Sva ova objašnjenja data su u veoma opštim  terminima. Isticala su zakonit karakter strukture. Ali zbog primera koji su ih pratili, pre su se mogla smatrati teoretskim.  Primeri  su  davali život i ponekad je izgledalo da stvarno počinjem da nagađam šta je bilo sakriveno iza reči. Video sam da su u tako gustoj strukturi svemira, sve mogućnosti, sve kombinacije bez izuzetka pred­ viđene; beskonačnost beskonačnosti je nagoveštena. Mada isto­ vremeno, nisam video, pošto se moj razum zapleo ispred ogromnosti pojma. Ponovo sam osetio dvostruku senzaciju - blizinu mogućnosti znanja svega i svest o njegovoj nedostupnosti.

Još jednom sam začuo reči g. Gurđijeva kao eho mojih osećanja: „Nijedan običan razum  nije  dovoljan  da  omogući čoveku da uzme Veliko Znanje za sebe i načini ga neotuđivim vlasništvom. Pa ipak ono jeste moguće za njega. Ali prvo mora da otrese prašinu sa stopala. Beskrajni napori, ogroman rad potrebni su da se dođe do krila kojima je moguće uspeti se. Mnogo je puta lakše teći sa strujom, s njom prelaziti iz oktave  u oktavu; ali to traži nemerljivo duže vreme nego sam želeti i činiti. Put je težak, uspinjanje sve strmije kako se nastavlja, ali čovekova snaga se takode povećava. Čovek postaje staloženiji i sa svakim stepe- nikom vidik mu se proširuje. Da , postoji mogućnost."

Zaista sam video da ta mogućnost postoji, iako još ne znajući kakva je ona video sam da jeste bila tu. Nalazim da je teško staviti u reči ono šta je postajalo sve razumljivije. Video sam da je vla­ davina zakona, koji mi je sada postao jasan, bila stvarno sveobuhvatna; ono šta bi na prvi pogled ličilo na kršenje zakona u bližem istraživanju samo ga je potvrđivalo. Moglo bi se bez pre- terivanja reći da dok „izuzeci potvrđuju pravilo" istovremeno izuzetaka nema. Za one koji mogu razumeti rekao bih da sam, Pitagorinim rečnikom, shvatio i osetio kako Volja  i  Sudbina  - sfere akcije Proviđenja  - koegzistiraju, dok se međusobno takmi-

če; kako se bez sjedinjavanja ili razdvajanja mešaju. Ne gajim nikakvu nadu da takve kontradiktorne reči mogu izraziti ili razjasniti šta razumem; istovremeno ne mogu ništa bolje pronaći.

„Vidite", g. Gurđijev je nastavio, „onaj koji poseduje puno i kompletno razumevanjc sistema oktava, kako se to može zvati, poseduje ključ za razumevanjc Jedinstva, pošto razume sve vidljivo - sve događaje, sve stvari u njihovoj suštini - pošto zna njihovo mesto, uzrok i posledicu.

U isto vreme jasno vidite da je to sadržano u detaljnijem razvoju izvorne šeme, preciznijem prikazivanju zakona jedinstva i da sve šta smo rekli i šta ćemo reći nije ništa drugo nego razvoj osnovne ideje o jedinstvu. Puna, određena i jasna svest tog zakona je tačno ono Veliko Znanje na koje mislim.

Spekulacije, pretpostavke, hipoteze ne postoje za onog ko poseduje takvo znanje. Iskazano određenije, on zna sve po 'meri, broju i težini'. Sve u svemiru je materijalno: prema tome Veliko Znanje je više materijalističko od materijalizma.

Pogled na hemiju učiniće to razumljivijim." Pokazao je kako hemija, pri proučavanju materije različitih gustina bez znanja zakona oktava, sadrži grešku koja utiče na krajnje rezultate. Znajući to i vršenjem određenih promena, zasnovanih na zakonu oktava dovode se ovi rezultati u potpuni sklad sa onima do kojih se došlo računanjem. Dodajući istakao je da ideja jednostavnih supstanci i elemenata u sadašnjoj hemiji ne može hiti prihvaćena sa tačke gledišta hemije oktava, koja je „objektivna hemija". Materija je svuda ista; njeni različiti kvaliteti zavise samo od mesta koje zauzima u određenoj oktavi i reda same oktave.

Sa ove tačke gledišta, hipotetički pojam atoma kao nedeljivog dela jednostavne supstance ili elementa ne može poslužiti kao model. Atom date gustine, stvarno postojećeg individuuma, mora biti uzet kao najmanja količina supstance koja se istražuje i koja zadržava sve hemijske, fizičke i kosmičke kvalitete koji je karak- terišu kao izvesnu notu određene oktave. Na primer, u današnjoj hemiji ne postoji atom vode, pošto voda nije jednostavna sup- stanca već hemijski komponovana od vodonika i kiseonika. Dok

je sa tačke gledišta „objektivne hemije" jedan ,,atom" vode konačna i određena veličina, čak vidljiva golom oku. G. Gurđijev je dodao: „Svakako ovo sada moraš prihvatili na veru. Ali oni koji tragaju za Velikim Znanjem pod vodstvom nekog ko ga već poseduje, moraju lično da rade i dokažu, provere i istraže šta su ovi atomi materije različite gustine."

Sve sam to video u matematičkim terminima. Postao  sam jasno uveren da je sve u svemiru materijalno i da sve može biti izraženo brojčano u skladu sa zakonom oktava. Suštinski mate­ rijal spušta se u nizovima odvojenih nota različite gustine. To je bilo izraženo brojevima kombinovanim u skladu sa određenim zakonima i ono što je izgledalo nemerljivo bilo je izmereno. Ono šta se odnosilo na kosmičke kvalitete materije bilo je razjašnjeno. Na moje veliko iznenađenje, atomska težina određenih hemijskih elemenata datih kao primer, uz objašnjenje pokazala je grešku današnje hernije.

Sem toga bio je pokazan i zakon konstrukcije „atoma" u pogledu različitih gustina. Kako je ovo predstavljanje teklo prešli smo, a da skoro toga nisam ni bio svestan, na ono što bi se moglo nazvati „oktava Zemlje" i tako stigli na mesto odakle smo krenuli

-   na Zemlju.

,,U svemu što sam vam govorio", g. Gurđijev je nastavio, „moj cilj nije bio da iznesem neko novo znanje. Naprotiv, samo sam želeo da pokažem da znanje određenih zakona omogućava čove- ku, bez pomeranja sa mesta na kom je, da izračuna,  odvaga, izmeri sve postojeće i beskonačno veliko i beskonačno malo. Ponavljam: sve u svemiru je materijalno. Proučite ove reči i razumećete, bar do određenog stepena, zašto sam upotrebio reči

„više materijalistički od materijalizma'' ...Sada smo se upoznali sa zakonima koji upravljaju životom mikrokosmosa i vratili smo se na Zemlju. Podsetite se još jednom 'Kako  gore, tako dole.'

Mislim da već sada i bez daljeg objašnjavanja  ne  biste osporavali činjenicu da je život individualnog čoveka - mikro- kosmos - upravljan istini zakonom. Ali nastavimo da ga prika­ zujemo  uzimanjem  jednog  primera  u  kom  će  određeni  detalji

postati jasniji. Uzmimo posebno pitanje, plan rada ljudskog organizma i istražimo ga."

G.  Gurđijev  je  zatim  nacrtao  šemu  ljudskog  organizma  i

uporedio ga sa trospratnom fabrikom, čije su spratove pred­ stavljali glava, grudni kos i abdomen. Uzeta zajedno fabrika predstavlja potpunu celinu. To je jedna oktava prvog reda, slična onoj sa kojom je počelo istraživanje makrokosmosa. Svaki od spratova takođe predstavlja potpunu oktavu drugog reda, podređenu prvoj. Tako imamo 3 podređene oktave koje su opet slične onima u šemi konstrukcije svemira. Svaki  od  3  sprata prima spolja „hranu" odgovarajuće prirode, asimilira je i kom- binuje sa materijalima koji su već prerađeni i na taj način fabrika funkcioniše da proizvede određenu vrstu materijala.

„Moram da istaknem", rekao je g. Gurđijev, „da je, mada je konstrukcija fabrike dobra i prilagođena proizvodnji ovog materijala, zbog neznanja uprave, vođenje posla neekonomično. Kakva bi bila situacija jednog preduzeća ako bi, uz ogromnu i kontinuiranu potrošnju materijala, veći deo proizvodnje išao na prosto održavanje fabrike i potrošnju i obradu materijala. Ostatak proizvodnje se potroši beskorisno i sa nepoznatom svrhom. Neophodno je organizovati posao u skladu sa preciznim  zna­ njem; a onda bi to donelo veliki neto prihod koji bi mogao biti potrošen po  svojoj volji.  Vratimo se,  međutim, našoj šemi"... i objasnio je da dok je hrana donjeg sprata jelo i piće, vazduh je hrana srednjeg, a gornjeg ono što se naziva „utiscima".

Sve ove 3 vrste hrane, koje predstavljaju materiju različite gustine i  kvaliteta,  pripadaju oktavama različitih  redova.

Nisarn mogao da se uzdržim a da ne upitam, „Šta sa mislima?"

„Misao je materijalna kao sve drugo", odgovorio je g. Gurđijev.

„Postoje metodi putem kojih pojedinac može dokazati ne samo to nego da misao, kao i sve ostale stvari, može biti odvagana i izmerena. Njena gustina može biti određena i tako misli jednog pojedinca mogu biti upoređene sa njegovim mislima u drugim slučajevima. Pojedinac može da odredi sve  kvalitete  misli.  Već sam vam rekao da je sve u svemiru materijalno."

Posle toga je pokazao kako 3 vrste hrane, koje se primaju u različitim delovima ljudskog organizma, ulaze na početnim tač- kama odgovarajućih oktava, u skladu sa određenim zakonitim procesom; svaka od njih predstavlja do oktave sopstvenog reda. Zakon razvoja oktava svuda je isti.

Na primer, do oktave hrane dolazi u stomak, treće do, prolazi kroz odgovarajući poluton u re i kroz sledećt prolaz kroz poluton dalje se pretvara u mi. Mi,  kome nedostaje poluton, ne može, putem prirodnog razvoja, nezavisno preći u fa. Tu pomaže oktava vazduha, koja dolazi u grudi. Kao Što je već pokazano, to  je oktava višeg reda, i to do (drugo do), koje ima odgovarajući poluton za prelazak u re, pojavljuje se povezano sa mi prethodne oktave i transformiše ga u fa. To jest, ono igra ulogu nedostajućeg polutona i služi kao šok za dalji razvoj prethodne oktave.

„Nećemo sada početi", rekao je g. Gurđijev, ,,da istražujemo oktavu koja počinje sa drugim do, niti sa prvim do, koje ulazi na tačno određenom mestu. To bi samo komplikovalo sadašnju situaciju. Sada smo se uverili u mogućnost daljeg razvoja oktave o kojoj diskutujemo, zahvaljujući prisustvu polutona. Fa putem polutona prelazi u sol i u stvari materijal primljen tu pokazuje se kao so ljudskog organizma - ruska reč za so je sol. To je najviše što može tako biti proizvedeno." Vrativši se brojevima, ponovo je razjasnio svoju misao u terminima njihovih kombinacija.

„Dalji razvoj oktave prenosi sol putem polutona u la, a kasnije kroz poluton u si. Tu se oktava ponovo zaustavlja. Novi „šok" je potreban za prelazak si u do nove oktave ljudskog organizma.

„Sa ovim što sam sada rekao", g, Gurđijev je nastavio, ,,i na­ šim razgovorom o hemiji, bićete u stanju da izvedete neke vredne zaključke".

U tom trenutku, bez čekanja da razjasnim misao koja  mi je došla u glavu, pitao sam nešto u vezi korisnosti posta.

G. Gurđijev je prestao da govori. A. mi je uputio prekoran pogled i odmah sam shvatio koliko je moje pitanje bilo neumes- no. Želeo sam da ispravim grešku, ali nisam imao vremena za to pošto je g. Gurđijev rekao: „Želim da vam pokažem jedan ekspe-

riment, koji će vam to razjasniti", ali posle razmene pogleda sa A- om i pošto ga je nešto upitao, rekao je: ,,Vidim da vam je pažnja umorna, ali skoro sam na kraju onog šta sam želeo da vam kažem danas. Nameravao sam da dodirnem na jedan vrlo opšti način tok čovekovog razvoja, ali to nije sada toliko važno. Odložimo raz­ govor o tome do povoljnije prilike."

„Mogu li da zaključim iz toga što ste mi rekli", upitao sam, „da ćete mi ponekad dozvoliti da vas vidim i razgovaramo o onom šta me interesuje?"

„Sada kad smo započeli ove razgovore", rekao je, „nemam ništa protiv da ih nastavimo. Mnogo zavisi od vas. Šta pod tim mislim objasniće vam A. detaljno." Onda, primetivši da sam se okrenuo prema A-u za objašnjenje, „Ali ne sada, neki drugi put", dodao je. „Sada želim ovo da vam kažem. Pošto je sve u svemiru jedno, tako, sledstveno, sve je podjednako ispravno, prema tome sa ove tačke gledišta znanje može biti postignuto odgovarajućim i potpunim proučavanjem, bez obzira koja je početna tačka. Jedino što pojedinac mora znati kako da 'uči'. Ono što je najbliže nama je čovek; a vi od svih ljudi ste najbliži sebi. Počnite sa prouča­ vanjem sebe; setite se izreke 'spoznaj samog sebe'. Moguće je da će vam ona sad biti razumljiva. Da biste počeli, A. će vam pomoći u meri sopstvene i vaše snage. Preporučujem vam da dobro zapamtite šemu ljudskog organizma koju sam vam dao. Ponekad ćemo joj se u budućnosti vraćati, produbljujući je svaki put. Sada ćemo vas A. i ja ostaviti nakratko, pošto imamo malu stvar o kojoj treba da se pobrinemo. Preporučujem vam da ne zbunjujete svoje mozgove ovim o čemu smo razgovarali nego da ih malo odmorite. Čak i ako vam se dogodi da zaboravite nešto, A. će vas kasnije podsetiti. Svakako da bi bilo bolje ako ne budete imali potrebu za podsećanjem. Naviknite sebe da ne zaboravljate ništa.

Sad uzmite kafu; činiće vam dobro."

Kad su otišli sledio sam savet g. Gurđijeva  i,  sipavši  kafu, ostao da sedmi. Shvatio sam da je g. Gurđijev na osnovu pitanja o postu zaključio da mi je pažnja bila umorna. A ja sam video da je moje  mišljenje  postalo  slabije i  ograničenije  na  kraju  razgovora.

Stoga sam, uprkos  snažnoj  želji  da  pređem  sve  dijagrame  i brojeve još jednom, odlučio da odmorim glavu,  da  upotrebim izraz g. Gurđijeva i seo sam zatvorivši oči, pokušavajući da  ne mislim ni o čemu. Ali misli su se uzdizale uprkos mojoj volji i pokušavao  sam da ih isteram.

Posle otprilike dvadeset minuta, A. je ušao a da ga nisam ni čuo i upitao, „Pa, kako si?" Nisam imao vremena da mu odgo­ vorim kad sam začuo veoma blizu glas g. Gurđijeva, koji nekom govori, „Učini kako sam ti rekao i videćeš gde je greška."

Zatim je, pomerajući ćilim koji je visio preko vrata, ušao. Zauzimajući isto mesto i stav kao pre, okrenuo se prema meni.

„Nadam se da ste se  odmorili  makar  malo.  Razgovarajmo  o raznim stvarima,  bez nekog  određenog plana."

Rekao sam mu da sam želeo da mu postavim dva ili tri pitanja koja nemaju neposrednu vezu sa temom našeg razgovora, ali bi mogla razjasniti prirodu onoga o čemu je on govorio,

„Vi i A, ste naveli toliko podataka današnje nauke da mi se spontano pojavilo pitanje, „Da li je znanje o kom govorite dostupno neukom i neobrazovanom čoveku?"

„Materijal koji spominjete navođen je samo zato što sam razgovarao sa vama. Vi razumete, pošto imate određenu količinu znanja o ovim stvarima. To vam pomaže da bolje razumete. Dati su samo kao primeri. Ovo se odnosi na oblik razgovora ali ne i na njegovu suštinu. Oblici mogu biti veoma različiti. Neću sada ništa reći o ulozi i značenju današnje nauke. To pitanje moglo bi biti tema posebnog razgovora. Reći ću samo ovo - najbolje obrazo­ vani naučnik mogao bi se pokazati kao apsolutna neznalica u poređenju sa nepismenim pastirom koji poseduje znanje. To zvuči paradoksalno, ali razumevanje suštine, nad kojom prvi provodi duge  godine  detaljnog istraživanja, biće postignuto kod potonjeg u neuporedivo punijem stepenu tokom jednodnevne meditacije. To je pitanje načina mišljenja, 'gustine misli'. Ovaj termin sada vam ništa ne prenosi ali vremenom sam će postati jasan. Šta drugo želite da pitate?"

„Zašto je znanje  tako  pažljivo sakriveno?"

„Šta vas je navelo da to pitate?"

„Određene stvari koje sam imao prilike da  proučim  tokom mog upoznavanja sa okultnom literaturom", odgovorio sam.

„Onoliko  koliko  mogu da procenim",  rekao je g.  Gurđijev,

„upućujete na pitanje o takozvanoj 'inicijaciji'. Da ili ne?" Odgovorio sam potvrdno i g. Gurđijev je nastavio: „Da. Stvar je u tome da je mnogo toga što je rečeno u okultnoj literaturi suvišno i neistinito. Bolje da zaboravite sve to. Sva vaša traganja u toj oblasti bila su dobra vežba za vaš um: u tome leži njihova veli­ ka vrednost, ali samo u tome. Nisu vam dala znanje, kao što ste sami priznali. Cenite sve sa tačke gledišta vašeg zdravog razuma. Postanite posednik vaših sopstvenih zvučnih ideja i ne prihvatajte ništa vetom; i kad vi, sami, putem koji zvuči razumljivo i argumentovano, dođete do neuzdrmanog ubedenja, do potpunog razumevanja nečeg, postići ćete određeni stepen inicijacije. Razmislite još dublje... Na primer, danas sam razgovarao sa vama. Pamtite taj razgovor. Razmislite i složićete se sa mnom da vam u suštini nisam rekao ništa novo. Sve ste to znali pre. Jedina stvar koju sam uradio bila je da dovedem red u vaše znanje. Siste- matizovao sam ga, ali  ste  ga  imali pre nego što ste  me  videli. Dugujete ga naporima koje ste već učinili na tom polju. Bilo mi je lako da razgovaram sa vama. zahvaljujući njemu" - i pokazao je na A. - ,, pošto je naučio da me razume i pošto zna vas. Iz njego­ vog opisa, upoznao sam vas i vaše znanje i kako ste ga dobili, pre nego što ste došli kod mene. Ali uprkos svim ovim povoljnim okolnostima usuđujem se sa sigurnošću da kažem da niste savla­ dali ni stoti deo onog šta sam rekao. Dao sam vam glavnu indiciju za mogućnost nove tačke gledišta, iz koje možete da osvetlite i prikupite vaše prethodno znanje. A zahvaljujući ovom radu, vašem sopstvenom radu, bićete u stanju da dostignete mnogo dublje razumevanje onog šta sam rekao. Vi ćete 'inicirati' sebe.

„Tokom jedne godine možemo reći iste stvari, ali nećete čekati tu godinu u nadi da će pečeni golubovi uleteti u vaša usta. Radićete i vaše će se razumevanje promeniti, bićete više 'inicirani'. Nemoguće  je  čoveku  dati ništa  što  bi moglo  postati njegovim

neotuđivim vlasništvom bez rada  sa  njegove  strane.  Takva inicijacija ne može postojati, ali nažalost ljudi često tako misle. Postoji  jedino  'samoinicijacija'.  Pojedinac  može  da  pokaže  i usmeri, ali ne 'inicira.' Stvari sa kojima ste se susreli u okultnoj literaturi u vezi  ovog pitanja  napisali su  ljudi  koji  su  izgubili ključ za ono  šta prenose, bez provere, putem reči drugih.

„Svaka medalja ima  suprotnu stranu. Proučavanje okultizma donosi puno, kao trening uma, ali  često,  nažalost  veoma  često, ljudi inficirani otrovom  misterije,  stremeći  praktičnim  rezultatima, ali bez posedovanja potpunog znanja o  onom  šta  mora  da  se učini ili kako, naprave sebi nepopravljivu štetu. Harmonija  je narušena. Sto puta je bolje ne učiniti ništa nego činiti bez znanja. Rekli ste da je znanje skriveno. To nije tako.  Nije  sakriveno, već ljudi nisu u stanju da ga razumeju. Ako počnete razgovor o višim matematičkim idejama sa čovekom  koji nije  upoznao matematiku, šta u  tome  može  biti dobro?  On  vas  jednostavno  ne  bi razumeo, A ovde je materija  komplikovanija.  Ja  lično  bih  bio  veoma radostan ako  bih  sada  mogao  da  govorim  sa  nekim,  bez  napora da  prilagođavam  sebe  njegovom  razumevanju,  o  temama  koje mene interesuju. Ali ako bih počeo da govorim sa vama na  taj način, smatrali biste me za ludaka ili nešto još gore.

„Ljudi imaju premalo reči kojima mogu izraziti određene ideje. Ali ovde, gde reči nisu važne već njihov izvor i značenje iza njih, treba da bude moguće govoriti jednostavno. U odsustvu razume - vanja to je nemoguće. Imali ste mogućnost da se u to danas uve- rite. Sa drugom osobom ne bih govorio kao sa vama jer me ne bi razumela. Vi ste već inicirali sebe do izvesnog stepena. I pre nego što počne da govori pojedinac mora znati i videti koliko mnogo čovek razume. Razumevanje dolazi samo kroz rad.

„Tako ono šta zovete 'sakrivenost' u stvari je nemogućnost davanja, inače bi sve bilo potpuno drugačije. Ako, uprkos ovome, oni koji znaju počnu da govore, to je beskorisno i potpuno neproduktivno. Oni govore samo kad znaju da slušalac razume."

„Onda znači, ako, na  primer,  poželim  da  kažem nekom  nešto što sam naučio od vas danas, da li biste se vi protivili?"

„Vidite", odgovorio je g. Gurđijev, „od samog početka našeg razgovora predvideo sam mogućnost njegovog nastavljanja.  Stoga sam vam rekao stvari koje ne bih da je suprotno bio slučaj. Rekao sam ih unapred, znajući da niste za njih pripremljeni sada, ali sa namerom da dam određeni pravac vašim razmišljanjima o tim pitanjima. Pri bližem razmatranju uverićete se da je to tako. Razu- mećete precizno  o  čemu  govorim.  Ako  dođete  do  tog  zaključka to će biti samo prednost u odnosu na  osobu  sa kojom razgova­ rate; možete reći koliko želite. Onda ćete se uveriti da nešto vama jasno i razumljivo nije razumljivo onima koji čuju. Sa te tačke gledišta takvi će razgovori biti korisni."

,,I kakav je vaš stav prema proširivanju kruga onih sa kojima je moguće započeti odnos, davanjem nekih indikacija koje  bi  im mogle pomoći u radu?" pitao sam.

„Imam premalo slobodnog vremena da bih bio u stanju da ga žrtvujem bez sigurnosti da će biti od koristi. Vreme mi je vredno i potrebno za moj rad; stoga ne mogu i ne želim da ga provedem neproduktivno. Ali već sam vam govorio o tome."

„Ne, to nije povezano sa idejom novih  poznanstava,  to  što sam pitao, nego u smislu naznaka koje bi mogle biti date putem štampe. Mislim da bi to oduzelo manje vremena od ličnog raz­ govora."

„Drugim rečima želite da znate da li bi se ideje mogle izložiti postepeno, kroz seriju kratkih pregleda, možda?"

„Da", odgovorio sam, „ali svakako ne mislim da bi bilo mogu­ će razjasniti sve, mada mi izgleda da bi bilo moguće  ukazati  na pravac koji vodi bliže cilju."

„Postavili ste veoma interesantno pitanje", rekao je g. Gurđijev. „Često sam diskutovao o tome sa nekima od onih sa kojima razgovaram. Nije zgoreg ponoviti sada razmatranja  do kojih srno došli. Mogu samo reći da smo odlučili pozitivno, pro- šlog proleća. Nisam odbio da učestvujem u ton experimentu, ali smo bili sprečeni da ga sprovedemo zbog rata."

Tokom kratkog razgovora  koji je usledio  o  ovoj  temi  došla  mi je  ideja  u  glavu  da  ako  g.  Gurđijev  nije  imao  ništa  protiv  da  se

javno detaljno objave određeni pogledi i metode, takođe je moguće da balet Borba mađioničara možda sadrži skriveno zna­ čenje, predstavljajući ne samo rad imaginacije nego i  misteriju. Pitao sam ga u tom smislu, spominjući da mi je A. izložio sadržaj scenarija.

„Moj balet nije misterija", odgovorio je g. Gurđijev. „Njegova je svrha da predstavi interesantan i lep spektakl. Svakako, ispod vidljivih oblika sakriveno je određeno značenje, ali nisam imao cilj da ga demonstriram ili ističem. Glavno mesto u tom baletu zau­ zimaju određeni plesovi. Objasniću vam to ukratko. Zamislite da ste u proučavanju zakona kretanja nebeskih tela, recimo planeta sunčevog sistema, konstruisali specijalni mehanizam za predstav­ ljanje i beleženje tih zakona. U tom mehanizmu svaka je planeta predstavljena sferom određene veličine i zauzima striktno odre­ đeno odstojanje od centralne sfere, koja stoji kao Sunce. Pokre­ ćete mehanizam i sve sfere počinju da se kreću i okreću određe­ nim putanjama, ponavljajući na živ način zakone koji ih pokreću. Taj mehanizam vas podseća na vaše znanje.

,,Na isti način, a ritmu određenih plesova, u preciznim pokre­ tima i kombinacijama plesača, određeni zakoni su živopisno pri­ kazani. Takvi se plesovi zovu svetim. Tokom mojih putovanja po Istoku, često sam viđao plesove ove vrste, izvođene tokom predstava svetih obreda u nekom od drevnih hramova. Te su ceremonije nedostupne i nepoznate evropljanima. Neki od tih plesova reprodukovani su u Borbi mađioničara. Dalje, mogu reći da u osnovi Borbe mađioničara leže 3 misli; ali, pošto se ne nadam da bi bile razumljive publici ako bih prikazao samo balet, zovem to jednostavno spektaklom." G. Gurđijev je govorio još nešto malo o baletu i plesovima i nastavio:

„Takvo je poreklo plesova, njihovo značenje, u dalekoj pro­ šlosti, Pitaću vas sad, da li je išta u toj grani današnje umetnosti sačuvano što bi moglo da podseti, ma kako izdaleka, na njeno pređašnje veliko značenje i cilj? Da li išta drugo sem trivijalnosti može u njoj biti nađeno?" Posle kratke tišine, kao da čeka moj odgovor, zureći tužno i zamišljeno pred sebe, nastavio je, „Dana-

šnja umetnost u celini nema ništa zajedničko sa drevnom svetom umetnošću... Možda ste razmišljali o tome? Kakvo je vaše mišljenje?"

Objasnio sam mu da pitanje umetnosti, koje me je zanimalo između ostalih stvari, zauzima važno mesto. Da budem precizan, nisam toliko bio zainteresovan za radove, to jest, dela umetnosti, već njenu ulogu i značenje u ljudskom životu. Često sam rasprav­ ljao o tom pitanju sa ljudima koji su mi izgledali učeniji u tim stvarima od mene - muzičarima, slikarima, vajarima, glumcima i ljudima od pera, a takođe sa onima koji su jednostavno bili zainte- resovani za proučavanje umetnosti. Tako se dogodilo da sam čuo mnoga mišljenja različitih vrsta, često kontradiktorna. Neki, istina vrlo mali broj, nazivali su umetnost zabavom onih koji nemaju šta drugo da rade; ali se većina slagala da je umetnost sveta i da njeno stvaranje nosi pečat božanske inspiracije. Nisam formirao mišljenje koje bih mogao nazvati čvrstim ubeđenjem i to je pitanje ostalo do sada otvoreno, izrazio sam sve to g. Gurđijevu što jasnije moguće; slušao je moje objašnjenje pažljivo i rekao:

„U pravu ste kad ste rekli da postoje mnoga kontradiktorna mišljenja o toj temi. Zar već samo to ne  dokazuje  da  ljudi  ne znaju istinu? Gde je istina ne može biti puno različitih mišljenja. U davnim vremenima ono šta se sada naziva umetnošću služilo je cilju objektivnog znanja. I kao što smo rekli malopre, govoreći o plesovima, dela umetnosti predstavljaju izlaganje i zapis večnih zakona strukture svemira. Oni koji su posvetili  sebe  traganju i tako stekli znanje važnih zakona, otelovili su ih u umetničkim delima, kao što se to danas čini u knjigama."

U tom  trenutku  g. Gurđijev je spomenuo  neka imena  koja  su mi većinom bila nepoznata i koja  sam  zaboravio.  Onda  je  nasta­ vio: „Ta umetnost nije tražila cilj bilo u 'lepoti' bilo  u  pravljenju kopije nekog ili  nečeg  dopadljivog.  Na  primer,  drevna  statua takvog umetnika nije ni kopija  ličnog  oblika  niti  izraz  subje­ ktivnog osećaja;  ili  je  izraz  zakona  znanja,  u  obliku  ljudskog  tela, ili sredstvo objektivnog prenosa stanja uma. Oblik i akcija, zaista celokupan izraz, u skladu su sa zakonom."

Posle kratke pauze, u kojoj je izgledalo da nešto razmišlja, g. Gurđijev je nastavio: „Pošto smo dotakli umetnost, ispričaću vam jednu epizodu koja se skoro dogodila i koja će vam razjasniti neke tačke u našem razgovoru.

Među mojim poznanicima ovde u Moskvi nalazi se drug iz mog ranog detinjstva, poznati vajar. Kad sam ga posetio primetio sam u njegovoj biblioteci određeni broj knjiga hinduističke filozofije i okultizma. Tokom razgovora otkrio sam da je bio ozbiljno zainreresovan za te stvari. Videći kako je bio bespo­ moćan u činjenju bilo kakvog nezavisnog istraživanja spomenutih pitanja, a ne želeći da pokažem moje poznavanje njih, zatražio sam od čoveka sa kojim sam često razgovarao o tim temama, izvesnog P-a, da se zainteresuje za tog vajara. Jednog dana P. mi je rekao da je vajarevo interesovanje za ta pitanja bilo čisto spekulativno, da njegova suština nije bila dodirnuta njima i da je video malo koristi od ovih razgovora. Predložio sam mu da usmeri razgovor prema temi od bližeg značenja vajaru. Tokom nečeg što je izgledalo kao čisto slučajan razgovor kom sam i ja prisustvovao, P. je usmerio razgovor na pitanje umetnosti i stvaranja posle čega je vajar objasnio da je 'osetio' ispravnost vajarskih formi i upitao: 'Da li znate zašto je na statui pesnika Gogolja u Arbatu prekomerno dug nos?' I objasnio je kako je, gledajući na statuu sa strane, osetio da je 'lagan tok profila', kako je stavljen, bio narušen na vrhu nosa.

Želeći da proveri ispravnost osećaja, odlučio je da potraži Gogoljevu posmrtnu masku, koju je pronašao,  posle  dugo traganja, u privatnim rukama. Izučavao je masku i posebnu pažnju posvetio nosu. To istraživanje je obelodanilo da se vero- vatno, kad je maska bila pravljena, mali mehur  oblikovao  baš tamo gde je nežni tok profila izgledao narušen. Masker je neobu­ čenom rukom popunio mehur menjajući oblik piščevog nosa. Tako je dizajner spomenika, ne sumnjajući u korektnost maske, postavio Gogolja sa nosem koji nije bio njegov.

Šta se može reći o tom slučaju? Zar nije evidentno da se takva, stvar mogla dogoditi samo u odsustvu pravog znanja?

Dok jedan čovek koristi masku, potpuno verujući u njenu ispravnost, drugi,  'osećajući'  neispravnost  njenog  postavljanja traga za potvrdom svoje sumnjičavosti. Nijedan nije bolji od drugog.

Ali sa znanjem zakona proporcije ljudskog tela, ne samo da bi završetak Gogoljevog nosa mogao biti rekonstruisan na osnovu maske već bi i celo telo moglo biti tako izvedeno kao i sam nos. Uđimo u ovo detaljnije da se razjasni šta želim da izrazim.

Danas sam ukratko razmatrao zakon oktave. Videli ste da je znanjem ovog zakona poznato mesto svega i, obrnuto, ako je mesto poznato, pojedinac zna šta tu postoji i kojih je kvaliteta. Sve može biti izračunato; jedino čovek mora znati kako da izračuna prelaz od jedne oktave do druge. Ljudsko telo, kao i sve što je potpuno, nosi u sebi tu regularnost mere. U skladu sa brojem nota oktave i sa intervalima, ljudsko telo ima devet osnov­ nih mera izraženih tačnim brojevima. Za individualne ličnosti ti brojevi variraju veoma mnogo svakako unutar određenih granica. Devet osnovnih mera, dajući čitavu oktavu  prvog  reda, pretvorene su u podređene oktave koje, u širokom rasponu po­ dređenog sistema, daju sve mere svakog dela ljudskog tela. Svaka nota oktave je sama cela oktava. Prema tome neophodno je znati pravila međusobnih odnosa, kombinacija i prelaska jedne skale u drugu. Sve je  sjedinjeno nerazdvojivom i nepromenljivom  regu- larnošću zakona. To je kao da je oko svake tačke grupisano još devet podređenih tačaka; i tako sve do atoma atoma.

Znajući zakon pada, čovek takođe zna zakon uspona i sledstveno tome može preći ne samo od osnovnih oktava ka podređenima nego i obrnuto. Ne samo da nos može biti rekon- struisan samo na osnovu lica, nego i od nosa celo lice  i  telo čoveka mogu biti rekonstruisani neumoljivo i tačno. Nema traga­ nja za lepotom ili sličnošću. Stvaranje ne može biti ništa drugo nego što je...

To je egzaktnije od matematike, jer se ovde ne susrećete sa verovatnoćom i nije postignuto proučavanjem matematike već daleko dubljim i širim proučavanjem. To je razumevanje koje je po-

trebno.  U  razgovoru bez razumevanja, moguće je govoriti dece- nijama o najjednostavnijim pitanjima bez ikakvog rezultata.

Jednostavno pitanje može obelodaniti da čovek nema odgo­ varajući misaoni stav pa čak i uz postojanje želje za rasvet- ljavanjem pitanja, manjak pripreme i razumevanja kod slušaoca poništiće reči govornika. Takvo 'bukvalno razumevanje' je veoma prisutno.

Ta epizoda ponovo potvrđuje što sam davno saznao i dokazao hiljadu puta. Skoro sam razgovarao u Petersburgu sa dobro poznatim kompozitorom. Iz tog razgovora sam jasno video koli­ ko je siromašno njegovo znanje u pogledu toga šta je istinska muzika i koliko je dubok bezdan njegovog neznanja. Setite se Orfeja koji je podučavao znanje putem muzike i razumećete šta nazivam istinskom ili svetom muzikom."

G. Gurđijev je nastavio, „Za takvu su muziku potrebni posebni uslovi i tada Borba mađioničara ne bi bila samo spektakl. Kako je sada to će biti samo fragmenti muzike koju sam čuo u određenim hramovima i čak takve istinske muzike koja ništa ne bi mogla da prenese slušaocima pošto su izgubljeni ključevi do nje, a možda nikad nisu bili ni poznati Zapadu. Ključevi za svu drevnu umetnost su izgubljeni, izgubljeni mnogo vekova ranije. Pa prema tome nema više svete umetnosti koja otelovljava zakone Velikog Znanja, služeći tako da utiče na instinkte mnoštva.

Nema stvaralaca danas. Današnji sveštenici umetnosti ne stvaraju nego imitiraju. Trče za lepotom i dopadanjem  ili  onim što nazivaju originalnošću, čak  ne  posedujući  potrebno  znanje. Ne znajući i ne bivajući u stanju da išta učine, pošto tumaraju u mraku, hvaljeni su gomilom koja ih stavlja na pijedestal. Sveta umetnost je iščezla i ostavila za sobom samo eho koji okružuje njene sluge. Sve današnje reči o božanskoj iskri, talentu, geniju, stvaranju, svetoj umetnosti, nemaju solidnu osnovu, to su ana- hronizmi. Šta su ovi talenti? Govorićemo o njima pogodnom prilikom.

Ili obućareva veština mora biti nazvana umetnošću, ili sva današnja umetnost mora biti nazvana veštinom. Na koji je način

obućar koji po porudžbini pravi elegantne cipele prelepog izgleda inferioran prema umetniku koji  teži imitaciji ili  originalnosti? Uz znanje, pravljenje  obuće takođe može biti sveta umetnost, ali  bez njega, sveštenik današnje umetnosti gori je od obućara". Poslednje su reči bile naglašene. G. Gurđijev je zaćutao, a A. nije ništa rekao.

Razgovor je ostavio dubok utisak na mene; osećao sam koliko je A. bio u pravu sa upozorenjem da je slušanje g.  Gurđijeva mnogo zahtevnije od puke želje za susretom sa njim.

Moje su misli radile precizno i jasno. Hiljade pitanja rojilo se u mojoj glavi, ali nijedno nije odgovaralo dubini onog šta sam čuo i ostajao sam ćutljiv.

Gledao  sam  g.  Gurđijeva.  Podigao  je glavu polako i rekao:

„Moram ići. Danas je dosta.  Za  pola sata doći će konji da vas odvezu na voz. O daljim planovima saznaćete od A.", i okrenuvši se ka njemu, dodao, „Preuzmi moju ulogu. Doručkuj sa našim gostom. Pošto ga odvedeš na stanicu vrati se... Pa, zbogom."

A. je prešao preko sobe i povukao konopac skriven iza jednog otomana. Persijski tepih koji je visio na zidu bio je povučen u stranu otkrivajući ogroman prozor. Svetlost jasnog, mraznog zimskog jutra ispunila je sobu. Iznenadio sam se; do tog trenutka nisam mislio na vreme.

„Koliko je sati?" uzviknuo sam.

„Skoro devet", odgovorio je A, gaseći lampe. Dodao je, sme- šeći se, „Kao što primećuješ, vreme ne postoji ovde."