A

ODNOS  SNA PREMA BUDNOM STANJU

Naivni sud čoveka koji  se  probudio  pretpostavlja da je san — ako već ne  dolazi iz nekog  drugog sveta

—     spavača ipak odneo u neki drugi svet. Stari fizio­ log Burdah (Burdach), kome dugujemo brižljivo i du­ hovito opisivanje fenomena sna, izrazio je ovo uvere- nje jednom veoma zapaženom rečenicom (strana 474):

„.. .  nikad se ne ponavlja život preko dana sa svima svojim naporima i uživanjima, radostima i bolom, već naprotiv  san  teži da nas  svega toga oslobodi.  Čak i ako je  čitava naša  duša bila  ispunjena jednim pred­ metom,  ako je dubok bol razdirao našu unutrašnjost, ili ako je neki zadatak iziskivao našu celokupnu du­ ševnu  snagu,  san  nam  daje  ili  nešto  sasvim  strano, ili on iz stvarnosti uzima samo pojedine elemente za stvaranje  svojih  kombinacija,  ili  pak  samo  ulazi  u skalu našeg  raspoloženja  i  simbolizuje stvarnost."  J.

H. Fihte (Fichte, I, 541) u istom smislu govori o sno­ vima dopunjavanja i naziva ih jednom od tajnih bla- godeti  prirode  duše  koja se  sama leci.  — Na sličan način izražava se još i L.  Štrimpel (Strumpell) u svo­ joj  studiji  o  prirodi  i  postanku  snova  (str.  16)  koju s pravom sa svih strana visoko cene: „Onaj ko sanja okrenuo se od sveta budne svesti" .. . (str. 17): ,,U snu se tako reći potpuno gubi pamćenje sređene sadržine budne svesti i njeno normalno držanje... "  (str.  19):

„Povučenost duše u snu, koja je gotovo bez  sećanja, od redovne sadržine i toka budnog života ... "

Pretežna većina pisaca, međutim, zastupala je su­ protno gledište o odnosu sna prema budnom stanju. Tako Hafner (str. 19): „San pre svega nastavlja budno stanje. Naši se snovi priključuju uvek na  predstave koje su  kratko vreme pre toga  bile u  svesti. Tačno posmatranje gotovo uvek naći će jednu nit kojom se san povezao za doživljaje prethodnog dana." Vajgani (Weygandt, str. 6) se direktno protivi gore navedenom tvrđenju Burddhovom, „jer se često može, naizgled u pretežnom broju snova, posmatrati da  nas  oni  vode baš natrag u običan život umesto da nas od njega oslobode". Mori (Maury, Le sommeil et les reves, str.

56) kaže ukratko: „Nous revons de ce que nous avons vu, dit, desire ou fait"  (=  mi  sanjamo  o  onom  što smo videli, rekli, želeli  ili uradili). Jesen (Jessen) u svojoj Psihologiji, objavljenoj 1855. godine (str. 530), kaže nešto opširnije: „Sadržinu sna više ili manje uvek određuju individualna ličnost, godine starosti, pol, stalež, stepen obrazovanja, uobičajeni način živo­ ta i događaji i iskustva tokom celokupnog dosada­ šnjeg  života."

Na naj nedvosmislenij i način zauzima svoj stav prema ovom pitanju filozof I. G. E. Mas (Maass)  — (Vber die Leidenschaften 1805 = 0  strastima):  „Iskust­ vo potvrđuje naše tvrđenje da najčešće sanjamo o onim stvarima  kojima   su   upućene   naše   najmilije   strasti. Iz toga se vidi da naše strasti moraju imati uticaja na stvaranje naših snova. Slavoljubiv čovek sanja o ste­ čenim  (možda  samo  u  svom  uobraženju)   lovorikama i  o  onima koje  još  treba  da  stekne,  dok se zaljubljeni u  svojim snovima bavi predmetom svojih slatkih nadanja   .. .  Sve  čulne  želje  i  preziranja  koje  spavaju u srcu mogu izazvati, ako budu podstaknute bilo ka­ kvim  razlogom,  da iz predstave povezanih i udruže­ nih sa njima nastane san ili da se ove predstave ume- šaju  u jedan već postojeći san."  (Saopštio Vinterštajn

/V/interstein/          u      časopisu       Zeitschrift       filr     Psycho- unalyse).

Tako  isto  su  mislili  i  stari  o  zavisnosti sadržine sna od života. Ja citiram po Radenštoku (Radenstock, Hir. 139): Kad je Kserks pre svoga ratnog pohoda pro­tiv Grčke dobrim savetom bio odvraćen od te odluke, dok  su  ga  snovi  neprestano  na  to  podsticali,  rekao mu je već stari racionalni persijski tumač snova Artaban  vrlo  zgodno  da snovi  najčešće  sadrže  ono  što čovek već u budnom stanju misli.

U  didaktičkom epu Lukrecijevu De  rerum natura (™ O prirodi stvari) nalazi se ovo mesto (IV, stih  959):

Et  quo  quisque  fere  studio  đevinctus  adhaeret, aut quibus in rebus multum sumus ante morati atque in ea ratione fuit contenta magis mens, in  somnis  eadem  plerumque  videmur  obire; causidici causas agere  et componere leges,

induperatores pugnare ac proelia o ire, ... itd. itd.1

Ciceron kaže potpuno slično u svom delu De di- vmstione II, ka o što mnogo kasnije tvrd i Mori: ,,Ma- ximcque reliquise earu m  reru m  moventu r  i n  animis et ugitantur, de quibus vigilantes au t cogitavimus au t cgimus."*

1 Provod: I ukoliko ko intenzivnije vrši neki posao, ili u 6emu smo se ranije mnogo duže zadržavali,  te  je  u  tom poslu duh bio mnogo više zategnut, izgleda da se često u snu bavimo istim stvarima: pravnici se bave procesima i sastav- ljanjom zakona, vojskovođe misle da se bore i da ratuju itd. (Citat u Frojda je pogrešan; mesto je uzeto iz četvrte knjige LukrecljcvoK epa „O prirodi stvari", stih 961—966. Prim. prev.)

* I najviše se u dušama pokreću  one  stvari  o  kojima smo budni razmišljali ili se njima bavili.

Protivrečnost ovih pogleda u odnosu između do­ življavanja sna i budnog stanja izgleda stvarno ne*- razrešiva.  Zato  će  biti  na mestu  da  se  setimo  opisa

F.     W. Hildebranta (Hildebrandt, 1875) koji misli da se osobenosti sna uopšte mogu opisati samo „nizom su­ protnosti koje očigledno postaju protivrečnosti"  (str.

8)  „Prvu od ovih suprotnosti stvaraju s jedne strane stroga  povučenost  ili  izdvojenost  sna  od  stvarnog  i istinskog života,  i s  druge strane neprestano  zadira­ nje jednoga u drugo, neprekidna zavisnost jednog od drugoga. — San je nešto sasvim odvojeno od stvarno­ sti doživljene u budnom stanju, moglo bi se reći neko samo  u  sebe   hermetički   zatvoreno   postojanje,   od stvarnog života nešto odvojeno nepremostivom prova­ lijom. San nas oslobađa stvarnosti, briše u nama nor­ malno sećanje na nju i stavlja nas u jedan drugi svet i u jedan sasvim drugi tok života koji u stvari nema nikakve veze sa stvarnim životom ... " Hildebrant za­ tim  izvodi  kako  sa  padanjem  u  san  naše  celokupno biće sa svojim formama egzistencije nestaje „kao iza nekog nevidljivog poklopca". Čovek tada možda u snu obavlja  putovanje morem  do  ostrva  svete Jelene da bi Napoleonu,  koji tamo živi u zarobljeništvu,  ponu­ dio kakvo izvrsno mozelsko  vino.  Ekskajzer nas  do­ čekuje najljubaznije  i  čovek  gotovo  žali  što  se  pro­ budio i tako omeo interesantnu iluziju. A sad upore- đujemo  situaciju  u  snu  sa  stvarnošću.  Nikad  nismo bili vinarski trgovci i nikad nismo ni želeli da to bu­ demo.  Nikad  nismo  putovali  morem  a  ostrvo  svete Jelene najmanje bi nam moglo predstavljati cilj  jed­ nog takvog putovanja. Prema Napoleonu,  doduše, ne osećamo uopšte nikakvu   simpatičnu   sklonost,   nego naprotiv  strašnu  patriotsku  mržnju.  A  pored  svega toga snevač uopšte nije bio među živima u vreme kad je Napoleon umro na ostrvu; osim toga, bilo je izvan svake mogućnosti stvoriti neki lični odnos prema nje­ mu.  Tako  doživljaj  u  snu  izgleda kao  nešto  strano, ugurano između dva doba života koja potpuno odgo­ varaju jedno drugome i koji jedno drugo nastavljaju.

„Pa ipak", nastavlja  Hildebrant,  „isto  tako  isti­ nita  i  pravilna  je  prividna  suprotnost.   Ja  mislim  da

MU ovom povučenošću i izdvojenošću najintimniji od­ nos idu ruku pod ruku. Mi bismo mogli upravo reći: Sto god nam san pruža, materijal za to on uzima iz stvarnosti i iz duhovnog života koji se na ovoj stvar­ nosti odvija ,. . Ma kako neobično time postupao, on zapravo nikad ne može da se odvoji od realnoga sveta, i njegove najuzvišenije kao i najsmešnije tvorevine moraju svoje osnovno gradivo uvek uzimati od onog što nam se pred očima pojavilo ili u čulnom svetu, ili pak što je na neki način već zauzelo mesto u našem budnom toku mišljenja; drugim recima, od onog što smo spolja ili iznutra već doživeli."