,,On je uobražena veličina, poludeo je, totalno poludeo!“  

Znam, Mali čoveče, da ti je namah pri ruci dijagnoza ludila ako ti istina ne odgovara. A ti se osećaš kao homo normalis Lude si stavio iza brave, a normalni upravljaju ovim svetom... Pa ko je onda kriv za nesreću?... Nisi ti, znam, ti samo obavljaš svoju dužnost, i ko si ti da imaš sopstveno mišljenje... Znam to! Nemoj ponavljati. Nije za tebe šteta, Mali čoveče! Kad pomislim na tvoju novorođenu decu, kad se setim kako ih mučiš da bi od njih napravio normalne ljude po svom uzoru, onda opet poželim da ti se približim, kako bih te sprečio da počiniš zločin. Ali, ti si se dobro zaštitio svojim savetnikom u ministarstvu za vaspitanje male dece. I to znam.

Želim da te povedem u šetnju ovim svetom, Mali čoveče, i da ti pokažem kakav si u sadašnjosti i kakav si bio u prošlosti u Beču, Londonu i Berlinu kao „nosilac narodne volje“, kao vernik jedne vere.

Svuda te je moguće naći: mogao bi se sam prepoznati, ma bio Francuz, Nemac ili Hotentot, kad bi samo imao hrabrosti da pogledaš samoga sebe u oči.

,,On vređa moju čast! On blati moju misiju!"

Ja ne vređam tvoju čast i ne blatim tvoju misiju, Mali čoveče. Biću srećan ako me ispraviš, ako dokažeš da si sposoban da sam sebe pogledaš u oči i da se prepoznaš. Moraš i ti pružiti dokaze kao što to čini zidar koji gradi kuću. Kuća mora biti sazidana tako da se u njoj može stanovati. Zidar nema prava da se vređa i kaže ,,on kalja moju čast“ ako mu se dokaže da samo govori o „misiji građenja kuća“ ne zidajući ih u stvarnosti. Tako i ti moraš dokazati da si graditelj ljudske budućnosti. Ne možeš se više kukavički skrivati iza svoje „nacionalne časti“ ili ,,proletarijata“. Jer, suviše si se razgolitio, Mali čoveče.

Kad pomislim na tvoju tek rođenu decu, na to kako ih mučiš da bi od njih napravila „normalna" Ijudska bića po svojoj zamisli...

Kažem, rastajem se od tebe. Naše poznanstvo trajalo je dugi niz godina i oproštaj od tebe stao me je mnogih bolom ispunjenih i besanih noći. Tvoji budući fireri svih proletera nisu toliko komplikovani. Oni su danas tvoje vođe, a sutra su nezainteresovani saradnici kakvih malih lokalnih listova. Oni menjaju svoja ubeđenja kao prljave košulje. Ja to ne činim. I dalje ostajem uz tebe i tvoju budućnost. Ali, pošto ti ne poštuješ nikoga u svojoj blizini, moram se udaljiti od tebe. Tvoje praunuče biće naslednik mojih dela. Znam to.

I čekam da on uživa u mojim plodovima kao što sam već trideset godina čekao da ih ti uzmeš i njima se koristiš. Ali ti kličeš samo hajl, hajl, ili „dole kapitalizam”, ili „dole američki ustav”! Pođi za mnom, mali čoveče, pokazaću ti fotografije.

Ne beži! Jeste ružno, ali je korisno i nije opasno po život.

Pre negde oko stotinu godina naučio si da za fizičarima i graditeljima mašine ponavljaš da duša ne postoji. Onda je došao jedan Veliki čovek i pokazao ti tvoju dušu, ali nije umeo da kaže kako je tvoja duša povezana sa tvojim telom. Rekao si:

„Smešno! Psihoanaliza! Smešno! Šarlatanstvo!

Moguće je analizirati urin, ali ne i duše!“ Tako si govorio pošto iz medicine nisi ništa drugo znao sam za analizu mokraće. četrdeset teških godina trajala je borba za tvoju dušu. Poznata mi je ta borba jer sam je i ja vodio za tebe. Jednoga dana otkrio si da od bolesnih ljudskih duša možeš mnogo zaraditi.

Potrebno je samo da jedan duševni bolesnik nekoliko godina dolazi dnevno na jedan sat i da za to plaća određenu svotu.

U tom trenutku - tačno tada, a ne pre - počeo si da veruješ u postojanje duše. U međuvremenu je u tišini uznapredovalo poznavanje tvog smrtnog tela.

Otkrio sam da tvoja duša predstavlja funkciju tvoje životne energije, dakle, da postoji jedinstvo između duše i tela. Pratio sam taj trag i otkrio, dalje, da pokazuješ svoju životnu energiju kad se osećaš dobro i kad voliš, i da je skrivaš duboko u unutrašnjosti tela kad se plašiš. Ćutao si o meni dugih petnaest godina. Ali, ja sam i dalje sledio nađeni trag i otkrio da se ta životna energija, koju sam nazvao orgonom, nalazi i izvan tvoga tela, u atmosferi. Uspeo sam da je ugledam u tami i izumim aparate pomoću kojih je moguće uvećati je i osvetliti. Dok si ti igrao karte i naklapao o politici, ili zlostavljao svoju ženu ili upropašćavao svoje

dete, ja sam sedeo u tami, dve duge godine, dnevno po nekoliko sati i uverio se da sam otkrio tvoju životnu energiju. Drugim ljudima sam omogućio da je vide, i ustanovio da su i oni videli što i ja.

Ako si ti sada doktor koji veruje da duša proishodi iz organa sa unutrašnjom lučenjem, kazaćeš mojoj izlečenoj bolesnici da je moj uspeh „sugestija”. Ako slučajno boluješ od sumnjičavosti i plašiš se mraka, govoriš o pojavi koju si upravo .video da je sugestija i da ti se činilo kao da se nalaziš na kakvoj spiritualističkoj seansi. Eto, takav si ti, Mali čoveče!

Godine 1946.. isto toliko mirno i neprekidno trabunjaš o „duši” kao što si je 1920. godine negirao. Ostao si isti Mali čovek. Godine 1984. isto ćeš tako mirne duše zarađivati gomilu novca s orgonom, blateći neku drugu istinu i ismevajući je,  

lupetajući o njoj, sumnjajući u njeno postojanje, onemogućavajući je prećutkivanjem, kao što si činio s otkrićem duše ili s otkrićem kosmičke energije. I dalje ostaješ Mali čovek, „kritizerski" Mali čovek, koji čas ovde čas onde urla hajl, hajl. Sećaš li se kako si još povodom otkrića da Zemlja ne stoji, nego se kreće i okreće u prostoru, napravio glupavi vic da bi, da je to istina, čaše na tacni kelnera morale da se zatresu i popadaju po podu? To je bilo pre nekoliko stoleća, Mali čoveče! Znam da si to zaboravio! O Njutnu ti je poznato samo da je video „kako jabuka sa drveta pada na zemlju”, a o Rusou znaš jedino da je „hteo nazad u prirodu”. Od Darvina si prihvatio „borbu za opstanak”, ali ne i svoje poreklo od majmuna, a Geteovog „Fausta” koga tako rado citiraš, razumeš koliko i žaba astronomiju. Ti si glup i sujetan, prazan i ponašaš se kao majmun, Mali čoveče. Ti u dlaku tačno uvek promašiš suštinu, a s pomnom tačnošću se držiš pogrešnog. Rekao sam ti to već. Knjige o svom Napoleonu, tom čovečuljku sa zlatnim širitima od koga nije ostalo ništa sem opšte obaveze služenja vojnog roka, izložio si u svojim knjižarama štampane zlatnim slovima, ali moj Kepler, koji je predvideo tvoje kosmičko poreklo, ne može se naći ni u jednoj knjižari. Zbog toga jesi i ostaješ u glibu, Mali čoveče! Zato te moram izgrditi, pošto veruješ da sam protraćio dvadeset godina napora i brige i bogatstva da bih ti ,,dao sugestiju” o postojanju kosmičke energije. Ne, Mali čoveče, žrtvujući sve to naučio sam kako da izlečim tvoje telo od zlopaćenja. Ne veruješ mi? Čuo sam kako si rekao u Norveškoj da „dati toliko novca za eksperimente može samo onaj ko je bukvalno lud”. Shvatam te, sudiš po samom sebi. Ti umeš samo da uzimaš, ali ne i da daješ. Zbog toga ti je nepojmljivo da je davanje nečija životna radost, kao što ti je nepojmljivo da je moguće biti zajedno sa čovekom drugog pola a da ga odmah ne povališ.

Poštovao bih te kada bi bio veliki kradljivac svoje životne sreće. Ali, ti si mali, plašljivi lopov. Mudar si ti i spretan, no pošto patiš od duševne opstipacije, nesposoban si da stvaraš. Zato kradeš kosku i hrskaš je krišom kao pas. To ti je već Frojd jednom rekao. Uvijaš se oko dobrovoljnog davaoca, oko veselog donatora da izvučeš sve od njega. Ti sišeš i ližeš, a njega, s perverznim prizvukom nazivaš sisalom i lizalom. Ti upijaš njegovo znanje, njegovu sreću, njegovu veličinu, ali ne možeš da svariš ono što si požderao. Izbaciš to odmah s izmetom, pa užasno smrdi. Ili, nakon krađe, da bi sačuvao svoje dostojanstvo, blatiš davaoca i nazivaš ga šašavkom ili šarlatanom, ili zavodnikom dece...

A, tu smo, „zavodniče dece”! Sećaš li se, Mali čoveče (bio si tada predsednik nekog naučnog društva), kako si me oklevetao da sam pustio svoju decu da gledaju polni akt? Bio sam upravo objavio svoj prvi rad o genitalnim pravima male dece. A jedan drugi put, sećaš li se još (tada si slučajno i privremeno bio predsednik „udruženja za nekakvu kulturu“ u Berlinu), kako si širio trač da sam

maloletne devojčice automobilom vodio u šumu i tamo ih zavodio? Nikada nisam zavodio maloletne devojčice, Mali čoveče. To je činila tvoja prljava mašta, a ne moja. Ja volim svoju suprugu ili svoju devojku; nisam kao ti, koji svoju suprugu ne možeš voleti i zato bi želeo da u šumi zavodiš devojčice.

A ti, Mala šiparice, ne sanjaš li o filmskom junaku?

Zar ne držiš njegovu sliku noću u svom krevetu?

Zar mu se ne prikradaš i zavodiš ga tvrdeći da već imaš osamnaest godina? A posle? Ne ideš li na sud da optužiš za silovanje svog filmskog junaka?

Oslobođenom ili osušenom filmskom junaku tvoje bake ljube ruke, ruke filmske zvezde! Razumeš, Mala devojčice!

Htela si da spavaš sa poznatim filmskim glumcem, ali nisi imala hrabrosti da priznaš da si ti to htela.

Zbog toga si okrivila njega, Mala silovana devojčice!

Ili ti, sirota silovana ženo, koja si sa svojim šoferom doživela više uživanja nego sa svojim mužem. Zar nisi ti, Mala bela ženo, zavela crnog šofera koji je sačuvao svoju zdravu seksualnost? Zar ga nisi posle optužila za silovanje, ti siroto bespomoćno biće, žrtvo “niže rase svih crnaca”? Ne, ti si bila čista i bela, i bila si „kćer ove ili one revolucije", ti, stanovnice Juga ili Severa čiji se deda obogatio na

afričkim crncima koje je iz slobodne džungle u lancima dovlačio u Ameriku!

Kako si bezazlena, kako si bela i kako malo žudiš za crncem, sirota Mala ženo! Ti, bedna kukavice, izrode bolesne rase goniča robova, potomče svirepog Korteza, koji je namamio hiljade Acteka u zasedu da ih mučki poubija, izneverivši

njihovo poverenje!

O, vi, sirote kćeri ove ili one revolucije! Šta ste shvatile od čežnji američkih revolucionara, od Linkolna, koji je oslobodio vaše robove, a vi ste ih onda izvele na „slobodna tržišta konkurencije".

Pogledajte se u ogledalo, kćeri kojekakvih revolucija!

Prepoznaćete tu „kćeri ruske revolucije“, vi, čedne, kreposne devojke!

Da ste BAR JEDAN JEDINI PUT JEDNOM MUŠKARCU MOGLE DA PRIUŠTITE LJUBAV, bio bi spasen život ponekog crnca, ili Jevreja, ili radnika! Isto kao što u deci ubijate svoje životne funkcije, tako u crncima ubijate svoje ljubavne slutnje, svoju bludnu fantaziju izopačenu do frivolne pornografije! Poznajem. vas, vi, žene i devojke iz viših finansijskih krugova. Ali kakvu tek bezmernu prostotu negujete u svojim umrtvljenim genitalnim organima! Ne, kćeri ove ili one revolucije, nije mi namera da budem ni doktor prava, niti kakav komesar. Prepuštam to vašim  

uštogljenim zverkama u svečanim odorama i uniformama. Ja volim svoje ptice, srne i veverice, koje su bliske crncima! Ja mislim na crnce iz džungle, ne na crnce iz Harlema sa krutim kragnama i u modernim odelima! Ne mislim ni na debele crnkinje sa velikim minđušama, čija je neutažena pohota prešla u salo na njihovim kukovima i kojima preostaje jedino molitva upućena Isusu. Mislim na vitka, sveža, gipka tela devojaka južnih mora, na koje nasrćeš da ih povališ, seksualna svinjo ove ili one armije; mislim na devojke koje ne znaju da njihovu čistu ljubav uzimaš kao u kakvom burdelju u Denveru.

Ne, kćerčice, ti čezneš za onim životnim u sebi što još nije shvatilo da je okaljano i prezreno. Ali tvoje vreme je ipak došlo! Prestala si da funkcionišeš kao devica nemačke rase. Živiš još kao ruska klasna devica, ili kao kćerka američke revolucije. Za 500 ili 1000 godina ostaće samo komična uspomena na tebe kad zdravi mladići i devojke, zdravih tela, budu pili sa izvora ljubavi i štitili je!

Zar Marijani Anderson, tom pokliču životne energije, nisi uskratila svoje sale za predavanja, Mala ženo koja truliš bolesna od raka? Na ovoj planeti od tebe neće ostati ni traga, dok će ime Marijane Anderson odjekivati u pesmama budućih stoleća! Pitam se da li Marijana Anderson misli na buduća stoleća, ili i ona svom detetu zabranjuje ljubav! To ne znam! Životna energija uzima veliki ili mali zamah i jednostavno se zadovoljava životom. Ona ne živi u tebi, Mala kancerozna gospođo.

Pronela si bajku koju je tvoj mali muž progutao kao celu istinu: da si, naime, TI „VISOKO DRUŠTVO", „džet set“. Nisi ti ni društvo, ni jet set, a ni society, ti si snabbiety. Ti, doduše, svakoga dana objavljuješ u velikim jevrejskim i hrišćanskim novinama kada će tvoja kćerka prihvatiti zagrljaj muškarca, ali to ne interesuje nijednog ozbiljnog čoveka! „Društvo" sam ja, i stolar, i zidar, i baštovan, i učitelj, i lekar, i radnik u fabricii To je društvo, a ne ti, Mala kancerozna ukočena ženo pod maskom! Ti nisi život, ti si njegova najveća pogrda; međutim, shvatam zašto si se sa svojom gomilom novca povukla u svoju tvrđavu! Nisi ni mogla da učiniš

ništa drugo pred sićušnošću stolara, i baštovana, i lekara, i učitelja, i zidara, i fabričkih radnika! Ništa drugo, rekoh! S obzirom na ovu duševnu čumu, to ti je bio najbolji potez! U tvojim kostima su tvoja majušnost i sićušnost, ti sa svojom opstipacijom, svojim gihtom, svojom maskom, svojom promašenošću u životu! Nesrećna si, Mala ženo, jer ti sinovi propadaju, kćerke ti se kurvaju, muž ti se sav sasušio, a tvoj život truli zajedno sa tvojim tkivom! Meni ne možeš pričati bajke, Mala kćeri revolucije! Video sam te golu!

Bila si i jesi kukavica, kćeri ove ili one revolucije.

Imala si sreću u rukama i ispustila si je! Rađala si predsednike i obdarila ih sićušnošću! Oni se fotografišu, kite ordenjima i neprekidno se smeše, ne usuđujući se da život nazovu pravim imenom, Mala kćeri revolucije! Imala si svet u svojim

rukama, a na kraju si bacila atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki; tvoj sin, on ih je bacio, mislim, probe radi! A ti - svoj nadgrobni spomenik, Mala kancerozna ženo! Ti si u večni, nemi grob bacila celu svoju klasu i rasu - tom jednom bombom! Jer nisi imala toliko čovečnosti da upozoriš na opasnost muškarce, i žene, i decu,

devojke i mladiće u Hirošimi i Nagasakiju! Nisi smogla snage da budeš velika da bi bila čovečna!

Zbog toga ćeš nestati, bez glasa ćeš potonuti kao kamen u more. Nije bitno šta ti sada misliš, Mala ženo koja si izrodila generale idiote. Za pet stotina godina smejaće ti se i čuditi. To što ti se već sada ne smeju, sastavni je deo bede čovečanstva!

Znam, znam, Mala ženo! Na izgled sve govori tebi u prilog: „odbrana otadžbine" i tako dalje! Čuo sam to još u staroj Austriji. Jesi li ikada slušala viku nekog bečkog kočijaša: „Uraa, moj car!”? Nisi?

Dobro, treba da čuješ samu sebe; ista je to pesma!

Ne, ne, Mala ženo, ne plašim te se. Ne možeš mi ništa. Dobro, tvoj zet je okružni tužilac u mojoj opštini, ili je tvoj nećak finansijski policajac u mom gradu. Pozvaćeš ga na čaj i sasuti svu silu pogrda na mene. On će postati glavni inspektor ili vrhovni tužilac i tražiće svoju žrtvu „prava i reda“. Znam, znam kako se to radi! Ali te to neće spasti, Mala ženo. Moja je istina jača od tebe.

,,On je jednostrani fanatik! Zar ja nemam nikakvu funkciju u društvu?"

Rekao sam vam samo na koji ste način mali i obični, Mali muškarče i Mala ženo. O tvom značaju i važnosti, Mali čoveče, nisam još ništa rekao. Zar misliš da bih ti održao ovaj govor, koji me može koštati života, da nemaš nikakve važnosti? Zbog

tvog značaja i ogromne odgovornosti, utoliko su gore tvoje malenkosti i beznačajnosti. Kažu da si glup. Ja kažem da si mudar, ali kukavica. Kažu da si đubre ljudskog društva. Ja kažem da si njegovo seme. Kažu da su kulturi potrebni robovi. Ja kažem da robovi ne mogu graditi društvenu kulturu. Ovaj grozni dvadeseti vek učinio je smešnim sve kategorije kulture nakon Platona. Ljudska kultura još uopšte ne postoji, Mali čoveče! Tek sad počinjemo pomalo da shvatamo užasnu devijaciju i patološku degeneraciju čoveka-zveri. Ono što je prvi točak od pre hiljadu godina prema modernoj dizellokomotivi, to je i ovaj Govor upućen Malom čoveku ili bilo kakav drugi pristojan spis prema kulturi za hiljadu ili pet hiljada godina.

Tvoja misao je kratkog daha, Mali čoveče, samo od doručka do ručka. Ti moraš misliti stolećima unazad i milenijima unapred. Moraš naučiti da razmišljaš u kategorijama života, svoga razvoja od prve čestice protoplazme do čoveka-zveri koja iako hoda uspravno, još misli iskrivljeno. Izdalo te sećanje: ne pamtiš više ono što se odigralo pre deset ili dvadeset godina i zato ponavljaš gluposti koje si kazivao još pre 2000 godina. Štaviše, prilepio si se kao krpelj za gluposti kao što su „rasa“, ,,klasa“, „nacija“, religiozne prinude i zabrana ljubavi. I ne usuđuješ se da vidiš koliko si duboko utonuo u svoj bedni pakao. Ponekad uzdigneš glavu

iz gliba da bi uzviknuo hajl, viva i živeo! Mnogo je životnije čak i kreketanje žabe u močvari.

„Zašto me ne izbaviš iz ovog gliba? Zašto ne dolaziš na moje partijske, parlamentarne, diplomatske konferencije? Ti si izdajnik! Jednom si se borio za

mene i trpeo i žrtvovao se. Sada me vređaš!"

Ja te ne mogu izvući iz tvog gliba, to možeš da učiniš s&m. Nikada nisam bio na tvojim partijskim, parlamentarnim i međudržavnim konferencijama, jer se na njima viče: „Dole sa suštinom stvari!“, „Živele beznačajnosti!“. Tačno je, dvadeset pet godina sam se borio za tebe, žrtvovao sigurnost svoje profesije i toplinu porodice; davao sam tvojim udruženjima mnogo novca i išao s tobom na tvoje parade i S vremena na vreme promoliš glavu iz more da bi uskliknuo „Hajl!" štrajkove glađu. Tačno je da sam hiljade časova radio na tebi kao lekar bez ikakve naknade, i za tebe sam, pa često i umesto tebe, bivao proterivan iz zemlje u zemlju, dok si ti promuklim glasom vikao hajl i viva i živeo!. Bio sam spreman bukvalno da umrem za tebe kad sam te u borbi protiv političke kuge vozio unaokolo u sopstvenom autu, a smrtna kazna mi kao Damoklov mač visila nad glavom. Kad sam pomogao da se zaštite tvoja deca od policije dok su u povorkama demonstrirala.

Kad sam potrošio sav svoj novac da otvorim savetovališta u kojima si mogao da dobiješ savet i pomoć. Ali ti si samo uzimao, a nikada ništa nisi uzvraćao. Jedino si želeo da budeš spasen, ali za trideset strašnih godina haranja emocionalne čume, nisi imao ni jednu jedinu plodonosnu misao. A kad se završio drugi veliki rat, našao si se tamo gde si bio kad je on izbio. Nešto malo više ,,levo“ nego  

,,desno“, ali ni za milimetar NAPRED! Proigrao si šanse koje je pružala velika Francuska revolucija, a još veću rusku emancipaciju razvio si u svetsku stravu i užas. Tvoj promašaj, tvoj tako strašni promašaj koji su mogla da shvate samo velika usamljena srca, bez gneva i prezira prema tebi i tome što si učinio, doneo je očajanje celom svetu, onom delu sveta koji je bio spreman da za tebe sve žrtvuje. A iz tvojih usta za vreme svih tih užasnih godina - jedne polovine tog koljačkog stoleća – čule su se samo fraze i nijedna spasonosna razumna reč.

Nisam se obeshrabrio, jer sam u međuvremenu naučio kako da još bolje i dublje proniknem u tvoju bolest. Znao sam, konačno, da nisi mogao da misliš i postupaš drukčije nego što si mislio i postupao.

Spopada me neverovatan strah od onoga što te u tvom životu tera da uvek ispravno počinješ, a pogrešno okončavaš. Ne shvataš da se nada rađa iz razumevanja stvari i pojava. Jer ti nadu unosiš u sebe, ali joj ne daš iz sebe. Zbog toga, gledajući svekoliku poremećenost svoga sveta, mene nazivaš „optunistom“, Mali čoveče. Da, jesam optimista i pun vere u budućnost.

Zbog čega, pitaš?

Reći ću ti!

Dok sam bio uz tebe, onakvog kakav si bio i kakav jesi, neprestano mi se obijala o glavu tvoja ograničenost. Hiljadu puta sam zaboravljao šta si mi činio kad sam ti pomagao i hiljadu puta me podsećao na svoju bolest. Sve dok mi se nisu otvorile oči i dok nisam pogledao u tvoje lice.

Najpre sam osetio kako u meni rastu prezir i mržnja prema tebi, ali, postepeno sam, shvativši tvoju bolest, prestao da te mrzim i prezirem. I onda više nisam bio besan na tebe što si svojim prvim korakom ka osvajanju sveta povukao taj svet

u glib. Shvatio sam da je tako i nikako drugačije moralo da se dogodi, jer si hiljadama godina bio sprečen da živiš stvarnim životom.

Otkrio sam funkcionalni zakon života, moj dragi Mali čoveče, još dok si urlao unaokolo: ,,On je lud, on je lud!“. Tada si slučajno bio mali psihijatar čija je prošlost bilo članstvo u omladinskom pokretu, a budućnost oboljenje srca jer si bio impotentan.

Kasnije si umro slomljena srca, zato što se može krasti bez kazne i klevetati bez straha od smrti, ako se u sebi ima i delić poštenja. A imao si ga u jednom kutku svoje duše, Mali čoveče. Mislio si da sam mrtav i gotov kad si od prijatelja postao  

neprijatelj i kad si pokušao da mi zadaš i poslednji udarac nogom, jer si znao da sam u pravu, a ti nisi bio sposoban da me slediš. Kad sam se kao prevrtanko opet našao pred tobom, ovoga puta snažniji, jasniji i odlučniji nego ikada, na smrt si se preplašio i umro si. I video si, pre nego što si umro da sam u zaletu, kao vihor, preskakao duboke i velike provalije, između ostalog i one provalije koje si ti bio iskopao da bih upao u njih. Zar nisi u svojoj sumnjičavoj organizaciji moje učenje  

proglašavao za svojel Kažem ti samo da su pošteni ljudi to znali, a ja znam, jer su mi oni to rekli. Ne, Mali čoveče, taktiziranjem se stiže samo do groba, i to pre vremena.

A pošto si ti opasan po život, pošto se u tvojoj blizini ne može ništa postići istinom, a da onaj koji je kazuje ne dobije metak u leđa ili blato u lice, ja sam se udaljio. Ponavljam, nisam se udaljio od tvoje budućnosti, nego od tvoje sadašnjosti, niti od tvoje čovečnosti, nego od tvoje nečovečnosti i sićušnosti!

Samo sam za stvarni život još spreman da podnesem svaku žrtvu, ali ne više i za tebe, Mali čoveče! Tek sam pre sasvim kratkog vremena otkrio ogromnu zabludu u kojoj sam živeo dvadeset pet dugih godina: Posvetio sam tebi i sebe i svoj život, jer sam verovao da si ti život, iskrenost, budućnost, nada. I kao i ja, veliki broj drugih realnih, pravih i iskrenih ljudi tražio je i nadao se da će u tebi naći pravi život. Svi, svi su oni stradali. Otkrio sam to i odlučio da ne stradam zbog tvoje ograničenosti i beznačajnosti. Jer, imao sam važnija posla. Ja sam otkrio kako funkcioniše život, Mali čoveče.

Dok nisam stvarno otvorio oči i pogledao te pravo u lice Od tada te više ne povezujem sa životom koji sam osećao u sebi i tražio u tebi.

Tek kada korake života, način života i njegove funkcije razdvojim oštro i jasno od tvog načina života, Mali čoveče... učiniću mnogo za sigurnost života i tvoju budućnost. Valja smoći hrabrosti pa tebe poricati. Ali ja mogu da radim za budućnost, jer te ne sažaljevam i ne nastojim da zahvaljujući tebi postanem nekakva lokalna veličina, kao što to čine tvoji bedni fireri.

Tek pre kratkog vremena život je počeo da se opire kad je zloupotrebljen. Ovo je veliki početak tvoje svetle budućnosti i grozni kraj svih vrsta majušnosti svih Malih ljudi!

Naime, u međuvremenu, pronikli smo u pogubni uticaj duševne čume. Ona optužuje Poljsku za agresiju u trenutku kad je upravo odlučeno da se Poljska napadne i zbriše sa lica zemlje. Ona optužuje suparnika da planira ubistvo upravo kad se spremaju da ubiju njega. Ona optužuje zdravi život kao seksualnu svinjariju upravo kad je otkriven neki pornografski skandal.

Na tragu su ti, Mali čoveče, otkrili su da je iza tvoje fasade beda i strasna potreba da sažaljevaš.

Od tebe traže da svojim radom i svojim pregalaštvom određuješ tok sveta, ali ne žele da jednog zlog tiranina zamenjuješ još gorim. Počinju sve odlučnije da zahtevaju, Mali čoveče, da se povinuješ životnim normama isto kao što to ti od

drugih tražiš, da se i ti popraviš u onome u čemu druge kritikuješ. Sve bolje upoznaju tvoju strast za tračanjem, tvoju gramzivost i pomanjkanje odgovornosti, ukratko, tvoju opštu bolest koja ispunjava smradom ovaj lepi svet. Znam, znam da ovo nerado slušaš i da bi radije vikao hajl i viva i živeo, ti nosioče proleterske budućnosti ili četvrtog rajha. Ali, verujem da ti više neće uspevati da tako temeljito kužiš ovaj svet. Mi smo pre hiljadu godina našli ključ tvoje tajne.