OMAR I STARI PESNIK

 

 

Svirač harfe beše ostario. Glas mu posta prigušen

i hrapav, a poneka od žica harfe beše pukla.

Otišao je na groblje u Medini i zavapio: »Gospode,

uvek si od mene prihvatao lažne novčiće!

Odazovi se još jednom na ove molitve, i daj mi dovoljno

da kupim nove svilene strune za moju harfu.«

Spustio je harfu da mu zameni jastuk i legao da spava.

Ptica njegove duše polete! Lišena tela

i tugovanja, letela je kroz beskrajni čisti predeo koji

beše ona sama, i u kojem je mogla da peva svoju istinu.

»Sviđa mi se ovo nemanje glave, ovo kušanje bez usta,

ovo sećanje bez žaljenja, to kako bez ruku berem

ružu i bosiljak u dolini što se u beskraj prostire i mojom

radošću odiše.« I ta vodena ptica zaroni u svoj okean,

Jovov zdenac gde Jov beše isceljen od svih patnji,

sušti sunčev izlazak. Da ovaj Matnavi iznenada postane nebo,

ono ne bi moglo da obuhvati ni pola misterije

u kojoj je ovaj ostareli pesnik uživao u snu.

Kada bi postojao neometan put koji vodi u to,

niko se ne bi ovde zadržavao!

Dotle je kalif Omar dremao u blizini,

i glas mu dođe: »Daj sedamsto zlatnika

čoveku koji spava na groblju.«

Svako razume taj glas kad dopre do njega.

On se sa istim autoritetom obraća Turčinu i Kurdu,

Persijancu, Arapinu, Etiopljaninu - jedinstveni jezik!

Omar pođe na rečeno mesto i sede pored usnulog.

Onda kinu, a pesnik skoči na noge pomislivši

da je taj slavni čovek došao da ga okrivi za nešto.

»Ne boj se. Sedi ovde do mene. Saopštiću ti jednu tajnu.

U ovoj vreći ima dovoljno zlata da kupiš nove svilene

strune za svoj instrument. Uzmi vreću,

kupi ih, i vrati se ovamo.«

Stari pesnik je slušao pa, shvativši velikodušnost

koja ga snađe, baci harfu na zemlju

i razbi je. »Te su me pesme terale

da neprekidno vodim računa o tonalitetima Iraka

i ritmovima Persije. Molski zirafgand,

tečna svežina dvadeset četiri melodije,

sve mi je to skretalo pažnju dok je karavan za karavanom

odlazio! Moje pesme držale su me u mojem ''ja'',

koje za me beše najveći dar, a sada ga vraćam natrag.«

Dok ti neko odbrojava pare, ne gledaj

ni u svoje ruke ni u novac. Posmatraj darodavca.

»Ali čak i to vatreno samooptuživanje«, reče Omar,

»samo je novi oblik ograđivanja, još jedan članak

na trščanoj svirali. Sve ih probuši i ostani šupalj,

perforiranih zidova, da bi muzika mogla da se desi.

Ne budi tragač obuzet važnošću svoje potrage.

Pokaj se za svoje kajanje!« Starčevo srce prenulo se,

odljubljeno od visokih i niskih tonova, van plača

ili smeha. Iskreno zbunjene duše, zaputio se

izvan svakog traganja, s one strane reči i

pričanja, potopljen u lepotu,

poplavljen s one strane spasenja.

Talasi prekriše starca.

Ništa se više o njemu ne može reći.

Istresao je svoju nošnju,

i u njoj ništa ne ostade.

Postoji takav lov u kojem se soko obrušava u šumu

i ne izlazi natrag iz nje. Svakog trenutka,

sunčeva svetlost je apsolutno prazna

i apsolutno bogata.