4

Don Huan je retko otvoreno govorio o Meskali- tu. Kad god sam ga za to pitao, nije hteo da govori, ali uvek je rekao dovoljno da bi stvorio utisak o Meskalitu, utisak koji je uvek bio antropomorfan.2 Meskalito je muško, ne samo zato što mu je gramatičko pravilo dodelilo muški rod nego i zbog njegovih stalnih osobina po kojima je zaštitnik i učitelj. Don Huan je potvrđivao te osobine u raznim oblicima kad god smo razgovarali.

Nedelja,  24.  decembar  1961.

„Tatula nije nikad nikoga zaštitila. Ona služi samo zato da ti da moć. Meskalito je, međutim, blag kao malo dete."

„Ali rekao si da je Meskalito ponekad užasan."

„Razume se, užasan je, ali kad ga upoznaš, blag je i dobar."

„Kako pokazuje tu svoju dobrotu?"

„On je zaštitnik i učitelj."

„Kako on štiti?"

„Možeš ga stalno nositi sa sobom i on će te čuvati od zla."

„Kako ga možeš stalno nositi uza se?"

2 Kao da se govori o božanstvu u čovekovom liku.  — Prim. prev.

,,U kesici, na kanapu, koju ćeš nositi pod miškom ili oko vrata."

„Nosiš li ga  ti uza se?"

„Ne, jer ja  imam saveznika.  Ali drugi ga  nose."

„Čemu te on uči?"

„Uči  te  da  živiš kako  treba."

„Kako te uči?"

„Pokazuje ti štošta, i kaže ti šta je šta (enzena Ias cosas y te dice lo que son)."

„Kako?"

„To ćeš sam  morati  da  vidiš."

Utorak, 30. januar 1962.

„Šta vidiš kad te Meskalito povede, don Huane?"

„Ono što  nije za običan razgovor. To ti ne mogu reći."

„Da li bi  ti se nešto desilo  kad bi mi rekao?"

„Meskalito  je  zaštitnik,  dobar,  blag zaštitnik,  ali

to ne znači da možeš da mu se podsmevaš. Zato što

je dobar zaštitnik on može da bude užasan s onima

koje ne voli."

„Ne nameravam da mu se podsmevam. Želim samo da znam šta on  ljudima pokazuje ili na kakve ih postupke navodi. Ja sam ti opisao sve što mi je Meskalito  pokazao,  don  Huane."

,,S tobom je drukčije, možda zato što ga još ne poznaješ. Moraš se naučiti da upoznaš njegovo ponašanje isto onako kao što se dete uči da hoda."

„Koliko  još  treba  da  učim?"

„Sve  dok  ga  ne  počneš  shvatati."

,,A  onda?"

„Onda   ćeš   i   sam   razumeti.   Nećeš  više   ništa

morati da  mi  govoriš."

„Možeš li mi bar reći kuda te Meskalito vodi?"

„Ne  mogu  o  tome  da  govorim."

„Želim samo da znam postoji li neki drugi svet u koji  on  ljude  vodi."

„Postoji."

„Je li to nebo?" (Španski se nebo kaže cielo, ali

to takođe znači „nebo".)

„On  te  vodi  kroz  nebo  (cielo)."

„Mislim — je li to ono nebo (cielo) gde je Bog?"

„Sad  si glup.  Ja ne  znam  gde  je  Bog."

„Je  li Meskalito Bog — jedini  Bog? Ili je  jedan

od  bogova?"

„On je  samo  zaštitnik  i  učitelj.  On  je  moć."

„Je li on moć koja se nalazi u nama samima?"

„Nije. Meskalito nema s nama nikakve veze. On

je  izvan  nas."

„Onda svako ko uzme Meskalito mora da ga vidi

u istom obliku?"

„Ne,  ne  svako.  On  nije  isti  za  svakoga."

Četvrtak, 12. april 1962.

„Zašto mi ne kažeš nešto više o Meskalitu, don Huane?"

„Nema tu šta da se kaže."

„Mora da postoje hiljade stvari koje bi trebalo da

znam pre nego što se ponovo s njim sretnem."

„Ne.  Možda nema ništa što bi trebalo da znaš. Kao što sam ti već rekao, on nije isti za sve."

„Znam,  ali  ipak  bih  voleo  da  čujem  šta  drugi misle o njemu."

„Mišljenje  onih  koji  o  njemu  rado  govore  ne vredi mnogo. Videćeš. Verovatno ćeš do izvesnog trenutka govoriti o njemu, ali posle toga nećeš više nikada."

„Možeš li mi pričati  o  svojim  prvim iskustvima s njim?"

„Čemu to?"

„Tako  ću  znati  kako  treba  da  se  ponašam  s Meskalitom."

„Ti već znaš više od  mene.  Igrao si se, zaista, s njim.  Jednog  dana  ćeš  videti  kako  je  zaštitnik  bio

dobar prema tebi. U tom prvom susretu rekao ti je, siguran sam,     mnogo štošta, ali ti si bio gluv i slep."

Subota, 14. april 1962.

„Može li Meskalito da ti se pokaže u bilo kom obličju?"

„Može, u bilo kom."

„Koji su onda najčešći oblici u kojima se poja­ vljuje?"

„Nema nikakvih uobičajenih oblika."

„Hoćeš da kažeš, don Huane, da se on pojavljuje u bilo kom obliku čak i onima koji ga dobro poznaju?"

„Ne. Pojavljuje se  u raznim  oblicima onima koji ga samo malo poznaju, ali za one koji  ga  dobro znaju  uvek  je  isti."

„Kako  je  isti?"

„Pojavljuje im se  nekad  kao  čovek, sličan nama, ili  kao  svetlost."

,,Da li Meskalito ikada menja svoj stalni oblik onima koji ga dobro poznaju?"

„Ne, koliko znam."

Petak,  6.  jul  1962.

Don Huan i ja smo pošli na put kasno popodne u subotu 23. juna. Rekao je da idemo  da tražimo honguitos (gljive) u državi Čiuaua (Chihuahua). Rekao je da će to biti dugo, naporno putovanje. Bio je u pravu. Stigli smo u rudarski gradić u severnoj Čiuaui u 10 časova uveče u sredu 27. juna. Išli smo peške od mesta u predgrađu gde sam parkirao kola do kuće njegovih prijatelja, jednog Indijanca iz plemena Tarahumara i njegove žene. Tu smo pre­ noćili.

Sutradan nas je domaćin probudio  oko  5. Doneo nam je ovsenu kašu i pasulj. Sedeo je i razgovarao s don Huanom dok smo doručkovali, ali ništa nije rekao o našem putu.

Posle doručka napunio mi je čuturu vodom i u ranac mi stavio dve slatke žemičke. Don Huan mi je dodao čuturu, namestio ranac s  konopcem preko ramena, zahvalio domaćinu na ljubaznosti i, okre- nuvši se prema meni, rekao: „Vreme je da po­ đemo."

Išli smo po prilici jednu milju seoskim putem. Onda smo udarili preko polja i za 2 sata obreli smo se u podnožju brda južno od grada. Peli smo se blagim padinama idući u pravcu jugozapada. Kad smo stigli do strmijih strana, don Huan promeni pravac i sad smo po jednoj visoravni išli ka istoku. Don Huan je uprkos poodmaklim godinama tako neverovatno brzo hodao da sam ja oko podne bio potpuno iznuren. Seli smo i on otvori torbicu s hlebom.

„Možeš pojesti sve, ako hoćeš", reče.

,,A ti?"

„Nisam gladan, a ova hrana nam neće posle biti

potrebna."

Bio sam veoma umoran i gladan pa sam prihvatio njegovu ponudu. Pomislih da je ovo podesno vreme da porazgovaramo o cilju našeg puta i upitah ga sasvim nemarno: „Misliš li da ćemo ovde dugo ostati?"

„Došli smo ovamo da sakupimo malo Meskalita. Ostaćemo do sutra."

„Gde je Meskalito?"

„Svuda oko nas."

Kaktusi raznih vrsta rasli su i bili mnogobrojni u celom tom kraju, ali ja nisam mogao da raspoznam koji je  od njih pejotl.

Pošli smo opet dalje i oko 3 sata posle podne do- speli smo u jednu dugu, usku dolinu između strmih brda. Bio sam neobično uzbuđen pri pomisli da ću na-

ći pejotl koji još nikad nisam video u njegovoj priro­ dnoj sredini. Ušli smo u dolinu i prešli oko 4 sto­ tine stopa kad iznenada ugledah 3 biljke koje su nesumnjivo bile pejotl. Bile su u bokoru, nekoliko palaca iznad zemlje, tu preda mnom, levo od staze. Ličile su na okrugle, sočne zelene ruže. Potrčao sam prema njima, pokazujući ih don Huanu.

Nije se osvrtao na mene i namerno mi je u prolazu okrenuo leđa. Znao sam da sam pogrešio i ostatak popodneva smo ćutke išli dalje, krećući se lagano po ravnom tlu doline pokrivenom malim, oštrim kamenjem. Prolazili smo između kaktusa, uznemirujući gomile guštera i ponekad i neku usamljenu pticu. I prošao sam pored desetina i desetina biljki pejotla ne rekavši ni reči.

U 6  časova stigli smo do podnožja planina koje su se nalazile na drugom kraju doline. Popeli smo se na jedan greben. Don Huan spusti svoju vreću i sede.

Ja sam opet bio gladan, ali hrane više nismo imali; predložih mu da naberemo Meskalito pa da se vratimo u grad. To mu, izgleda, nije bilo po volji i on samo kao da cmoknu ustima. Reče da ćemo tu prenoćiti.

Sedeli smo mirno. Levo se dizao zid od stene, a desno je bila dolina koju smo upravo prešli. Pružala se dosta daleko i izgledala je šira nego što sam mislio, i ne tako ravna. Posmatrajući je s mesta na kome sam sedeo, video sam da je puna brdašca i malih  uzvišenja.

„Sutra ćemo poći nazad", reče don Huan ne gledajući   me,   i   pokazujući  pri   tom   na  dolinu.

„Vraćaćemo se lagano i braćemo ga kad budemo prolazili poljem. To jest, braćemo ga samo onda kad nam bude na putu. On će nas naći, a ne mi njega. On će nas naći — ako to bude želeo."

Don Huan se naslonio na stenu i, glave okrenute na svoju stranu, produžio da govori kao da je još neko tu pored mene. „Samo još jedno. Samo ga ja

mogu brati. Ti ćeš možda nositi torbu, ili ćeš ići preda mnom — to još ne znam. Ali sutra nećeš u njega upirati prstom kao danas!"

„Žao mi je, izvini, don Huane."

„U redu. Nisi znao."

„Je li te tvoj dobrotvor naučio sve to o Meska- litu?"

„Ne! Niko me o njemu nije učio. Sam zaštitnik bio je moj učitelj."

„Znači Meskalito je kao osoba s kojom se može razgovarati?"

„Ne, nije."

„Pa kako te on onda uči?"

Ćutao je neko vreme.

„Sećaš se onoga kad si se s njim igrao? Razumeo

si šta to znači, je li?"

„Jesam!"

„On nas na taj način poučava. To onda nisi znao,

ali da si obratio pažnju na njega, on bi ti govorio."

„Kada?"

„Kad  si  ga  prvi  put  video."

Izgleda da ga je  nerviralo  moje  zapitkivanje. Rekao sam mu da moram da mu postavljam sva ta pitanja  zato  što  želim  da  saznam  sve  što  mogu.

„Ne pitaj mene!" Zlobno se nasmešio. „Pitaj njega. Sledeći put kad ga vidiš, pitaj ga za sve što želiš da znaš."

„Onda Meskalito jeste kao neko s kim se može razgovarati..."

Nije mi dopustio da dovršim. Okrenuo se, uzeo čuturu, sišao s ivice grebena i nestao iza stene. Nisam želeo sam tu da ostanem pa sam pošao za njim, iako me on nije zvao.  Prešli smo  po prilici 500 stopa do jednog potočića. Tu je oprao lice i napunio čuturu. Ispirao je usta vodom, ali nije pio. Ja zahvatih vode u ruke i počeh da je pijem, ali me on zaustavi i reče da ne treba da pijem.

Dao mi je čuturu i pošao opet ka grebenu. Kad smo  stigli,  ponovo  smo  seli licem okrenuti prema

dolini, a leđima naslonjeni na stenu. Upitah možemo li da zapalimo vatru. Reagovao je kao da je nezamislivo pitati tako nešto. Rekao je  da smo  te noći Meskalitovi gosti i da on neće dopustiti da nam bude  hladno.

Već je bio suton. Don Huan izvuče 2 tanka, pamučna ćebenceta iz torbe, baci mi jedno u krilo, pa sede prekrštenih nogu s drugim ćebetom preba­ čenim preko ramena. Dolina ispod nas bila je tamna, i obrisi su joj se već nejasno ocrtavali u večernjoj  izmaglici.

Don Huan je nepomično sedeo licem prema polju pejotla. Vetar mi je stalno duvao u lice.

„Suton je pukotina između svetova", reče tiho ne okrećući se prema meni.

Ne upitah ga šta je tim hteo da kaže. Oči su mi bile umorne. Odjednom me obuze neki zanos; osetih čudnu,  neodoljivu želju da zaplačem!

Legao sam potrbuške; kamen poda mnom bio je tvrd i neudoban, tako da sam svakih nekoliko minuta morao da menjam položaj. Najzad sam se uspravio i seo, prekrstivši noge, i ogrnuo se ćebe­ tom. Taj mi je položaj, začudo, veoma prijao i ja zaspah.

Kad sam se probudio, čuo sam da mi don Huan nešto govori. Bilo je veoma mračno. Nisam mogao dobro da ga vidim. Nisam razumeo šta mi govori, ali pošao sam za njim kad je krenuo s grebena. Kretali smo se oprezno, bar ja jesam, zbog pomrčine. Zastali smo  u podnožju stenovite planine. Don Huan sede i dade mi znak da i ja sednem levo od njega. Otkopča košulju, izvadi kožnu torbicu, odve- za je i stavi preda se. U njoj je bilo mnogo osušenih pupoljaka  pejotla.

Posle duže pauze on uze jedan od tih pupoljaka. Držao ga je u desnoj ruci, i nekoliko puta ga protrljao između palca i kažiprsta tiho pevajući pri tom. Odjednom mu se ote gromoglasan krik.

„Ahaaaaj!"

To je bilo nestvarno, neočekivano. Užasno me uplašilo. Nazirao sam ga i nejasno video kako je stavio pupoljak pejotla u usta i počeo da žvaće. Odmah zatim uze ćelu torbu, nagnu se ka meni i reče mi šapatom da uzmem torbu, izaberem jedan Meskalito, da opet vratim torbu pred nas, i da onda činim tačno sve što i on bude činio.

Izabrah jedan pupoljak pejotla i protrljah ga kao što je on učinio. On je za to vreme pevao, njišući se napred i nazad. Pokušao sam nekoliko puta da stavim pupoljak u usta, ali bilo mi je neprijatno da kriknem. Onda, kao u snu, iz mene se izvi neverova- tan krik: Ahaaaaj! Za trenutak pomislih da je to bio neko drugi. Opet u stomaku osetih dejstvo nervnog šoka. Padao sam unazad. Gubio sam svest. Stavih pupoljak pejotla u usta i počeh da ga žvačem. Posle nekog vremena don Huan uze još jedan pupoljak iz torbe. Laknulo mi je kad sam video da ga je stavio u usta pošto je nešto kratko otpevao. Dodao mi je torbu, i ja je opet vratih pred nas pošto sam uzeo jedan pupoljak. Ovaj krug se ponovio 5 puta pre nego što sam osetio žeđ. Uzeh čuturu da pijem vode, ali don Huan mi reče da samo isperem usta, a da ne pijem, jer bih tad povraćao.

Mućkao sam vodu u ustima nekoliko puta. U jednom trenutku bio sam u velikom iskušenju da pijem, i ja progutah malo vode. Stomak poče odmah da mi se grči. Očekivao sam da ću bez muke i napora izbaciti tečnost iz usta, kao što je bilo kad sam prvi put uzeo pejotl, ali, na moje iznenađenje, osećao sam se kao obično kad povraćam. Ali, to nije potrajalo dugo.

Don Huan uze još jedan pupoljak i pruži mi torbu, i taj se krug ponavljao sve dok nisam sažvakao četrnaest pupoljaka. Tada sam već prestao da osećam žeđ, hladnoću i nelagodnost koje sam osetio na početku. Umesto toga bilo mi je neobično toplo i bio sam uzbuđen. Uzeh čuturu da osvežim usta, ali ona je bila prazna.

„Možemo li da odemo do potoka, don Huane?" Zvuk  mog  glasa  nije  izlazio  napolje,  nego  je udario u moje nepce, vratio mi se u grlo i odjekivao tu između njih. Taj odjek bio je tih i muzikalan, i meni se činilo da ima krila koja mi lepršaju u grlu. Njegov dodir  bio je umirujući. Pratio sam njegove pokrete  dok  je  išao  tamo-amo  sve  dok  se  nije

izgubio.

Ponovih  pitanje.  Glas  mi  je  zvučao  kao  da

govorim u nekoj zasvođenoj prostoriji.

Don  Huan  mi  ne  odgovori.  Ustadoh  i  pođoh

prema potoku. Pogledah u njega da vidim ide li za

mnom,  ali  on  kao  da  je  nešto  pažljivo  osluškivao.

On mi rukom zapovednički dade znak da ćutim.

„Abuhtol  je  već ovde!"  reče.

Tu reč nisam nikad ranije čuo, i pomislih da ga

upitam  za  nju  kad  čuh  neki  šum  koji je ličio  na

udaranje u mojim ušima. Zvuk se pojačavao sve više

i  više  dok   nije   ličio   na  vibracije  neke  ogromne

čegrtaljke. To se čulo samo za  trenutak i onda se

postepeno  gubilo  sve  dok  se  nije  sasvim  utišalo.

Snaga  i  intenzitet  zvuka  bili  su  veoma  zastrašujući.

Drhtao  sam   toliko  da  sam  se   jedva  držao  na

nogama, a ipak sam bio potpuno priseban. Ako sam

pre nekoliko  minuta bio sanjiv, to osećanje sad je

potpuno iščezlo  i  umesto njega je nastupilo stanje

krajnje lucidnosti. Onaj šum me podsetio na jedan

film iz oblasti naučne fantastike u kome je džinovska

pčela  zujala,   mašući  krilima,  dok  je  izlazila  iz

predela  atomske  radijacije.  Nasmejao sam se  kad

sam se toga setio.  Videh kako se don Huan opet

naslanja na stenu opuštajući se.  Iznenada mi pred

oči   opet   iskrsnu   slika   džinovske   pčele.   Bila   je

stvarnija od same pomisli. Stajala je sama okružena

neobično  jasnom  svetlošću.  Sve  drugo  je  iščezlo  iz

moje  svesti.  To  stanje  mentalne  jasnoće,  koje do

tada još nikad nisam doživeo, ispuni me za trenutak

užasom.

Počeh da se znojim. Nagnuh se ka don Huanu da

mu kažem kako se bojim. Lice mu je bilo sasvim blizu moga. Gledao je u mene, ali njegove oči bile su oči pčele. Ličile su na okrugla stakla koja su u pomrčini imala neku svoju svetlost. Usne su mu bile isturene   i   iz   njih   je   dopirao   klopotav   zvuk-.

„Pih—tah—pih—tah—pih—tah." Odskočih una­ zad, grunuvši gotovo svom snagom u stenu. Beskraj­ no dugo, kako mi se učinilo, ispunjavao me nepod­ nošljiv strah. Dahtao sam i cvileo. Znoj mi se sledio na koži, stvorivši tako neprijatnu  ukočenost.  Onda čuh don Huanov glas koji mi je govorio:  „Ustaj! Kreći se! Ustaj!"

Ona slika nestade i ja opet ugledah njegovo poznato lice.

„Doneću vode", rekoh posle još jedne beskrajne pauze. Glas mi je bio napuknut. S mukom sam artikulisao reči. Don Huan se složi klimnuvši gla­ vom. Dok sam se udaljavao od njega, shvatio sam da se moj strah izgubio isto onako brzo i tajanstveno kako je i došao.

Prilazeći potoku primetih da mogu da vidim sve na svom putu. Setih se da sam maločas jasno video don Huana, dok sam ranije jedva razaznavao obrise njegovog tela. Zastadoh i pogledah u daljinu; mogao sam da vidim sve i na drugom kraju doline. Neko veliko kamenje na drugoj strani sasvim se jasno videlo. Pomislih da to mora da je već zora, ali pade mi na um i to da sam, možda, izgubio račun o vremenu.  Pogledah  u  časovnik.  Bilo  je  10  do 12!     Pogledah ponovo da vidim da li časovnik radi. Nije moglo biti podne: to je morala biti ponoć! Nameravao sam da otrčim do vode pa da se vratim tamo na stene, ali ugledah don Huana gde silazi, pa ga sačekah. Rekoh mu da mogu da vidim u mraku.

Zurio je u mene dugo bez reči; ako je govorio, možda ga nisam čuo, jer sam bio usredsređen na svoju novu, jedinstvenu sposobnost da vidim u mraku. Mogao sam da razaznam i najsitnije kamen­ čiće u pesku.  Na trenutke  je sve bilo jasno da je

izgledalo kao da je zora ili suton. Onda bi se sve zamračilo, a zatim bi opet bilo svetlo. Ubrzo shvatih da svetlost odgovara dijastolama mog srca, a tama sistolama. Svet je od svetlog postajao taman,  pa onda opet svetao sa svakim otkucajem mog srca.

Bio sam zanesen tim otkrićem kad opet čuh onaj isti čudni šum kao i ranije. Mišići mi se ukočiše.

„Anunktal (kako sam sad čuo tu reč) je ovde", reče don Huan. Brujanje je bilo tako gromoglasno, toliko jako, da više ništa nije bilo važno. Kad se utišalo, primetih da odjednom ima više vode. Poto­ čić, koji pre jednog minuta nije bio širok ni jednu stopu, razlio se i postao ogromno jezero. Svetlost koja je, reklo bi se, dolazila odozgo, iznad njega, dodirivala je njegovu površinu kao da prodire kroz gusto lišće. Voda bi s vremena na vreme zablistala za trenutak — zlatna i crna. Onda bi ostala tamna, bez svetlosti, gotovo  nevidljiva, ali ipak čudno prisutna.

Ne sećam se koliko sam tu ostao zagledan, čučeći na obali crnog jezera. Brujanje je u međuvremenu moralo prestati, jer je ono što me naglo vratilo (u stvarnost?) bilo opet zastrašujuće zujanje. Okrenuh se da vidim don Huana. Videh ga kako se penje i nestaje iza stenovitog grebena. Ali nimalo mi nije smetalo što sam ostao sam; čučao sam tu osećajući bezgranično poverenje i opuštenost. Hučanje se opet čulo; bilo je vrlo snažno, kao hujanje jakog vetra. Slušajući ga što sam pažljivije mogao, otkrio sam sasvim određenu melodiju. Bila je složena  od visokih tonova, sličnih ljudskim glasovima, praćenih dubokim bas bubnjem. Usredsredio sam pažnju na melodiju i opet primetio da sistole i dijastole mog srca odgovaraju zvucima bas bubnja i muzičkoj shemi.

Ustadoh i melodija prestade. Pokušah da osluš­ nem otkucaje svog srca, ali nisam ih mogao čuti. Opet čučnuh, misleći da je možda taj položaj mog tela prouzrokovao ili izazvao one zvuke! Ali ništa se

ne dogodi. Nikakvog zvuka! Čak ni zvuk mog srca! Pomislih da mi je dosta toga, ali kad sam ustao da pođem, osetih kako se zemlja zatresla. Tle pod mojim nogama je drhtalo. Gubio sam ravnotežu. Padoh na leđa i ostadoh tako dok se zemlja snažno tresla. Pokušah da se uhvatim za neku stenu ili biljku, ali poda mnom je nešto klizilo. Skočih, ostadoh trenutak na nogama, a onda opet padoh. Zemlja na kojoj sam sedeo kretala se, skliznula poput splava u vodu. Ostadoh nepomičan, ska­ menjen od straha koji je bio, kao i sve drugo, jedinstven, besprekidan i apsolutan.

Kretao sam se kroz vodu crnog jezera na komadu tla koje je ličilo na kladu od zemlje. Činilo mi se da plovim ka jugu, nošen strujom. Video sam  vodu koja se oko mene kretala i kovitlala. Pri dodiru je bila hladna i neobično teška. Učini mi se da je živa.

Nikakve obale ni obeležja na kopnu nisu se mogli razaznati, i ja ne mogu da se serim svojih misli ni osećanja tokom tog  putovanja. Posle višečasovne, kako mi se učinilo, mirne plovidbe moj splav zaokrenu pod pravim uglom ulevo, na istok. Klizio je još veoma kratko vreme, a onda neočekivano udari u nešto. Poleteh napred od udarca. Zažmurih i osetih jak bol kad sam kolenima i ispruženim rukama udario u zemlju. Sledećeg trenutka otvorih oči. Ležao sam na zemlji. Izgledalo je kao da se moj zemljani splav spojio sa kopnom. Uspravih se u sedeći položaj i pogledah oko sebe. Voda se povlačila! Uzmicala je kao talas kad se povlači, sve dok se  nije izgubila.

Sedeo sam tu dugo, pokušavajući da se priberem i da na razuman način odgonetnem sve što se desilo. Bolelo me celo telo. Grlo mi je bilo kao živa rana; ujeo sam se za usne kad sam se „iskrcao". Ustadoh. Vetar me podseti da mi je hladno. Odeća mi je bila mokra. Moje ruke, vilice i kolena tresli su se tako jako  da  sam  opet  morao  da  legnem.  Kapi  znoja

skliznule su mi u oči i pekle ih toliko da sam vrisnuo od bola.

Posle  nekog vremena  smirio  sam  se  donekle  i ustao. U tamnom sutonu sasvim jasno sam video sve pred sobom. Načinih   2-3   koraka. Jasno razaznah glasove velikog broja ljudi koji su d o p i r a l i . Činilo  se  da  govore  glasno.  Pođoh  prema  tom zvuku;  prešao  sam 50-ak       jardi  i  naglo  stao. Stigao sam u ćorsokak. Mesto na kome sam stajao bio je obor ograđen ogromnim kamenjem. Iza toga video sam drugi red kamenja, za njim još jedan, pa još jedan, dok nisu srasli s planinom. Iz tog kamenja dopirala je neobično lepa muzika. Bio je to tečan,

neprekidan, vanzemaljski niz tonova.

U podnožju jednog od tog ogromnog kamenja videh čoveka gde sedi na zemlji, licem gotovo sasvim u profilu prema meni. Približavao sam mu se dok nisam bio na desetak stopa od njega; tada se on okrenu i pogleda me. Ja stadoh — njegove oči bile su ona voda koju sam maločas video! Bile su isto onako ogromne, blistale zlatnim i crnim odsjajima. Glava mu je bila šiljasta poput jagode, a koža zelena, načičkana bezbrojnim bradavicama. Izuzev šiljastog oblika, glava mu je bila potpuno ista kao površina biljke pejotl. Stajao sam pred njim, zable- nut; nisam mogao oka da odvojim od njega. Osećao sam da mi namerno pritiskuje grudi težinom svog pogleda. Gušio sam se. Izgubih ravnotežu i padoh na zemlju. On okrenu oči na drugu stranu. Čuh da mi govori. Glas mu je prvo bio kao tiho šuštanje povetarca. Onda ga čuh kao muziku —melodiju više glasova — i „znao" sam da me pita: „Šta želiš"?

Kleknuo sam pred njim, govorio mu o svom životu, a onda zaplakao. On me opet pogleda. Osetih da me njegove oči nekud vuku i pomislih da će taj trenutak biti čas moje smrti. On mi dade znak da priđem bliže. Kolebao sam se časak, a onda kročih napred. Kad sam mu se približio, okrenuo je

oči od mene i pokazao mi svoju nadlanicu. Melodija je govorila: „Gledaj!" Na sredini njegove ruke nalazila se okrugla rupa. „Gledaj!" ponovi melodija. Pogledah u tu rupu i videh sebe. Bio sam veoma star i slab i trčao sam, pognut, dok su svuda oko mene vrcale blistave varnice. Onda me pogodiše 3 varni- ce, dve u glavu i jedna u levo rame. Moj lik, u toj rupi, uspravi se za trenutak dok nije stao sasvim vertikalno, a onda nestade zajedno s rupom.

Meskalito opet okrenu oči prema meni. Bile su tako blizu da sam ih „čuo" kako tiho bruje onim naročitim zvukom koji sam toliko puta čuo te noći. Postepeno se utišaše sve dok nisu postale slične mirnom jezercu po čijoj se površini smenjuju zlatni i crni odsjaji.

Još jednom je okrenuo pogled na drugu stranu i skakao kao cvrčak pedesetak jardi. Skakao je sve dalje i dalje, i otišao.

Sledeće čega se sećam bilo je da sam počeo da hodam. Veoma racionalno pokušao sam da poznam oznake kao, na primer, planine u daljini da bih se orijentisao. Tokom celog tog doživljaja bio sam obuzet mislima o 4 strane sveta,  i  sad  sam verovao da je sever levo od mene. Išao sam dosta dugo u tom pravcu i tek onda video da je već dan i da se više ne služim svojim „noćnim  vidom". Prisetih se da imam časovnik pa pogledah u njega. Bilo je    8    sati.

Bilo je oko 10 kad sam stigao do grebena na kome sam bio prethodne noći. Don Huan je ležao na zemlji i spavao.

„Gde si bio?" upita me. Sedoh da predahnem.

Oćutavši poduže, on me upita: „Jesi li ga video?" Počeh da mu pričam redom sve od početka, ali me on prekide rekavši da je jedino važno jesam li ga video ili nisam. Upita me koliko sam blizu Meskalita

bio. Odgovorili da sam ga bezmalo dodirnuo.

Taj  ga  je  deo  moje  priče  zanimao.  Pažljivo  je

slušao sve pojedinosti bez komentara, prekinuvši me jedino zato da me pita kakvog je oblika bila celina koju sam video, kako je u njoj sve bilo raspoređeno, i druge pojedinosti o tome. Bilo je gotovo podne kad je don Huan, izgleda, saznao od mene sve što ga je zanimalo. Ustade i priveza mi platnenu vreću na grudi; reče mi da idem za njim, on će šeći Meskalito sa stabla, a ja ga moram primati u ruke i nežno stavljati u torbu.

Popismo malo vode pa pođosmo. Kad smo stigli do početka doline, on kao da je za trenutak oklevao u kom bi pravcu pošao. Kad se odlučio, išli smo u pravoj  liniji.

Svaki put kad smo stigli do biljke pejotl on bi pred njom čučnuo i veoma nežno bi odsekao njen vrh svojim kratkim, reckavim nožem. Rez je bio paralelan sa tlom a onda je „ranu", kako je nazivao, prskao čistim sumpornim praškom  koji je  nosio u kožnoj vreći. Držao bi pupoljak u levoj ruci, a prašak je posipao desnom. Onda bi ustao, pružio mi pupoljak koji sam prihvatao s obema rukama, kao što mi je naredio, i stavljao ga u vreću. „Stoj pravo i ne dopusti da vreća dodirne zemlju, žbunje, ili bilo šta drugo", stalno je ponavljao kao da misli da ću ja to zaboraviti.

Sakupili  smo       65        pupoljaka.  Kad  je vreća bila sasvim puna, stavio mi je na leđa, a drugu mi je pričvrstio na grudi. Kad smo stigli na drugu stranu visoravni, imali smo dve pune vreće u kojima je  bilo   110   pupoljaka pejotla.  Vreće su bile tako teške i glomazne da sam opterećen njima jedva hodao.

Don Huan mi šapnu da su vreće tako teške zato što Meskalito želi da se vrati na zemlju. Reče da je Meskalito otežao zbog tuge šta napušta svoje prebi­ valište; moj pravi zadatak je da ne dopustim  da vreće dodirnu zemlju, jer ako bi se to desilo, Meskalito mi više nikad ne bi dopustio da ga uzmem.

U jednom određenom trenutku pritisak remenja na mojim ramenima bio je nepodnošljiv. Nešto se strahovito snažno upinjalo da me povuče na zemlju. Bio sam veoma uplašen. Primetih da sam ubrzao korak, i da gotovo trčim; kaskao sam u neku ruku za don Huanom. Odjednom se težina na mojim leđima i grudima smanjila. Moj teret postade sunđerast i lak. Potrčah slobodno da stignem don Huana koji mi je bio izmakao. Rekoh mu da više ne osećam teret. Objasnio mi je da smo sad već napustili Meskalitovo prebivalište.

Četvrtak, 3. jul 1962.

„Mislim da te Meskalito gotovo sasvim primio", reče don Huan.

„Zašto kažeš da me gotovo sasvim primio, don Huane?"

„Nije te ubio, ni povredio. Uplašio te dobro, ali ne baš strašno. Da te nije prihvatio, pokazao bi ti se kao gnevno čudovište. Ima ljudi koji su shvatili šta je užas tek kad su ga sreli, a on ih nije primio."

„Ako je tako užasan, zašto mi to nisi rekao pre nego što si me odveo na ono polje?"

„Ti nemaš hrabrosti da ga namerno tražiš. Mislio sam da će biti bolje da ne znaš."

„Ali mogao sam umreti, don Huane!"

„Da,  mogao  si.  Ali  ja  sam  bio  siguran  da  ćeš

dobro proći. On se s tobom jedanput igrao. Nije ti

naudio. Mislio sam da će se i ovog puta sažaliti na

tebe."

Upitah  ga  da  li  zaista  misli  da  se  Meskalito

sažalio na mene. Taj me je doživljaj ispunio užasom;

činilo mi se da zamalo nisam umro od straha.

On reče da je Meskalito bio veoma dobar prema

meni; pokazao mi je prizor koji je bio odgovor na

jedno pitanje.  Don Huan reče da mi je Meskalito

dao lekciju. Upitah ga kakva je to lekcija i šta znači.

Reče da mu je nemoguće da odgovori na to pitanje zato što sam bio suviše uplašen da bih točno znao šta sam pitao Meskalita.

Don Huan me podsticao da se setim šta sam rekao Meskalitu pre nego što mi je pokazao onaj prizor na svojoj ruci. Ali  ja nisam mogao da se setim. Sećao sam se samo da sam pao na kolena i da sam mu „ispovedio svoje grehe".

Don Huana kao da više nije zanimalo da o tome dalje govori. Upitah ga: „Možeš li me naučiti tekst one pesme koju si pevao?"

„Ne, ne mogu. Te reči su moje, reči kojima me je sam zaštitnik naučio. Te pesme su moje pesme. Ne mogu da ti kažem koje su to reči."

„Zašto ne možeš, don Huane?"

„Zato  što  su  te  reči  veza  između  zaštitnika  i

mene. Uveren sam da će i tebe jednog dana naučiti

tvojim pesmama. Dotle čekaj, i nemoj nikad, apso­

lutno nikada da kopiraš tuđe pesme ili da pitaš za

pesme koje pripadaju nekome drugom."

„Kojim si ga imenom zvao? Možeš li mi to reći, don Huane?"

„Ne. Njegovo ime ne sme se nikad izgovoriti, osim kad ga dozivaš."

,,A  šta  ako  ja  zaželim  da  ga  pozovem?"

„Ako  te  on jednog dana  primi, sam će ti  reći

svoje ime. To ćeš ime samo ti upotrebljavati, bilo da

ga glasno zoveš, ili da ga tiho sam sebi kažeš. Možda

će ti reći da mu je ime Hoze. Ko zna?"

„Zašto ne valja izgovarati njegovo ime kad se o njemu  govori?"

„Video si njegove oči, je li? Ne možeš se šegačiti sa zaštitnikom. Zato još ne mogu da dođem sebi od čuda što se s tobom igrao!"

„Kako on može biti zaštitnik kad neke ljude ranjava?"

„Odgovor je sasvim prost. Meskalito je zaštitnik zato  što  je  dostupan  svakom  ko  ga  traži."

„Ali zar nije istina da je sve na svetu dostupno onima koji traže?"

„Ne, to nije istina. Savezničke moći dostupne su samo brujosima, ali Meskalita svako može da uzme."

„Ali  zašto  ranjava  neke  ljude?"

„Ne vole svi Meskalita, ali svi ga ipak traže, želeći da ga iskoriste a da se za to ne pomuče. Naravno, njihov susret s njim je uvek stravičan."

„Šta biva kad on nekoga sasvim primi?"

„On mu se prikaže kao čovek  ili  kao  svetlost. Kad čovek postigne da bude tako primljen, Meskali- to je stalan. Posle se više nikad ne menja. Kad ga sledeći put sretneš," on će možda biti svetlost, a možda će te jednog dana povesti da letiš i otkriće ti sve  svoje  tajne."

„Šta treba da činim da bih to postigao, don Huane?"

„Treba da budeš jak čovek, i moraš pošteno da živiš."

„Šta je pošten život?"

„Život  koji  se  živi  razumno,  dobar,  jak  život."