ODELJAK ZA NEPUŠAČE

U starijim vagonima železnice Gotard, za koju se ne može reći da je uzor udobnosti, postojalo je jedno divno rešenje, koje mi se uvek sviđalo i za koje sam smatrao da može da služi za ugled. Naime, odeljci za pušače i nepušače nisu odvojeni drvenim već staklenim pregradama, i kada putnik odluči da se na jedno četvrt sata odvoji od svoje supruge i popuši cigaretu, može nju, a i ona njega, tom prilikom da posmatra ili da mu mahne kroz staklenu pregradu.
U jednom takvom vagonu vozio sam se s mojim prijateljem Otmarom prema jugu i obojica smo bili uzbuđeni zbog predstojećeg blaženstva na raspustu i radosnih zebnji koje pripadaju mladosti kada prođemo kroz poznati tunel i počnemo da se spuštamo ka Italiji. Snežne vode su tekle niz strme obronke, zapenjena voda je iskrila među gvozdenim šipkama ograde mosta, naš voz je ispunio tunel i klance dimom, a ako bi se čovek nagnuo kroz prozor i pogledao nagore, mogao je visoko, visoko gore preko sivih stena, snežnih i tihih, da vidi usku traku neba.
Moj prijatelj je sedeo leđima okrenut srednjem zidu vagona, a ja sam sedeo preko puta njega i mogao sam kroz staklenu pregradu da motrim na nepušače. Pušili smo dobre, dugačke cigare iz Brisaga i naizmenično pili iz jedne flaše odlično vino iz Ivorna, koje danas može da se kupi samo u Gešenu. Nikada do tada se nisam kroz Tesin vozio nadole. Bilo je lepo vreme, bili smo na raspustu i imali dovoljno novca, i nismo imali nikakvih drugih namera osim želje za provodom, zajedno ili svako za sebe, već u zavisnosti od raspoloženja i okolnosti.
Tesin nas je zasenio blistavim crvenkastim stenama, belim selima u visokim brdima i plavetnilom u pozadini. Upravo smo prošli kroz dugačak tunel i po kotrljanju točkova voza osećalo se da se spuštamo niz planinu. Jedan drugom smo pokazivali divne vodopade i potočiće, jasno vidljive vrhove planina, crkvene tornjeve, seljačke kuće s divnim raskošnim cvećem veselih boja i italijanske nazive gostionica, što nam je sve pričalo o jugu.
Ali, kroz staklo sam pažljivo zagledao i šta se događa među nepušačima. Preko puta, blizu mene, sedelo je malo društvo, verovatno sa severa Nemačke: jedan veoma mlad par i nešto stariji zabavan gospodin, prijatelj ili rođak ili samo saputnik s kojim su se upoznali. Mladić, za koga nisam znao da li je oženjen devojkom ili su samo u srodstvu, pokazivao je očiglednu kontrolu i potpunu ozbiljnost kako u razgovoru koji ja nisam mogao da čujem, tako i prema predelu kroz koji smo putovali, i ja sam ga uskoro ocenio kao mladog energičnog činovnika, kome, ukoliko se sme poverovati njegovom zatvorenom izrazu lica, nemačka država može da zahvali na sadašnjem procvatu. Prijatelj, rođak ili saputnik koji je sedeo s njima izgledao je kao bezbrižan i čestit čovek i koliko je njegovom susedu nedostajalo humora, kod ovoga ga je imalo na pretek. Bilo je zanimljivo posmatrati te dve osobe, jednu pored druge, i porediti ih: zadovoljni rođak predstavlja osmeh rastanka jednog prohujalog vremena i vrste ljudi punih blagonaklonosti i ugodnog raspoloženja, a onaj drugi novu, dolazeću vrstu hladne, svesne energije, dobro vaspitanu i bezdušno usmerenu na određeni cilj.
Da, bilo je zanimljivo i sve više sam se time bavio. Međutim, moj radoznali pogled se sve češće zadržavao na licu mlade žene ili devojke, koja mi se činila skoro savršene lepote. Na jednom devičanskom, potpuno mladom, glatkom licu, blistala su lepa, svetlocrvena, malo dečija usta, a iza dugih, crnih trepavica nalazile su se tamnoplave, velike oči. Tamne obrve i kosa su se jako isticali na nežnoj, čisto beloj koži. Bila je bez sumnje veoma lepo i prikladno obučena, a glavu je povezala tankim belim putnim šalom, da bi zaštitila kosu od prašine.
Uvek sam iznova osećao zadovoljstvo kada bih bez skrivanja na trenutak pogledao to dražesne devojčino lice i postepeno s njom postajao prisniji. Činilo se da je primetila moje
divljenje i da pristaje na to, u svakom slučaju nije se trudila da izbegne moj pogled, što je vrlo lako mogla da učini da se malo dublje zavalila na sedištu ili jednostavno zamenila mesto sa svojim pratiocem. Ovaj, koji je možda bio njen muž, tek s vremena na vreme mi je bio na vidiku i kada bih se između ostalog u mislima i njime pozabavio, činio sam to nemilosrdno i kritički. Možda je bio pametan i vredan, da, ali sve u svemu bio je to jedan beživotni uobraženko koji nikako nije zasluživao onakvu ženu.
Pre nego što smo stigli u Belinzonu, moj prijatelj Otmar je primetio da odgovaram nepovezano i da moje oči ne videći prate njegov prst kojim mi ukazuje na prelepu okolinu. I još pre nego što je izrekao svoju sumnju, ustao je i upitnim pogledom pogledao kroz staklenu pregradu, a kada je otkrio lepu devojku, seo je na naslon klupe i isto tako revnosno gledao u nju. Nismo ništa govorili, ali Otmarovo lice je bilo smrknuto kao da sam ga u nečemu izdao. Tek kod Lugana me je upitao: „Otkada je u stvari ono društvo u našem vagonu?”
„Čini mi se od Fluelena”, odgovorio sam i to je donekle bilo tačno, jer se od tada prisustva ovoga društva u vagonu dobro sećam. I dalje smo ćutali, a Otmar je gledao unazad. Bilo mu je vrlo neudobno, sedeo je iskrivljenog vrata, ali lepoticu nije ispuštao iz vida.
„Hoćeš li putovati skroz do Milana?”, upitao je posle duže pauze.
„Ne znam. Svejedno mi je.”
Što smo duže ćutali i što smo se više divili lepotici preko puta, tim smo više mislili da je u stvari naporno putovati s bilo kim. Želeli smo da svako ima slobodu bez ograničenja i bilo je dogovoreno da svako od nas, ne obazirući se na onog drugog, ispunjava svoje prohteve i vlada se po svom raspoloženju; ali se sada činilo da je ipak prisutan neki način prinude i ograničenja. Obojica bismo voleli da smo sami, da bacimo svoje dugačke cigare kroz prozor, potkrešemo brkove i na neko vreme se zbog čistijeg vazduha premestimo u deo za nepušače. Ali to nismo učinili i nijedan nije onome drugom priuštio priznanje i svaki se ljutio na onog drugog što sedi tu i smeta. Na kraju je postalo neugodno i, da bih povratio spokoj, ponovo sam zapalio ugašenu cigaru i rekao s odglumljenom dosadom: „Znaš, ja ću izaći u Komu. Ova dugačka vožnja me izluđuje.”
On se prijateljski nasmejao.
„Zar ti se tako čini? Ja sam potpuno čio, samo mi 'ivorn' malo smeta, uvek ista priča s tim zapadnošvajcarskim vinom: pitko je kao voda, a pri tome udara u glavu. Ali ne ustručavaj se! U Milanu ćemo se sigurno ponovo sastati.”
„Da, naravno. Divno je ponovo doći u Milano i uveče posetiti Skalu, i ponovo čuti veselu Verdijevu muziku.”
Odjednom smo počeli ponovo da ćaskamo i Otmar je izgledao veoma raspoložen, tako da sam se zbog svoje odluke skoro pokajao i potajno pomislio da ipak izađem u Komu, ali i da odmah uđem u drugi vagon i nastavim vožnju. To se ne tiče nikoga, i uopšte...
Ostavili smo za sobom Lugano i granicu i ušli u Komo; ta stara selendra se lenjo ispružila na večernjem suncu, a s okolnih brda su se kezile besmislene reklamne table. Pružio sam Otmaru ruku i uzeo svoj ranac.
Posle prelaska granice sedeli smo u italijanskom vagonu, staklene pregrade više nije bilo, a s njima je nestala i severnonemačka lepotica, ali smo znali da je ostala u vozu. Kada sam izašao iz voza i u nedoumici se saplitao o šine, iznenada sam ugledao rođaka, lepoticu i sudskog pisara, kako natovareni prtljagom izlaze iz voza i na lošem italijanskom dozivaju nosača. Odmah sam im ponudio pomoć, stigao je nosač, ušli su u fijaker i krenuli ka gradiću. Bio sam siguran da ću ih ponovo sresti jer sam čuo ime hotela u kome će odsesti.
U tom je i voz zazviždao i krenuo iz stanice, okrenuo sam se i mahnuo prijatelju, ali njega više nije bilo na prozoru. Raspoložen, otišao sam u Komo, iznajmio sobu, okupao se i na
gradskom trgu naručio vermut. Nisam imao u vidu neku veliku avanturu, ali sam poželeo da ono troje večeras ponovo vidim. Ono dvoje mladih su stvarno bili bračni par, koliko sam to mogao da primetim na stanici, i moje interesovanje za suprugu budućeg državnog tužioca je od tada bilo čisto estetske prirode. Bila je lepa, začuđujuće lepa.
Posle večere, lepo obučen, sveže obrijan, s karanfilom u reveru i prvoklasnom italijanskom cigaretom u ustima, bez žurbe sam se uputio ka hotelu.
Sala za ručavanje je bila prazna, svi gosti su sedeli ili šetali u parku iza hotela, gde su još uvek stajali razapeti belo-crveni suncobrani. Na maloj terasi na jezeru stajali su dečaci s priborom za pecanje, za pojedinim stolovima se ispijala kafa. Lepotica, suprug i rođak su šetali po parku, ona je očigledno prvi put bila na jugu, pa je začuđeno, kao devojčurak, dodirivala kožnate listove.
Na moje zaprepašćenje, iza njih je bezbrižno i raspoloženo koračao moj prijatelj Otmar. Povukao sam se nazad i potražio portira, koji mi je potvrdio da Otmar stanuje u hotelu. Mora da je potajno, posle mene, i on izašao iz voza. Bio sam prevaren.
Cela stvar mi je sada izgledala više smešna nego bolna; moja opčinjenost je time nestala. Od mlade žene na svadbenom putovanju se ne može ništa očekivati. Prepustiću teren Otmaru, a ja ću se povući pre nego što me primeti. Spolja, kroz ogradu sam ga ponovo ugledao baš kada je prolazio pored stranaca i blistavim očima gledao u ženu. Još jednom sam na trenutak ugledao i njeno lice, ali moje zaljubljenosti je nestalo, a te divne crte lica kao da su izgubile nešto od svoje raskoši, pa su mi izgledale nekako prazne i neubedljive.
Kada sam sledećeg jutra ušao u voz za Milano, Otmar je takođe bio tu. Ušao je iza mene, bezbrižno kao da je sve u najboljem redu.
„Dobro jutro”, mirno je rekao.
„Dobro jutro”, odgovorio sam mu. „Jesi li video? Večeras se u Skali izvodi Aida.”
„Da, već znam, divno!”
„Inače”, započeo sam ponovo razgovor, „ona lepa pisareva žena ima nečeg lutkastog u sebi. Ja sam se na kraju razočarao. Ona u stvari i nije lepa. Samo je lepuškasta.”
Otmar je potvrdno klimao glavom.
„On nije pisar”, rekao je. „Trgovac je i rezervni poručnik. Da. U pravu si. Ta žena je karikatura. Bio sam zaprepašćen kada sam to iznenada otkrio. Zar nisi primetio, ima veliku manu za jedno tako lepo lice. Nisi? Ta osoba ima isuviše mala usta. To je odvratno, na to obično bez greške reagujem.”
„A pokušava pomalo i da koketira”, nastavio sam.
„Koketira? I te kako! Mogu ti reći da je od njih troje veseli rođak jedini prijatan. Znaš, juče je nisam baš jednostavno prepustio malom majmunu. On će se još čuditi. Ali možda će biti srećan s njom. Možda nikad neće primetiti.” ,,A šta to?”
„Da je ona samo zamka! Ništa drugo nego lepuškasta maska, fino lakirana, a iza toga ne postoji ništa, baš ništa.”
„Ja baš ne mislim da je šupljoglava.”
„Ne misliš? Pa onda izađi ponovo i vrati se u Komo, oni ostaju tamo osam dana. Ja sam nažalost razgovarao s njom. Pa onda, o tome nećemo više pričati! Dobro je što smo došli u Italiju! Čovek ponovo nauči da lepotu posmatra kao nešto što je samo po sebi razumljivo.”
To je stvarno bilo dobro i dva sata kasnije špartali smo ulicama Milana, natenane i zadovoljni i sa uživanjem i bez ikakve ljubomore posmatrali žene ovog blagoslovenog grada kako kao kraljice prolaze pored nas.
(1913)