Carlos Castaneda :

ODVOJENA STVARNOST

Nastavak razgovora s Don Huanom

********************************* Uvod             2

Deo prvi

PRETHODNICE »VIĐENJA«                    18

Deo drugi

SLEDEĆI ZADATAK: »VIDETI«         113

Epilog                                                                   273

******************************

 

UVOD

Pre deset godina imao sam sreću da sretnem jednog In­ dijanca iz plemena Jaki koji je živeo  u  severozapad- nom Meksiku. Zovem  ga  »don  Huan«.  Na španskom  se sa don oslovljava čovek kome se ukazuje poštovanje. Upoznao sam se s don Huanom u veoma povoljnim okolnostima. Sedeo sam s jednim svojim prijateljem, Bilom, na autobusnoj stanici u jedno m pograničnom gradu u Arizoni. Veoma smo  malo  razgovarali.  Tog kasnog letnjeg popodneva žega  je  bila   nepodnošljiva. Bil se iznenada naže prema meni i lako me udari po ramenu.

»Evo  onog  čoveka  o  kome  sam   ti  pričao«,  reče

tiho.

Mahnu nemarno glavom  prema  ulazu.  Neki  starac je  baš  tada  ušao  u  prostoriju.

»Šta  si  mi  pričao  o  njemu?«  upitah.

»To je onaj Indijanac koji mnogo zna o pejotlu. Se- ćaš  se?«

Setio sam se da smo se Bil i ja  jednom  prilikom vozili ceo dan kolima tražeći kuću nekog  »ekscentričnog« meksičkog Indijanca koji je živeo u to m kraju.  Nismo našli njegovu kuću, i meni se činilo da su nas Indijanci, kod kojih smo se raspitivali, namerno slali  u  pogreš­ nom pravcu. Bil mi je rekao  da je taj  čovek  »yerbero«, tj. čovek koji sakuplja i prodaje lekovite trave, i da, uz to, zna mnogo o halucinogenom kaktusu, pejotlu. Rekao

je tada i to da bi za mene bilo korisno da se s njim upoznam. Bil mi je bio vodič po jugozapadu tom  prili­ kom kada sam prikupljao obaveštenja  i  uzorke  lekovi- tog  bilja  koje  upotrebljavaju  Indijanci  u  tom  kraju.

Bil ustade i ode da se pozdravi s tim čovekom. In­ dijanac je bio srednjeg rasta. Kosa mu je  bila  seda  i kratko podšišana,  ali mu je malo pokrivala uši što  je naglašavalo okruglinu njegove glave. Bio je veoma tam- noput; zbog dubokih  bora  na  licu  izgledao  je  star,  dok mu je telo bilo snažno i krepko.  Posmatrao  sam  ga trenutak. Kretao se  s  takvom  lakoćom  kakvu  ne  bih mogao  zamisliti  u   starca.

Bil mi dade znak da im priđem.

»On je simpatičan čovek«, reče mi Bil. »Ali ja ne mogu da ga razumem. Njegov španski je čudan, vero- vatno  pun  seljačkih  izraza.«

Starac pogleda u Bila i nasmeši se. A Bil,  koji  zna samo nekoliko španskih reči, sklepao je   nemoguću  re­ čenicu na tom jeziku. Pogleda me kao da pita da li je razumljivo  to  što  je  rekao,  ali  ja  nisam   znao   šta   je imao na umu; on se na to stidljivo nasmešio  i  otišao. Starac pogleda u mene pa se  nasmeja.  Objasnih  mu  da moj   prijatelj   ponekad  zaboravi   da  ne   zna  španski.

»Mislim da je zaboravio  i  da  nas  upozna«,  rekoh, pa mu se  predstavih.

»A ja sam  Huan  Matus  i  stojim  vam  na  usluzi«,  re­ če  on.

Rukovasmo se pa oćutasmo neko vreme.  Ja  preki- doh pauzu i rekoh mu zašto sam došao.  Kazao  sam mu da tražim sve moguće podatke o bilju, naročito o  pe- jotlu. Govorio sam žustro dosta dugo i rekao da znam mnogo o pejotlu, iako o tome gotovo ništa nisam znao. Mislio sam ako se budem hvalisao svojim znanjem, mož­ da ću ga navesti da razgovara sa mnom. Ali on ništa ne reče. Strpljivo je slušao. Onda lagano klimnu glavom i zagleda se u mene. Njegove oči kao da  su  blistale  od neke svetlosti koja se u njima nalazila. Izbegavao sam njegov pogled. Bilo  mi  je  neprijatno.  Bio  sam  siguran da  on  u  tom  trenutk u  zna  kako  ja  govorim  gluposti.

»Dođite k meni  jedanput«,  reče  na  kraju,  odvojiv- ši pogled od mene.  »Možda  ćemo  tam o  moći  na  miru da  porazgovaramo.«

Nisam znao šta bih na to rekao. Bilo mi je  nepri- jatno. Posle nekog vremena Bil se vratio u čekaonicu. Primetio je da  se  osećam  nelagodno,  ali  mi  nije  rekao ni reči. Sedeli smo neko vreme u mrtvom muku. Onda starac ustade. Njegov autobus je stigao. Pozdravio se s nama.

»Nije  išlo  najbolje,  je  li?«  upita  Bil.

»Nije.«

»Jesi  li  ga  pitao  za  bilje?«

»Nisam.   Ali  mislim   da   sam   zabrljao.«

»Rekao sam ti, on je veoma  neobičan. Ovdašnji Indijanci ga poznaju, ali ga  nikad  ne  spominju.  A  to već nešto znači.«

»Rekao je, ipak, da mogu da ga posetim u njegovoj kući.«

»Zavitlavao te. Naravno, možeš  otići  njegovoj  kući, ali šta to znači? On ti nikad  ništa  neće  reći.  Ako  ga ikad bilo šta upitaš, ućutaće kao da si ti budala koja bulazni.«

Bil mi reče ubedljivo da je već sretao ljude  poput njega, ljude za koje bi čovek  pomislio  da mnogo  znaju. Po njegovom mišljenju, oko njih se  ne vredi  truditi, je r se pr e ili kasnije ta ista obaveštenja mogu dobiti od drugih koji će ih lakše dati. Dodao je da  nema  ni  vre­ mena ni strpljenja za te stare čudake i da se taj starac možda samo drži tak o kao da  zna  bogzna  šta  o  trava­ ma,  dok u stvari ne  zna ništa više  od bilo  koga drugog.

Bil je govorio i dalje, ali ja ga nisam slušao. Raz­ mišljao sam o starom Indijancu. Znao je da blefiram. Sećam  se njegovih  očiju.  Zaista su  blistale.

Posle 2 meseca  otišao  sam  da  ga posetim, ne  to­ liko ka o student antropologije zainteresovan za lekovito bilje, nego više kao neko koga je obuzela neobjašnjiva radoznalost. Način na koji me taj čovek gledao bio  je nešto što još nikad nisam doživeo. Želeo sam da saznam šta  je  sve  taj  pogled obuhvatao.  On  je  za  mene  postao bezmalo  opsesija.  Razmišljao  sam  o  njemu  i  što  sam više  mislio,  to  mi  se  neobičnijim  činio.

Don Huan i ja smo se sprijateljili  i  ja  sam  ga  u toku jedne godine posetio bezbroj puta. Njegov način ophođenja ulivao mi je pouzdanje, a njegov smisao za humor bio je izvanredan, ali,  više  od  svega  toga,  ose- ćao sam da u svim njegovim  postupcima  ima  dosledno- sti, i to takve doslednosti koja me je  potpuno  zbunji­ vala. U njegovom prisustvu bilo  mi  je  neobično  prijat­ no, ali u isti ma h sam osećao i čudnu nelagodnost. Već samo njegovo prisustvo nagnalo me da iz temelja pre­ ispitam svoje ponašanje. Vaspitan sam, kao što je vero- vatno i većina drugih ljudi,  tak o  da  čoveka  prihvatam kao stvorenje koje je u suštini slabo i nesigurno.  Don Huan me, naprotiv, impresionirao tim  što  nije  naglaša­ vao da je slab i bespomoćan, i već samo to što sam se nalazio u njegovoj blizini navelo me da upoređujem njegov način života i ponašanja sa svojim, pri  čemu mi se njegov činio mnogo boljim. Možda su na mene naj­ snažniji utisak ostavile njegove reči kojima je izrazio razliku između nas dvojice;  ta razlika postoji od  trenut­ ka našeg rođenja. U izvesnom periodu pre jedne moje posete don Huanu bio sam veoma nesrećan i nezadovo­ ljan, kako svojim životom uopšte tako i nekim ličnim sukobima koji su me tada mučili. Kad sam stigao  nje­ govoj  kući  bio  sam  mrzovoljan  i  nervozan.

Razgovarali smo o mom  interesovanju  za  znanje, ali nas dvojica smo se, kao obično, kretali različitim putevima. Ja sam govorio o akademskom znanju koje prevazilazi iskustvo, dok je on govorio o neposrednom poznavanju  sveta.

»Znaš  li  ti  išta  o  svetu  oko  sebe?«  upitao  me.

»Znam  svašta«,  odgovorih.

»Hoću  da  kažem  osećaš  li  svet  oko  sebe?«

»Osećam  onoliko  koliko  mogu.«

»To nije dovoljno. Moraš da osetiš  sve,  inače  ti svet  postaje  besmislen.«

Odgovorio sam mu klasičnim argumentom da ne moram  da proba m  čorbu  da bih  doznao  kako  se  sprav-

lja,  niti  električna  struja  mora  da  me  protrese  da  bih znao  za elektricitet.

»Govoriš tako da to onda ispada glupo«, reče. »Me­ ni se čini da ti želiš da se držiš svojih  argumenata  i pored toga što od njih nemaš nikakve koristi; želiš da ostaneš  isti pa  maka r  to  i ne bilo  dobro za  tebe.«

»Ne znam  o  čemu to  govoriš.«

»Govorim o  tome  da nisi potpun.  Nemaš  mira.«

Te reči me naljutiše. Bio sam uvređen. Pomislih da on svakako nije  pozvan  da  sudi  o  mojim  postupcima ni o mojoj  ličnosti.

»Muče  te mnogi  problemi«,  reče.  »Zašto?«

»Ja  sam  samo  čovek,  don Huane", rekoh  jogunasto. Rekao  sam  to  isto  onako  kako  je  moj  otac  imao

običaj  da kaže. Kad god bi rekao da je samo čovek, tim

je prećutno  izjavljivao  da je slab  i bespomoćan i te nje­

gove  reči  bile  su,  kao  i           moje,   u   krajnjoj   liniji   pune

očajanja.

Don Huan se zagleda u mene kao i  onda,  prvog dana  kad  smo  se  upoznali.

»Suviše misliš o  sebi«,  reče  pa  se  nasmeši.   »I  to te neobično zamara i navodi da  se  izdvojiš  od  sveta koji  te  okružuje  i  da  se  držiš  svojih  argumenata.  Zato i imaš samo probleme. I ja sam samo čovek, ali kad to kažem, ne mislim isto što i ti.«

»Šta  ti  pod  tim  podrazumevaš?«

»Ja sam savladao svoje probleme. Šteta što mi je život tako kratak da ne mogu da uhvatim sve što  bih želeo. Ali to nije problem;  to je  samo  šteta.«

Svidelo mi se kako je to  rekao.  U  njegovom  glasu nije  bilo  sažaljenja  prema  samom  sebi.

Godinu dana posle našeg prvog susreta, 1961,  don Hua n mi je otkrio da zna za mnoge tajne u vezi s le- kovitim biljem. Rekao mi je za sebe da je »brujo«. Španska reč brujo na engleskom znači  čarobnjak,  tra- var, vidar. Od tog trenutka naš  odnos  se  izmenio;  po­ stao  sam njegov učenik i on se tokom  sledeće   2   godi­ ne  trudio  da  me uput i  u  tajne  čarobnjaštva.  Pisao  sam o toj obuci u Učenju don Huana: znanje Indijanaca iz plemena    Jaki.

Razgovarali smo na španskom, i zahvaljujući don Huanovom  izvanrednom  poznavanju  tog  jezika,   dobio sam  podrobna  objašnjenja  o  njegovom  sistemu   verova- nja.  Spomenuo  sam  taj  složeni  i  sistematski   sređeni skup  znanja  kao  čarobnjaštvo  i  njega  kao   čarobnjaka zato što  je  i  on  sam  u  našim  neobaveznim  razgovorima to tako nazivao. Međutim, u kontekstu ozbiljnijeg objaš­ njavanja   on   bi   umesto    »čarobnjaštva«    upotrebio    reč

»znanje«,   a   umesto       »čarobnjak«       rekao   bi   »čovek   ođ znanja«  ili   »onaj   koji  zna«.

Da bi mi predao svoje znanje  i  da  bi  ga  potvrdio, don Huan se služio sa 3 poznate psihotropne biljke: pejotlom, Lophophora williamsii, đavoljom travom, tj. tatulom, Datura inoxia, i nekom vrstom gljiva iz roda Psylocybe. Davao mi je da uzimam  te  halucinogene bilj­ ke, svaku zasebno, i pomoću njih izazivao u meni, svom učeniku, naročita stanja izmenjene percepcije, ili izme- njene svesti, što sam nazvao »stanjima neobične stvar­ nosti«. Upotrebio sam reč »stvarnost« zato što je glavna premisa u don Huanovom  sistemu  verovanja  ta  da  sta­ nja svesti izazvana uzimanjem bilo koje od tih haluci- nogenih biljki nisu halucinacije, već da su to konkretni, mada neobični, vidovi stvarnosti svakodnevnog života. Don Huan se prema tim stanjima ne-obične stvarnosti ponašao ne »kao da« su stvarna nego kao prema »stva­ rnim«.

Klasifikacija tih biljki kao halucinogenih i  stanja koja su proizvodile kao ne-običnu  stvarnost  je,  narav­ no, moje delo. Don Huan je te biljke shvatao i objaš­ njavao kao sredstva pomoću kojih čovek može da stigne do nekih bezličnih »sila«, a stanja  koja su one izazivale bila su »susreti«  koje  je  čarobnjak  morao  da  ima  s tim  »silama«  da  bi  mogao  njima  da  ovlada.

Pejotl je nazivao  »Meskalito«  i  objašnjavao  mi  da je on dobronameran učitelj i  zaštitnik  ljudi.  Meskalito nas uči »kako treba živeti«. Pejotl  se  obično  uzima  kad se više čarobnjaka okupi, i to se tad naziva »mitote«; učesnici se sastanu naročito zato da bi dobili pouku ka­ ko treba živeti.

Don Huan je smatrao da su tatula  i gljive sile neke druge vrste. Nazivao ih je »saveznicima« i rekao da se njima može manipulisati: u stvari, čarobnjakova snaga potiče od toga  što se on  služi  saveznikom. Od ta 2 saveznika don Huanu  su  bile  draže  gljive.  Tvrdio  je  da je  sila  koja  se  nalazi  u  gljivama  njegov  lični  saveznik i nazivao  ju je  »dimom«  ili  »dimčićem«.

Don Huanova procedura za upotrebu dimčića sa­ stojala se u tome što  je  ostavljao  te  gljive  da  se u  jed­ noj maloj tikvi osuše sve dok se ne pretvore  u  sitan prah. Tikvu bi držao zapečaćenu godinu dana a onda bi taj pra h pomešao s 5 drugih biljki i spravio mešavinu koja  se  puši  na lulu.

Da  bi  neko  postao  čovek  od  znanja,  mora  da  se

»sreće«   sa   saveznikom   što   je   moguće   češće;   mora   se s njim sprijateljiti. To, naravno, znači da  je  tu  halucino- genu mešavinu trebalo  često  pušiti.  »Pušenje«  se  sasto­ jalo u tome što se uvlačio  onaj  fini  pra h  gljiva  koji  se nije palio, a uvlačio  se  i  dim  onih  drugih  5  biljki  od kojih se sastojala  mešavina.  Za  dejstvo  koje  gljive  ima­ ju na moć opažanja don  Huan  je  govorio  da  to  »savez­ nik   oslobađa  čoveka   njegovog   tela«.

Don Huanov metod obuke zahtevao  je  izuzetan  na­ por od učenika. U stvari, stepen  učešća  i  uživljavanja koji je za to  bio potreban bio  je tako naporan da sam krajem 1965. morao odustati od daljeg učenja. Mogu da kažem  sada,  iz  perspektive  od  5   proteklih  godina,  da je don Huanovo učenje tada ozbiljno ugrozilo moje shvatanje sveta. Počeo sam  da  gubim  sigurnost,  koju svi imamo, u to da je stvarnost svakodnevnog  života nešto št o možemo prihvatiti kao samo po sebi razum­ ljivo.

U vreme mog povlačenja bio sam  uveren da je mo­ ja odluka konačna; nisam želeo da više ikada ponovo vidim don Huana. Međutim, aprila 1968.  godine  dobio sam jedan od  prvih  primeraka  svoje  knjige  pa  osetih da mora m da mu je pokažem. Posetio  sam  ga.  Naša veza  učitelj-učenik  opet  se  na  čudan  način  uspostavila, i mogu reći da sam tom prilikom započeo drugi ciklus obuke  koji  se  veoma  razlikovao  od  prvog.  Nisam  se

više plašio onako kao nekada. Celokupan ton don Hua- nove obuke bio je više opušten. Smejao se često, a i me­ ne je dovodio do smeha. Činilo se  da  svesno nastoji  da sve zajedno ne bude suviše ozbiljno. Šalio se u zaista najkritičnijim trenucima tog  drugog  ciklusa  i  na  taj način mi je pomogao da prebrodim  izvesne  doživljaje koji bi  mi  inače  lako  mogli  postati  opsesija.  Smatrao je da mi je potrebno  vedro  i  prijatno  raspoloženje  da bih mogao da  izdržim  uticaj  i  neobičnost  znanja  ko­ je  mi  je predavao.

»Ti si onda otišao zato što si se osećao  suviše  važ- nim«, reče objašnjavajući moje povlačenje pre nekoliko godina. »Kad se čovek oseća važan, on postaje težak, nespretan i tašt. Da bi  postao  čovek  od  znanja,  moraš biti  lak  i  fluidan.«

Don Huanu je u ovom drugom ciklusu  moje  obuke bilo naročito stalo  do  toga da me nauči da  »vidim«.  Či­ ni se da je u njegovom sistemu znanja postojala moguć­ nost  za  semantičnu  diferencijaciju  između  »viđenja«   i

»gledanja«,  kao  dva  sasvim  različita  načina  percepcije.

»Gledanje« se odnosilo na onaj  obični  način  na  koji smo navikli da opažamo svet, dok »viđenje« obuhvata veoma složen proces pomoću koga čovek od znanja na­ vodno  opaža  »suštinu«  svega  na  svetu.

Da bih složenost tog procesa učenja prikazao na razumljiv način, sažeo sam pitanja i odgovore i tako sredio svoje neposredne beleške s terena. Verujem  ipak da moj način prezentiranja te građe ne može da odvrati pažnju od značenja don Huanovog učenja. Sređivanjem beležaka želeo sam da postignem to da tekst teče poput razgovora pa da na taj način  izazovem  utisak  za  kojim sam težio; drugim rečima, želeo sam da čitaocu svojom reportažom saopštim dramatičnost i  neposrednost  onog što  sam na terenu doživeo.  Svaki  deo  koji  sam uobličio u poglavlje predstavlja jednu seansu s don Huanom. On je gotovo uvek svaku seansu naglo završavao;  prema tome dramatični završetak  svake  glave  nije moj  literar­ ni trik, nego je to uobičajeni način don Huanovog us­ menog predanja.  Čini  se  da  je to  mnemonički  trik  koji

mi je  pomogao  da sačuvam  dramatični  kvalitet  i značaj njegovih  lekcija.

Potrebna su ipak izvesna objašnjenja da bi moja reportaža bila ubedljiva, pošto jasnoća zavisi od razjaš­ njenja izvesnog broja ključnih pojmova ili ključnih je­ dinica koje želim da naglasim. Taj izbor akcenta u skla­ du je s mojim interesovanjem za društvene nauke.  Sa­ svim je mogućno da bi  neko  drugi  s  drukčijim  ciljevi­ ma i nadama izdvojio pojmove koji bi se  potpuno raz­ likovali  od  onih koje  sam  ja odabrao.

U toku drugog ciklusa obuke don Huan se naročito trudio da me ubedi da je pušenje one mešavine neop­ hodno da bi se  moglo »videti«. Zato sam morao da  je pušim  što  sam češće  mogao.

»Samo ti dim može dati brzinu potrebnu da bi ug­ ledao nešto od tog sveta koji  promiče  pored  tebe«,  re­ kao  mi  je.

Uz pomoć psihotropne mešavine, on je u  meni  iza­ zvao niz stanja ne-obične stvarnosti.  Glavna  odlika  tak­ vih stanja, u odnosu na ono što je don  Huan,  izgleda, činio, bilo je stanje »neprimenljivosti«. Ono što sam opazio u takvim stanjima izmenjene svesti bilo je ne­ razumljivo i nije se moglo objasniti uobičajenim  nači­ nom poimanja sveta. Drugim rečima, to stanje nepri­ menljivosti povlačio je za sobom prestanak mog nor­ malnog  gledanja  na  svet.

Don Huan je ta stanja ne-obične stvarnosti koristio zato da uvede niz prethodno utvrđenih, novih »jedinica značenja«. Te jedinice značenja bili su svi oni pojedi­ načni elementi u vezi sa znanjem koje je don Huan na­ stajao da mi preda.  Nazvao  sam   to  jedinicama  zna­ čenja zato što je to osnovni konglomerat podataka sa­ kupljenih pomoću  čula  i  njihovih  tumačenja  na  kojima je izgrađeno složenije značenje. Jedan primer za takvu jedinicu je način na koji se shvatalo fiziološko dejstvo psihotropne mešavine. Ona je izazivala obamrlost i gu­ bitak kontrole nad pokretima; u  don  Huanovom  siste­ mu to se tumačilo kao da je to učinio  dim,  koji  je  u ovom slučaju bio saveznik, zato  da  bi  »čoveka  oslobo­ dio  njegovog  tela«.

Jedinice značenja bile su grupisane na  naročit  na­ čin, i svaki tako stvoreni blok  predstavljao  je  ono  što sam nazvao »razumnim  tumačenjem«.  Očigledno  mora da postoji bezbroj mogućih  razumnih  tumačenja  veza­ nih za magiju i čarobnjak mora naučiti da ih  tako  tu­ mači. Mi se u svom svakodnevnom životu susrećemo s bezbroj razumnih tumačenja u vezi s tim životom. Jedan običan primer nečega što ne bi više moglo da se tumači na razne načine a što svakog  dana  pominjemo  desetina­ ma puta je struktura koju nazivamo »soba«. Očito je da smo navikli da strukturu koju  nazivamo  sobom  tumači­ mo onim što podrazumevamo pod »sobom«; soba je, pre­ ma tome, razumno  tumačenje  zato  što  se  pretpostavlja da smo u vreme kad smo prihvatili  to  tumačenje,  na ovaj ili onaj način, upoznati sa svim elementima koji ulaze u njen sastav. Sistem razumnog tumačenja je, dru­ gim rečima, proces pomoću koga se čovek upoznaje  sa svim jedinicama značenja nužnim da bi se mogle činiti pretpostavke, izvoditi zaključci, praviti prognoze, itd., o svim  situacijama  vezanim  za  takvu  delatnost.

Kad kažem »čovek«, ovde  u  stvari  mislim  na  onoga ko  poseduje  odgovarajuće  znanje  o  svim,  ili  gotovo  o svim  jedinicama  značenja  koje   obuhvata   ovaj   konkret­ ni sistem razumnog tumačenja. Don Huan  je  bio  prak­ tičar, to jest bio je čarobnjak koji  je  poznavao   sve  ko­ rake  i   stadijume  svoje  magije.

Kao čovek koji  je  u  praksi  primenjivao  svoje  zna­ nje, on je pokušavao da  mi  približi  svoj  sistem  razum­ nog  tumačenja.  Takvo  približavanje  je  u   tom   slučaju bilo  ravno  procesu  resocijalizacije  u  kome  su   se   učili novi   načini   tumačenja  opaženih  podataka.

Ja sam bio »tuđinac«, neko ko nije  imao  sposob­ nost da inteligentno i dosledno  tumači  jedinice  znače­ nja  svojstvene  magiji.

Don Huanova dužnost  kao  praktičara  koji  me  uvo­ di u svoj sistem bila je da poremeti određenu sigurnost, svojstvenu svima nama, koja se sastoji  u  tome  da  su naši »razumni« pogledi na svet konačni. Upotrebom psi- hotropnog bilja i dobro usmerenim kontaktima između jednog  meni  stranog  sistema  i  mene,  postigao  je  to  da

mi pokaže kako moj pogled na svet ne može biti kona­ čan zato  što je to samo jedno tumačenje.

Za američkog Indijanca je ona neodređena pojava koju nazivamo magijom možda već  hiljadama  godina bila  ozbiljna,  bona  fide  praksa  koja  se  može  uporediti s našom naukom. Mi to  teško  možemo  da  razumemo, bez sumnje, zbog tih nam a stranih jedinica tumačenja kojima  ta  praksa  operiše.

Don Hua n mi je jednom prilikom rekao da čovek od znanja izvesne stvari voli  više  od  drugih.  Zamolio  sam ga  da  mi  to  objasni.

»Ja  najviše  volim  da  vidim«,  reče.

»Šta  hoćeš  time  da  kažeš?«

»Volim  da  vidim«,  reče,  »zato  što  čovek  od  znanja

može  nešto da  zna  samo  kad  vidi«.

»Šta,  na  primer,  vidiš?«

»Sve.«

»Ali i ja sve vidim pa ipak nisam  čovek od znanja.«

»Ne. Ti ne vidiš.«

»Mislim        da  vidim.«

»Ne  vidiš,  kažem  ti.«

»Zašto to kažeš, don Huane?«

»Ti  vidiš  samo  površinu  stvari.«

»Hoćeš  li  tim  da  kažeš  da  svaki  čovek  od  znanja

zaista vidi  ,skroz' kroz  sve u šta gleda?«

»Ne. Nisam tako mislio. Rekao sam da čovek od znanja izvesne stvari voli više  od  drugih;  ja najviše  vo­ lim  da vidim i da znam;  drugi vole nešto drugo.«

»Šta,  na  primer?«

»Uzmi  Sakateku:  to  je čovek  od  znanja,  i  on  najvi­ še voli da   igra. I tak o on igra i zna.«

»Da li je to što čovek od znanja voli više od ostalog nešto  što on čini da bi saznao još više?«

»Jeste,  tako  je.«

»Ali  kako  igranje  može  pomoći  Sakateki  da  zna?«

»Može  se reći  da  Sakateka  igra  sa  onim            što  zna.«

»Igra  li  on  ovako  kako  ja  igram?  Hoću  da  kažem je li to isto što i pravo igranje?«

»Tačnije bi bilo  reći  da on igra  kao  što ja vidim,  a ne kako ti možda igraš.«

»Da li  on  vidi  isto kao što  ti vidiš?«

»Vidi, ali  on i  igra.«

»Kako   Sakateka   igra?«

»To  je  teško  objasniti.  On  igra  na  jedan  naročit

način  kad želi  nešto  da zna. Ali ja  o tome mogu  da  ka­

žem  samo  to  da  se  ne  može  govoriti  o  igranju  ili  viđe­

nju  ako  ne  razumeš  način života  i  shvatanja  čoveka  od

znanja.«

»Jesi  li  ga  video  kad  igra?«

»Jesam.  Ali  svako  ko  gleda  njegovu  igru  ne  može znati  da  je  to  njegov  naročiti  način  saznavanja.«

Poznavao sam Sakateku, ili, bolje reći, znao sam ko je to. Upoznali smo se jednom prilikom i ja sam ga častio pivom. Bio je veoma učtiv i rekao mi je da mogu slobodno da svratim kod njega kad god želim. Često sam pomišljao na  to  da  ga posetim,  ali nisam  ništa  rekao  don  Huanu.

Posle podne, 14. maja 1962. odvezao sam se do Sa- katekine kuće; objasnio mi je kako  ću  stići  do  nje  pa sam je lako  i  našao.  Stajala je  na uglu  i bila  ograđena sa svih strana. Vratnice su bile zatvorene. Obišao  sam kuću sa svih strana i pokušao da zavirim unutra. Činilo se  da u  kući  nema  nikoga.

»Don Elijase«, viknuh glasno. Pilići se poplašiše i razbežaše na sve strane pijučući na sav glas. Jedno psetance priđe ogradi. Očekivao sam da zalaje, ali ono samo sede i zagleda se u mene. Pokušah još jednom da dozovem domaćina,   i pilići  se još  jednom  razgalamiše.

Iz  kuće  iziđe  jedna  starica.  Zamolih  je  da  pozove don  Elijasa.

»Nije ovde«,  reče ona.

»Gde bih  mogao  da ga  nađem?«

»Otišao  je  na  njivu.«

»Gde  je  ta  njiva?«

»Ne znam. Dođite kasnije po podne. On će se vra­ titi oko pet.«

»Jeste  li  vi  don  Elijasova  žena?«

»Jesam,  ja  sam  njegova  žena«,  reče  i  nasmeši  se.

Pokušah  od  nje  da  doznam  nešto  o  Sakateki,  ali

ona se izvini rekavši  da ne govori  dobro  španski.  Uđoh

u  automobil  pa  odoh  odatle.

Vratio  sam  se  oko  6  sati.  Zaustavio  sam  kola pred kućom i zvao Sakateku. Ovog put a on iziđe  iz kuće. Uključio sam magnetofon koji mi je visio o rame­ nu u mrkoj kožnoj futroli tako  da  je  ličio  na  fotograf­ ski aparat.  Izgleda  da me  je  prepoznao.

»Oh, to ste vi«, reče s osmehom. »Kako je don Huan?«

»Dobro  je.  A  kako  ste  vi,  don  Elijase?«

Nije mi odgovorio. Činilo mi se da je nervozan. Po njegovoj  spoljašnjosti  reklo  bi  se  da  je  veoma  smiren, ali  ja  sam  osetio  da  ga  nešto  muči.

»Je li vas  don Hua n poslao ovamo  nekim poslom?«

»Nije.  Sam  sam  došao.«

»A  zašto  li  to?«

Njegovo pitanje kao da je proisteklo iz iskrenog iznenađenja.

»Želeo sam samo  s  vama da porazgovaram«, rekoh u  nadi  da  mi  glas  zvuči  sasvim  prirodno,  neusiljeno.

»Don  Hua n mi je  toliko  toga lepog ispričao  o  vama  da sam  zaželeo  da  vam  postavim  nekoliko  pitanja.«

Sakateka je stajao preda mnom. Telo mu je bilo mršavo ali žilavo. Na sebi je imao  pantalone  i  košulju kaki boje. Oči su mu bile napola zatvorene; izgledao je pospan  ili  možda pijan.  Usta su  mu  bila  lako  otvorena a donja usna otromboljena. Pomislih da se Sakateka žestoko napio. Ali učini  mi  se  ipak  da  neće  biti  tako, jer je pr e nekoliko minuta, kad je izišao iz kuće, bio sasvim  čio  i  potpuno  svestan  mog  prisustva.

»O  čemu  želiš  da  razgovaraš?«  reče  naposletku.

Glas mu je bio umoran. Činilo se da  mu  se  reči vuku jedn a za drugom. Bilo mi je veoma neprijatno. Njegov zamor kao da je bio zarazan  pa  je  i  mene  obu­ zeo.

»Ni o čemu  naročitom«,  odgovorih.  »Došao  sam tek koliko da s vama prijateljski malo  proćaskam.  Jed­ nom  ste  me  pozvali  da  vas  posetim  u  vašoj  kući.«

»Tako  je,  jesam,  ali  sad  više  nije  isto.«

»Zašto  nije  isto?«

»Zar  ne  razgovaraš   s   don  Huanom?«

»Da,  razgovaram.«

»Šta  onda  želiš  od  mene?«

»Pomislio  sam  da  bih  vas  rado  nešto  pitao.«

»Pitaj  don  Huana.  Zar  ti  nisi  njegov  učenik?«

»Jesam, ali ja bih ipak  voleo  da  vas  pitam  o  tome što učim od njega i da  čujem  vaše  mišljenje.  Tako  ću znati  šta  treba  da  radim.«

»Šta će  ti  to?  Zar nemaš  poverenja u  don  Huana?«

»Imam.«

»Zašto  onda  od  njega  ne  tražiš  da  ti  kaže  to  što

želiš  da  znaš?«

»Pitam ga. I on mi govori. Ali kad biste  mi  i  vi nešto rekli o  tome  što  učim  od  don  Huana,  možda  bih to  bolje  razumeo.«

»Huan može sve  da  ti kaže.  Samo  on to  može.  Zar to  ne  shvataš?«

»Shvatam, ali ipak volim da razgovaram  s  ljudima kao što ste vi, don Elijase. Ne nailazi se svaki dan na čoveka  od znanja.«

»Huan je  čovek  od  znanja.«

»Znam.«

»Zašto  onda  razgovaraš  sa mnom?«

»Rekao  sam  vam  —  došao  sam u  želji  da  postane­

mo     prijatelji.«

»Ne,  nisi.  Ima š  ti  sad nešto  drugo  na umu.«

Želeo  sam  da mu  objasnim,  ali  sve  što  sam  mogao

bilo  je  da  nevezano  nešto  promrmljam.  Sakateka  ništa

ne  odgovori.  Činilo  se  da  pažljivo  nešto  sluša.  Oči  su

mu  opet bile upola zatvorene,  ali  osetio  sam  da  me  ne­

tremice  gleda.  Gotovo  neprimetno  klimnu  glavom.  On­

da  podiže  kapke  i  ja  ugledah  njegove  oči.   Izgledalo  je

da  gleda negde  mim o mene.  Udari  ovlaš  o  pod  vrškom

desne  noge,  uz  samu  levu  petu.  Noge  su  mu  bile  lako

zasvođene,  a ruke  mlitavo  visile niz telo.  Onda  diže de­

snu ruku;  šaka mu je bila otvorena,  a dlan  pod  pravim

uglom prema tlu;  prsti su mu bili ispruženi i upirali su

u    mene.  Pustio  je  ruku  da  mu  dva-triput  zatreperi  dok

nije  dospela  u  istu  ravan  u  kojoj   se  nalazilo  i  moje

lice.  Zadržao  je  tu  za  trenutak  i  potom  mi  rekao  ne­

koliko reči. Glas mu je bio veoma jasan, ali reči je izgo­

varao  lagano.

Trenutak zatim spustio je ruku niz telo i ostao ne­ pomičan, u čudnom  položaju.  Stajao  je  oslonjen  na zglob svoje leve noge. Njegova desna  noga  bila  je  iza leve i  prstima te  noge udarao  je ritmično  i tiho  po  tlu.

Obuzeo me je neobjašnjiv strah, nekakav  nemir. Činilo  mi  se  da  su   mi   misli   nepovezane.   Kroz   gla­ vu su mi prolazile besmislice bez ikakve međusobne ve­ ze koje se nisu odnosile ni  na  šta  što  se  događalo  u tom trenutku. Bio sam svestan da mi je neprijatno pa pokušah da misli usmerim na to što se tada zbiva, ali i pored sveg upinjanja, to  mi  nije  pošlo  za  rukom.  Kao da me je neka sila sprečavala da se koncentrišem ili da razborito  mislim.

Sakateka ne izusti ni reči,  a  ni  ja  više  nisam  znao šta bih mu mogao  reći  ili  učiniti.  Okrenuo  sam  se,  i ne  razmišljajući,  i  otišao.

Docnije sam osetio da moram don Huanu da  ispri­ čam o to m susretu sa  Sakatekom.  Don  Huan  se  nasrne- ja  na  sav  glas.

»Šta  se  u  stvari  tam o  desilo?«   upitah  ga.

»Sakateka  je  igrao«   reče  don  Huan.  »On  te  video,

v   onda  je  zaigrao.«

»Šta mi je učinio? Obuzela me hladnoća i bio sam ošamućen.«

»Izgleda da mu se nisi svideo pa te zaustavio do- bacivši  ti neku  reč.«

»Kako  je  to  mogućno?«  uzviknuh  s  nevericom.

»Veoma  prosto.   Zadržao  te  snagom   svoje  volje.« Šta  kažeš?«

»Zadržao  te  svojom  voljom!«

To objašnjenje mi nije bilo dovoljno. Njegove reči činile su mi se besmislene. Pokušao sam još štogod da izvučem od njega, ali taj događaj on mi nije mogao objasniti  na  meni  prihvatljiv  način.

Očigledno je da bi se taj događaj ili bilo koji drugi koji se zbio u vezi s tim tuđim sistemom razumnog tu­ mačenja mogao objasniti i razumeti samo u uslovima jedinica značenja svojstvenih tom sistemu. Ovo je delo, prema tome, reportaža i treba ga čitati kao reportažu. Sistem  o  kome sam  ovde pisao  nije mi bio razumljiv,  i

zato bi svaki moj pretenciozni pokušaj da ovo prikažem kao nešto više od reportaže samo zaveo čitaoca i bio drzak. U tom pogledu usvojio  sam  fenomenološki  me- tod i trudio se  da  o  magiji  pišem  isključivo  onako  ka­ ko su mi se te pojave prikazivale. Kao  posmatrač,  be- ležio sam ono što sam video, i u  trenucima  kad  sam  o tome  pisao  nastojao  sam  da  ne  dajem  nikakav  svoj sud.