H

ODNOSI IZMEĐU SNA I DUŠEVNIH BOLESTI

Ko govori o odnosu sna prema duševnim poreme­ćajima može imati na umu tri stvari: 1) etiološke i kliničke odnose, ako jedan san otprilike zastupa me­ sto jednog psihotičkog stanja, uvodi ga ili posle njega preostaje; 2) izmene koje snevanje u slučaju duševne bolesti pretrpi; 3) unutrašnje odnose između sna i psihoza, analogije koje ukazuju na suštinsku srodnost. Ovi mnogostruki odnosi između oba niza fenomena predstavljali su u  ranijim  vremenima medicine —  a u sadašnjosti opet iznova — omiljenu temu pisaca-le- kara, kao što nam pokazuje literatura o tom  pred­ metu prikupljena kod  Spite,  Radeštoka,  Morija  i  Ti­ si jea. Nedavno je Sante de Sanktis (Sante de Sanctis) ovom predmetu posvetio svoju pažnju.1 Za cilj našeg izlaganja biće dovoljno ako ovaj značajan predmet samo dodirnemo.

U vezi sa kliničkim i etiološkim odnosima između sna i psihoza hoću da saopštim sledeća svoja zapaža­ nja kao paradigme. Honbaum (Hohnbaum) saopštava (kod Krausa, Krauss), da se prvo izbijanje ludila če­ sto pripisivalo obespokojavajućem strašnom snu, i da je dominantna predstava u vezi s ovim snom. Sante de Sanktis navodi slična posmatranja paranoičara i u pojedinih  od  ovih  paranoičara  izjavljuje  da  je  san

„vraie cause determinante de la folie".2 Psihoza se od­ jednom može stvoriti pojavom efikasnog sna, koji sa­ država sumanuto objašnjenje, ili se može polagano razvijati kroz niz daljih snova koji još  imaju  da  se bore protiv sumnje. U jednom De Sanktis-ovom slu­ čaju pridružili su se ovom snu laki histerični napadi, a posle toga se javilo uplašeno melanholično stanje. Fere (Fere) nam (kod Tisijea) javlja  o  jednom  snu koji je za posledicu imao histeričnu  paralizu.  Ovde nam se san prikazuje kao etiologija duševne poreme- ćenosti, mada isto tako vodimo računa o stanju stvari ako izjavimo da se duševni poremećaj prvi put ispo- ljio u snu, najpre probio tek u snu. U drugim prime- rima su sadržani u snu bolesni simptomi, ili pak psi­ hoza ostaje ograničena na snove. Tako Toma jer (Tho- mayer) skreće pažnju na snove (nespokojstva-straha) koji se moraju shvatiti ekvivalentima epileptičkih na­ pada. Alison (AUison) je opisao noćnu duševnu bolest (nocturnal insanitv) (prema navodima Radeštoka) u kojoj su pojedinci preko dana prividno potpuno zdra-

1       Kasniji  pisci  koji  o  takvim  odnosima  raspravljaju  jesu: sFere,  Ideler,  Lasegue,   Pišon  (Pichon),   Regis  (Režiš),   Vespa, Gisler  (Giessler),  Kazodovski  (Kazodowsky),   Pašantoni (Pa chantoni)   i   drugi.

'  Pravi  determinantni  uzrok  ludila.

vi,  dok  noću  redovno  dobijaju  halucinacije,  napade besnila  i  slično.  Slična  zapažanja  nalazimo kod    de Sanktisa  (paranoični  ekvivalent  sna  u  jednog  alko­ holičara,  glasovi koji suprugu  optužuju za neverstvo kod  Tisijea).  Tisije  navodi iz  novijeg vremena velik broj  posmatranja  u  kojima se  radnje  patološkog  ka­ raktera  (iz sumanutih  pretpostavki,  prisilni  impulsi) izvode iz snova. Gizlen (Guislain) opisuje jedan slučaj u kome je san bio zamenjen intermitirajućim ludilom.

Svakako nema nikakve sumnje da će lekare jed­ nog dana pored psihologije sna zanimati i psihopato logija  sna.

Naročito jasno postaje u slučajevima  ozdravlje­ nja posle duševne bolesti da pored zdrave funkcije danju život sna može još uvek pripadati psihozi. Gre- gori (Gregorv) je, kažu, prvi skrenuo pažnju na ovu pojavu (prema Krausu). Makario (Macario) nam (na­ vedeno kod Tisijea) priča o jednom manijaku koji je nedelju dana posle potpunog oporavljanja ponovo do- živeo u snovima bekstvo ideja i strašne pokrete ka­ rakteristične za njegovu bolest.

O promenama koje život sna pretrpi kod hronič- nih psihotičara vršeno je dosad samo malo istraživa­ nja. Naprotiv, rano je poklonjena pažnja unutrašnjem srodstvu između sna i umne poremećenosti koje se izražava u tako dalekosežnom slaganju pojava i  kod sna i  kod  umne  poremećenosti.  Prema  Moriju,  prvi je na  tu srodnost ukazao Kabanis (Cabanis) u  svom delu Rapports du  physique  et  du  moral,  posle  njega su bili to Leli (Lelut), Z. Moro (J. Moreau) a naročito filozof Men de Biran (Maine de Biran). Upoređivanje je sigurno još starije. Odeljak u kome o tom srodstvu govori Radeštok počinje jednom zbirkom izreka koje dovode san i ludilo u analogiju. Kant veli na jednom mestu: „Luđak je snevač u budnom stanju." I Kraus:

„Ludilo  je  san  u  budnom  stanju  čula."  Sopenhauer naziva san  kratkotrajnim  ludilom  a  ludilo  dugotraj­ nim snom.  Hagen označava  delirijum   kao  snevanje koje nije izazvalo spavanje nego bolesti. Vunt u svom delu  Psysiologische  Psychologie kaže:  ,,I  zaista mi  u

snu možemo sami proživeti gotovo sve one pojave na koje nailazimo u ludnicama."

Pojedina slaganja na osnovu kojih se ovakvo  iz­ jednačavanje može prihvatiti nabraja Spita (uostalom, veoma slično kao i Mori) ovim redom: 1) Ukidanje ili bar retardacija samosvesti, zbog čega nastaje nepo­ znavanje o stanju kao takvom, dakle nemogućnost ču­ đenja, nedostatak moralne svesti; 2) modifikovana percepcija organa čula, i to u snu smanjena, u ludilu uglavnom veoma pojačana; 3)  međusobno  poveziva­ nje  predstava  isključivo  prema  zakonima  asocijacije i reprodukcije, dakle automatsko stvaranje redova, odatle neproporcionalnost odnosa između predstava (preterivanja, fantazme); a iz svega toga rezultira: 4) izmena, odnosno preokret ličnosti i katkad i osobeno- sti karaktera  (perverziteti)."

Radeštok ovome  dodaje  još  neke  crte,  analogije u materijalu: „Na području čula vida i čula sluha i opšte cenestezije osećanja nalazimo većinu halucina­ cija  i  iluzija.  Najmanje  elemenata pružaju  nam,  kao i kod  sna, čulo mirisa i čulo ukusa. — Bolesniku u groznici javljaju se, kao i snevaču u delirijumima, se- ćanja iz daleke prošlosti; ono što je izgledalo da je budan i zdrav čovek zaboravio, toga se sećaju čovek dok spava i bolesnik." — Analogija između sna i psi­ hoze tek tako dobij a svoju punu vrednost što se kao neka  porodična  sličnost  pruža  u  finiju  mimiku   i sve do pojedinih upadljivosti u izrazu lica.

„Čoveku koga muče telesne i duševne patnje san pruža ono što mu je stvarnost odbila da pruži: zdrav­ lje i sreću, tako se i kod duševnog bolesnika pojav­ ljuju svetle slike sreće, veličine, uzvišenosti i bogat­ stva. Tobožnje posedovanje blaga i imaginarno ispu­ njavanje želja, čije su  odbijanje  ili  uništavanje  dali baš jedan psihički razlog za ludilo, često sačinjavaju gfavnu sadržinu delirijuma. Žena koja je izgubila svo­ je drago dete delirira u materinskim  radostima;  a onaj koji je pretrpeo gubitak imanja smatra se izvan­ redno bogatim; prevarena devojka oseća se nežno vo­ ljenom."

(Ovo mesto Radeštokovo jeste skraćenje jednog tananog izlaganja Grizingerovog (Griesinger) koje sa­ vršeno jasno otkriva ispunjenje želje kao karakteri­ stiku koja je zajednička i snu i psihozi. Moja lična istraživanja pokazala su mi da se ovde može  naći ključ za psihološku teoriju o snu i o psihozama).

„Barokna povezivanja misli i slabost suda su ono što uglavnom karakterišu san i ludilo." Precenjivanje sopstvenih duševnih postignuća, koja trezvenom sudu izgledaju besmislena, nalazi se i ovde kao i tamo; ra- pidnom toku  predstava  u  snu  odgovara  bekstvo  ideja u psihozi. I kod jednog i drugog nedostaje potpuno osećanje vremena. Cepanje ličnosti u snu, koje na primer svoje sopstveno znanje deli među dva lica, od kojih strano lice koriguje sopstveno Ja u snu, ima potpuno istu vrednost kao poznato  delenje  ličnosti kod halucinatorične paranoje; i snevač čuje svoje sop- stvene misli kao da ih iznose strani glasovi. Čak i za konstantne sumanute ideje nalazi se analogija u pato­ loškim snovima koji se stereotipno ponavljaju (reve obsedant). — Posle ozdravljenja od delirijuma, bole­ snici često kažu da im je čitavo vreme njihove bolesti izgledalo kao jedan često ugodan san; oni nam čak saopštavaju da su ponekad još u toku same  bolesti imali osećaj da su samo obuzeti jednim snom, potpu­ no onako kao što  se to često  dešava u običnom snu za  vreme  spavanja.

Ne treba se posle svega toga čuditi  ako Radeštok i

svoje  mišljenje  i  mišljenje  ostalih  sumira  recima  da

„ludilo, abnormalnu bolesnu  pojavu,  treba  smatrati

intenzifikacijom  normalnog  stanja  snevanja  koja  se

periodično  vraća".

Kraus je možda hteo da, još prisnije nego što je to mogućno ovom analogijom fenomena koji se pojav­ ljuju, utvrdi srodnost između sna i ludila u etiologiji (bolje rečeno: u nadražajnim izvorima). Osnovni ele­ ment, koji je po njegovom shvatanju zajednički i snu i ludilu, predstavlja, kao što smo čuli, organski uslov- Ijena senzacija, senzacija somatskog nadražaja, one- stezija stvorena doprinosom svih  organa  (uporedi Peise  kod  Morija).

Slaganje sna i duševne poremećenosti koje se ne može osporiti i koja dopire sve do karakterističnih pojedinosti, spada među najsnažnije oslonce medicin­ ske teorije o snevanju, po  kojoj  se  san  predstavlja kao beskorisni i smetajući proces i kao izraz uma­ njene duševne delatnosti. Ali mi nećemo moći da očekujemo da ćemo definitivno objašnjenje o snu do­ biti iz duševnih smetnji, pošto je opšte poznata stvar u kakvom se nezadovoljavajućem stanju nalazi naš uvid u sam tok duševnih smetnji. Ali je svakako ve- rovatno da će izmenjeno shvatanje o snu morati uti­ cati na naša shvatanja o unutrašnjem mehanizmu du­ ševnih poremećenosti, i tako možemo reći da radimo na objašnjenju psihoza, ako se trudimo da rasvetlimo tajnu  sna.

Dodatak   1909:

Potrebno je opravdanje što literaturu o pro­ blemima sna nisam navodio i dalje za vreme od pr­ vog objavljivanja ove knjige do njenog drugog izda­ nja. Ta literatura može čitaocu izgledati kao da ne zadovoljava: ali pri svemu tome ona me je opredelila. Motivi koji su me uopšte podstakli da prikazem kako je san u literaturi opisan bili su ovim predstojećim uvodom iscrpeni; nastavak ovog  rada  tražio bi od mene izvanredne napore — a doneo bi mi vrlo malo koristi ili pouke. Jer vremenski razmak od devet go­ dina o kome je ovde reč nije doneo ništa što bi bilo novo ili vredno niti od stvarnog materijala niti pak od gledišta za shvatanje sna. U većini publikacija ob­ javljenih od toga vremena moj rad je ostao nepome- nut i nije uziman u obzir; na najmanju pažnju naišao je kod takozvanih „istraživača sna" koji su time dali sjajan primer za odvratnost svojstvenu naučniku, na­ ime da nešto novo nauči.

„Les  savants  ne  sont  pas   curieux",  veli  podrug-

ljivac Anatol Frans (France). Ako u nauci postoji pra­

vo revanširanja, onda bih svakako bio u pravu da i sa svoje   strane   zanemarim   literaturu   objavljenu   posle pojave ove knjige. Malobrojni referati, koji su se po­ javili u naučnim časopisima, tako su puni neshvatanja i nerazumevanja da kritičarima ne bih mogao odgo­ voriti drukčije nego da ih pozovem da ovu knjigu još jednom pročitaju. Možda bi ovaj poziv mogao da glasi i ovako: da je uopšte pročitaju.

U radovima onih lekara što su se odlučili za pri- menu psihoanalitičkog lečenja, i drugih, objavljeni su mnogobrojni snovi i protumačeni su prema mojim uputstvima. Ukoliko ovi radovi idu i preko potvrđi­ vanja mojih pretpostavki, ja sam njihove rezultate uneo u tekst svoga izlaganja. Još jedan spisak litera­ ture na kraju prikupio je sve najvažnije što je objav­ ljeno posle prvog objavljivanja ove knjige. Knjiga o snovima Santa de  Sariktisa,  bogata  sadržinom,  kojoj je uskoro posle njenog  objavljivanja  sledio  i  prevod na nemački jezik, vremenski se ukrstila s mojom knji­ gom O tumačenju snova tako da ni ja nisam mogao povesti računa o njemu kao što  ni  italijanski  pisac nije mogao da se obazre na mene. Ja sam  onda  na žalost morao izneti sud da je njegovo marljivo delo krajnje siromašno u idejama,  tako  siromašno  da  se po njemu ne bi uopšte moglo ni naslutiti o mogućnosti problema o kojima je raspravljano u mome delu.

Treba da se podsetim samo na dve objavljene stvari koje dodiruju moju obradu problema sna. Je ­ dan mlađi filzof, H. Svoboda (H. Swoboda) koji je preduzeo da otkriće biološke periodičnosti (u nizovi­ ma od 23 do 28 dana), koja vodi poreklo od Vilhelma Flisa (Wilhelm Fliess), proširi na psihička zbivanja, hteo je u jednom spisu punom fantazija1 između osta­ log da ovim ključem objasni i zagonetku snova. Zna­ čenje snova pri tom ne bi došlo na svoj račun; njihov sadržajni materijal bi se objasnio sticanjem svih onih sećanja koje te noći taj biološki period baš po prvi ili po n-ti put završavaju. Jedno lično saopštenje pisca podstaklo me  je  najpre na  pomisao  da  on  sam  više

1 H. Swobođa, „Die Perioden des menschlichen Organis- mus", 1904.

ne želi ozbiljno da zastupa to učenje, čin i mi se da sam se u ovom zaključku prevario; na jednom drugom mestu izneću neka zapažanja prema postavkama Svo- bodinim koja mi međutim nisu donela ubedljiv rezul­ tat. Mnogo prijatniji za mene je bio slučaj kad sam na sasvim neočekivanom mestu naišao na  shvatanje  o snu koje se sasvim slaže sa suštinom moga tumačenja. Vremenski odnosi isključuju svaku mogućnost da je čitanje moje knjige izvršilo uticaj na to mišljenje; u njoj moram dakle da vidim jedino slaganje jednog samostalnog mislioca sa suštinom moga učenja o snu koje se u literaturi može dokazati. Knjiga u kojoj se nalazi mesto o snevanju koje sam ja uočio objavio je Lirikojs (Lvnkeus) 1900. godine u drugom izdanju pod naslovom  Phantasien  eines  Realisten.1

Dodatak   1914:

Predstojeće opravdanje napisao sam 1909. godine. Otada se stanje stvari svakako izmenilo; više u lite­ raturi ne prelaze preko moga  doprinosa „tumačenju snova". Ali tek nova situacija mi sasvim onemoguća­ va nastavljanje predstojećeg izveštaja. Tumačenje snova donelo je  čitav niz  novih tvrđenja i problema o kojima su autori na na j različiti je načine raspravlja­ li. A ja ipak ove radove ne mogu prikazati pre nego što razvij em svoje sopstvene poglede na koje se autori pozivaju. Ono što mi je od ove najnovije literature izgledalo od vrednosti ocenio sam u tekstu mojih sle- dećih  izlaganja.

1 Upor. „Josef Popper-Lynkeus und đie Theorie đes Traumes"  (1923) u svesci XIII Sabranih dela.