OPAZANJE I VRSENJE UTICAJA

Gotovo svi kvantnomehanicki modeli paranormalnih moci odlikuju se jednom jednostavnom prognozom ako covek ne opazi jedan sistem, ne moze na njega ni uticati. Ako svest nije povezana sa procesom kolabiranja jedne talasne funkcije, onda nece imati nikakvu ulogu u tom kolabiranju, pa nece nimalo ni uticati na njega. To u slucaju ogleda sa paranormalnom moci znaci da ako jedna osoba ni na koji nacin ne doznaje rezultate nekog ogleda, ne moze ni upotrebiti svoju paranormalnu moc da utice na njih. Ovo predvidanje vodi ka ponovnom tumacenju nekih starih ogleda, rasciscava neke prividne probleme u vezi sa paranormalnom moci, pravi jasna predvidanja, ali usput i stvara neke trnovite paradokse.

Ponovna tumacenja. Ko, zapravo, proizvodi ESP efekte u ESP ogledima ? Odgovor se sam po sebi namece ispitanici, dabome. Ali kvantnomehanicke teorije kazu da to ne mora biti tako; ako ispitanici ne vide i ne doznaju rezultate, to znaci da nisu mogli ni uticati na njih. Kao primer uzmimo daljinske ESP studije Karlisa Osisa koje smo vec pominjali. Posto ispitanici nikada nisu doznali rezultate, a ispitivaci jesu (jer su ih posle proveravali i ocenjivali) kvantnomehanicka teorija sugerise da ispitanici nisu mogli izazvati ESP efekte. Dakle, jedino su ih mogli izazivati - ispitivaci   Drugim recima, eksperimentatori.

Medutim, stvari nisu tako jednostavne. Razmotrimo opet oglede Reksa Stenforda po PMIR teoriji. U tim ogledima ispitanici nisu mogli primati povratne informacije o svojim sopstvenim reakcijama na tajnim (nesvesnim) testovima paranormalnih moci, ali jesu dobili informacije u obliku posledica svog PK dejstva (naime, oni koji su postigli uspeh, posle toga su dobili daleko prijatnije zadatke). Sad u prvi plan izbija pitanje sta, zapravo, znaci rec "merenje" i kako, zapravo, deluje "povratna sprega" ? Teorije kvantnomehanicke paranormalne moci daju opstu predstavu prema kojoj bi optimalna povratna sprega izgledala ovako ispitanik nesto nagada, onda mu se saopsti sta je stvarno trebalo da kaze. Zatim pokusa da pogodi ponovo, i odmah mu se, opet, kaze da li je pogodio i sta je trebalo da kaze. I tako redom, gada jednu po jednu metu i svaki put sazna celu istinu o svom ucinku. Tako ceo ogled, deo po deo, paradira pred ispitanikovim ocima. Kudikamo slabija povratna sprega bila bi ako ispitanik sazna samo zbirni ucinak svog truda (svoj ukupni postignuti ishod za ceo test) ili ako mu ispitivac makar samo malo namigne u smislu "Dobro si postigao" (ili   postigla).

Kvantnomehanicke teorije paranormalnih moci daju izvestan broj vrlo jasnih prognoza o tome koji ce ispitanici postizati koliko visoke rezultate iznad nivoa slucaja u testovima, a te prognoze su funkcije tipa i kolicine ostvarene povratne sprege; ali kvantnomehanicke teorije to cine na jednostavan matematicki nacin, a informaciju takode definisu matematicki. To je lepo, ali mozda ne pokriva sve izvore, niti sve staze i stazice, kojima povratna sprega moze da "procuri" u stvarnom eksperimentalnom okruzenju. Necemo se zaglibiti u jednacine; sustina je da svojim insistiranjem na povratnoj sprezi kvantnomehanicke teorije zaostravaju pitanje ko je bio, a ko, zapravo, nije bio izazivac efekata, odnosno da li su ESP i PK efekti bili pripisivani pogresnim ili pravim ljudima. Posto je za uspeh ogleda svakako vazno da se izoluju pravi izazivaci, da bi se potom efekti mogli kontrolisati i ponovo dobijati negde drugde, uvidamo da nam kvantnomehanicke teorije mogu pomoci da u buducnosti postizemo vecu ponovljivost rezultata.

Voker je uspeo da ponovo protumaci rezultate nekih slozenih ranih ogleda sa kockicama i psihokinezom, i to u terminima upravo njegove licne verzije kvantnomehanickog modela. Zanimljivo je znati da je iste rezultate postigao nekoliko godina ranije jedan svedski inzenjer koji je imao neke svoje zamisli o tome sta je u takvim studijama trebalo da se desava. Efekti u ovim ogledima bili su istancani i slozeni; ne zelimo da se zapetljavamo u tehnicke pojedinosti (a zainteresovani citaoci neka procitaju relevantne izvore o tome, koji su u bibliografiji navedeni), vec cemo samo reci da su kvantnomehanicke teorije bile

vrlo produktivne, tako da su dale alternativna objasnjenja za izvesne podatke za koje smo mislili da smo ih ispravno protumacili iz prvog pokusaja.

Objasnjenja. Kvantnomehanicke teorije uspele su da objasne izvesne eksperimentalne nalaze koji su do tada bili do krajnosti zbunjujuci za parapsihologe. Jedan od klasicnih primera za tako nesto jeste takozvani "efekat beleznika".

U tri klasicne serije ESP ogleda sa pogadanjem karata, Robert Brajer i Sara Feder (Rajnova kcer) opazili su da osoba koja vodi evidenciju o rezultatima (upisuje podatke, sabira ih i tako dalje) ima jak uticaj na te iste rezultate. Kad su se menjali beleznici, dobijali su se veoma razliciti obrasci pogadanja, iako ispitanici nisu nista znali o beleznicima, niti o rezultatima, niti su beleznici ista znali o ispitanicima.

Ovaj zbunjujuci fenomen  kasnije su  temeljito istrazivali drugi parapsiholozi u Zaduzbini za istrazivanje prirode coveka, drzeci se  tradicije Federove i Brajera. Razlog sto  su ti efekti beleznika morali biti tako ozbiljno shvaceni sastojao se u tome sto su se veome dosledno, uporno ispoljavali u tim dugim serijama ogleda. To, dakle,  nisu  bila  post festum preturanja po statistickim beznacajnostima na silu izvucenim iz proslosti. Narocito uznemirujuci vid "efekta beleznika" sastoji se u tome sto se ispoljavao i u slucajevima kad su beleznmici stupali na scenu mnogo, mnogo kasnije, pa  cak  i  godinama  posle ogleda Naime neko je obavio oglede, neko drugi je zapisao sve rezultate (jedan po jedan rezultat, za svako pojedinacno pogadanje zapisano je sta je ispitanik rekao, a koja je karta stvarno bila), a kroz nekoliko godina jedan beleznik uzeo je da sabere i obradi neke od tih rezultata, drugi je uzeo druge i - pokazao se "efekat beleznika", ovih naknadnih.

Sa konvencionalnog stanovista, moramo proci kroz neke vrlo cudne mentalne akrobacije da bismo objasnili tako nesto. Kako moze neko ko se ukljucio u projekat tek godinama kasnije, neko ko je ucesnicima bio potpuno nepoznat, i to se ukljucio samo da bi vec zapisane podatke sredivao i sabirao, da utice  na tok ogleda ?  Zar  posezanjem iz buducnosti ? Ali za Vokerovu teoriju tu nema problema. Ta mogucnost proistice iz temporalne i prostorne invarijantnosti u mernom vidu kvantnomehanicke teorije. Posmatrac koji gleda jedan ogled iz buducnosti moze da utice na njega jer je proces temporalno invarijantan. Dakle, problem koji je za konvencionalnu analizu vrlo tesko resiv, za kvantnomehanicku analizu postaje lako resiv. (Ali razliciti kvantnomehanicki modeli razlicito tumace nacin na koji posmatrac iz daleke buducnosti moze uticati na kolabiranje vektora; to cemo videti kasnije.)

Predvidanja. Stizemo do jednog od velikih trijumfa kvantnomehanickog modela. Temporalno-invarijantni element kolapsa vektora stanja nadahnuo je istrazivace da potraze jednu zaista zapanjujucu pojavu, retro-PK, to jest psihokineticko delovanje unazad kroz vreme.

Objasnicemo sta to, zapravo, znaci tako sto cemo razmotriti jedan od Smitovih izuzetnih, divnih ogleda na ovu temu. Smit je uredio da jedna REG masina proradi i da proizvede seriju nasumicnih binarnih brojeva koji su snimani na magnetnu traku, i to  na  dva razlicita kanala, i koji su na njoj i ostajali, a da ih bas niko nije tada video niti na ma koji nacin doznao. Satima ili danima kasnije Smit je  dovodio  ispitanike  i  postavljao  im  na glavu slusalice. Iz leve slusalice dopirala je serija pucketavih zvukova. Iz desne slusalice dopirala je druga, zasebna serija pucketavih zvukova. Naravno, to su bili zvuci dobijeni tako sto je pustana ona traka. Od svakog ispitanika se trazilo  da  se  usredsredi  i  da svojom voljom utice da pucketanje u jednoj slusalici bude ucestalije nego u drugoj. To znaci da se na jednom kanalu moralo naci nesto vise signala nego na drugoj; a to bi bilo moguce jedino ako bi ispitanik mogao samim svojim htenjem, svojom voljom, da utice na REG masinu unazad kroz vreme - dakle, da utice na odavno zavrseni proces snimanja trake.

Rezultati su bili izrazito iznad nivoa puke slucajnosti. Kasnije je jos nekoliko istrazivaca prijavilo jake retro-psihokineticke rezultate. Sad je retro-PK efekat vec solidno dokumentovan, a to znaci da su kvantnomehanicke teorije paranormalnih moci ispoljile klasicnu vrlinu dobrih naucnih teorija - predskazale su neke sasvim nove eksperimentalne rezultate o kojima dotad niko nista nije ni slutio, a koji su potom zaista dobijeni. Ova vrsta ogleda ne bi nikako pala na um onima koji bi se oslanjali na druge, ranije teorije paranormalnih moci.

Vokerov kvantnomehanicki model (a, verujemo, i vecina drugih kvantnomehanickih modela) daje jos jedno predvidanje. Pretpostavimo da je neko merio psiholosko stanje ispitanika u vreme kad je REG masina radila i nabacivala na traku pucketave zvuke, i da je, mnogo kasnije, opet izmerio psiholosko stanje tih istih ljudi u vreme kad su im stavljane slusalice na glavu i kad im je prvi put receno sta treba da rade. Bilo bi vazno samo njihovo psiholosko stanje u ovo kasnije vreme. A mi bismo mogli upriliciti razne postupke da tada manipuilisemo njihovim psihickim stanjem  na primer, da povecavamo ili smanjujemo nivo briznosti kod tih ljudi kako bismo testirali ovu prognozu. Nije nam poznato da je do danas taj vid kvantnomehanickih teorija testiran kako treba, ali predvidanje je jasno i moze se testirati lako, pa bi, prema tome, zaista trebalo da se neko angazuje oko toga.

Paradoks. Element prostorne i temporalne invarijantnosti u kvantnomehanickim modelima ne samo sto je izvor njihove velike snage i vrednosti (sto se pokazalo generisanjem retro-PK testova) nego je, u isti mah, i njihova Ahilova peta. (Ali to je vise unosenje nekih opstih nedoumica kvantne fizike u parapsihologiju, nego sto je odlika parapsihologije same.) Teskoca je sledeca ako posmatrac iz buducnosti moze uticati na dogadaje koji su se desavali u proslosti (kao sto je bilo u ogledima sa "efektom beleznika") onda se moramo zapitati - koji posmatraci, iz koje buducnosti ? Ima li taj proces ikakve granice ?

Razmotrimo jos jedan Smitov pionirski ogled. U jednoj kasnijoj studiji retro-psihokineze on je nekim ispitanicima pustao istu traku sa pucketanjima cetiri puta ispocetka, a da oni to nisu ni znali niti primetili. Zahtev je bio isti uticati da na jednoj slusalici pucketanje bude cesce. I stvarno se na jednom kanalu naslo pucketanje znatno cesce efekat je bio mnogo jaci nego kad je traka pustana samo jednom. Drugim recima, postoji kumulativni efekat pokusaj ponavljan cetiri puta uzastopno izvrsio je snaznije delovanje na proslost. Ali to otvara "problem divergencije" ako se u jos daljoj buducnosti dogodi novo preslusavanje (a to moze da znaci i ukljucivanje novih posmatraca, drugih ljudi) oni bi takode mogli da se umesaju u kolabiranje vektora stanja.

Razliciti kvantnomehanicki modeli imaju razlicita resenja za ovaj problem. Jedna strategija sastoji se u tome da se kljucna uloga prepusti povratnoj sprezi. Razlog sto, na primer, citaoci strucnih casopisa imaju vrlo malo uticaja na tok ogleda koji su u tim casopisima prijavljeni jeste to sto ne dobijaju mnogo povratne sprege; doznaju mozda samo ukupan, objedinjen statisticki rezultat ogleda. Bez povratne sprege koja bi obuhvatala jedan po jedan detalj celog toka ogleda oni na taj tok ne mogu uticati. Voker tvrdi da postoji jedno prostorno-vremensko invarijantno "povezivanje" posmatraca dogadaja koje je takvo da su posmatraci iz buducnosti veoma sputani u svakom eventualnom pokusaju  da kolabiraju vektore stanja u proslosti; ali bicemo posteni i priznacemo da Vokerovu logiku u ovom pogledu nismo uspeli da pratimo. Rvanje sa problemom divergencije razlicitih uticaja iz buducnosti ostaje vrlo tezak problem za kvantnomehanicke teoreticare paranormalnih moci. Ne bismo zeleli tvrditi da kvantnomehanicki modeli nemaju svoje veoma ozbiljne probleme imaju ih. Ali imaju i dodatnu podrsku iz novog pravca.

DUH I MASIN,A: MASINA

Nasumicnost je, po Vokeru, kljucna odlika one masine koja se naziva covek. "Tunelsko" zadiranje elektrona kroz prepreke u sinapsama u mozgu i ESP uticaj svesti na nasumicne kvantnomehanicke dogadaje izvan tela, jesu dva presudna nasumicna fenomena. Bez takve nasumicnosti ne bi (po Vokeru) moglo biti nikakve paranormalne moci.

Ovaj deo teorije sugerise da psihokineticka moc ne  moze  uticati  na  dogadaje  koji  su samo pseudo-nasumicni.  Generator pseudo-nasumicnih dogadaja je masina koja koristi neki algoritam da generise niz dogadaja koji ce liciti na nasumicnost. Voker tvrdi da PK ne moze delovati na rad takvih generatora. Ogledi su, medutim, pokazali da PK utice i na pseudo-nasumicne masine, mada slabije nego na one sa istinskom nasumicnoscu. Zbog cega je to moguce ? Zbog toga sto i kao pocetak datog algoritma mora da postoji neki dogadaj koji je "okidac" - naime, mora postojati pocetna tacka za koju se ponekad kaze da je "broj-semenka". Posto se taj broj-semenka odabira zaista nasumce, podlozan je PK delovanju Zasad niko nije smislio  postupak  koja  bi  ponistio  to  jezgro  prave nasumicnosti u pseudo-nasumicnoj masini. (Ili, bar, parapsiholozi nisu doznali za to.) Vokerov model ovde daje jedno predvidanje koje se svakako moze testirati, i mi sa nestrpljenjem ocekujemo dan kad ce neko uraditi taj posao. Vazno je da model bude u nacelu podlozan testiranju.

Vokerova teorija takode predvida da slozenost procesa koji dovodi do generisanja nasumicnih dogadaja nije vazna kao cinilac. (Pod nekim okolnostima, slozeniji sistemi mogu, zapravo, davati vece mogucnosti za kolaps talasnih funkcija, kao u slucaju "tumbanja" vise kockica odjednom ili u Dzanovoj nasumicnoj mehanickoj kaskadi, gde nastaje veci broj zaista nasumicnih dogadaja). Ovo predvidanje podrzano je, opet, Smitovim radom sa jednostavnim i slozenim REG masinama.

Uzgred, ovaj postulat nasumicnosti pomaze da odbacimo jednu staru zamerku skeptika u vezi sa PK, koju je Hansel ponovio. Zasto psihokineticari, pita Hansel, ne mogu upotrebiti svoju moc da proizvedu silu kojom bi makar samo malcice pomakli kazaljku apotekarske vage ? Cemu kockice ? Odgovor je, po Vokeru, ocigledan mnogo je lakse uticati na jedan dinamicki sistem (na kockice koje se prevrcu leteci kroz vazduh ili na opaljivanje impulsa u REG masini) nego na neki staticki sistem u kome nema mnogo nasumicnih kvantnih dogadaja (apotekarska vaga sa tasovima u ravnotezi). Dinamicki sistemi imaju, vec po svojoj prirodi, mnogo vecu nasumicnost, pa je zato lakse uticati na njih. To ne znaci da su "makro-PK efekti", kao levitacija nepomicnih predmeta, nemoguci ili da se nikad ne desavaju, nego samo znaci da ce biti daleko redi i da ce ih biti daleko teze izmamiti od subjekta. Ovaj element u Vokerovoj teoriji takode je u saglasnosti sa beleskama Vilijema Brauda o dinamickoj prirodi ciljnih sistema kao kljucnoj varijabilnoj velicini u bio-PK istrazivanju. Takode nam pokazuje da raniji istrazivaci, koji su tvrdili da fizicke osobine ciljeva u PK ogledima ne uticu na rezultate, naprosto nisu gledali one prave osobine. Da su proucavali odnos statickog i dinamickog, da su razmatrali koji ciljevi su labilni, nasli bi razlike (Voker kaze da su ih, zapravo, i nalazili, ali da nisu uvidali znacaj tih svojih uocavanja.)

Bas kao sto ova teza "smiruje" Hanselovo pitanje, ona takode uspeva da se udruzi sa Stenfordovim sugestijama o razlozima zbog kojih su izmenjena stanja svesti povoljna za ispoljavanje paranormalnih moci. Kad se mozak u takvim izmenjenim stanjima "de- strukturise" (a to se primecuje po halucinacijama, cudnim i bizarnim slikama i nacinima razmisljanja, i tako dalje), onda, po Vokerovom modelu, treba ocekivati povecanje broja zaista nasumicnih dogadaja u njemu, a time i vecu mogucnost svesti da utice na kolaps talasnih funkcija, to jest vektora stanja. Ovde postoji jasno podudaranje fizike i fiziologije.

DUH I MASIN,A: DUH

Tako stizemo do same svesti. Filozof Dzilbert Rajl svojevremeno se podsmevao pojmu svesti, tvrdeci da je to samo "duh u masini". Po Vokerovom misljenju, medutim, to je veoma delotvoran duh.

Prema Vokeru, kljucni element jeste cilj svesti. Sta posmatrac zeli videti ? Sta prizeljkuje, kakva je njegova (kako bi to Stenford rekao) dispozicija ? Svest je jedan parametar koji utice na kolaps talasne funkcije. Sada smo na cisto psiholoskom nivou istrazivanja, jer istrazivac jedino moze da postavlja pitanja subjektu, ako zeli saznati sta je u njegovoj svesti (ili moze uciniti neki pokusaj da manipulise njegovim zeljama ili dispozicijama).

Medutim - tu stvari postaju zanimljive - Vokerova teorija tvrdi da postoji odredeno ogranicenje sposobnosti svesti da utice na fizicke sisteme. U vecini kvantnomehanickih teorija postoji, kao sto smo videli, neki oblik ogranicenja povezan sa jacinom povratne sprege, ali Voker predlaze i ogranicenje u pogledu kolicine informacija (u matematickom smislu) koju svest moze predati (to se kaze "saopstiti") jednom fizickom sistemu. Pojedinosti Vokerovih derivacija ovde nas ne zanimaju; vazno je znati da njegovi postulati o "kapacitetu kanala" svesti (svesti kao cinioca koji deluje na svet) daju neka konkretna predvidanja koja se mogu testirati.

Najvaznije od njih jeste predvidanje da ce razmera signal/sum u ogledima sa paranormalnim mocima biti nezavisna od osnovnih verovatnoca za uspeh ili neuspeh. Razmotrimo neke oglede o kojima smo vec govorili. U nekom Smitovom ogledu sa binarnom REG masinom "osnovna verovatnoca" za postizanje uspeha jeste 50o, a to znaci 1 2. Drugim recima, postoje dve podjednake mogucnosti, pa su izgledi da pukim slucajem "nabodes" onu pravu tacno jedna polovina. U ESP ogledu sa pogadanjem karata, ako na njima ima pet mogucih simbola, izgledi da nasumce pogodis onu zeljenu je 1 5, ili, 20o. Za pokusaje psihokineze sa bacenom kockicom za kockanje, znamo da izgledi da zeljena strana padne cistom slucajnoscu nagore iznose 16,67 odsto, jer svaki put ce pasti samo jedna od sest mogucih - 1 6. Dakle, ukratko receno, osnovna verovatnoca jeste ona da se nesto "potrefi" potpuno slucajno, pukim slucajem. Voker tvrdi da, ako su svi drugi elementi isti, nema razloga da se pretpostavlja da ce svest saopstiti vise informacija jednom od tih sistema nego bilo kom drugom. Razmera izmedu (korisnog, zeljenog) signala i (nekorisnog) suma, to jest buke, merena statisticki i iskazana kao stepen neverovatnoce da se nesto postigne pukim slucajem, bice ista i za velike i za male osnovne verovatnoce - za bilo kolike.

Pa sta ? Pa, to da je ovo predvidanje sasvim razlicito od onoga sto kazu drugi modeli, to jest druge teorije o mogucim nacinima delovanja paranormalnih moci. Razmotrite, na primer, jedan privlacan model paranormalnih moci koji kaze da prilikom jednog ogleda, ponovljenog izvestan  broj puta, paranormalna moc proradi ponekad, a kad proradi, izazove kolaps talasne funkcije takav da se postigne upravo onaj zeljeni ishod. Koliko cesto ce proraditi, to je stvar koja bi trebalo da ostaje prilicno postojana tokom vremena. Recimo da ce proraditi u 10o slucajeva (poprilicno visoka vrednost, ali neka nam posluzi kao ilustracija). Kad bi to tako bilo, onda bi se razmera signal/sum menjala dramaticno prilikom promene osnovne verovatnoce.

Zasto je to tako ? Razmotrite jedan binarni REG ogled. Neka paranormalna moc uspesno deluje u 10o slucajeva. Znaci, u svakih sto pokusaja ispitanik ce deset puta uspesno ukljuciti svoju paranormalnu moc i time obezbediti pogodak (zeljeni rezultat). U preostalih 90 slucajeva nece. To znaci da u tih 90 slucajeva ostaje vladavina ciste, puke slucajnosti, tako da ce on pogoditi u 45, a promasiti u 45 slucajeva. Znaci ukupno ce imati 55 pogodaka, a to je 1,1 puta vise nego sto bi puka slucajnost dala. A zamislimo sada ogled u kome je udeseno da REG masina posalje svaki puls u samo jedan od 10 mogucih kanala. Zahvaljujuci paranormalnoj moci, ispitanik ce od svakih 100 pogoditi u

10  pokusaja,  a  u  preostalih  90  slucajeva  njegova  paranormalna  moc  nece  ni  biti

ukljucena. A tu ce (zato sto ima 10 kanala niz koje signal moze da otputuje) pukom slucajnoscu pogoditi samo 9 puta. Promasice 81 put. Ukupan broj pogodaka u 100 pokusaja bice 19, sto je cak 1,9 puta vise od stope uspeha koja se mogla ocekivati da je ispitanik nagadao zaista naslepo. Tih 1,9 daleko su veci uspeh nego 1,1 a to znaci ne samo uspesnije nagadanje nego i mnogo vecu razmeru signal/sum (vecu u korist signala).

Model sve-ili-nista predvida da ce razmera signala prema sumu, kao i iznos neverovatnoce da se uspeh "nabode" slucajno, zavisiti od osnovne verovatnoce. Vokerov model kaze da nece nimalo. Dokazi kojima raspolazemo sugerisu da je Vokerov model tacniji, iako ovde ne mozemo u celosti odbaciti psiholoske cinioce (ljude mozda vise obeshrabruju testovi sa paranormalnim u kojima je verovatnoca pogotka mala, a kad su obeshrabreni oni, mozda, gube motivaciju). U svakom  slucaju,  ono  sto  je  ovde  vazno jeste nesto sto je donedavno bilo tesko i zamisliti postojanje preciznih matematickih iskaza o tome kako bi paranormalna moc trebalo da deluje.

RASPRAVE SE NASTAVLJAJU

Pokusajmo da svedemo jake i slabe strane ovih teskih, kontraintuitivnih, kvantnomehanickih modela paranormalnih moci i da vidimo u kom pravcu se krece ta oblast izucavanja, u kojoj se protivurecnosti nastavljaju.

Jake strane kvantnomehanickog modela jasno su vidljive. Logicki su dobro utemeljene. Fizika iza njih neobicna je zato sto na neobican nacin tumaci izostravanje talasne funkcije, ali nije besmislena. Ovi modeli daju predvidanja koja se mogu u praksi proveriti i nude razumna objasnjenja za neke cinjenice koje vec dugo zbunjuju parapsihologe. Ovi modeli su generisali barem jednu sasvim novu liniju istrazivanja, a mogli bi ponuditi mnoge nove magistralne pravce istrazivanja.

Ipak, ostaju teskoce. Teorija je kontraintuitivna, ali to je, donekle, zato sto neki od problema povezanih sa njom (kao sto je problem divergencije) jesu neposredno uneseni, to jest preneseni iz same fizike - a to je jedna poenta koju neki Vokerovi kriticari nisu shvatili. Ponajmanje je jasna, naravno, relevantnost kvantnomehanickih modela za spontane paranormalne dogadaje, ali objasnjavanje takvih dogadaja i nije osnovni zadatak teoreticara kvantne mehanike.

Preostaju jos neki problemi koji izazivaju neslogu i razdor kad  su u pitanju kvantnomehanicke teorije. Mi ne znamo da li je svest, sama po sebi, dovoljna da kolabira jednu talasnu funkciju. Godine 1989. Edvin Mej je prijavio jedan ogled koji je, po nasem uverenju, od kapitalnog, prekretnickog znacaja, a koji sugerise da svest, mozda, ipak nije potrebna za kolabiranje talasne funkcije; to je presudno pitanje, pa smo zaista zacudeni da niko u fizici, koliko znamo, do danas nije izvrsio ponavljanje ovog ogleda. Osim toga, istina o danasnjim fizicarima je sledeca vecina njih i danas je vezana za kopenhagensko tumacenje problema merenja, tumacenje koje (ma koliko oni pricali o prirodi mernih sistema i o medudejstvima mernih sistema sa kvantnomehanickim svetom) ostaje, u sustini, jedan prazan ne-odgovor, jedna proizvoljna izjava da na tom mestu postoji zapreka koja onemogucava dalje razumevanje.

Postoje dva glavna nacina da se razmatraju Vokerov model i modeli drugih teoreticara nadahnuti kvantnom mehanikom.

Jedan nacin sastoji se u tome da se u njima vide precizne formulacije podlozne preciznoj eksperimentalnoj proveri, posle cega ce se tacno znati sta je tacno a sta je netacno. Ali ako cemo biti pragmaticni, to nije najpametniji prilaz. Pametnije je, i korisnije, pogledati od kojih modela ima koliko koristi. Da li neki model omogucuje predvidanja koja se mogu testirati ? Da li objasnjava podatke kojima vec raspolazemo ? Da li nas vodi nekim novim magistralnim putevima istrazivanja ? Presudna proba vrednosti ili bezvrednosti svake

teorije jeste da li sugerise nove oglede i da li podstice istrazivacke poduhvate koji vrede truda. U tom pogledu, kvantnomehanicki modeli imaju sta da ponude parapsihologiji. Mi ne kazemo da su istiniti; stavise, kazemo da je to besmislen nacin razgovora o njima. Kazemo da su korisni. U tom smislu, oni su uvazavanja dostojna nauka.

U tom pogledu, kvantnomehanicki teorijski modeli bitno se razlikuju od spekulacija Dzona Hejsteda o objasnjavanju paranormalnih dogadaja pomocu fizicke teorije Evereta i Vilera o postojanju visestrukih vaseljena. Hejsted sugerise da se paranormalni efekti dogadaju onda kad se uz pomoc necije paranormalne moci otvori komunikacija izmedu svetova, izmedu uporednih vaseljena, tako da dogadaj koji je u ovoj Vaseljeni slabo verovatan "prode kroz kapiju" iz neke druge vaseljene, gde je aktuelizovan, to jest desio se, u nasu Vaseljenu, tako da se desi ovde. (Ili i ovde.) To, da se razumemo, nije u skladu sa najosnovnijim postulatom fizike -  da razlicite vaseljene jedna drugu iskljucuju; osim toga, ne vodi nas ni prema kakvim proverljivim ekskluzivnim predvidanjima. (To "ekskluzivnim" bi znacilo  predvidanja koja proisticu samo i jedino iz Hejstedove teorije, ni iz jedne druge, pa, prema tome, ako bi se dokazalo da su tacna, time bi i tacnost bas Hejstedove teorije, za razliku od svih ostalih, bila dokazana.) Vidimo, dakle, koliko su nadmocni pojedini kvantnomehanicki modeli, kao sto je Vokerov.

Da li se kvantnomehanicke teorije krecu u nekom pravcu ? Tu zivot postaje zanimljiv. One nisu, poslednjih godina, nadahnule mnogo novih ogleda. To je delimicno, sumnje nema, zbog toga sto su ogledi koji iz kvantne mehanike proisticu cesto slozeni, cudni i suprotni ljudskoj intuiciji. Vecina parapsihologa diplomirani su psiholozi i osecaju se nelagodno kad se nadu u blizini cudnovatih kvantnomehanickih modela (koji su takvi zato sto je kvantna fizika, iz koje su izvedeni, veoma cudnovata nauka). Iz tih razloga mnogi parapsiholozi radije se drze dobrih starih nacina ESP i PK testiranja. Jos dva cinioca ovde su od znacaja. Prvo, iako kvantnomehanicki modeli kazu da su psiholoski cinioci kod posmatraca od kljucnog znacaja za kolabiranje vektora stanja (a to znaci i za pojavu i prirodu ESP efekata), oni te efekte ostavljaju, sasvim opravdano, u domenu psihologije. Iz tog razloga i parapsiholozi teze da se pridrzavaju psihologije; ona je, ipak, nauka koju su proucavali. Drugi cinilac jeste taj da je u poslednjih desetak godina u parapsihologiji postignut dramatican napredak pomocu jednog postupka o kome cemo govoriti u zavrsnom poglavlju, a koji je poznat kao "metaanaliza". Bas kao sto su Breid i Eliotson imali taj peh da svoju hipnoticku anesteziju ponude javnosti upravo u vreme kad je naislo nesto mnogo bolje (hloroform), tako i kvantnomehanicki modeli mozda ostaju potisnuti zato sto je, koliko vidimo, naislo nesto jos bolje.

Vraticemo se kasnije pitanju da li je parapsihologija nauka ili pseudo-nauka, koje smo dodirnuli tvrdnjom da su kvantnomehanicke teorije dostojne naucnog uvazavanja. U nasem sledecem poglavlju iskoracicemo iz granica nauke i istrazicemo jednu temu koja je zaokupila vec pionire parapsihologije. Smatramo da je to tema koju ne mozemo prenebregavati i o kojoj su se mozda i mnogi citaoci zapitali   zivot posle smrti.