OKRUŽNICA

Bližimo se kraju naše priče. Kao što je već nagovešteno, naše znanje o tom kraju je nepotpuno i gotovo više ima karakter priče no karakter istorijskog izveštaja. Moramo se time zadovoljiti. Ali utoliko nam je prijatnije što tu pretposlednju glavu opisa Knehtova života možemo ispuniti jednim autentičnim dokumentom. To je ono opširno pismo u kome majstor igre staklenih perli razlaže vlasti razloge svoje odluke i moli je za otpuštanje iz zvanja.

Jedino se, dabome, mora reći da Jozef Kneht, kao što odavno znamo, ne samo da više nijeverovao u neki uspeh tog tako opširno pripremljenog pisma, nego da tu svoju molbu, kada je s njom zaista već bilo poodmaklo, radije više ne bi napisao ni predao. S njim se desilo kao sa svim ljudima koji nad drugim ljudima vrše neku prirodnu i s početka nesvesnu moć. Ta moć se ne vrši bez posledica po njenog nosioca, i ako je magistar bio radostan da svog prijatelja Tegularijusa pridobije
za svoje namere time što je pustio da postane njihov unapređivač i saradnik, ono što se dogodilo sada bilo je jače no njegove sopstvene misli i želje. On je Frica vrbovao i zaveo za jedan rad u čiju
vrednost on, začetnik, nije više verovao. Ali kada mu je prijatelj najzad podneo taj rad, on ga opet nije mogao ukinuti, niti ga je mogao staviti na stranu i pustiti neiskorišćena, a da veoma ne povredi i razočara prijatelja kome je tim radom hteo da rastanak učini podnošljivim.

Kao što verujemo da znamo, Knehtovim namerama u ono doba daleko bi pre odgovaralo kad bi na svoje zvanje jednostavno dao ostavku i objavio svoj izlazak iz reda, umesto da sa „molbom” izabere tek
zaobilazni put koji je u njegovim očima sada postao gotovo komedija. Ali obzir prema prijatelju podstakao ga je da za neko vreme još jednom savlada nestrpljenje.

Verovatno bi bilo interesantno upoznati se s rukopisom marljivog Tegularijusa. On se sastojao uglavnom iz istorijske građe koju je bio sakupio u svrhe dokaza ili ilustrovanja, ali teško grešimo ako
pretpostavimo da je on sadržao takođe pokoju zajedljivu i duhovito formulisanu reč kritike hijerarhije, kao i sveta i istorije sveta. Samo, ako bi taj rukopis, spremljen u mesecima jedne neobično žilave radljivosti, čak još postojao, što je vrlo mogućno, i kad bi nam bio na raspolaganju,
ipak bismo se morali odreći da ga saopštimo, jer naša knjiga ne bi bila pravo mesto za njegovo objavljivanje.

Za nas je od važnosti samo to kako je magistar igre upotrebio rad svoga prijatelja. Kada mu ga je ovaj svečano predao, on ga je primio srdačnim rečima zahvalnosti i priznanja i, pošto je znao da mu time pričinjava radost, umolio ga je da mu pročita rad. Tegularijus je više dana po pola sata sedeo kod magistra u njegovom vrtu, jer je bilo leto, i sa zadovoljstvom mu je čitao mnoge listove iz kojih se sastojao njegov rukopis, i čitanje je često bilo prekidano njihovim glasnim smehom. To su bili dobri dani za Tegularijusa. Ali posle se Kneht povukao i, koristeći neke delove rukopisa svoga prijatelja, sastavio svoje pismo vlasti koje doslovno saopštavamo i kome nije potreban više nikakav komentar.