Odlazak iz Indije

Pošto sam u Indiji proveo gotovo deset godina, odlučio sam da je napustim. Utonu o sam u taj dio- nizijski svet i kulturu, dodirnuo sam njihovu suštinu obema rukama, predao sam se čudnoj atmosferi u kojoj vreme predstavlja kosmičku reku, koja odno- si sa sobom ostatke stvarnog života, uključujući i samu personu, taj nežni cvet hrišćanstva i ekstra- vertovanog   Zapada.

Međutim , iako sam dodirnuo dubine indijskog života i živeo kao Indus, shvatio sam da nisam deo indijske kulture. Zna o sam, istovremeno, da ne pri - padam ni Zapadu. Bi o sam uhvaće n izmeđ u dva sveta. To je stalna drama Južnoamerikanca, koji je u stanju da učestvuje u oba univerzuma, ali samo na relativan način, i zato je primoran da otkrije svoj poseban  identitet.

Uskor o sam obavešte n da me je moja vlada po- stavila za ambasadora u Jugoslaviji. Čile ve ć tradi- cionalno daje prednost piscima u diplomatskoj službi - to je njegov nači n ohrabrivanja tragalaca i hodočasnika . Kad a sam primi o tu novost, pisao sam Heseu: „Sada ću Va m biti fizički bliži."

Bliži? Već tada je Hese bio na putu ka kraju.

Pre nego što sam se smestio u Beogradu, otiša o sam u Španiju. Tražio sam Aguilarovo izdanje He - seovih sabranih dela da bih mogao da mu kaže m kakav je prevod. Putovao sam sa svojim najstarijim sinom, koji je žele o da upozna Hesea. Međutim , iako smo prošli pored jezera Garde, u Italiji, koje nije daleko od Montanjole, nismo mogli da poseti- mo Hesea jer smo žurili.

' Ond a je jedan događa j sprečio ispunjenje želje moga sina. U kiosku u Beogradu tražio sam novine na jeziku koji bih mogao da razumem. Pronaša o sam primerak londonskog „Tajmsa".  U  njemu je, uz fotografiju, bil a objavljena vest o Heseovoj smrti. Otiša o sam pravo kući, i ceo taj  dan, kao i sledeći, proveo meditirajući i usredsređujući svoje misli na mrtvog prijatelja.

Ubrz o posle toga, pošt o je moj sin napušta o Evropu,  zajedno  sa  njim otišao  sam  na  poslednje hodočašć e u Montanjolu, da posetimo Heseov u udovicu i izrazimo joj saučešće. Hote l „Belavista " i gospodin Čekarel i bil i su isti kao pre.

Pokazao sam svome sinu staru kuć u u gradu, a odatle smo otišli tamo gde je Hese živeo do smrti.

Čekali smo u predvorju da se pojavi Nino n He - se. Bil a je u crnini i činilo se da se celo njeno biće ogleda na njenom licu. Bil a je lepa kao ranije, ali sa znacima duboke tuge. Mnoge godine koje je prove- la baveći se umetnošću, muzikom i prirodom, u He- seovom društvu, završile su se.

Dugo smo sedeli i ćutali. Na kraju, ona je progo- vorila:

„Kad a ste prvi put došli ko d nas, pre mnogo go- dina, nisam mogla da vam se pridruži m zato što me je ujela pčela . Ali , posle toga mi je Hese rekao:

„Dana s je došao neko koga, čini mi se, znam, i za ko- ga mislim da mi je prijatelj - mladi čovek iz Čilea. " Hese vas je voleo, međ u vama je postojalo pravo prijateljstvo." „Ne možet e da zamislite koliko mi je žao što nisam došao nedelju dana ranije," rekao sam.

„ М о ј  sin je želeo da vidi Hermana Hesea..."

„Umr o je iznenada, i to je bilo najbolje. Bi o je veoma bolestan. Šest godina je bolovao od leuke- mije, a da to nije znao. Pa ipak, ponekad bi, očara n prirodom, u sumrak il i na mesečini, oseća o da se oprašt a od života. Slutio je da se približava kraju. Nekolik o dana je pisao pesmu koju je završio u noći u kojoj je umro i ostavio je na mo m krevetu. Kad a sam ujutro ušla u njegovu sobu, bio je mrtav. Umr o je u snu. Pesma je o starom drvetu. Pitao se da li će sledeć e godine biti ovde, da ga vidi... "

Ninon Hese mi je dala kopiju pesme.

Posle nekoliko trenutka došla je gospođ a Elz i Bodmer, koja je u toku dana pravila društv o He - seovoj ženi. Sela je pore d nje, ćuteći . Kro z prozor je ušla mačka , a gospođ a Hese je prodorno pogle- dala u nju.

„Tražila je Hesea po celoj kući" , rekla je. „Traži ga i dalje, danju i noću . Izgleda da ona, kao i ja, oseća njegovo prisustvo... Dogodil o se nešt o veo- ma lepo. Slučajno, il i možd a ne slučajno, Heseov drug iz detinjstva, svešteni k Felter, provodio je od- mor u selu Engadinu kada je Hese umro. Čest o su se prepirali oko Luter a koga Herma n nije ba š mno- go voleo. Felter je doša o u Montanjolu na Herma - novu sahranu i održa o slovo nad njegovim grobom. Ta visoka, vitka figura delovala je veličanstven o dok je izvodila ritual za koji je, izgleda, bila predo- dređen a zbog dugogodišnjeg prijateljstva sa Her - manom."

Nino n Hese se okrenula ka polici sa knjigama i pokazala crtež u boji sa pticom koja leti ka nebu.

„Hes e je ovaj crte ž dobio za rođenda n samo ne- koliko nedelja pre smrti. Dugo ga je, srećan, po- smatrao. On sam je zaista bio ptica..."

' Setio sam se Demijana i crtež a Sinklerove ptice sa legendom ispod nje: „Ја ј е je Svet, p tic a razbija ljušturu; ona leti ka Bogu , a Bo g je Abraksas."

Tog poslepodneva moj sin i ja obišli smo groblje u Montanjoli na kojem je sahranjen Hese. Njegovo ime još nije bilo urezano u kamenu, a samo nekoli- ko žutih cvetova ležal o je na humci. Dugo sam se- deo na travi pored groba i mislio na svog prijatelja, majstora pesnika, pokušavajuć i  da se setim crta njegovog lica i da ih zapamtim onakve kakve su bile

pre nego što ga je odnela ta ogromna reka koja ne- staje u moru u kome se sve rasipa, izvan domašaj a sećanja. Setio sam se njegovih reči: „Umret i znači ući u kolektivno nesvesno, izgubiti sebe u svrhu preobražaj a u oblik, čist oblik."

Ugleda o sam dvoje mladi h ljudi kako se pri- bhžavaju stazom. Na leđim a su imali rančeve , a no- sili su šortseve i planinarske cipele. Pitali su me na nemačko m da li je to Heseov grob. Odgovorio sam da jeste. Zastali su zatim duboko zamišljeni, devoj- ka sa glavom na mladićevo m ramenu. Onda je mla- dić iz svog ranca izvadio knjigu u svetloplavom omotu i poče o da čita pesmu mrtvog pesnika. Čitali su Heseove stihove kao da izgovaraju mohtvu. Pi - tao sam se da li mu neki jo š nestvoreni znak svetlo- sti, štoje postojalanezavisno odvoda koje su ga sada odnosile, donosi zvuk njihovih glasova.

Drvo

Te noći, moj sin i ja pročital i smo Heseovu poslednju    pesmu.

ŠUŠTANJE SLOMLJENE  GRANE

Slomljena,  rascepljena  grana visi iz godine u godinu,

suvo šušteći svoju pesmu na vetru. Be z lišća, bez kore,

jalova je i bleda.    Umorn a od dugog života,

umorna od dugog umiranja, njena pesma je

tvrda i jaka,

a njeni zvuci oholi, prekrivaju  strah.

Još jedno leto.

Još jedna duga zima.

Statua Zlatoustog

Ostao sam u Cirih u još nekoliko dana, jer sam želeo da se vidim sa Elz i Bodmer kada se vrati iz Montanjole. Kuća Bodmerovih, jedna je od najsta- rijih u Cirihu, sagrađen a je krajem šesnaestog ve- ka. Prelazak preko njenog praga znači napuštanj e modernog sveta. U kući gospode Bodmer ništa se ne menja - čak ni sobe u kojima su deca živela, sa svim nameštaje m i igračkama . Gred e u glavnoj prostoriji su drevne i uglačane , a zidovi prekriveni slikama Botičelija i srednjovekovnim rezbarijama.

Popeo sam se na sprat gde me je u svetlom salo- nu primila Elz i Bodmer. Hese je ovde često po- sećivao svog prijatelja, Hansa Bodmera. Posle poz- drava, gospođ a Bodmer je počel a da govori o He - seu. „Izmeđ u Hesea i vas postojala je neka poseb- na povezanost. Poslednjih godina on nije sklapao nova prijateljstva i nikoga nije viđao . Sa vama je bilo drugačije... Čudn o je sve, to što ste došli iz be- log sveta i što ste bil i toliko mlađ i od njega..." Zaćutal a je, kao da razmišlja.

„Mislite li da će gospođ a Hese ostati u Monta - njoli?" pitao sam.

„Čini mi se da hoće . Pitala sam svoga sina da li hoć e da živi u toj kući, a on kaž e da želi da je ostavi

gospođ i Hese. Sve zavisi od toga da li će ona moći da se navikne na samoću. "

„Postoje li neki planovi za Heseov muzej, sa nje- govim knjigama i rukopisima?"

,,Da, ali još se ne zna gde. Nek i misle da bi muzej trebalo da bude u Bernu, drugi u Nemačkoj . Men i se čini da je Bern malo po strani, baš kao i Lugano. Šta vi mislite?"

„Čini mi se da je došlo vreme da se Hese vrati u Nemačk u iz izgnanstva." Do k sam govorio, oseća o sam kao da me Hese podstiče na to, a setio sam se i mladog nemačko g para koji je stajao na njegovom grobu.

„Verujem da ste u pravu", rekla je Elz i Bodmer.

„Im a znakova da je i Hese to želeo . Kad a su ga jednom pitali, pomenuo je nemačk i grad u kojem se nalazi Rilkeov muzej."

„Najzad", rekao sam, „Hes e je bio pravi Nemac

- poslednji u nizu romantičara , poče v od Helderli- na. Bi o je pravi Nemac i po svom interesovanju za Istok, naročit o za Indiju, ba š kao Šopenhaue r i Niče. Smatram da je došlo vreme da se Nemačk a oduži Heseu. Onj e tako dirljivo pisao o starimgra- dovima i putevima Nemačk e - Nirnbergu i svom gradić u Kalvu. " Ispriča o sam gospođ i Bodmer priču o mladom paru koji sam sreo u Montanjoli.

„Ispričaću to gospođi Hese i reći ću joj šta vi mi- slite, tako da ona mož e da odluči gde da se pravi muzej.* Uzgred, da li ste videli muzej Tomasa Ma - na, ovde u Cirihu? Veoma je zanimljiv."

Zaostavštin a Hermana Hesea je predata švajcarskoj vlzdi, a ona je pristala da je pozajmi Heseovom muzeju, koji će bit i deo Silerovog nacionalnog muzeja u Marbahu u Ne- mačkoj.

,,Ne," rekao sam, „nisam znao da je ovde. Mislio sam da se Ma n sasvim vratio u Nemačku. "

„Znat e d a j e Ma n osudio Nemačk u z a vreme poslednjeg rata, a to mu Nemc i nikada nisu opro- stili. Dal i su mu do znanja šta misle o njemu kad je posle rata ponovo posetio Nemačku . I Hese je na- pustio Nemačku , ali je nikada nije osudio onako kao Man. "

Rekao sam da je Manov a bezuslovna osuda Ne - mačk e pokazala da je bio pravi pravcati Nemac. Nemačk a je kao Španija , dodao sam, apsoluti- stička zemlja. Zbo g toga se Ma n i vratio, i izgubio osećaj za meru.

Gospođ a Bodmer mi je tada ponudila staro vino iz prelepog kristalnog pehara. Mal o kasnije ustao sam da se oprostim, ali mi je gospođ a Bodmer re- kla da želi  da mi pokaž e  neke renesansne slike i ikone u susednoj prostoriji. Do k smo prolazili kroz hodnik primetio sam statuu koja me je odmah oduševila. Bil a je to drvena skulptura kaluđer a iz dvanaestog veka u prirodnoj veličini.

Stajao sam neko vreme ispred neobičn e figure. Mlad i kaluđe r je bio bosonog, obrijane glave, og'rnut samo plaštom . U levoj ruci je drža o tablice, a desnu ruku je podigao u znak blagoslova. Ruke i stopala su mu bili veoma lepi, a cela figura je delo- vala neobičn o tanano i prefinjeno. Njegov pogled kao da je dolazio iz davnina, iz samog osvita hrišćanstva, ako ne iz još starijeg vremena.

Heseov junak, Zlatousti, koji je skitao drumovi- ma srednjovekovne Evrope, stvorio je samo jedno umetničk o delo, drvenu skulpturu za predikaonicu crkve. Zamišljao sam da je, kao i statua kaluđera , i to delo bilo rezultat čitavog života, koji sadrži sve svetlosti i  senke  postojanja.

San

Te noći u Cirih u usnio sam san; video sam veliku belu zgradu, od nekoliko spratova, nalik na univer- zitet. Zgrada je bila puna studenata koji su izučava- li primenjene nauke, fiziku i tehniku. Izgledalo je da svi oni koriste svoje znanje da bi postigli opip- ljive rezultate - primenjivali su ih automatski, bez razmišljanja o značenj u onoga što rade. Nije ih mučila sumnja, niti ih je zanimala suština života. Univerzitet iz mog sna kao da je predstavljao svet budućnosti. Ljudi koji su izlazili iz učionica imali su bezizrazna i metalna lica, izražavali su se samo u zakonima mehanike, postajuć i i sami proizvod i ovih zakona. Poslednji primerci ljudi od krvi i mesa su otišli i zbog njihovog interesovanja za živu zem- lju, sa bogovima i demonima, nova generacija anti- ljudi smatrala ih je romantični m idealistima, proiz- vodom iskvarenog buržoasko g društva. Mo j san je hteo da kaže da je arhetip budućnost i - u stvari sadašnjost, jer ta je budućnos t već tu - čovek atoma i mašin a koji se priprema da osvoji kosmos u beton- skoj univerzitetskoj zgradi okruženo j asfaltom.

U takvom svetu biću potpuni stranac, nesposo- ban da pronađe m zaklon za sebe. Shvatio sam tada da su se ljudi kao št o su Hes e i Jung suočili sa sličnim teškoćama . On i su otišli, više ih ne mož e dodirnuti mehanizacija zemlje i već borave u dru- gim svetovima, zasluživši to time što su se ostvarili kao ličnosti. Imao sam jo š malo vremena, ali sam

znao da i ja moram da uložim sličan napor da se nikada ne bih vratio na ovu zemlju, da bjh uša o u drugu sferu. To moram da uradim ako hoć u da se izbavim iz olovne pustinje u koju su mašin e pretvo- rile svet. Da bih pobegao iz tog užasno g  zatvora treba da idem istim usamljenim putem kojim su išli moji stariji prijatelji, mudraci od krvi i mesa, čuvari mojih  snova.