Odbljesci istine

napisani u jednom od Gurđijevljevih krugova u Moskvi

Čudni događaji, neshvatljivi sa obične tačke gledišta, vodili su moj život. Mislim na one događaje koji utiču na čovekov unutrašnji život, korenito menjajući njegov pravac i cilj, stvarajući nova razdoblja u njemu. Nazivam ih neshvatljivim pošto je njihova povezanost bila jasna samo meni. To je bilo kao da je neka nevidljiva osoba, radi određenog cilja, stvorila okolnosti na mom životnom putu koje sam, u trenutku kada mi je to bilo najpot­ rebnije, pronašao naizgled slučajno.  Vođen  takvim  događajima, od ranih sam se godina navikao da posmatram sa velikom pro- nicljivošću okolnosti koje me okružuju i da pokušam da shvatim princip koji ih povezuje i pronađem u njihovim međusobnim odnosima šire, potpunije objašnjenje. Moram reći da je  ono što me u svakom spoljašnjem rezultatu najviše zanimalo bio skriven uzrok koji ga je izazivao.

Jednog dana tokom mog života, na taj isti prividno  čudan način, susreo sam se licem u lice sa okultizmom i zainteresovao za njega kao za neki dubok i harmoničan filozofski sistem. U trenutku kad bih dosegao nešto više od čistog interesovanja, ponovo bih izgubio, isto onako iznenada kao što sam pronašao, mogućnost nastavljanja njegovog sistematskog proučavanja. Dru­ gim rečima, bio bih bačen isključivo na vlastite izvore. Taj gubitak ličio mi je na besmislen prekid, ali sam kasnije prepoznao u njemu nužan stepenik u toku mog života, pun dubokog značenja. Među­ tim, to je prepoznavanje došlo mnogo kasnije. Nisam odstupio nego sam nastavio na vlastitu odgovornost i rizik. Suočavao sam

se sa nesavladivim preprekama, koje su me terale da odustanem. Široki horizonti su se otvarali mojoj viziji i pošto sam suviše žurio često sam grešio i uplitao se. Gubeći, kako je izgledalo, ono što sam već otkrio, ostajao sam da kružim oko istog mesta, kao za­ držan maglom. U traganju sam načinio puno napora i očigledno beskorisnog rada, nagrađen neadekvatnim rezultatima. Danas, vidim da nijedan napor nije nestao uzalud i da je svaka greška poslužila kao putokaz prema istini.

Zaronio sam u izučavanje okultne literature i bez preterivanja mogu reći da nisam samo čitao nego usvajao strpljivo i istrajno veći deo raspoloživog materijala, pokušavajući da uhvatim smisao i razumem skriveno između redova. Sve to poslužilo mi je da se uverim da ne mogu naći ono šta tražim u knjigama: mada sam uočavao obrise veličanstvene strukture, nisam mogao da je vidim jasno i razgovetno.

Tragao sam za onima koji bi mogli imati zajednička intere- sovanja sa mnom. Neki su izgledali kao da su pronašli nešto, ali u bližem ispitivanju video bih da su oni, kao i ja, pipali u mraku. Nastavio sam da se nadam da ću na kraju naći šta mi je potrebno; tragao sam za živim čovekom, sposobnim da mi da više nego što mogu naći u knjizi. Tragao sam tvrdoglavo i istrajno i posle svakog neuspeha  nada  se ponovo budila i vodila me novoj  po­ trazi. Sa ovim na umu posetio sam Egipat, Indiju i druge zemlje. Mnogi od tih susreta nisu ostavili nikakav trag, ali su neki bili od velike važnosti.

Nekoliko je godina prošlo; među moje poznanike ubrajam i neke sa kojima sam, zbog naših zajedničkih interesovanja, bio trajnije povezan. Jedan od meni bližih je bio izvesni A. Proveli smo ne mali broj neprospavanih noći, naporno razmišljajući o delovima knjige koje nismo razumeli i tragajući za odgovarajućim objašnjenjima. Na taj smo se način prisno upoznali.

Ali tokom poslednjih šest meseci počeo sam da zapažam, prvo u retkim intervalima, a zatim češće, nešto čudno u vezi sa njim. Nije da mi je okrenuo leđa, ali je izgledalo da je postao manje zainteresovan  za  traganje,  koje je  meni i  dalje  bilo  od  Životne

važnosti. Istovremeno sam video da nije zaboravio na to. Često je izražavao ideje i davao komentare koji su postajali potpuno shvatljivi tek posle dugog razmišljanja. Ne jednom sam mu stavio primedbu, ali je on uvek vešto izbegavao razgovore na tu temu.

Moram priznati da me narastajuća ravnodušnost A, koji je bio stalni drug mog rada, dovela do potištenih razmišljanja. Jednom sam otvoreno govorio sa njim o tome - jedva se sećam na koji način.

„Ko ti je rekao", usprotivio se A, ,,da te napuštam? Sačekaj malo i videćeš jasno da grešiš."

Ali iz nekog razloga ni ove primedbe, ni neke druge koje su mi ponekad zvučale čudno, nisu me zainteresovale. Možda zato što sam bio okupiran mirenjem sa idejom moje potpune usamlje­ nosti.

Tako se to nastavilo. Tek sad vidim, uprkos očevidnoj sposo­ bnosti za posmatranje i analizu, da sam  previđao glavni  faktor, koji je bio neprekidno pred mojim očima, na način koji je neoprostiv. Ali neka činjenice govore za sebe.

Jednog dana sredinom novembra proveo sam veče sa prijateljem. Razgovor je bio o temi koja me malo interesovala. Tokom pauze u razgovoru, moj domaćin je rekao, ,,Usput, znajući za tvoju naklonost prema okultizmu mislim da bi te jedan članak u današnjem Golos Moskvi (Glasu Moskve) interesovao." I pokazao mi je članak naslovljen „Okolo teatra".

Govorio je, dajući kratak sadržaj, o scenariju srednjevekovne misterije, Borba mađioničara: balet koji je napisao G. I. Gurđijev, orijentalista koji je bio dobro poznat u Moskvi. Pominjanje okultizma, sam naslov i sadržaj scenarija, probudili su kod mene veliko interesovanje, ali niko od prisutnih ljudi nije mogao da mi da nikakvu informaciju o tome. Moj domaćin, vatreni ljubitelj baleta, priznao je da u njegovom krugu ne zna nikoga ko odgovara opisu u članku. Isekao sam ga, uz njegovu dozvolu i odneo ga sa sobom.

Neću vas zamarati izlaganjem razloga moje zainteresovanosti za taj članak. Ali je posledica bila da sam doneo čvrstu odluku u

subotu ujutru da nađem g.  Gurđijeva,  pisca  scenarija,  po svaku cenu.

Te iste večeri kada me posetio A, pokazao sam mu članak. Rekao sam mu da je moja namira da pronađem g.Gurđijcva i pitao ga za mišljenje.

A.    je pročitao članak, pogledao me i rekao: ,,Pa, želim ti uspeh. Što se tiče mene, nisam zaintetesovan. Zar nismo imali dovoljno takvih priča?" I spustio je članak sa strane sa izgledom rav­ nodušnosti. Takav stav prema mom pitanju bio je tako hladan da sam odustao i utonuo u vlastite misli; A. je takođe bio zamišljen. Naš se razgovor zaustavio. Dugu tišinu prekinuo je A, spustivši ruku na moje rame.

„Gledaj", rekao jer „nemoj biti uvređen.  Imam  svoje  razloge, koje ću ti kasnije objasniti, što sam  ti tako odgovorio.  Ali  ću  ti, prvo, postaviti nekoliko pitanja  koja  su tako ozbiljna"  naglasio  je reč „tako" - „ti ne možeš ni znati koliko su ozbiljna." Nekako začuđen izjavom uzvratio  sam,  „Pitaj."

„Zbilja, reci mi zašto želiš naći g.Gurđijeva? Kako  ćeš  ga tražiti? Koji ćeš cilj slediti? I ako tvoja potraga bude  uspešna,  na koji ćeš mu način prići?"

Isprva bezvoljno,  ali  podstaknut  ozbiljnošću  A-ovog  pona­ šanja, kao i pitanjima koja je postavio,  objašnjavao  sam  pravac mog   razmišljanja.

Kad sam završio, A. je prešao preko onog šta sam rekao  i dodao, „Mogu ti reći da nećeš ništa naći."

„Kako je to moguće?" uzvratio sam. „Meni izgleda da baletski scenario Borbe mađioničara, odvojeno od toga što je posvećen Gelceru, teško da je tako nevažan da bi se njegov autor  mogao izgubiti bez  traga."

„Nije to pitanje autora. Možeš ga naći. Ali on neće hteti da razgovara sa tobom kako bi mogao", rekao je A.

Planuo sam na to: „Zašto zamišljaš da on ?" ,Ja ništa ne zamišljam", prekinuo me A. ,,Ja znam. Ali da te ne držim u neizvesnosti, reći ću ti da ja znam dobro taj seenario, vrlo dobro. Šta  više  znam  njegovog autora, g.  Gurđijeva, lično  i poznajem ga

veoma dugo. Način koji si izabrao da ga nađeš može dovesti do toga da ga upoznaš, ali ne kako bi ti želeo. Veruj mi, ako mi dozvoliš mali prijateljski savet, sačekaj još malo. Pokušaću da ti upriličim susret sa g. Gurđijevim na način koji ti želiš Pa, sad moram poći."

U najvećem zaptepašćenju zaustavio sam. ga. „Čekaj. Ne možeš još da ideš. Kako je došlo do toga da ga znaš? Ko je on? Zašto mi nikad pre nisi govorio o njemu?"

„Ne tako mnogo pitanja", rekao je A. „Kategorički odbijam da na njih sada odgovorim. U pravo vreme odgovoriću. Smiri svoj duh u međuvremenu; obećavam da ću učiniti sve što mogu da te upoznam."

Uprkos mojim najupornijim zahtevima A. je odbio da odgo­ vori, dodajući da je u mom interesu da ga ne zadržavam više.

Oko dva sata u nedelju, A. mi je telefonirao i kratko rekao:

„Ako želiš,  budi  na železničkoj stanici u  sedam sati." ,,A kuda ćemo ići?" pitao sam. „Kod g. Gurđijeva", odgovorio je i spustio slušalicu.

„On se sigurno ne ustručava preda mnom", bljesnulo je kroz moj um, „čak me nije pitao ni da li mogu, a dogodilo se da imam važan posao večeras. Pored toga, uopšte ne znam koliko ćemo daleko morati ići. Kad ćemo se vratiti? Kako ću objasniti kod kuće?" Ali onda sam pomislio da ne liči na A. da previđa okolnosti mog života; tako je „važan" posao brzo izgubio svoju važnost i počeo sam da iščekujem određeni čas. Postavši ne­ strpljiv stigao sam na stanicu skoro  sat vremena  ranije  i čekao sam A-a.

Konačno  se pojavio.  „Dođi brzo",  rekao  je požurujući me.

„Imam karte. Zadržao sam se i kasnimo."

Pratio nas je nosač sa nekim velikim koferima. ,,Šta je to?" pitao sam A. „Zar odlazimo na godinu dana?" „Ne", odgovorio je smejući se. „Vratiću se s tobom; koferi se ne tiču nas."

Zauzeli smo sedišta i budući da smo bili sami u kupeu niko nije ometao naš razgovor.

„Da li idemo daleko?" upitao sam.

A. je pomenuo jedno od izletišnih mesta blizu Moskve i dodao, „Da te poštedim daljeg ispitivanja reći ću ti sve što je moguće; ali veći deo će biti samo za tebe. Sigurno, s pravom si zainteresovan za g. Gurđijeva kao osobu, ali ja ću ti reći samo nekoliko spoljašnjih činjenica o njemu, da ti dam orijentaciju. Što se tiče mog ličnog mišljenja o njemu ćutaću, tako da možeš potpunije doći do sopsrvenih utisaka. Kasnije ćemo se vratiti na ovu temu."

Smestivši se udobno u svoje sedište počeo je da priča.

Rekao mi je da je g. Gurđijev proveo mnogo godina tragajući po Istoku sa određenom svrhom i da je bio na mestima nedostupnim evropljanima; da je pre dve ili tri godine došao  u Rusiju i živeo u Petersburgu, posvećujući svoje napore i svoje znanje uglavnom sopstvenom radu. Ne tako davno preselio se u Moskvu i iznajmio je seosku kuću blizu grada, da bi bio u stanju da radi povučeno bez uznemiravanja. U skladu sa ritmom samo njemu znanim periodično je posećivao Moskvu, vraćajući se sopstvenom radu nakon određene pauze. Nije smatrao za neophodno, zaključio sam, da kaže svojim moskovskim pozna­ nicima o seoskoj kući i nikog tamo nije primao.

„Kako se dogodilo da ga upoznam", rekao je A, ,,o  tome ćemo drugi put. To je, takođe, daleko od banalnog."

A. je nastavio da govori kako je na samom početku poznanstva sa g. Gurđijevim govorio o meni i želeo da me upo­ zna sa njim; ne samo da je odbio nego je izričito zabranio A-u da mi govori bilo šta o njemu. Na osnovu mog upornog zahteva da upoznam g. Gurđijeva i mog cilja da tako i učinim, A. je odlučio da ga pita još jednom. Video ga je pošto je otišao od mene prethodne noći i g. Gurđijev se, pošto je postavio mnogo detalj­ nih pitanja o meni, složio da me vidi i sam predložio da A. treba da me odvede do njega te večeri, na selo.

,,Uprkos  tome  što  te poznajem mnogo godina", rekao je A.

„on te sigurno bolje zna nego ja, na osnovu onog šta sam mu govorio. Sad shvataš da to nije  bilo  samo  moje  zamišljanje  kad sam ti rekao da ne  bi postigao ništa na običan način.  Ne zaboravi,

velik je izuzetak načinjen za tebe i niko od onih koji ga poznaju nije bio tamo gde ideš. Čak  ni oni koji su mu najbliži ne pret­ postavljaju postojanje takvog utočišta. Taj izuzetak duguješ mojoj preporuci, pa te molim da me ne dovedeš u nezgodnu situaciju."

Još nekoliko drugih pitanja nije dovelo do odgovora A, ali kad sam ga pitao za Borbu mađioničara ispričao mi je njen sadržaj u nekoliko detalja. Kad sam ga upitao u vezi nečeg što mi je izgledalo nepodudarno, A. mi je rekao da će g. Gurđijev sam govoriti o tome, ako bude mislio da je neophodno.

Ovaj razgovor izazvao je u meni mnoštvo misli i pretpostavki. Posle ćutnje, okrenuo  sam se  ka  A-u pitanjem. A.  mi je uputio nekakav zapanjen pogled i, posle kratke pauze, rekao: „Saberi svoje misli, ili ćeš napraviti budalu od sebe. Blizu smo. Ne dozvoli da zažalim što sam te doveo. Seti se šta si juče rekao o svom cilju."

Posle ovog nije rekao ništa više.

Na stanici smo ćutke napustili voz i ponudio sam se da ponesem jedan od kofera. Težio je najmanje trideset pet kilo­ grama, a kofer koji je nosio A. sigurno nije bio lakši. Saonice sa četiri sedišta su na nas čekale. Bez reči smo zauzeli naša mesta i vozili se celim putem u dubokoj tišini. Posle petnaestak minuta saonice su stale pred kapiju. Velika dvospratna seoska kuća bila je jedva vidljiva u udaljenom kraju bašte. Predvođeni  našim vozačem koji je nosio prtljag, prošli smo kroz nezaključanu kapiju i krenuli prema kući duž puta očišćenog od snega. Vrata su bila odškrinuta. A. je pozvonio.

Posle nekog vremena glas je upitao, „Ko je tamo?" A. je izgovorio svoje ime. „Kako si?" isti glas je izgovorio kroz polu­ otvorena  vrata.  Vozač  je  uneo  kofere  u  kuću  i  ponovo  otišao.

„Pođimo sada", rekao je A, koji je izgledao kao da nešto čeka.

Prošli smo kroz mračan hodnik u bledo osvetljeno predsoblje.

A.    je zatvorio vrata za nama; nikog nije bilo u sobi. „Spusti svoje stvari", rekao je kratko, pokazujući na klin. Skinuli smo kapute.

„Daj mi ruku; ne boj se, nećeš pasti." Zatvorivši vrata čvrsto iza sebe A. me uveo pravo u potpuno mračnu sobu.  Pod je bio

prekriven mekim ćilimom po kojem smo nečujno  koracali. Ispružio sam ruku i u mraku napipao tešku zavesu, koja je prelazila celom dužinom preko nečeg što je ličilo na veliku sobu, stvarajući vrstu prolaza do drugih vrata. „Drži svoj cilj pred sobom", A. je prošaptao i povukavši ćilim koji je visio iznad vrata gurnuo me pravo u osvetljenu sobu.

Nasuprot vrata na niskom otomanu naslonjen na zid sedeo je sredovečni čovek, sa stopalima prekrštenim po istočnjačkom običaju; pušio je čudno oblikovane nargile koje su stajale na niskom stočiću ispred njega. Pored nargila stajala je mala šoljica kafe. To su bile prve stvari koje su mi zapele za oko.

Čim smo ušli, g. Gurđijev - pošto je to bio on - podigao je ruku i, mirno nas pogledavši, dočekao klimanjem glave. Zatim mi je rekao da sednem, pokazujući na otoman pored njega. Njegov ten odavao je orijentalno poreklo. Posebno su njegove oči pri­ vukle moju pažnju, ne  toliko po njima samima  nego po načinu kako me je pogledao kad me pozdravio, ne kao da me vidi prvi put nego kao da me zna dugo i dobro. Seo sam i brzo pogledao po sobi. Izgledala je tako neobično jednom Evropljaninu da želim da je detaljnije opišem. Nije bilo nepokrivenog prostora, bilo ćilimima bilo nekom vrstom zavesa. Jedan ogroman ćilim prekrivao je pod te prostrane sobe. Čak su po njenim zidovima bili okačeni ćilimi koji su takođe prekrivali vrata i prozore; plafon je bio prekriven starinskim svilenim šalovima blistavih boja, za­ divljujuće lepih kombinacija. Svi su bili na neobičan način navučeni prema centru plafona. Svetlo je bilo skriveno mutnim staklenim zastorom čudnog oblika koji liči na ogroman lotosov cvet, proizvodeći beli difuzni sjaj.

Druga lampa, koja daje sličnu svetlost, stajala je na visokom stalku levo od otomana na kom smo sedeli. Naslonjen na levi zid nalazio se pijanino prekriven starinskim draperijama, koje su tako prikrivale njegov oblik da bez njegovih svećnjaka ne bih pogodio šta je to. Na zidu preko puta pijanina bio je postavljen velik ćilim, sa obešenom kolekcijom žičanih instrumenata neobičnih oblika, među  kojima  su  takođe  bile  i  flaute.  Druge  dve  kolekcije  su

ukrašavale zidove. Jedna, starog oružja sa nekim praćkama, jata­ ganima, kamama i drugim stvarima, bila je iza i iznad naših glava. Na suprotnom zidu, obešene o finu belu žicu, nekoliko starih izrezbarenih lula bilo je aranžirano u harmoničnu grupu.

Ispod ove poslednje kolekcije, na podu koji dodiruje zid, ležao je dugačak red velikih jastuka prekrivenih jednim ćilimom. U 1evom uglu, na kraju reda, bila je holandska peć prekrivena izvezenom tkaninom. Ugao nadesno bio je dekorisan posebno finom kombinacijom boja; na njemu je visila ikona Svetog Đorđa Pobedonosca, napravljena od dragog kamenja. Ispod  je  stajao mali ormar u kom je bilo nekoliko statua od slonove kosti raz­ ličite veličine; prepoznao sam Hrista, Budu, Mojsija i Muhameda; ostale nisam mogao videti dovoljno dobro.

Drugi niski otoman stajao je pored desnog zida. Sa obe strane bila su dva mala stola od abonosa i na jednom je bio ibrik za kafu sa lampom za grejanje. Nekoliko jastuka  i  jastučića  za  klečanje bilo je rasuto po sobi u pažljivom neredu. Sav nameštaj je bio ukrašen kićankama,  zlatnim  vezom  i  draguljima.  Kao  celina  soba je  proizvodila  neobično  prijatan  utisak  pojačan   diskretnim mirisom  prijatno  pomešanim  sa  aromom  duvana.

Pregledavši sobu okrenuo sam  oči  ka  g.  Gurđijevu.  Pogledao me je i imao sam jasan utisak da me je uzeo na dlan ruke i vagao. Nevoljno sam se nasmešio i on je udaljio pogled  mirno  i  bez žurbe. Pogledavši A. rekao mu je nešto. Nije me više gledao na taj način i utisak se nije ponovio.

A.     je sedeo na velikom jastuku pored otomana, u istom položaju kao g. Gurđrjev, za koji je izgledalo da mu je postao prirodan. Odmah se podigao, uzeo dva velika bloka papira i dve olovke sa malog stola, jednu dao g. Gurđijevu a drugu zadržao. Pokazujući na ibrik rekao mi je, ,,Kad želiš kafu, posluži se. Ja ću sad uzeti." Prateći njegov primer, nasuo sam šoljicu i, vrativši se na svoje mesto, spustio sam je pored nargila na mali sto.

Zatim sam se okrenuo ka g. Gurđijevu i, pokušavajući da se izrazim onoliko kratko i  nedvosmisleno  koliko  je  moguće,  objas- nio  sam   zašto  sam  došao.  Posle  kratke   ćutnje,  g.   Gurđijev je

rekao: „Pa, ne gubimo dragoceno vreme", i pitao me šta stvarno želim.

Da izbegnem ponavljanja, zabeležiću određene karakteristike razgovora koji  je  usledio. Pre svega moram da spomenem do­ nekle čudnu okolnost, koju nisam zapazio u prvom trenutku, možda zato što nisam imao vremena da o njoj razmišljam. G. Gurdijev nije govorio ruski ni tečno ni tačno. Ponekad je dugo tragao za rečima i izrazima koji su mu potrebni i stalno se okretao prema A-u za pomoć. Rekao bi mu dve ili tri reči; izgledalo je da

A. hvata njegovu misao u vazduhu, razvija je i kompletira i daje u formi koja je meni razumljiva. Izgledalo je da je dobro upoznat sa temom o kojoj smo diskutovali. Kad je g. Gurdijev govorio A. ga je pažljivo posmatrao. Jednom rečju g. Gurđijev bi mu  pokazao neko  novo  značenje  i brzo promenio pravac A-ovih misli.

Svakako, A-ovo poznavanje mene veoma mu je pomoglo da mi omogući da razumem g. Gurđijcva. Mnogo puta jednim nago- veštajem A. bi izazvao celu kategoriju misli. Služio je kao prenosnik između g. Gurđijeva i mene. U početku g. Gurdijev je morao stalno da se obraća A-u, ali kako se tema proširivala i razvijala zahvatajući nove oblasti, g. Gurđijev se sve ređe okretao A-u. Njegov je govor tekao mnogo slobodnije i prirodnije; izgledalo je da potrebne reči dolaze same i mogao bih se zakleti da je do kraja razgovora govorio najčistijim ruskim bez naglaska, reči su sledile jedna drugu tečno i mirno; bile su bogate bojom, poređenjima, živopisnim primerima, širokim i harmoničnim perspektivama.

Uz to, obojica su ilustrovali razgovor različitim dijagramima i serijama brojeva, koji su, uzeti zajedno oblikovali graciozan  sis­ tem simbola, vrstu knjige  u kojoj je jedan  broj mogao da izradi celu grupu ideja. Navodili su brojne primere iz fizike i mehanike, a naročito iz hemije i matematike.

G. Gurđijev bi se ponekad obratio A-u kratkom primedbom koja se odnosila na nešto blisko A-u i s vremena na vreme spomi­ njao  imena.  A.  bi  klimanjem  glave  ukazivao  da  je  razumeo  i

razgovor bi se nastavljao bez prekidanja. Takođe sam shvatio da, dok podučava mene, A. i sam uči.

Druga krakteristika je bila da sam morao da pitam  veoma retko. Skoro u istom trenutku kada bi se pitanje pojavilo i pre nego što bi moglo biti formulisano, tok razgovora bi davao odgo­ vor. Kao da je g. Gurđijev znao unapred i anticipirao koja bi se pitanja mogla pojaviti. Jednom ili dvaput načinio sam pogrešan potez pitajući u vezi neke stvari koju bih mogao i sam da razjasnim. Ali o tome ću govoriti na pravom mestu.

Najbolje bih mogao uporediti pravi tok razgovora sa spiralom.

G. Gurđijev uzima glavnu ideju i, nakon njenog proširivanja i produbljivanja, kompletira krug  njenog  promišljanja  povratkom na početnu tačku, koju vidim, tako reći, ispred sebe, proširenu i sa više detalja. Novi krug i ponovo je jasnija i preciznija ideja o širini izvorne misli.

Ne znam kako bih se osećao da sam bio  nateran  da razgovaram sa g. Gurđijevim tete-a-tete. Prisustvo A, njegov miran i ispitivački stav prema razgovoru, sigurno su vršili  utisak  na mene bez mog znanja.

Uzeto u celini, ono što je rečeno donelo mi je neiskazivo zadovoljstvo koje nikad dotad nisam iskusio. Obrisi te veli­ čanstvene građevine, koja mi je bila tamna i nerazumljiva, bili su sada jasno ocrtani i ne samo obrisi već i detalji fasade.

Voleo bih da opišem, makar i samo približno, suštinu tog razgovora. Ko zna da to neće pomoći nekom u poziciji sličnoj mojoj sopstvenoj? To je svrha moje skice.

„Vi   ste   upoznati   sa   okultnom   literaturom"   počeo   je   g. Gurđijev,  ,,pa  ću  uputiti  na  formulu  koja  vam  je  poznata  iz Smaragdne table. 'Kako gore tako dole.' Jednostavno nam je da od toga  počnemo  da  izgrađujemo  temelj  našeg  razgovora.   Isto­ vremeno moram reći da nema potrebe da se koristi okultizam kao osnova od koje se približavamo razumevanju istine. Istina govori za  sebe  u  kom  god  obliku  da  se  ispoljava.  To  ćete  potpuno razumeti samo tokom vremena, ali želim da vam danas dam bar zrno razumevanja. Tako, ponavljam, počinjem okultnom formu-

lom pošto govorim sa vama. Znam da ste pokušavali da dešif- rujete tu formulu. Znam da je „razumete". Ali razumevanje koje sada imate je samo bled i udaljen odraz božanskog sjaja.

Neću vam govoriti o samoj formuli, neću je analizirati ili dešifrovati. Naš razgovor neće biti o bukvalnom značenju; uze- ćemo je samo kao početnu tačku za našu diskusiju. Da bih vam dao ideju o našoj temi mogu reći da želim da govorim o sveopštem jedinstvu svega postojećeg - o jedinstvu u mnoštvu. Želim da vam pokažem dve ili tri strane dragocenog kristala i da usmerim vašu pažnju na blede slike koje se slabo odražavaju u njima.

Znam da razumete jedinstvo zakona koji upravljaju svemirom, ali to razumevanje je spekulativno ili pre, teoretsko. Nije dovoljno razumeti umom, neophodno je osetiti celim bićem apsolutnu istinu i nepromenljivost te činjenice; samo onda bićete u stanju, svesno i sa uverenjem da kažete 'Ja znam'."

Takav je bio smisao reči kojima je g. Gurđijev započeo razgovor. Onda je nastavio živo da opisuje sferu u kojoj se kreće život celokupnog čovečanstva, sa mišlju koja je ilustrovala her- metičku formulu koju je naveo. Putem analogija prešao  je  od malih običnih događaja u životu pojedinaca do velikih krugova u životu celokupnog čovečanstva. Posredstvom takvih paralela podvukao je cikličnu aktivnost zakona analogije unutar umanjene sfere zemaljskog života. Zatim, na isti način, prešao je od čovečanstva na ono što bih nazvao  životom Zemlje, pred­ stavljajući je kao jedan ogroman organizam sličan čovekovom i to terminima fizike, mehanike, biologije itd. Posmatrao sam kako se razjašnjenje njegovih misli fokusira u jednoj tački. Neizbežan zaključak svega što je rekao bio je veliki zakon trojstva: zakon tri principa akcije, otpora i ravnoteže: aktivan, pasivan i neutralan princip. Sada, oslanjajući se na solidan temelj Zemlje i naoružan tim zakonom, primenio ga je, smelim uzletom misli na sav sunčev sistem. Sad se njegova misao nije više kretala ka tom zakonu trojstva, već izvan njega, podvlačeći ga više i više, ispoljavajući ga na stepenici najbližoj čoveku, na Zemlji i Suncu. Onda, kratkom

frazom je prešao izvan granica sunčevog sistema. Astronomske činjenice prve su izbile u prvi plan, zatim su se smanjile i iščezle pred beskrajem svemira. Ostala je samo jedna velika misao koja proističe iz istog velikog zakona. Njegove su reči zvučale sporo i svečano i u istom trenutku izgledale su kao da iščezavaju i gube značenje. Iza njih mogao se osetiti puls misli od velike važnosti.

„Došli smo do ivice bezdana koji se nikad ne može premostiti običnim ljudskim razumom. Da li osećate kako reči postaju suvišne i bekorisne? Da li osećate kako je ovde bespomoćan razum sam po sebi? Došli smo do principa koji je iza svih prin­ cipa." Rekavši to zaćutao je, a njegov pogled je postao zamišljen.

Opčinjen lepotom i grandioznošću njegovog mišljenja postepeno sam prestao da slušam reči. Mogu reći da sam ih osećao, da sam shvatao njegovu misao ne razumom već intuicijom. Čovek daleko dole bio je sveden na ništavnost i išče- zao je bez traga. Bio sam ispunjen osećajem blizine Velike Tajne i duboko svestan svoje lične ništavnosti.

Kao da pogađa moje misli, g. Gurđijev je upitao: „Počeli smo sa čovekom i gde je on? Ali velik je, sveobuhvatan zakon jedinstva. Sve u svemiru je jedno, razlika je samo u stepenu; u beskrajno malom naći ćemo iste zakone kao u beskrajno velikom. Kako je gore, tako je dole.

Sunce se podiže iznad planinskih vrhova; doline su još u tami. Tako razum, prevazilazeći ljudsko stanje, razmatra božansku svetlost, dok je za one koji se zadržavaju ispod sve u tami. Opet ponavljam, sve na svetu je jedno; a pošto je razum takođe jedan, ljudski razum predstavlja snažan instrument za istraživanje.

Sada, vrativši se na početak, spustimo se na  zemlju  od  koje smo pošli, naći ćemo njeno mesto u poretku strukture svemira. Gledajte!

Napravio je malu skicu i uz usputne komentare o zakonima mehanike opisao šemu konstrukcije svemira. Sa brojevima i dijagramima u harmoničnim, sistematičnim redovima, počelo je da se pojavljuje mnoštvo unutar jedinstva. Dijagrami su počinjali

da dobijaju značenje, ideje koje su bile mrtve počinjale su da oživljavaju. Jedan isti zakon pokretao je sve; sa ushićenim razu- mevanjem pratio sam harmoničan razvoj svemira. Njegova šema uzdizala  se od  Velikog Početka  i završavala  Zemljom.

Dok je iznosio to izlaganje, g. Gurđijev je naglasio neop­ hodnost da nešto što je nazvao ,,šokom" dođe na dato mesto spolja i spoji  dva suprotna  principa u jedno uravnoteženo jedinstvo. To odgovara tački sustizanja sila u balansiranom siste­ mu sila u mehanici.

„Došli smo do tačke s kojom je naš zemaljski život povezan", rekao je g. Gurđijev, ,,i za sada nećemo ići dalje. Da bismo još bliže istražili ono šta je sada rečeno i još jednom istakli jedinstvo zakona, uzećemo jednostavnu skalu i primeniti je, proporcionalno je uvećavajući na dimenzije mikrokosmosa." I zatražio je da izaberem nešto poznato pravilne strukture, kao spektar bele svetlosti, muzičku skalu i sl. Posle premišljanja odabrao sam muzičku skalu,

„Napravili ste dobar izbor", rekao je g. Gurđijev. ,,U suštini muzičku skalu, u obliku u kom danas postoji, konstruisali su u drevnim vremenima oni koji su posedovali veliko znanje i shva- tićete koliko ona može doprineti razumevanju glavnih zakona."

Rekao je nekoliko reči o zakonima strukture skale i posebno je istakao praznine, kako ih je zvao, koje postoje u svakoj oktavi između nota mi i fa i takode između si jedne oktave i do sledeće. Između tih nota nedostaju polutonovi, kako u uzlaznim tako u silaznim skalama. Dok u uzlaznom razvoju oktave note do, re, fa, sol i la mogu preći u naredne više tonove, note mi i si su lišene te mogućnosti. Objasnio je kako ove dve praznine, u skladu sa određenim zakonima koji zavise od zakona trojstva, bivaju popunjene novim oktavama drugih redova, a ove oktave unutar praznina igraju ulogu sličnu onim polu-tonovima u evolutivnim ili involutivnim procesima oktave. Osnovna oktava bila je slična stablu koje pruža grane podređenih oktava. Sedam osnovnih nota oktave i dve praznine, „karike pravaca", daju ukupno devet karika lanca, ili tri grupe po tri u svakoj.

Nakon  ovoga  vratio  se  strukturnoj  šemi  svemira  i  izdvojio

„zrak" čiji pravac vodi do Zemlje.

Izvorno snažna oktava, čije note očevidno stalno opadajuće snage uključuju Sunce, Zemlju i Mesec, neizbežno pada, u skladu sa zakonom trojstva, u tri podređene oktave.  Tu  se  uloga praznina u oktavi i njihova razlika po prirodi jasno pokazala i postala mi jasna. Od dva intervala, mi-fa i si-do, jedan je bio aktivniji  u  smislu  volje  dok je drugi igrao ulogu pasivnog dela.

„Šokovi"  izvorne  Šeme,  koji  mi skupa  nisu  bili jasni,  ovde  su takođe bili pravilo i pojavili su se u novom svetlu.

U podeli ovog „zraka",  mesto, uloga i  sudbina čovečanstva postali su jasni. Staviše, mogućnosti individualnog čoveka su postale očevidnije.

„Može vam izgledati", rekao je g. Gurđijev, „da smo u sledenju cilja ka jedinstvu skrenuli sa puta u pravcu učenja o mnoštvu. Ono što vam sada objašnjavam nesumnjivo ćete razu- meti. U isto vreme siguran sam da će to razumevanjc prevas- hodno da se odnosi na strukturni deo izloženog. Pokušajte da fiksirate svoje interesovanje i pažnju ne na lepotu, harmoniju i oštroumnost njegovu, a čak i tu stranu nećete razumeti potpuno - već na duh, koji leži ispod reči, na unutrašnji  sadržaj.  U suprotnom videćete samo formu, lišenu života. Sada, videćete jednu stranu kristala i, kad bi vaše oko moglo opaziti odraz  u njemu, približili biste se istini samoj."

Onda je g. Gurđijev počeo da objašnjava način na koji su osnovne oktave kombinovane sa sekundarnim oktavama koje su im podređene; kako one, sa svoje strane, šalju dalje nove oktave sledećeg reda, itd. Mogao bih to uporediti sa procesom klijanja ili, sličnije, oblikovanja drveta. Od uspravnog snažnog stabla šire se grane, koje sa svoje strane razvijaju male grane i grančice  na kojima se onda pojavljuju listovi. Čovek bi skoro mogao da oseti proces oblikovanja žilica.

Moram priznati da je, u stvari, moja pažnja prvenstveno bila privučena harmonijom i lepotom sistema. Kao dodatak rastu oktava,  kao grananje drveta, g.  Gurđijev  je istakao  da  se svaka

nota svake oktave pojavljuje, sa druge tačke gledišta, kao cela oktava: i to je istinito svuda. Ove „unutrašnje" oktave mogao bih da uporedim sa godovima stabla drveta koji stoje jedan u drugome.