bio baš tako star. Iz tog sveta, kroz tog dostojanstvenog izaslanika došli su takođe njemu, malom učeniku latinskog, opomena i poziv!

Doživljaj je za njega imao takav značaj i nedelje su prošle dok je zaista saznao i uverio se da je čarobnom događaju onog blagoslovenog časa odgovarao takođe jedan stvarni događaj u realnom svetu. Da je poziv ne samo blaženstvo i opomena u njegovoj sopstvenoj duši i njegovoj svesti, nego takođe dar i opomena zemaljskih sila. Jer nije moglo trajno ostati skriveno da poseta majstora muzike .nije bila ni slučaj, ni prava inspekcija škole. Knehtovo ime je, na osnovu izveštaja njegovih učitelja,
već duže vremena bilo na listama učenika koji su izgledali dostojni vaspitanja u školama elite ili su za to bili preporučeni najvišoj vlasti. Pošto taj dečko Kneht nije bio hvaljen samo kao latinac, ili kao dobar karakter, već ga je naročito njegov učitelj muzike preporučivao i slavio, to se majstor muzike sam prihvatio da prilikom nekog službenog puta odvoji nekoliko časova za Berolfingen i da vidi tog učenika. Pri tom nije vodio toliko računa o latinskom, ni o spretnosti njegovih prstiju (u tom pogledu se pouzdao u svedočanstva učitelja, čijem je učenju međutim poklonio jedan čas), koliko o tome da li taj dečko uopšte ima građe za muzičara u višem smislu, za oduševljenje, za samosvrstavanje, za
službu kultu. Uopšte, nastavnici na javnim visokim školama iz opravdanih razloga nisu bili nimalo štedljivi u preporukama učenika za „elitu”. Međutim, koji put su se činile povlastice iz više ili manje
nečistih namera i neretko je koji učitelj uporno preporučivao nekog učenika ljubimca zbog nedostatka pravilne ocene, koji je, osim marljivosti, slavoljublja i mudrog držanja prema učitelj ima, imao malo
sposobnosti. Majstoru muzike je upravo ta vrsta bila naročito odvratna. On je imao oko da oceni da li je neki kandidat na ispitu bio svestan toga da mu je sada u pitanju njegova budućnost i karijera. I teško onom učeniku koji bi mu prilazio suviše vešto, suviše svesno i pametno, ili koji bi pokušavao da mu laska. Taj je ponekad bio odbačen pre no što je ispit otpočeo.

Učenik Kneht se bio dopao starom majstoru muzike, veoma mu se bio dopao, i ovaj ga se za vreme daljeg putovanja sa zadovoljstvom sećao. On nije zapisao o njemu nikakve beleške ni svedočanstva, već je u sebi poneo sećanje na svežeg, skromnog dečka i, po povratku, sopstvenom
rukom je zapisao njegovo ime u listu učenika koje je ispitao jedan član same vrhovne vlasti i ocenio dostojnim da budu primljeni.

Jozef je nekad čuo u školi da se govori o toj listi. Učenici latinci su je nazivali „zlatna knjiga”, ali katkad je ona dobijala i pogrdno ime „katalog laktaša” — i to u sasvim različitim vrstama tonova. Ako je neki učitelj tu listu pomenuo bilo samo zato da nekom učeniku stavi zamerku, da dečko kao što je on naravno nikada ne može ni misliti na to da će doterati dotle, tada je u njegovom tonu bilo nečeg svečanog, nekog poštovanja i pravljena važnim. A kada su učenici govorili o katalogu laktaša, oni su to činili većinom drsko i sa nešto preterane ravnodušnosti. Jozef je jednom čuo kako jedan učenik kaže: „Ah šta, pljujem na vas iz tog glupog kataloga laktaša! Ko je laf — taj ne dolazi u njega, u to možeš biti siguran. Tamo učitelji šalju samo najveće ulizice i puzavce.” Lepom doživljaju sledilo je čudnovato vreme. Prvo on ništa nije znao da sada spada u electi[18], u flos iuventutis[19], kako se učenici elite nazivaju u redu. U početku nije mislio na praktične posledice i osetljiva dejstva doživljaja na njegovu sudbinu i svakidašnjicu. I dok je za svoje učitelje već bio izabranik i na putu da ode, on sam je svoj poziv doživeo gotovo samo kao doživljaj u sopstvenoj unutrašnjosti. To je takođe bio oštar usek u njegovom životu. Iako je čas sa čarobnjakom već ispunio i približio ono već slućeno u njegovom srcu, ipak je baš tim časom bilo jasno odvojeno jučerašnje od današnjeg, prošlo od sadašnjeg i budućeg, kao što neko ko se probudi iz sna ne može sumnjati da je budan ni onda ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnogo vrsta i
oblika poziva, ali je srž i smisao doživljaja uvek isti: duša se budi, menja ili jača time što se umesto snova i unutrašnjih slutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi poziv spolja, komad stvarnosti. Tu je sada
komad stvarnosti bila majstorova prilika: majstor muzike poznat samo kao daleka, dostojanstvena, polubožanska figura, arhanđeo s najvišeg neba glavom se pojavio sa sveznajućim plavim očima. Sedeo je na stoličici za njegovim klavirom za vežbanje, svirao je sa Jozefom, divno svirao, gotovo mu je bez reči pokazao šta je upravo muzika, blagoslovio ga i opet nestao. Kneht isprva nije bio sposoban da razmišlja šta sve iz toga može da sledi i da proiziđe, jer je isuviše bio ispunjen i obuzet
neposrednim, unutrašnjim odjekom doživljaja. Kao što mlada biljka koja se dotle tiho i oklevajući razvijala odjednom počne brže da diše i raste, kao da joj je u jednom času čuda odjednom postao jasan zakon njenog uobličavanja, pa sada svojom dušom teži da ga ispuni, tako je dečko, otkad ga je dodirnula čarobnjakova ruka, počeo brzo i žudno da skuplja i zateže svoje snage. Osećao se drukčijim, osećao je kako raste, osećao nova napregnuća, nove harmonije između sebe i sveta. U nekim časovima je mogao savladati zadatke iz muzike, latinskog ili matematike koji su bili daleki njegovom dobu i njegovim drugovima i da se pri tom osećao sposobnim za svaki rad. U drugim časovima mogao je zaboraviti sve i sanjariti sa jednom blagošću i predanošću koje su mu bile nove.

Mogao je osluškivati vetar ili kišu, zagledati se u neki cvet ili prugu rečne vode, ne shvatajući ništa, naslućujući sve, ponet simpatijom, radoznalošću, željom da razume, povučen od sopstvenog ja ka drugom, ka svetu, ka tajanstvenosti i svetoj tajni, ka bolno lepoj igri pojava.
Tako se poziv kod Jozefa Knehta odigrao u savršenoj čistoti počinjući iznutra i rastući do susreta i potvrde unutrašnjeg i spoljašnjeg; on je prošao kroz sve njegove stupnjeve, on je okusio sva njegova
blaženstva i sva njegova strahovanja. Neometan naglim otkrićima i indiskrecijama, izvršio se plemenit proces, tipična istorija mladosti i predistorija svakog plemenitog duha; unutrašnjost i spoljašnjost su delali i rasli jedno prema drugom skladno i ravnomerno. Kada je učenik, na kraju tog razvitka, postao svestan svog položaja i svoje spoljašnje sudbine, kada je video da učitelji sa njim postupaju kao sa kolegom, štaviše kao sa počasnim gostom čiji se odlazak očekuje svakog trenutka, da mu se drugovi iz škole upola dive upola mu zavide, da ga takođe unekoliko izbegavaju, čak sumnjaju u njega, da ga neki protivnici ismevaju i mrze, da se dosađanji prijatelji sve više odvajaju
od njega i da ga napuštaju — isti proces odvajanja i osamljenja već odavno se bio izvršio u njemu.

Tada su mu iz njegove unutrašnjosti, iz sopstvenog osećanja, učitelji, od pretpostavljenih sve više postajali drugovi, nekadanji prijatelji su mu postajali zaostali pratioci na jednom delu puta. U svojoj školi i gradu nije se više osećao među sebi ravnima i, na prvom mestu, sve je to sada bilo obolelo od neke tajne smrti, nekog fluida nestvarnosti, od prošloga sve je postalo provizorijum, iznošena haljina koja više nigde nije dobro stajala. I to izrastanje iz jednog, dotle skladnog i voljenog zavičaja, to
izlaženje iz životnog oblika koji mu više nije pripadao ni odgovarao, taj život prekinut časovima najvišeg blaženstva i srećnog samoosećanja nekoga ko se rastaje, ko je pozvan na drugu stranu — pri kraju mu je postalo veliko mučenje, jedva snošljiv pritisak i pratnja. Jer sve ga je napuštalo, a on nije bio siguran da nije baš on taj koji to napušta, da nije on skrivio to izumiranje i otuđivanje u njegovom dragom naviknutom svetu i to ambicijom, preteranim zahtevom, nadmenošću, neverstvom, i odsustvom ljubavi. Od svih bolova koje prvi poziv povlači, ti su najgorči. Ko primi poziv, taj uzima ne samo poklon i naredbu, taj uzima na sebe takođe nešto kao krivicu, kao što je vojnik koga izuzmu
iz redova njegovih drugova i unaprede u oficira, utoliko dostojniji tog unapređenja ukoliko ga više plaća osećanjem krivice, čak i nemirnom savešću prema svojim drugovima. Knehtu je, međutim, bilo suđeno da taj razvitak do kraja podnese bez smetnji i u punoj nevinosti.

Kada mu je najzad učiteljski savet saopštio njegovo odlikovanje i njegov skori prijem u školu elite, on je u prvom trenutku bio potpuno iznenađen, iako mu je već idućeg trenutka to novo izgledalo kao
davno znano i očekivano. Tek sada mu je palo na pamet da su mu već nedeljama ranije katkad dovikivali kao porugu reč „electus”, ili „elitni dečko”. On je to čuo, ali samo upola i nikada nije tumačio drukčije, već samo kao podsmeh. On je osećao da ga nisu želeli nazvati „electus”, nego „Ti, koji se u svojoj nadmenosti smatraš electusom!” On je ponekad teško patio pod tim izlivima osećanja otuđenosti između sebe i svojih drugova, ali on stvarno nikada sebe ne bi smatrao za electusa: on je
poziv shvatio ne kao povišenje ranga, već kao unutrašnju opomenu i unapređenje. Pa ipak: nije li on to uprkos svemu znao, uvek slutio, sto puta ispitivao? Sad je bilo zrelo, njegova blaženstva bila su potvrđena i ozakonjena, njegove patnje su imale smisla, smeo je baciti haljinu koja mu je bila postala nesnosno stara i tesna: jedna nova stajala je spremna za njega.

Prijemom u elitu Knehtov život je bio presađen na jednu novu ravan, odigrao se prvi i odlučujući korak u njegovom razvitku. Ne događa se svim učenicima elite to da zvanični prijem u elitu pada zajedno sa unutrašnjim doživljavanjem poziva. To je milost, ili, ako hoćemo da se banalno izrazimo, to je srećan slučaj. Ko se s njim sretne, njegov život ima jedan plus, kao što ima plus onaj kome je srećan slučaj doneo naročito srećan telesni i duševni dar. Većina učenika elite, čak skoro svi, osećaju doduše svoj izbor kao veliku sreću, kao odlikovanje na koje su ponosni i mnogi od njih su ga već ranije žarko priželjkivali. Ali prelazak iz obične zavičajne škole u škole Kastalije većini izabranika pada ipak teže no što bi oni mislili i nekima donosi neočekivana razočaranja. Prelaz je vrlo težak rastanak i odricanje za sve one učenike koji su u svom roditeljskom domu bili srećni i voljeni, pa se zato događa takođe, naročito za vreme prve dve godine škole elite, znatan broj povraćaj a koji
nemaju razloga u odsustvu obdarenosti i marljivosti, već u nesposobnosti učenika da se pomire sa internatskim životom i pre svega sa pomišlju da ubuduće sve više prekidaju veze sa porodicom i
zavičajem, i da najzad ne znaju ni za kakvo drugo pripadništvo ni poštovanje osim reda. Katkad je takođe bilo učenika kojima je, obrnuto, baš odvajanje od očinskog doma i od omrznute škole predstavljalo glavnu stvar u njihovom prijemu u eliti; oslobođeni strogog oca ili neprijatnog učitelja, ovi bi odahnuli za izvesno vreme, ali su od promene očekivali tako velike i nemoguće izmene čitavog svog života da je uskoro nailazilo razočaranje. Takođe i pravi laktaši i uzorni učenici, oni pedantni, nisu se uvek mogli održati u Kastaliji; ne zato što nisu bili dorasli studijama, jer u eliti nije stvar uvek bila u studijama, i stručnim svedodžbama, nego se težilo takođe vaspitnim i umetničkim ciljevima,
pred kojima je ovaj ili onaj polagao oružje. Međutim, u sistemu četiri velike elitne škole sa njihovim mnogobrojnim pododeljenjima i podružnicama, bilo je mesta za raznovrsne talente i jedan prilježan
matematičar ili filolog, ako je zaista imao građe za naučnika, nije imao razloga da se boji zbog odsustva muzičkog ili filozofskog dara. U Kastaliji je povremeno postajala čak jaka tendencija za negovanjem čistih, realnih stručnih nauka. Pobornici tih tendencija bili su prema „fantastima”, to jest prema muzikalnima i umetnicima, ne samo kritički raspoloženi i podrugljivi, nego su povremeno u svojim krugovima poricali i zabranjivali sve umetničko a naročito igru staklenih perli.

Pošto se Knehtov život, koliko nam je poznato, potpuno odigravao u Kastaliji, u onom najmirnijem i najveselijem srezu naše planinske zemlje, koji su ranije često nazivali izrazom pesnika Getea „Pedagoška provincija”, to ćemo u najkraćim potezima još jednom skicirati tu čuvenu Kastaliju i sastav njenih škola, iako se izlažemo opasnosti da tim odavno poznatim postanemo dosadni čitaocu. Te škole, kratko nazvane elitne škole, mudar su i elastičan sistem rešetanja, pomoću koga rukovodstvo (takozvani „savet za studije” sa dvadeset savetnika od kojih desetorica predstavljaju vaspitnu vlast, desetorica red), bira najbolje talente iz svih delova i škola zemlje za nov naraštaj reda
i za sve važne službe vaspitanja i studija. Mnoge zemaljske pedagoške škole, gimnazije, i tako dalje, bilo da su po svom obeležju humanističke ili prirodno-naučno-tehničke, za više od devedeset odsto naše omladine koja studira pripremne škole, za takozvana slobodna zanimanja, završavaju se ispitom zrelosti za visoku školu. Tamo, na visokoj školi, potom se završavaju studije određene za svaku struku. To je svakome poznat redovan tok školovanja naših studenata. Te škole su osrednje stroge i po mogućstvu isključuju neobdarene. Uporedo ili iznad tih škola dela sistem elitnih škola, u koje se primaju na probu samo učenici najistaknutiji po obdarenosti i karakteru. Pristup u njih ne čine ispiti,
već učenike elite biraju njihovi učitelji po svojoj slobodnoj oceni i preporučuju ih kastalijskim vlastima. Nekom jedanaestogodišnjaku ili dvanaestogodišnjaku jednog dana njegov učitelj da na znanje da u idućem polugodištu može stupiti u jednu kastalijsku školu, pa neka se ispita da li se za to oseća pozvanim i da li ga to privlači. Ako po isteku vremena za razmišljanje kaže da, za što je takođe potreban bezuslovan pristanak oba roditelja, onda ga jedna elitna škola prima na probu.

Rukovodioci i najviši učitelji tih elitnih škola (ne i univerzitetski profesori), sačinjavaju „vaspitnu vlast”. Ova rukovodi svom nastavom i svim duhovnim organizacijama u zemlji. Onaj ko jednom postane učenik elite, ako ne podbaci ni u jednom tečaju i ne mora da bude vraćen u pedagoške škole, taj više ne mora da studira radi struke i hleba. Od učenika elite regrutuje se „red” i hijerarhija nastavne vlasti, od
učitelja škole do najviših službi: dvanaest upravitelja studija ili „majstora” i magistar igre, rukovodilac igre staklenih” perli. Poslednji tečaj elitnih škola se većinom završava u doba od dvadeset dve do dvadeset pet godina, i to primanjem u red. Otada bivšim učenicima elite stoje na raspolaganju svi vaspitni zavodi i instituti za istraživanja koje ima red i vaspitna vlast. Za njih su rezervisane elitne visoke škole, biblioteke, arhive, laboratorije i tako dalje, sa velikim štabom učitelja, kao i uređajima za igru staklenih perli. Onaj ko za vreme školovanja pokaže neki specijalan, stručni dar, za jezike, za filozofiju, za matematiku ili bilo šta, taj se već u višim stepenima elitne škole upućuje u tečaj koji pruža najbolju hranu njegovom talentu. Većina tih učenika završavaju kao stručni učitelji na javnim i visokim školama i ostaju doživotni članovi reda čak i kada napuste Kastaliju, to jest oni stoje na strogo održavanom odstojanju prema „normalnima” (prema onima koji nisu obrazovani u eliti). Oni ne mogu — osim ako ne istupe iz reda — nikada postati „slobodni” stručnjaci kao lekar, advokat, tehničar i tako dalje, već doživotno podležu pravilima reda u koja,
između ostalih, spadaju nemanje imovine i neženstvo; narod ih, polupodrugljivo- -polupoštovano, naziva „mandarini”. Većina nekadanjih učenika elite na taj način nalazi svoje konačno opredeljenje.
Ali mali ostatak, poslednji i najfiniji izbor iz kastalijskih škola, zadržava se za slobodne studije neograničenog trajanja, za posmatračko marljiv duhovni život. Neki visoko obdareni, međutim, zbog karakternih nejednakosti ili iz drugih razloga, kao što su telesni nedostaci, nisu podobni za učitelje i za odgovorne službe u višoj ili nižoj vaspitnoj vlasti. Oni doživotno dalje studiraju, istražuju ili sakupljaju. To su penzioneri vlasti, njihov rezultat za celinu sastoji se većinom u čisto naučnim
radovima. Neki su dodeljeni kao savetnici komisijama za rečnike, arhivama, bibliotekama i tako dalje. Drugi se bave svojom učenošću po devizi l'art pour l’art. Neki od njih su već život upotrebili na vrlo zastranjene i čudne radove, kao na primer onaj Lodovicus Crudelis, koji je u tridesetgodišnjem radu sve sačuvane staroegipatske tekstove preveo na grčki i na sanskritski; ili nešto čudnovati Chattus Calvensis II, koji je u četiri ogromne rukopisne folije-sveske ostavio delo o „izgovoru latinskog na visokim školama Italije krajem dvanaestog veka”. To delo je bilo zamišljeno kao prvi deo „Istorije izgovora latinskog od dvanaestog do šesnaestog veka”, ali je, i pored svojih hiljadu rukopisnih listova, ostalo fragment i niko ga nije produžio. Pojmljivo je što se o čisto naučnim radovima te vrste prave neke šale. Njihova stvarna vrednost za nauku u budućnosti i za narod kao celinu, ne može se ni na koji način proceniti. Međutim, nauci je, kao ranije umetnosti, potreban prostrani pašnjak i ispitivač ma koje teme, za koju se osim njega niko ne interesuje, može ponekad sakupiti u sebe znanje koje njegovim kolegama savremenicima čini najvrednije usluge, kao što je rečnik ili arhiv. Naučni radovi kao što su pomenuti bili su po mogućstvu štampani.