Odvajanje  sebe  od  sebe

Sve dok čovek ne odvaja  sebe od sebe ne može postići ništa, i niko mu ne može pomoći.

Upravljati sobom je veoma teška stvar - to je problem za budućnost; podrazumeva mnogo snage i traži puno rada. Ali ova prva stvar, odvajanje sebe od sebe, ne zahteva mnogo snage, potrebna je samo želja, ozbiljna želja, želja odraslog čoveka. Ako to čovek ne može da uradi, to pokazuje nedostatak želje odraslog čoveka. Prema tome to dokazuje da ovde nema ničeg za njega. Ono šta radimo ovde može biti samo činjenje koje odgovara odraslim ljudima.

Naš um, naše mišljenje, nema ništa zajedničko sa nama, sa našom suštinom -  nema veze, nema zavisnosti.  Naš  um živi za sebe i naša suština živi za sebe. Kad kažemo „odvojiti sebe od sebe" to znači da um treba da stoji odvojeno od suštine. Naša slaba suština može da se promeni u bilo  kom  trenutku,  pošto zavisi od mnogo uticaja: hrane, okruženja, vremena, vremenskih prilika kao i mnoštva drugih uzroka. Ali um zavisi od veoma malo uticaja pa, uz malo napora, može biti sačuvan na željenom pravcu.

Svaki  slab  čovek može  odrediti  željeni  pravac  svom  umu.  Ali nema moć nad suštinom; velika  snaga se zahteva da se  suštini da pravac   i  na  tom  pravcu   očuva.   (Telo   i  suština   su  isti   đavo.) Čovekova  suština  ne  zavisi  od  njega:  može  biti  dobrog  raspolo­ ženja  ili lošeg,  razdražljiva,  vesela  ili  tužna,  koja  se  lako  uzbuđuje ili  popustljiva.  Sve  ove  reakcije  mogu  se  događati  nezavisno  od

njega. Čovek može biti ljut zato što je pojeo nešto što proizvodi takav efekat.

Ako čovek nema specijalna postignuća ništa se od njega  ne može zahtevati. Dakle niko ne može od njega očekivati više nego što on ima. Sa čisto praktične tačke gledišta, čovek sigurno nije odgovoran u ovom smislu; nije njegova krivica što je to šta jeste. Tako uzimam tu činjenicu u obzir, pošto znam da ne možete očekivati od slabog čoveka nešto što zahteva snagu. Pojedinac može da upućuje zahteve čoveku samo u skladu sa snagom koju ima da ih ispuni.

Prirodno, većina prisutnih ljudi ovde je zbog nedostatka te snage i došli su da je postignu. To znači da oni žele da budu snažni, pa se tako od njih ne može očekivati snaga.

Ali ja sada govorim o jednom našem drugačijem delu, umu. Govoreći o umu znam da svako od vas ima dovoljno snage, sva­ ko od vas može imati snagu i kapacitet da ne čini kako sada čini.

Um je u stanju da funkcioniše nezavisno, ali je takođe u stanju da bude identifikovan sa suštinom, da postane funkcija suštine. Kod većine prisutnih, um ne pokušava da bude nezavisan nego je prosto  funkcija.

Ponavljam, svaki odrastao čovek može to  postići;  svako  ko ima ozbiljnu želju može to. Ali niko ne pokušava.

I tako, uprkos činjenici da su ovde toliko dugo, uprkos želji koju su čak imali mnogo pre dolaska ovamo - još uvek stoje na nivou ispod domaćina, to jest, na nivou  čoveka koji nikad nije ništa pokušao.

Ponavljam opet: sada mi nismo u stanju da kontrolišemo naša stanja, pa tako to ne može da se zahteva od nas. Ali kad postigne­ mo tu sposobnost, odgovarajući zahtevi biće upućeni.

Da bi se bolje razumelo šta mislim, daću vam primer: sada, u mirnom stanju, ne reagujući ni na  šta i ni na koga, odlučujem da sebi postavim zadatak učvršćivanja dobrih odnosa sa g.   B-om, pošto mi je potreban za  poslovne  ciljeve  i mogu  da  uradim  ono šta želim samo uz njegovu pomoć. Ali meni  se  g.  B.  ne  sviđa pošto  je veoma neprijatan čovek.  Ništa ne  razume.  On je  glupak.

On je divlji, šta god želite. Ja sam tako sačinjen da me te osobine pogađaju. Čak i kad me samo pogleda, postajem razdražen. Ako govori gluposti ja sam izvan sebe. Ja sam samo čovek, pa sam slab i ne mogu da ubedim sebe da ne treba da budem uzbuđen - nastaviću da se nerviram.

Ali ipak mogu da se kontrolišem u zavisnosti od toga koliko je ozbiljna moja želja da dostignem cilj koji želim da osvojim preko njega. Ako sačuvam ovaj cilj, ovu želju, biću sposoban da tako i činim. Bez obzira koliko uzbuđen mogao biti, to stanje željenja biće u mom umu. Bez obzira koliko besan, koliko sam izvan sebe, u uglu svog uma još uvek ću pamtiti zadatak postavljen sebi. Moj um je nesposoban da me zadrži od bilo čega,  nesposoban  da načini da osećam ovo ili ono prema njemu, ali je sposoban da pamti. Kažem sebi: „Potreban ti je, pa tako nemoj da se ljutiš na njega ili budeš grub prema njemu." Moglo bi se čak dogoditi da ga opsujem ili udarim, ali moj um bi nastavio da me ohrabruje, da me podseća da ne treba da to činim. Ali je um nemoćan da bilo šta učini.

To je tačno ono šta svako ko ima ozbiljnu želju da se ne identifikuje sa suštinom može da čini. To je ono šta je mišljeno sa

„odvajanjem uma od suštine".

A šta se događa kad um postane prosto funkcija? Ako sam razdražen, ako počinjem da se ljutim, misliću, ili pre „to"  će misliti u skladu sa tom ljutnjom i sve ću videti u svetlosti  te ljutnje. Dođavola sa tim!

I tako ja kažem da kod ozbiljnog čoveka - jednostavnog, običnog čoveka bez neobičnih moći, ali odraslog čoveka - šta god odluči, koji god problem postavi pred sebe, taj će problem uvek ostati u njegovoj glavi. Čak i ako ne može da ga praktikuje, uvek će ga čuvati u svom umu. Čak i ako je pod uticajem drugih okol­ nosti, njegov um neće zaboraviti problem koji je postavio sebi. On ima dužnost da ga izvrši i ako je pošten, trudiće se da ga izvrši, pošto je odrastao čovek. Niko mu ne može pomoći u tom pamćenju, u tom odvajanju sebe od sebe. Čovek to mora učiniti sam  za  sebe.  Samo  tada,  od  trenutka  kad  čovek  poseduje  tu

odvojenost, drugi mu čovek može pomoći. Isto  tako, samo od tog trenutka Institut može biti od bilo kakve koristi za njega, ako je na Institut došao tragajući za tom pomoći.

Verovatno ste čuli stvari iskazivane na predavanjima o temi šta čovek želi. Mogu reći za većinu onih koji su sada ovde da ne znaju šta žele, da ne znaju zašto su ovde. Nemaju osnovnu želju. U  svakom  trenutku  svako  pojedinačno  želi nešto,  ali  u  njemu

„to" želi.

Upravo sam dao jedan primer da želim da pozajmim novac od

g. B-a. Mogu postići to šta želim samo činjenjem te želje prima­ rnom, glavnom stvari koju želim. I tako, ako svako od vas želi nešto, a Institut zna šta želi, Institut će biti u stanju da pomogne. Ali ako čovek ima milion želja i nema predominantnu, onda nijedna želja ne može biti zadovoljena, pošto su godine potrebne da daju jednu stvar, a da daju milion stvari... Istina je da nije lako želeti; ali um mora uvek pamtiti šta se želi.

Jedina razlika između deteta i odraslog čoveka je u umu. Sve su slabosti tu, počev od gladi, osetljivosti, naivnosti; nema razlike. Iste su stvari kod deteta i odraslog čoveka: ljubav, mržnja, sve. Funkcije su iste, receptivnost je ista, podjednako reaguju, podjed­ nako se predaju imaginarnim strahovima. Ukratko, nema razlike, jedina razlika je u umu; mi imamo više materijala, više logike od deteta.

Sada ponovo jedan primer: A. me pogledao i nazvao budalom. Izgubio sam mirnoću i udaljio sam se od njega. Dete čini isto. Ali odrastao čovek, koji bi bio podjednako ljut, neće ga udariti; suzdržaćc se. Jer ako ga udari doći će policija a on se boji šta će drugi ljudi misliti; reći će: „Kakav nekontrolisan čovek!" Ili ću se suzdržati iz straha da će sutra otići od mene, a potreban mi je za moj rad. Ukratko, postoji hiljadu misli koje mogu da me zaustave ili da to propuste. Ali će i dalje te misli biti tu.

Dete nema logiku, nema materijal i zbog toga njegov je um samo funkcija. Njegov um neće prestati da misli - za njega to će biti ,,to misli", ali ovo „to misli" biće obojeno mržnjom, što znači identifikacijom.

Ne postoje određeni stepeni između dece i odraslih. Dužina života ne znači zrelost. Čovek može doživeti stotu a ipak ostati dete; može porasti visok a ipak biti dete, ako pod „detetom" mislimo nekog ko nema nezavisnu logiku u svom umu. Čovek može biti nazvan „odraslim" samo od momenta kad njegov um dostigne taj kvalitet. Pa, sa te tačke gledišta može da se kaže da je Institut samo za odrasle ljude. Samo odrasla osoba može izvući neku korist od njega. Dečak ili devojčica od   8   godina mogu biti odrasli, a čovek od 60 može biti dete. Institut ne može načiniti ljude odraslima; moraju da budu odrasli pre dolaska na Institut. Oni koji su u Institutu moraju odrasti, a pod ovim mislim da odrastu ne u njihovim suštinama već umovima.

Pre nego što krenemo dalje neophodno je razjasniti šta svaka osoba želi i šta on ili ona mogu dati Institutu.

Institut može dati vrlo malo.  Program  Instituta,  snaga  Institu­ ta, cilj Instituta, mogućnosti Instituta mogu se izraziti sa nekoliko reči: Institut može pomoći pojedincu da bude u stanju da bude hrišćanin. Jednostavno! To je sve! On  to  može  samo  ako  čovek ima tu želju, a čovek će imati tu želju samo ako ima mesto gde je konstantna želja prisutna. Pre  nego što bude sposoban, pojedinac mora  želeti.

Tako postoje tri perioda: želeti, moći, biti.

Institut je sredstvo. Izvan Instituta moguće je želeti i biti;  ali ovde, moći.

Većina ovde prisutnih sebe naziva hrišćanima. Praktično svi su hrišćani pod znacima navoda. Istražimo ovo pitanje kao odrasli ljudi.

Dr X, da li ste vi hrišćanin? Šta mislite, da li čovek treba da voli svog suseda ili da ga mrzi? Ko može voleti kao hrišćanin? Sledi da je nemoguće biti hrišćanin. Hrišćanstvo uključuje mnogo stvari; uzeli smo samo jednu od njih, da nam posluži kao primer. Možete li voleti ih mrzeti nekog po naredbi?

Pa ipak hrišćanstvo kaže upravo to, voleti sve ljude. Ali to je nemoguće. Istovremeno potpuno je tačno da je neophodno vole­ ti. Pojedinac prvo mora biti u stanju, onda može voleti. Nažalost,

vremenom, moderni hrišćani su usvojili drugu polovinu, voleti, i izgubili gledište prve, religije koja je trebalo da joj prethodi.

Bilo bi veoma glupo od Boga da zahteva od čoveka šta on ne može da da.

Polovina sveta je hrišćanska, drugu polovinu čine druge religije. Za mene, razumnog čoveka, nema razlike; isti su kao hrišćani. Prema tome, moguće je reći da je sav svet hrišćanski, razlika je samo u imenu. A hrišćanski je ne samo godinu dana već hiljadama godina. Postojali su hrišćani mnogo pre pojavljivanja hrišćanstva. Tako mi zdrav razum kaže: „Toliko mnogo godina ljudi su bili hrišćani - kako mogu biti tako glupi i zahtevati nemoguće?"

Ali to nije tako. Stvari nisu uvek bile kakve su sada. Tek nedavno ljudi su zaboravili prvu polovinu i zbog toga izgubili kapacitet da budu sposobni. I tako je to postalo zaista nemoguće.

Neka se svako zapita, jednostavno i otvoreno, da li  može voleti sve ljude. Ako ima svoju šoljicu kafe, voli; ako nema, ne voli. Kako se to može nazvati hrišćanstvom?

U prošlosti se nisu svi ljudi nazivali hrišćanima. Neki članovi iste familije zvani su hrišćanima, drugi pred-hrišćanima, ostali ne- hrišćanima. Tako su u jednoj istoj familiji mogli biti prvi, drugi i treći. Ali sada se svi zovu hrišćanima. Naivno je, nepošteno, ludo i podlo nositi to ime bez opravdanja.

Hrišćanin je čovek koji je u stanju da ispuni Zapovesti.

Čovek koji je u stanju da čini sve ono što se zahteva od hrišćanina, kako svojim umom tako i suštinom, zove se hrišćani- nom bez znakova navoda. Čovek koji svojim umom želi da čini sve što se zahteva od hrišćanina, ali to može samo svojim umom a ne i suštinom, zove se pred-hrišćanin. A čovek koji ne čini ništa, čak ni svojim umom, zove se ne-hrišćanin.

Pokušajte da razumete šta želim da prenesem svim ovim. Ne­ ka se vaše razumevanje produbljuje i proširuje.

Pariz, 6. avgust 1922.