Opažajno usklađivanje         5

Tog popodneva, Karlos nam je govorio o izvesnim osobenostima opažanja. Rekao je da su ljudska bića preuzela od dinosaurusa osobinu viđenja neba u plavoj boji. Sa druge strane, izjavio je da naši rođaci, primati, vide nebo u žutoj boji.

Odgovarajući na nečije pitanje, opisao je svet u kome živimo kao “konglomerat jedinica tumačenja.” Shvatajući da je ta definicija jedna od nejasnih za njegove slušaoce, objasnio je:

“Čovek pripada grupi primata. Njegova velika sreća je da može postići jedinstve izražaje svesnosti zahvaljujući svojoj sposobnosti za pažnju i analizu. Međutim, čista percepcija je uvek pod uticajem načina na koji tumačimo. Radi toga, naša stvarnost oblikuje sebe u skladu sa našim opisima.”

“Cilj čarobnjaka je da opažaju sve što je ljudima moguće. Pošto ne možemo da izbegnemo našu biološku uslovljenost, dajte da onda bar budemo plemeniti majmuni!”

“Da bi smo usavršili svoje razumevanje”, dodao je, “put pažnje je sve što imamo.”

Iste večeri mi se ukazala prilika da razgovaram sa njim pa sam ga zamolio da za mene razloži svoje izjave na manje delove. Rekao je da zbog naše biološke uslovljenosti, svi mi funkcionišemo kao opažajna jedinica. Zato nam je moguće da učinimo “čudo pažnje: Opažajno usklađivanje.”

“Šta znači ‘opažajna jedinica’?” upitao sam.

“To znači da, pošto smo autonomna bića, naše opažanje može takođe biti autonomno. Ali, nije tako, zato što kada se složimo sa našim bližnjima, svi opažamo istu stvar. Izvanredna sposobnost, koja počinje kao dobrovoljni pristanak usmeren ka opstanku, završava kao vezivanje za naše sopstvene opise.”

Tvrdio je da je tok Orlovih ispoljavanja stalno nov i zbunjujući, ali ga mi ne vidimo jer živimo za tri koraka pomereni  od  stvarnog  sveta:  Naše  urođene  osećajnosti,

našeg biološke interpretacije i naših socijalnih saglasnosti.

Ovi koraci se ne događaju u isto vreme, ali njihova brzina je nadmoćna prema bilo čemu što možemo svesno odrediti; radi toga, mi uzimamo kao činjenicu svet koji opažamo.

Zamolio sam ga da pruži neki primer. Odgovorio je:

“Zamisli  da  u  ovom  trenutku  posmatraš  grupu  Orlovih

ispoljavanja. Automatski, ti ih pretvaraš u nešto senzorno, sa osobinama poput sjaja, zvuka, kretanja itd. Posle toga se umeša pamćenje koje ima obavezu da svemu da značenje i

prepozna ih, na primer kao drugu osobu. Konačno, tvoj socijalni inventar ih klasifikuje upoređujući tu osobu sa onima koje poznaješ; ta klasifikacija ti omogućava da je prepoznaš.

Tada si se već prilično udaljio od stvarnih činjenica, koje su neopisive, zato što su jedinstvene.”

“Ista stvar se događa sa svime što posmatramo. Naše shvatanje je rezultat dugačkog procesa prečišćavanja ili ‘skidanja kajmaka’, kako ga je don Huan nazivao. Mi skidamo kajmak sa  svega  i na taj način prepravljamo svet koji nas okružuje u nešto toliko uopšteno tako da ostaje malo mesta za stvarnost. Iako nam te senzacije pomažu da živimo u boljim uslovima, to takođe koči našu kreativnost i čini nas predvidljivima.”

“Kada uskladimo naše skupne tačke, jedina stvar koju dopuštamo   u   vezi   opažanja   su   one   stvari   koje   se   ne

suprostavljaju našim unapred određenim predstavama o svetu. Mi smo poput konja koji, pošto su naučili put, više ne uživaju u svojoj slobodi; sve što čine je ponavljanje šeme. To usklađivanje je užasno, to je previše. Razmislite o ovome: Nešto tu nedostaje!”

Tvrdio je da nas svaka unapred smišljena predstava, čak i nešto tako jednostavno kao što su nazivi koji dajemo stvarima, drži vezanim za razum, jer nas to prisiljava da stvorimo mašineriju suđenja.

“Na primer, kada kažete: ‘Ja verujem u Boga’, u stvari vi kažete: ‘Oni su mi rekli izvesne ideje i ja sam odabrao da ih usvojim; a sada sam spreman i da ubijem zbog njih’. Tako da vi niste oni koji odlučuju! To rade drugi, to je usađeno rasuđivanje.”

“Bilo  bi  savršeno  kada  bi  ste  ustanovili  svoj  život  na

temelju svog ličnog iskustva. Ako vaša verovanja zahtevaju nešto što je izvan vas, čuvajte se! Sve što vas ne čini slobodnim, zarobljava vas.”

“Biti usredsređen na pojedinačni aspekt ljudskog popisa ima dva efekta: To stvara od nas stručnjake na tom polju, ali, u isto vreme, to će zamrznuti energetske kanale, kojima je jedini način da reaguju preko izvesnih nadražaja, zatrpavajući našu ličnost idejama i sudovima.”

“Ratnik ne može sebi priuštiti luksuz da se bavi ljudskim učenjima, čak ni kao njihov protivnik, zato što njegova sloboda znači istraživanje sasvim drugačijih mogućnosti.”

Upitao sam ga na koje mogućnosti je mislio, ali on me je potapšao po ramenu i rekao mi da je prerano za to.

“Nastavićemo drugi put.”

Grabljivci svesnosti

Nismo se vratili na  ovu temu  dok nije prošlo nekoliko godina. Tom prilikom – na jednom od njegovih nezvaničnih predavanja – Karlos nam je predstavio jednu potpuno novu i zastrašujuću ideju, koja je pokrenula najžešće rasprave.

“Čovek,” rekao je, “je čarobno biće, on ima istu sposobnost da leti univerzumom kao i svako od miliona svesnih bića koja u njemu postoje. Ali, u jednom trenutku

svoje prošlosti, on je izgubio svoju slobodu. Danas njegov um više nije u njegovom vlasništvu, on je usađen.”

Izjavio je da su ljudska bića zarobljenici grupe kosmičkih entiteta koji su posvećeni otimanju a koje čarobnjaci nazivaju “letači”.

Rekao je kako je ovo bila najveća tajna među drevnim

čarobnjacima,   ali   zahvaljujući  znaku   koji   mu   se   ukazao, shvatio je kako je došlo vreme da se ova stvar obelodani.

Znak je bila fotografija koju je načinio njegov prijatelj Toni, hrišćanski budista. Na njoj se pojavila jasna i amorfna figura tamnog i zloslutnog stvora kako lebdi iznad mnoštva vernika sakupljenih među piramidama Teotihuakana16.

“Moja družina i ja smo odlučili da je došlo vreme da vam otkrijemo stvarnu situaciju kao društvenih bića, čak po cenu da izazovemo sve sumnje koje bi ova informacija izazvala u javnosti.”

Čim sam došao do prilike, zamolio sam ga da mi kaže više o letačima, i tada mi je rekao jedno od  najstrašnijih stanovišta don Huanovog sveta: Da smo mi zarobljenici bića koja su došla sa granica univerzuma, i da nas ona upotrebljavaju spontano kao što mi koristimo kokoške.

Objasnio je:

“Deo univerzuma koji nam je dostupan je polje delovanja dve radikalno suprotne vrste svesnosti. Jedna od njih, u koju spadaju biljke i životinje a takođe i ljudska bića je iskričava

svesnost; ona je mlada, izvor energije. Druga vrsta je beskrajno starija i više parazitska svesnost, vlasnik beskrajne količine znanja.”

“U pozadini čoveka i ostalih bića koja naseljavaju ovu zemlju, postoji univerzum nemerljive veličine naseljen neorganskim bićima. Ona su prisutna među nama a ponekad su i vidljiva. Nazivamo ih duhovima ili prikazama; jedna od tih vrsta, koju vidovnjaci opisuju kao ogromne crne, leteće oblike, pristigla je nekada iz dubina kosmosa, i pronašla oazu svesnosti u našem svetu. Oni su se usavršili u tome da nas ‘sisaju’.”

“To je neverovatno!” uzviknuo sam.

1      Engl. Teotihuacan

“Znam, ali to je čista i zastrašujuća istina. Zar se nikad nisi zapitao o ljudskim energetskim i emocionalnim usponima i padovima? To je grabljivac, koji se povremeno ispoljava dok uzima svoj deo svesnosti. Oni nam ostavljaju samo onoliko koliko nam je potrebno da preživimo, a ponekad čak ni toliko.”

“Kako to misliš?”

“Povremeno   uzmu   previše,   i   osoba   postaje   smrtno

bolesna i može čak umreti.”

Nisam mogao poverovati u ono što čujem. “Zar misliš da smo živi pojedeni?” upitao sam. On se nasmejao:

“Pa, oni nas ne jedu doslovno, ono što čine je vibracioni prenos. Svesnost je energija i oni mogu da se priljube uz nas. Po svojoj prirodi oni su uvek gladni, a mi s druge strane izlučujemo svetlost i posledica tog prilepljivanja može biti opisana kao energetska otimačina.”

“Ali zbog čega oni to čine?”

“Zato što je na kosmičkom planu energija najmoćnija valuta, i svi je žele, a mi ljudska bića smo veoma živahna rasa, veoma hranljiva. Svako živo biće se hrani drugim bićima, a ono najmoćnije uvek izlazi kao pobednik. Ko kaže da je čovek

na vrhu lanca ishrane? Takva predstava je mogla doći jedino od ljudskog bića. Za neorganska bića, mi smo plen.”

Prokomentario sam kako mi je neshvatljivo da ta bića koja su čak svesnija od nas mogu biti grabljiva do te granice.

Odvratio je:

“Ali, šta misliš da radiš dok jedeš salatu ili biftek? Ti jedeš život! Tvoja osećajnost je licemerna. Kosmički grabljivci nisu više ili manje okrutni nego što smo mi sami. Kada se jača rasa hrani drugom, slabijom, ona joj pomaže da se razvije.”

“Već sam ti rekao da u univerzumu postoji samo rat. Sukobi među ljudima su odraz onoga što se tamo dešava. Za jednu vrstu, pokušaj konzumacije drugih je normalan; ratnik se ne sekira zbog toga i trudi se da preživi.”

“Na koji način se oni nama hrane?”

“Preko naših osećanja, koja su uglavnom vođena pomoću unutrašnjeg dijaloga. Oni su oblikovali naše društvene okolnosti  na  takav  način  da  mi  stalno  eksplodiramo  na

talasima osećanja, koja bivaju smesta usisana. Najbolje od svega, ti talasi su poput napada na ego; za njih je to izvrstan zalogaj. Takva osećanja su ista bilo gde u univerzumu koji im je poznat i oni su naučili kako da ih svare.”

“Neki od njih se nama hrane zbog naše pohlepe, besa ili straha; drugi više vole prefinjenija osećanja kao što su ljubav ili bliskost. Ali, na kraju krajeva, oni su svi isti. Uglavnom nas napadaju u području glave, srca ili stomaka gde smo uskladištili najsjajniji deo naše energije.”

“Da li oni takođe napadaju i životinje?”

“Ta stvorenja koriste sve što im je dostupno, ali najviše vole organizovanu svesnost. Oni sisaju životinje i biljke u onom delu njihove pažnje koji nije suviše čvrst. Oni čak napadaju druga neorganska bića, ali ona mogu da ih vide i

izbegnu ih, kao što se mi sklanjamo od komaraca. Jedini koji su potpuno u njihovoj zamci su ljudska bića.”

“Kako je moguće da se sve to dešava a da mi to ne shvatamo?”

“Zato što mi nasleđujemo razmenu sa tim bićima skoro kao genetsku okolnost, i to osećamo kao nešto prirodno. Kada se neko rodi, majka ga nudi kao hranu, ne shvatajući šta čini, jer je njen um takođe pod kontrolom. Krstiti dete je poput  potpisivanja  ugovora.  Počeviši  od  toga,  ona  sebe

posvećuje instaliranju prihvatljivih obrazaca ponašanja; ona pripitomljuje dete savlađujući njegovu ratobornu stranu i pretvara ga u krotku ovcu.”

“Kada dečak ima dovoljno energije da odbaci te obmane, ali nedovoljno da stupi na put ratnika, on postaje buntovnik ili socijalno neprilagođen.”

“Prednost letača proizilazi iz razlike među našim nivoima svesti. Oni su veoma moćna i velika bića; ideja da ih možemo nadvladati je jednaka ideji da jedan mrav može savladati nas.”

“Međutim, njihovo prisustvo je mučno i možeš ga izmeriti na  razne  načine.  Na  primer,  kada  nas  podstiču  na  napad

racionalnosti ili sumnjičavosti, ili kada smo u iskušenju da prekršimo sopstvene odluke. Ludaci mogu da ih primete vrlo lako – previše lako, rekao bih – jer fizički osećaju kako ta bića sede na njihovim ramenima, stvarajući paranoju. Samoubistvo je zaštitni znak letača, zato što um letača ima ubilačke potencijale.”

“Rekao si da je u pitanju razmena, ali šta mi dobijamo iz takve otimačine?”

“U zamenu za našu energiju, letači nam daju naš um, naše sklonosti i naš ego. Za njih, mi nismo njihovi robovi već vrsta plaćenih radnika. Oni su podarili te privilegije primitivnoj rasi i dali nam dar razmišljanja koji nas je unapredio; zaista, oni su nas civilizovali. Da nije njih, mi bi se još uvek skrivali po pećinama ili pravili gnezda u vrhovima drveća.”

“Letači nas kontrolišu putem naših tradicija i običaja. Oni

su gospodari religije, kreatori istorije. Mi slušamo njihov glas na radiju i čitamo njihove ideje u novinama. Oni upravljaju svim našim sredstvima informisanja i našim sistemima verovanja. Njihova strategija je veličanstvena. Na primer, bio

jednom jedan pošten čovek koji je govorio o ljubavi i slobodi; oni su to pretvorili u samosažaljenje i poltronstvo. Oni to svima čine, čak i nagualima. Zbog tog razloga, rad čarobnjaka je usamljenički.”

“Tokom milenijuma, letači su kovali planove da nas kolektivizuju. Bilo je vreme kada su postali toliko bezobrazni da su se čak javno pokazivali i ljudi su načinili njihove prikaze u kamenu. To su bila mračna vremena; oni su bili svugde. Ali

sada je njihova strategija postala toliko inteligentna da mi čak ni ne znamo da oni postoje. U prošlosti su nas zgrabili pomoću naše lakovernosti a danas to čine preko našeg materijalizma. Oni su odgovorni za sklonost savremenog čoveka da ne razmišlja o sebi; razmotri samo koliko neko može da istrpi tišinu!”

“Zašto je došlo do promene u njihovoj strategiji?”

“Zato što su oni u sadašnje vreme pod velikim rizikom.

Čovečanstvo je u vrlo brzom i stalnom kontaktu i informacije

su   svima dostupne. Zato moraju da nam pune glave, bombardujući nas danju i noću svim vrstama sugestija inače će se pojaviti neko ko će shvatiti šta se događa i upozoriti ostale.”

“Šta bi se desilo ako bi smo postali sposobni da oteramo ta bića?”

“Za nedelju dana, povratili bi smo našu vitalnost i ponovo

bi smo zablistali. Ali, kao obična ljudska bića, ne možemo razmišljati o toj mogućnosti, zato što bi ona zahtevala da se okrenemo protiv svega što je socijalno prihvatljivo. Na sreću,

čarobnjaci imaju jedno oružje: Disciplinu.”

“Susret sa neorganskim bićima se dešava postepeno. Na početku, mi ih ne primećujemo. Ali učenik počinje da ih viđa u  snovima  a  onda  i  kada  je  budan  –  nešto  što  ga  može

izludeti, ako ne nauči kako da postupa kao ratnik. Kada to jednom shvati, onda može da im se suprostavi.”

“Čarobnjaci manipulišu stranim umom, pretvarajući se u lovce na energiju. Iz tog razloga smo moja družina i ja sastavili vežbe Tenzegriteta za mase. One imaju moć da nas oslobode od uma letača.”

“U tom smislu, čarobnjaci su pobunjenici. Oni koriste podsticaj koji su dobili i kažu svojim tamničarima: ‘Hvala na

svemu, vidimo se kasnije! Sporazum koji ste sačinili, napravili ste s mojim precima a ne sa mnom.’ Kada rekapituliraju svoj život, oni doslovce otimaju hranu iz letačkih usta. To je kao kada odete u prodavnicu i vratite robu prodavcu, zahtevajući nazad svoj novac. Neorganskim bićima se to ne sviđa, ali ne mogu ništa da učine povodom toga.”

“Naša prednost je u tome da nismo neophodni, ima puno hrane unaokolo! Stanje totalne budnosti, koje nije ništa drugo do disciplina, stvara takve uslove u našoj pažnji tako da

više nismo ukusni za ta bića. Tada oni odlaze i ostavljaju nas na miru.”

Gubljenje uma

U drugom razgovoru, Karlos  je rekao da  je naš razum nusproizvod stranog uma i da mu ne trebamo verovati. Za nekoga sa mojim mentalnim sklopom, to je nešto veoma teško prihvatljivo. Kada sam ga upitao o tome, on je objasnio da čarobnjaci ne odbacuju sposobnost razuma da donosi zaključke, već način na koji je nametnut u našem životu kao da je on jedina mogućnost.

“Razumnost čini da se osećamo kao čvrst komad tako da počinjemo poklanjati najveću važnost konceptima kao što je ‘stvarnost’. Kada se suočimo sa neobičnim situacijama, poput onih koje pogađaju čarobnjaka, mi kažemo sebi: ‘To je nerazumljivo’, i čini se da smo rekli sve što treba reći.”

“Svet našeg uma je tiranski ali lomljiv. Posle više godina neprestane upotrebe, ego postaje toliko težak da ga samo ‘zdrav razum’17 može ublažiti kako bi se moglo nastaviti dalje.”

“Ratnik se bori da sruši opis sveta koji je usađen u njega tako što oslobađa prostor za nove stvari. Njegov rat je protiv ega. Radi toga, on se trudi da bude stalno svestan svojih potencijala. Pošto sadržaj opažanja zavisi od položaja skupne tačke, ratnik pokušava svim svojim snagama da olabavi učvršćenost te tačke. Umesto da stvara kult od svojih spekulacija, on posvećuje pažnju izvesnim premisama puta čarobnjaka.”

“Te premise kažu da, na prvom mestu, samo visok nivo energije može nekome omogućiti da na pravi način rukuje svetom. Na drugom mestu, racionalnost je posledica učvršćenosti skupne tačke u položaju razuma a ta tačka se pomera kada postignemo unutrašnju tišinu. Treće, u našem svetlosnom polju postoje drugi položaji i svaki je pragmatičan kao i racionalnost. Četvrto, kada dostignemo tačku koja uključuje razum podjednako kao i njegov blizanački centar, tiho (nemo) znanje, koncepti poput istine i laži prestaju da funkcionišu i tada postaje kristalno jasno da je prava ljudska dilema imati ili nemati energiju.”

“Čarobnjaci razmišljaju na drugačiji način nego obični ljudi. Za njih, usidriti pažnju je ludost a učiniti je fluidnom je

2      Engl. common sense

zdrav razum18. Učvršćivanje skupne tačke u neuobičajenim područjima oni nazivaju ‘viđenje’. Ostati promišljen je imperativ, ali oni su otkrili da racionalnost nije uvek promišljena. Ostati promišljen je voljni čin, dok biti racionalan znači samo učvrstiti našu pažnju na područje kolektivne saglasnosti.”

“Da li su onda čarobnjaci protiv razuma?”

“Već  sam  ti  rekao:  Oni  su  protiv  njegove  tiranije.  Oni

znaju da nas centar razuma može odvesti vrlo daleko. Apsolutni razum je nemilosrdan, on ne staje na pola puta; zato se ljudi plaše od njega. Kada smo sposobni da se žestoko usredsredimo na njega, on stvara obavezu da se bude besprekoran, jer ne biti besprekoran nije razumno. Besprekorno raditi stvari znači činiti sve što je čoveku moguće i još malo više od toga. Dakle, razum te takođe dovodi do pokretanja skupne tačke.”

“Da bi postupao po pravilima puta ratnika, potrebna ti je

jasnoća cilja, hrabrost da se baciš na zadatak i nepokolebljiva namera. Ako pogledaš oko sebe, videćeš da ‘razumni’ ljudi, u stvari, nisu smešteni u tom centru već na njegovoj periferiji.”

“Zašto?”

“Zbog  manjka  energije.  Njihove  rupe  ih  sprečavaju  da

imaju bilo kakvu objektivnost. Njihova pažnja uvek luta i zbog toga je njihovo opažanje pomešano, nejasno. Oni se kreću poput broda bez kormilara usred morske struje, prepušteni na milost i nemilost svojim osećanjima i bez jasnog pogleda na dve obale – obalu čistog razumevanja s jedne strane i obalu apstraktnog sa druge.”

“Ono  što  je  potrebno  savremenom  ratniku  je  situacija stalnog energetskog priliva, kako bi njegova pažnja mogla da

3      Engl. common sense

struji između razuma i tihog (nemog) znanja. Kada se kreće na taj način, on je promišljeniji nego ikada do tada, pa ipak on nije racionalno biće. Sa koje god pozicije da nastupa, uvek će gledati      suprotnu stranu tako da njegova vizija postiže perspektivu i dubinu. Čarobnjaci tu situaciju opisuju kao ‘biti dvostruk’ ili ‘gubljenje uma’.”

“Mi možemo doći do tihog znanja na potpuno isti način na  koji  su  nas  naši  učitelji  učili  da  dođemo  do  razuma:

pomoću indukcije. To je kao držati pod kontrolom obe strane mosta. Sa jedne strane, možete videti razum kao mrežu saglasnosti, koja pretvara kolektivna tumačenja u zdrav razum pomoću carine zabrinutosti. S druge strane, možete osetiti tiho znanje kao jednu nedokučivu, stvaralačku tamu koja se prostire iza kapije ne‐žaljenja19. Kada su prošli kroz ovu kapiju, drevni čarobnjaci su  došli do izvora čistog razumevanja.”

“Biti dvostruk znači uspostaviti vezu sa samim sobom, strujati između dve tačke. To je nešto praktično neopisivo, ali učenik će to iskusiti čim stekne dovoljno energije. Počevši od toga, on će naučiti kako da postupa sa razumom kao slobodno biće, niti sa poniznošću niti sa prezirom. On je tada dostigao ono što je don Huan nazvao ‘intenzitet’ a to je sposobnost da se informacije uskladište kao opažajni blokovi.”

4      Engl. non‐pity: bez žaljenja, lišenost osećanja sažaljenja. Ova fraza je u većini dosadašnjih prevoda prevođena kao “nemilosrdnost” što potpuno menja i iskrivljuje smisao onoga o čemu Kastaneda i don Huan govore. Problem je u tome što se u našem jeziku ‐ i većini ostalih ‐ reč “nemilosrdnost” neizbežno povezuje sa okrutnošću i zverstvom, a ovde nije o tome reč. U jednoj od Kastanedinih knjiga (“Moć Tišine”), don Huan kaže da “…nedostatak žaljenja ne znači takvu idiotsku stvar kao što je nedostatak ljudske topline i dobrote.” Ova plemenita osećanja postoje i dalje ali ne postoji sažaljenje koje je u stvari odraz slabosti i kukavičluka, – prim. prev.

Otkrio sam da je koncept “intenziteta” potpuno nejasan. Zamolio sam ga da ga dodatno razjasni.

Odgovorio je da je opažanje sastavljeno od sadržaja i intenziteta20. Ekstremne situacije, poput oštre svesnosti o opasnosti, blizine smrti ili efekata koji izazivaju biljke moći, stvaraju veliki intenzitet. Čarobnjaci uče kako da uskladište ta iskustva u kretanju skupne tačke.

Dodao je da put znanja propisuje promenu vrednosti preko kojih shvatamo naše društvene odnose kao vrsta, što odvlači našu energiju izvan svakodnevnog života usmeravajući je na situacije koje zahtevaju tako intenzivan način življenja.

“Tu se radi o povratku čoveka ka čudu, ka moći, ka onome o čemu sanjari; o njegovom ponovnom povezivanju sa čuđenjem i sa sposobnošću da stvara. Takav raskid je jedina stvar koja može osloboditi našu svetlost od naše opažajne jednoličnosti.”

Pokretanje skupne tačke

Drugom prilikom, dok je razgovarao sa malom grupom prijatelja, Karlos je objasnio kako je drugi efekat pomeranja skupne tačke da stvari poprimaju nove oblike, jasnoća ispoljavanja otvara put ka dubljoj i većoj jasnoći kada živa bića uzimaju oblik čudesnih, okruglih polja svetlosti. Rekao je da je svetlosna konfiguracija čoveka ili žene prikaz njihove

5      Žestine, prim.prev.

egzistencije. Vidovnjaci zagledaju svaki detalj i na taj način određuju da li je osoba spremna za podučavanje ili nije.

“Većina ljudi loše postupa sa svojim tonalom; kao posledica, njihova vlakna se spuštaju  kao nabori na  staroj zavesi. Ta ‘premorena’ vlakna služe kao vrsta lepka koji blokira prirodan protok energije. Don Huan ih je nazivao ‘zvona tonala’ jer imaju takav oblik; ona su mračna i odaju utisak velike težine. Kada se kreću, ta polja klize ili skakuću kao da nešto vuku, ili kako kada je neko obukao svečano odelo koje mu je preveliko.

“S druge strane, kod ratnika su ti nabori zategnuti. Njihove čahure su skoro loptaste i prepune su živahnosti; niži

deo je zbijen poput čvrste gumene lopte i odskače odvajajući se od tla. Kada se kreću, ove kugle ne klize lagano već više vole da sa uživanjem skaču i ponekad odlutaju na veliku daljinu. Don Huan ih je nazivao baš tako ‐ ‘skakači’ i govorio da je zadovoljstvo nabasati na jednog od njih na ulici.”

“Ali, samo su vidovnjaci sposobni da preprave svoju svetlost na takav način tako da se ona može potpuno odvojiti od zemlje i leteti. Neki su sposobni da sruše svoje granice, što se primećuje kao da su ti ratnici iskidali opnu koja zarobljava njihovu energiju, i tada se pokazuje blistavo središnje jezgro. Oni su čarobnjaci putnici, i više ne zavise od svog fizičkog tela da bi mogli da deluju i budu svesni.”

“Zadatak učenika je da ponovo centrira svoje energetsko telo, pomoću besprekornog delanja i sile koja vodi do pomeranja skupne tačke. Iznad svega, oni moraju da ostvare

pokretljivost svoje energije, čineći je da struji na prirodan način i njegova vlakna se rastežu i počinju da sijaju u nijansi ćilibara.”

“Opažanje je smešteno u tački žestokog svetljenja koje je obično fiksirano unutar vrlo specifične oblasti koju čarobnjaci zovu ‘ljudski pojas’. Ta tačka usklađuje zračenja koje primamo spolja sa onima koja se nalaze unutar našeg svetlećeg polja, slično načinu na koji antena skuplja radio talase i pretvara ih u zvuk.”

Na naše iznenađenje, uveravao nas je da je viđenje te tačke relativno jednostavna stvar, koja se uglavnom događa

na ranom stadijumu puta.

“Dovoljno je sugerirati je na odgovarajući način. Učenik nikad neće reći: ‘Ja sam beskorisan, ne vidim ništa’, već suprotno:  ‘Mogu  da  je  vidim…  da  evo  je!’  Ako  stalno

ponavljamo tu nameru, skupna tačka će pre ili kasnije ući u naše polje opažanja i to je prvi korak ka njenom svesnom pokretanju.”

Jedan iz grupe ga je upitao kako možemo da posmatramo svoju sopstvenu percepciju.

Objasnio je da pošto ne postoji način da opazimo bilo šta što nije prošlo kroz skupnu tačku, jedini način razumevanja ove stvari je da se kaže kako tačka opaža samu sebe. Sve što vidimo je rezultat njenih operacija. Radi toga, mi imamo osećaj gorućeg plamena kada se naša zračenja spoje sa onima spolja. Rekao je da podjednako možemo opisati taj fenomen u terminima zvuka, ili kao električno pražnjenje koje označava spoj.”

“Važna stvar je da se lično u to uverimo, zato što će vas to odvesti iznad uma, to će vas ispuniti nemim znanjem. Istinski

čin viđenja stvara udar koji potresa učvršćenost skupne tačke.”

Nastavio je govoreći da je iskusan čarobnjak sposoban da premesti svoju pažnju veoma daleko od ljudskog pojasa. To značajno uvećava opseg njegovog opažanja.

“Neki odlaze na put do carstva neorganskih bića; taj spoj je veoma koristan za njihovu energiju i putnik se vraća kući preporođen. Drugi naginju ka odlasku u donju oblast, u oblast zveri, najgrozniji kutak svesnosti. Za ljudska bića, to je opasno mesto, zato što dugotrajni ostanak tamo može dovesti do fizičkih povreda.”

Upitali su ga šta biva sa ličnošću dok se skupna tačka pomera u donju oblast.

Odgovorio je:

“Čini se da smatrate kako se skupna tačka uklapa u vaš inventar razumljivih stvari, ali nije tako. Nemojte da je posmatrate kao čvrst objekat ili kao još jedan deo vašeg tela. Mi nemamo skupnu tačku, mi smo skupna tačka!”

“Dok je ratnik zarobljen unutar granica ljudskog oblika, najudaljenije mesto na koje može da prebaci svoju skupnu tačku je oblast interpretativnog vakuuma, koji novi čarobnjaci zovu “limbo”21. To je stvarno mesto na granici drugog sveta, prelazna oblast na periferiji druge pažnje.”

“Ova pomeranja akumuliraju i služe da zgusnu našu ličnu moć, sve dok se ne iskristališu u vrstu svetlećih obrazaca koje je don Huan zvao ‘položaji sanjanja’. Pomoću istraživanja ovih položaja, lično iskustvo čarobnjaka se proširuje izvan ljudske oblasti i postaje praktično neograničeno.”

“Pokretanje   skupne   tačke   nije   izazvano  jednostavnim

interesovanjem da se pristupi čudesnim vizijama, već je iznad svega vođeno činjenicom da svako kontrolisano premeštanje oslobađa  ogromne  količine  energije.  U  idealnom  slučaju,

6      Čistilište

ratnik upotrebljava nepokolebljivu nameru i osvetljava svoja energetska polja dok ne postane eksplozija svetlosti i nikada se više ne vraća svom obliku. To je veliki izazov, ujudinjenje naše svesnosti sa beskrajem."