Hodao neki čovek dolinom Pirineja i naišao na jednog starog pastira.

Podelio  je   s  njim  svoju  užinu,  a  zatim  su  se  dugo   zadržali razgovarajući o životu.

Čovek je rekao da, ako veruje u Boga, onda bi takođe morao da veruje i da nije slobodan jer bi Bog upravljao svakim njegovim korakom.

Tada ga je pastir poveo do jednog klanca, gde se mogao čuti  - savršeno jasno - odjek svakog, i najmanjeg šuma.

-      Život je kao ove litice, a sudbina je krik svakog od nas - reče pastir. - Ono što činimo biće preneto pravo do Božjeg srca i vraćeno nama u istom obliku. „Bog se obično ponaša kao odjek naših dela.“