Odnos sa pacijentima 

Vi ste svoj  instrument

Sada ste razvili kod sebe sposobnost da prepoznate kad kroz vas pro- tiče rekonektivna energija. Znate kako da uočavate signale, poznat vam je „osećaj" energije oko pacijentovog tela, a i komotno se osećate dok se poigravate ovom energijom i puštate da se dogodi ono što tre­ ba da se dogodi.

Drugim rečima, spremni ste da pomognete nekom da se izleči.

Upamtite, vaš glavni  cilj  tokom  seanse Rekonektivnog  lečenja jeste da se sklonite s puta. Dok vaše telo nastavlja da se menja i prilagođava no­ vim frekvencijama, i nakon što ste se u izvesnoj meri upoznali s povratnim informacijama koje  su sastavni  deo upotrebe  ovih  energija, ustanovićete da sve leže na svoje mesto. Pored toga, bilo bi dobro da dovedete sebe do određenog stanja svesti pre no što počnete da radite sa drugim ljudskim bi­ ćima. Najzad, sad kad ste, nadamo se, odbacili svoju staru zavisnost od„igrački za isceljivanje", jedini „instrument" koji ćete koristiti kod ove vr­ ste lečenja ste vi sami.

Reči  koje leče

Ostanite zadivljeni

Kako možete da ostanete zadivljeni? Tako što ćete ostati detinjasti. Tako što ćete sve da gledate novim očima. Tako što nećete naprečac da za­ ključujete da razumete ono što se pred vama dešava. Tako olako prihvaće­ na pretpostavka najverovatnije je neko površno objašnjenje koje vam je uvreženo preko tumačenja koja su pretrpela bezbroj prepravki i pogrešnih interpretacija, pa je tako postala plitka, razvodnjena i lišena suštine. Znaj­ te da je jedini način da zadržite ovo stanje, koje niko ne može da ugrozi, vaša sposobnost da kažete: „Ne znam." Na taj način ćete biti u mogućnosti da sve posmatrate sa iskrenim divljenjem.

Možete li da se prisetite sposobnosti da budete kao dete, da budete za­ divljeni pred svačim?

Setite se  tog dara!

Dar da se osećate zadivljenima, da posmatrate sve sa iskrenim divlje­ njem, odražava vaše poštovanje prema kristalnoj čistoti detinjstva, prema nasledenoj vezi sa Bogom. To vas oslobađa potrebe da dajete dijagnozu, objašnjavate, pokušavate, pravite, forsirate, navaljujete, trudite se. Oslo­ bađa vas čak i potrebe da sebi pripišete zasluge.

Sećate li se sada tog dara?

Kucnuo je čas da dovedete u red svoje srce, um i namere. Na putu ste da postanete deo jednačine lečenja.

„Pripremanje"   pacijenta

Novi pacijenti, po pravilu, spadaju u jednu od dveju grupa. Ima onih koji dođu u vašu ordinaciju, legnu na sto i prepuste se, nadajući se da će is­ kusiti sve što mogu. A ima i onih koji do stola stižu u trku, rade sve mogu­ će za šta mogu da zamisle da bi „trebalo" da rade za vreme svoje seanse. Njihov um ide „dvesta na sat". Mole se, vizualizuju, ponavljaju mantre, dišu iz stomaka, dišu iz grudnog koša, okreću dlanove naviše, meditiraju, drže ruke u položaju za molitvu i tako dalje.

Usne im se jedva primetno pomeraju, niz lice im cure suze - ponekad u tišini, katkad uz glasan plač, dok u sebi mole Boga za sve što žele za sebe i verovatno sve ostale koje poznaju. Ako im to dozvolite, ovaj monolog i asortiman procesa nastaviće se tokom cele posete, i tako će ta osoba sama sebe da liši dragocenog iskustva za vreme rekonektivne seanse. Biće isto kao da je bila na zajedničkoj molitvi, seansi isceljivanja zasnovanoj na ne­ koj tehnici ili prosto meditirala kod kuće.

Nije dobro da se ovako nešto desi. Ali nije dobro ni da govorite paci­ jentima šta da ne rade pre no što oni to urade. To je kao da kažete: „Nemoj­ te da zamišljate da je crveno boja." Ono što bi trebalo da uradite kada vidi­ te da na stolu imate potencijalnog delatnika ili brbljivca, jeste da mu, sportskim rečnikom rečeno, blokirate dodavanje.

Evo šta im ja najčešće kažem: „Uđite. Lezite i zatvorite oči. Pustite se­ be da plutate, ali nemojte zaspati. Verujte, onaj ko sluša misli i molitve sa­ svim je izvesno već čuo vaše. Ne samo da je čuo sve ono za šta ste se moli­ li, nego je čuo i ono za šta se niste ni setili da se molite. On sve zna. Znao je i pre nego što ste ušli. Zato prestanite da pričate, zaustavite svoj unutrašnji dijalog i samo slušajte; pustite da vam univerzum donese šta zaključi da vam je potrebno. Samo lezite tu i budite otvoreni i spremni da ne doživite ništa isto onako kao što ste spremni da doživite nešto. Ako ste otvoreni, doživećete ono što je namenjeno vama. „Mnogim ljudima nije iako da se pridržavaju ovog saveta, ali ovo je ipak najbolji savet koji možete da im date. Optimalno, jednostavno će se prepustiti i ležati na stolu bez ikakvih konkretnih očekivanja. Poželjno je da budu radoznali, da su otvoreni za mogućnost da dobiju nešto. Čin uravnoteženosti ogleda se u tome da ne pređu u stanje konkretnog očekivanja, u kojem se njihov fokus prebacuje na ono što bi trebalo da bude unapred određen rezultat. Pod jedan, zato što to možda nije ono što im je zaista potrebno ili što univerzum ima na umu za njih u njihovom najboljem interesu; i pod dva, konkretna očekivanja mogu da ograniče, suze ili zamene ono što bi se inače njima dogodilo.

Isto tako, na vama je da takođe budete puni razumevanja i nepristrasni - da čekate i budete deo onoga što će se događati - šta god to bilo. Čekanje je vid „osluškivanja duhom". Čekate dok energija ne dođe. I ona dolazi. Od­ jednom juri kroz pacijenta i povezuje se sa vama, kroz vas i oko vas.

Nije na nama da odlučujemo koji je vid lečenja potreban za tu osobu. Naš zadatak je da ponudimo sebe kao deo jednačine i pustimo da lečenje poprimi sopstvenu prirodnu formu.

Obično se ne vezujem za konkretan problem zbog kojeg je pacijent došao; to je deo nepristrasnog pristupa koji sam već opisao. Puštam ga da malo priča o tome, jer to pomaže da se između nas formira spona, što ume da bude važno. Činjenica je, međutim, bez obzira na to da li znate ili ne znate šta nije u redu sa pacijentom, on će iskusiti isto lečenje. Verujem da je u to umešana inteligencija koja postoji u univerzumu, inteligencija koja daleko nadmašuje vašu ili moju, a pravo lečenje će se samo dogoditi.

Dozvolite  da  se  dogodi

Potreba da zadržimo svoj ego izvan jednačine seže dublje nego što možda očekujete. Na primer, mnogi iscelitelji nastoje da usredsrede um na kako - nešto naizgled tako bezazleno  kao što je zamišljanje pacijenta„zdravim" ili uvođenje energije kroz njegova stopala ili glavu, ili njeno iz­ vlačenje kroz nos; smeštanje pacijenta pod ultraljubičastu svetlost ili oba­ vijanje u ružičaste oblake... pokušavaju da projektuju zdravlje na pacijen­ ta na svaki način koji im padne na pamet kao koristan. Zašto? Zato što su čuli da tako treba ili im je to neko nekad rekao. Tu već postoji sumnja. Sve ove stvari samo su različiti oblici smetnji. Sto više nastojite da činite, ma­ nje ste kadri da budete - a to je stanje koje dozvoljava energiji da uopšte protiče kroz vas. To stanje je ono što sklanja s puta naš ego, dozvoljavaju­ ći našoj Suštini da postane deo procesa. Do izlečenja dolazi upravo dok smo u tom stanju.

Vaspitani smo tako da preuzimamo kontrolu nad svojim životom i usmeravamo ga. Pošto utvrdimo načine za koje smatramo da bi „tako tre­ balo" da se postupa, ideja o iznenadnoj promeni naših principa ume da bu­ de zastrašujuća. Evo jednog primera.

Moja prababa Eni Smit posedovala je restorančić sa domaćom kuhi­ njom u pretežno katoličkom kraju grada. U to vreme, katolicima nije bilo dozvoljeno da petkom jedu meso, tako da je ona svakog petka pravila ono što su postale njene čuvene riblje ćufte: mešavina pirea od krompira, crnog luka, soli, bibera, specijalnih začina i bakalara - sve to uvaljano u prezle i savršeno isprženo u mnogo ulja.

Ispred njenog restorana uvek se izvijao red ljudi koji su čekali na ove riblje ćufte, ali tog petka se otegao do iza ćoška. Čitavog dana, što je više ljudi uslužila, red kao da je bivao sve duži.

„Hej, Eni, ovo su najbolje riblje ćufte koje si ikad napravila", hvalili su je. Potrošivši sve zalihe, Eni je te večeri malo ranije zatvorila restoran. Potom je ta moja prababa, inače ženica visoka metar i žilet ali vredna kao crv, otišla u kuhinju da je sredi i počisti. Dok je rasklanjala i stavljala stva­ ri na njihovo mesto, otvorila je frižider i preneraženo ustanovila da se ogromna činija očišćene ribe, tako pažljivo pripremljene za ćufte, još uvek nalazi unutra. Moja prababa je zaboravila da u mešavinu doda ribu. Bila je užasnuta. Ono što je tog dana služila ljudima nije bilo ništa drugo    Nije  ni  danas.  Katolička  vera,  išto  kao  i  pravoslavna,  nalaže  post  petkom.  Stvar je samo u tome što su se ljudi  nekad  masovnije  pridržavali  ovog  pravila (prim. prev.) do zaprženi pire od krompira s crnim lukom i začinima.

Kako to da su ih toliko hvalili: riblje ćufte bez trunke ribe u sebi? Najbliže što se iko tog da­ na primakao ribi bio je miris koji je dopirao sa kuhinjskog pulta i možda malo zaostale arome iz sudova za mešenje. Ono što je prodala bilo je, u su­ štini, osnova ribljih ćufti. Eni nije nikom rekla za ovo, a sledećeg petka, nastavila je da dodaje bakalar. Da li bi Enine riblje ćufte bez ribe, koje je mogla da prodaje rame uz rame sa svojim regularnim ribljim ćuftama, mo­ žda postale novi hit-delikates u gradu? To nećemo nikad saznati. Ova pri­ ča je dobar primer toga kako nekome može da se prikaže nešto drugačije ili da se omogući izbor da izađe iz svoje navike, ali će on ipak najčešće ostati u njenom okviru ili će se - kao u ovom slučaju - vratiti u njega, u ono što mu je poznato.

Ponekad nam se ukažu neke nove mogućnosti. Katkad imamo hrabro­ sti da ih iskoristimo.

Ophođenje   s  pacijentima

Drugi način da držite svoj ego izvan jednačine jeste da održite zdrav ni­ vo distanciranosti - da se suzdržite od prekomemog mešanja u proces vašeg pacijenta. Kao što je već rečeno, osoba na stolu je po svoj prilici u stanju mi­ ra i blaženstva, često uz nevoljne telesne kretnje. U retkim prilikama, kao što sam napomenuo, mogu iznenada da se pojave suze. To nije poziv vama da se umešate sa zagrljajima i utešnim rečima. Molim vas, oduprite se nago­ nu da se umešate na taj, tako uobičajen način u našoj kulturi. Ovo je doži­ vljaj pacijenta i deo njegovog procesa. Ne lišavajte ga toga. Vrlo verovatno, i uprkos spoljnim pokazateljima, on uživa u onome što se događa. Ako baš morate da učinite nešto, tiho ga upitajte da li je sve u redu ili bi možda želeo da okončate seansu. Čudno, ali istinito, najverovatnije je da će vam odgovo­ riti da je sve u najboljem redu. Ako želi da je prekine, on će to i da uradi. Kao što sam već rekao, ako verujete da neko želi vašu pomoć da bi prekinuo seansu lečenja, lak dodir, tih poziv po imenu ili čaša vode pri ruci trebalo bi da budu sasvim dovoljni.

Ukoliko dođe do ove neočekivane situacije, i dalje budite pažljivi i pri­ stupačni. Na vama je da pomognete pacijentu- ne samo kao iscelitelj, već i kao brižno ljudsko biće. U ovakvim slučajevima, prosto uverite pacijenta da je sve u redu, da su takve reakcije normalne i prihvatljive i, u njegovom slu­ čaju, verovatno čak i neophodne. Kad se smiri, možete da nastavite ili da odložite lečenje za neki drugi put - kako god njemu i vama odgovara.

Padanje   u   san

Stalo vam je da se vaši pacijenti „isključe" i, dok leže na stolu, ne raz mišljaju i ne brinu o onome što se događa. Ponekad, međutim, to isključi­ vanje ode predaleko i pacijent zaspi. To nije moj omiljeni način rada. Ob­ uzme me osećaj da usnuli pacijent možda ne dobija punu blagodat procesa lečenja. Da i ne pominjem moj ego, koji želi da pacijent uživa u svesnom iskustvenom aspektu seanse.

Međutim, shvatite da je ako pacijent spava tokom seanse, to upravo ono što toj osobi odgovara. Isto tako, ako je pacijent suviše aktivan tako da nemate mogućnosti da na bilo koji način radite sa njim - to jest, ako je neko hiperaktivan (ili ako je dete u pitanju), tada je svakako bolje da oba­ vite posao dok spava.

A šta je sa vama, isceliteljem? Da li je moguće da vi zaspite za vreme seanse? Jeste, ali to obično ukazuje na činjenicu da nedovoljno spavate i/ili da niste „prisutni". U svakom slučaju, molim vas da ispoštujete paci­ jenta i situaciju tako što ćete voditi računa o svojim potrebama, kako biste bili u stanju da budete tu za svog pacijenta. Svakoga puta setim se onog bezbednosnog upozorenja koje daju u avionu: Molimo majke da masku s kiseonikom stave prvo sebi, pa tek onda detetu.

Upamtite, vi puštate svoj um da dosegne mesto na kojem niste ni sa­ svim budni ni sasvim usnuli - mesto na kojem ste negde drugde. To je me­ sto odakle lekovita energija dolazi na Zemlju.

Ispitivanje      pacijenta

Mudra stara ptica sedelaje među granjem.

Što je više čula, pričala je sve manje. Što je manje pričala, čula je sve više.

Što ti nisi k 'o što mudra stara ptica beše?

- nepoznat autor

Što se tiče onih među vama koji nameravaju da vode evidenciju - a ja vas podstičem da to radite, ako ne zbog vas samih, a ono zato da biste mo­ gli da mi šaljete materijal za sledeće knjige! - postoji veština koju nazi­ vam „ispitivanjem" pacijenta. Verovali ili ne, pacijent vas doživljava kao ličnost od autoriteta i želi da vam ugodi. Date li mu do znanja, svesno ili nesvesno, kakvu vrstu odgovora želite, tada ćete baš takve odgovore i do-biti. Da biste dobili tačne informacije, vodili dobru evidenciju i da, nadaj­ mo se, ne biste iskrivljavali podatke, moj predlog je sledeći.

Na kraju seanse, lagano dodirnite osobu neposredno ispod ključne ko­ sti i tiho joj dajte do znanja da je seansa gotova. Kad otvori oči, imajte pri ruci olovku i papir ili karton osobe (u koji su već upisani njeno ime, adre­ sa, telefon i ostali podaci), spremne za hvatanje beleški. Na vama je da li ćete da vodite ovaj deo seanse, a ja vam srdačno preporučujem da to radi­ te. On bi mogao da teče ovako.

1.   Upitajte pacijenta: Kakvo je bilo vaše iskustvo? ili Čega se sećate? Vodite računa da se u svom odgovoru drži činjeni­ ca: osećao sam to i to, video sam to i to, čuo sam to i to, namirisao sam to i to.

2.     Neka vam pacijent detaljno opiše ono čega se seća. Ako je video muškarca u belom mantilu, zamolite da ga opiše. Pod- staknite ga da se samostalno priseća, formulišući pitanja tako da ga ne usmeravate; na primer: Čega se još sećate u vezi sa njim? Pustite pacijenta da govori, a potom mu postavljajte pitanja u vezi sa bojom kose, visinom, dužinom mantila i uti­ skom o starosti. Dok priča, pomozite mu da se izrazi ili pri- seti koliko god može u vezi sa svakim iskustvom.

Vodite računa o tome da ga ne navodite. Primer za to bila bi pitanja da li je muškarac bio visok, da li je imao tamnu kosu ili da li je možda izgledao kao da ima tridese­ tak godina. Ukoliko se osoba donekle nejasno priseća, ova­ kvo potpitanje može da ometa ono čega bi se setila. Kad vam se učini da ste u vezi s tim čovekom dobili sve podat­ ke koje ste mogli, upitajte: Čega se još prisećate? „Čega još" je dobra formulacija, jer podstiče pacijenta da zaviri u svoju svest da bi potražio ostale pojedinosti. Pitanje: Da li  se sećate još nečega? uopšte nije isto. Stavljeno je u da/ne kontekst, a kad ovako formulišete stvari, prirodna tendenci­ ja ljudi, pogotovo u spokojnom stanju u kojem se najvero- vatnije nalaze posle seanse, jeste da odgovore sa ne.

3.     Pošto ste dobili sve odgovore - i pojedinosti u vezi sa va­ šim pitanjima „Čega još?", dodatno se raspitajte u vezi sa svih pet čula: Je li tamo bilo još nečega što ste videli? Ču-li? Opipali? Namirisali? Okusili? (Da, potvrđeno je da ne­ ki ljudi čak osećaju „ukus" tokom seanse.) Ja volim da upi­ tam ljude da li sam ih u toku seanse dodirnuo bilo gde. Ako, na primer, kažu: „Jeste, dodirnuli ste mi stopalo", pi­ tam ih da mi pokažu kako sam to uradio. Zašto? Zato što„dodirnuti" različitim ljudima znači različite stvari. Nekima je to kratak dodir jednim prstom; nekim drugima je „stiska­ nje" ili lagano glađenje s dva prsta. Pošto shvatite šta je za njih „dodirivanje", možete preciznije da ga opišete u svo­ jim beleškama.

Nekoliko      napomena

Evo nekoliko „napomena" namenjenih vama. Prvo, na kraju posete, vodite računa o tome da pacijent bude usredsređen na ono što je zaista do- živeo u toku svoje seanse. U ovoj fazi, ne dozvoljavajte da vam daje svoje tumačenje onoga što mu taj doživljaj znači, veze sa onim što mu se dešava u životu ili da vam priča o ranijim iskustvima koja je imao na drugim me- stima. Ako počne s tim, vratite ga u priču o pojedinostima ovog iskustva, bez tumačenja. Zašto? Pre svega, njegovo tumačenje čoveka u belom mantilu obično nije mnogo više od prepričavanja nečije tuđe ideje o tom značenju, nečega što je negde čuo ili pročitao. Često je to njegov način da vas impresionira onim što veruje da zna, a najverovatnije je vrlo malo u vezi sa preciznim saznanjem o stvarnosti onoga što je upravo doživeo.

Što je još važnije, svakog sekunda koji pacijent utroši na to da vam prenese svoja objašnjenja, istovremeno zaboravlja detalje u vezi sa onim što mu se zaista dogodilo na toj seansi. Iz istog razloga, ne želite da to vre- me provedete pričajući mu neke svoje priče. Učtivo mu predložite da osta­ ne usredsređen na izveštaj o onome što se zapravo dogodilo i dajte mu do znanja da svoje tumačenje i druge priče može da vam iznese na kraju ovog ispitivanja. Uz malo sreće, dotle će već zaboraviti na to.

Još nešto: važnosti nekih beležaka postanete svesni tek kad prođe do­ sta vremena otkako ste ih zapisali. Da nisam zapisao prvi put kad je neko od mojih pacijenata pomenuo „Parsiliju" ili „Džordža" ili neke druge, ne bih imao materijal za poređenje onda kad su se ta bića kasnije ukazala dru­ gim pacijentima.

Takođe, zadržite neutralan izraz lica. Pri tom ne mislim bezosećajan. Budite prijatni i iskreno zainteresovani; prosto nemojte pokazivati uzbuđe-nje zbog nekih pacijentovih odgovora. Ako „se obasjate" svaki put kad vam pacijent kaže da je nekoga video, on će, u svom podsvesnom nastojanju da vam ugodi, možda nenamerno početi da kiti priču stvarima kojih se „mo­ žda" priseća. Zatim, ako ne ispoljite podjednako „interesovanje" za sledeće čega se priseti, možda će imati tendenciju da neke važne detalje prosto pre­ skoči. Ovo je nesvestan način da iskrivite tačnost sopstvenih podataka.

Sačekajte kraj seanse da biste počeli sa ispitivanjem. Traženje da vas izveštava čim se nešto dogodi, sem ako nemate konkretan razlog za to, ni­ je fer prema pacijentu. To ometa kontinuitet i dubinu seanse, i lišava ga mogućnosti da iskusi potpuni doživljaj. Dva predloga koja dajem pre po­ četka seanse jesu da, ako mu nešto u prostoriji privuče pažnju, lagano otvori oči da bi zadovoljio svoju radoznalost, a da ih potom ponovo zatvo­ ri kako bi nastavio sa seansom.

Ne nagoveštavam mu šta bi to nešto moglo da bude jer, ako doživi neko iskustvo, ne želim da nenamerno utičem na njega. Takođe, kažem mu da bi, ako se za vreme seanse desi nešto za šta smatra da je bitno da upamti, treba­ lo da mi tiho kaže onda kad se to desi. Na taj način, objasnim mu, mogu da zapišem i docnije ga podsetim, a on ne mora svesno da se trudi da upamti.