OD KOTRLJANJA KOCKICA DO VIRTUELNE STVARNOSTI

U toku svog pionirskog ESP istrazivanja Dz. B. Rajn je naisao na jednog kockara koji je igrao razne igre sa kockicama. Taj covek mu je rekao da on, a i drugi kockari, ponekad oseti u sebi moc da utice, samim naporom volje, na pad kockice. Rajn to nije otpisao kao puku uobrazilju jednog kockara, nego je zakljucio da vredi pogledati ima li u tome necega. Zatim je, sa svojim kolegama, devet godina testirao PK efekte sa bacenim kockicama i tek tad osetio dovoljno pouzdanja da objavi rezultate. Vodio je vec dovoljno teske bitke da izdejstvuje da ESP istrazivanja budu prihvacena; zato mu nije bilo potrebno da brzopleto jurne i na PK frontu.

Sustina Rajnovog ogleda bila je vrlo jednostavna. Bacana je jedna kockica, ili nekoliko njih, a subjektu je govoreno da se usredsredi i da postigne da one padnu tako da neki odredeni broj bude odozgo. Kod potpuno ispravne kockice, verovatnoca da padne zeljeni broj je jedan prema sest (jedna sestina), naravno. Istrazivanja su napredovala, a Rajn je preduzimao sve pomnije mere sa ciljem da otkloni bilo kakvu gresku.

Neravnoteza kocke. Kod standardnih kockica koje se prodaju u radnjama problem je u tome sto one nisu potpuno ispravne. Izvesne njihove stranice (one sa vecim brojevima) padaju "na gore" to jest ostaju na gornjoj strani cesce nego neke druge (one sa malim brojevima). To je zato sto su stranice koje imaju na primer sest rupica, ili pet, lakse, zato sto je proizvodac kockice morao da izbusi te rupe, i tom prilikom je izvesna kolicina materijala uklonjena sa povrsine kocke. One teze strane cesce ce padati na dole. Rajn je to izbegavao tako sto je ponekad zahtevao da bude sto manji, a ne sto veci broj sa gornje strane, ili sto je izvestan broj puta zahtevao da bude jedinica gore, pa isti toliki broj puta zahtevao da bude dvojka gore, pa opet isti taj broj puta zahtevao da bude trojka gore, i tako redom sve do sestice; takode je prilikom bacanja dve kockice istovremeno zahtevao da zbir bude 7 sto znaci da mora biti ili 1 + 6, ili 2 + 5, ili 3 + 4.

Izbegavanje vestog bacanja. U kasnijim ogledima Rajn je koristio jednu masinu koja je bacala kockice, a ne konvencionalni pehar drzan u ruci.

Izbegavanje gresaka pri ocitavanju rezultata. Svaki put su fotografisane kockice kad se smire, ili je rezultat belezila neka osoba koja nije znala sta je zahtevano, koji rezultat se ispitanik trudi da postigne.

Rajnovi izvestaji o njegovom ranom radu pokazuju da su u mnogim od prvih dvadeset ogleda postignuti znacajni rezultati iznad nivoa slucajnosti. Medutim, cini se da je Rajn odluku o objavljivanju doneo ponajvise zbog jednog dodatnog fenomena koji se tu pojavljivao. Naime Rajn i Beti Hamfri naknadno su analizovali sve tablice sa rezultatima i nasli jedan osoben obrazac. Svaki test bio je podeljen u cetiri cetvrtine;  ispitanici  su postizali najvise u prvoj cetvrtini, manje u drugoj, jos manje u  trecoj  i  najmanje  u cetvrtoj cetvrtini. Verovatnoca da se u svim testovima, kod svih  njih,  pukim  slucajem dogodi takvo "cetvrtinsko opadanje" bila  je  mnogo  manja  od  1  100.000.000.  Mozda Rajn nije trazio taj efekat, ali nasao ga je i ustanovio da je veoma dosledno prisutan. To, i velicina neverovatnoce da se takva pojava desi slucajno, jesu dva elementa koja su ga ubedila da je dobio jake dokaze za psihokinezu.

Ali priznati se mora da su mnogi od ranih ogleda sa kockicama sadrzali znacajne greske u metodu. Izneo ih je na videlo Edvard Girden 1962. godine u svom neprijateljski intoniranom kritickiom clanku. Iste one promene u nasoj "kulturi" koje su dovele do udaljavanja od ESP testova sa kartama, udaljile su nas i od testova sa kockicama. Istina je ova ogromna kolicina eksperimentalnih dokaza dobijena je sa kockicama i pokazala je, veoma dosledno, izrazite rezultate (kao sto cemo videti u poslednjem poglavlju), a

ipak danas gotovo niko vise ne obavlja takve oglede. Na raspolaganju su masine za testiranje, pa i kompjuteri, gde ne moze uticati nicija naklonost niti iko moze pogresno zabeleziti ijedan rezultat; ko bi se, dakle, danas baktao sa sporim i zapetljanim poslom oko bacanja kockica.

Ali iz testova sa kockicama i kasnijih sa REG (sa Smitovom masinom) procvetali su mnogi drugi tipovi testova; kasnije cemo dati pregled onoga sto je u njima nadeno o psihokinezi. Jedna od tih linija PK testiranja izgleda da ima  veliki  potencijal  za  dalji razvoj, a pocetni rezultati su obecavajuci.

PK I KOMPJUTERSKE IGRICE

Nekoliko istrazivaca vrsilo je oglede sa kompjuterskim igricama podesenim za PK. Neke od njih veoma su jednostavne - na primer, bacanje kockica na ekranu gde se i vidi kako padaju. Neke su zasnovane na arkadnim igricama tipa "ESP osvajaci" nastalim iz nekad popularne igrice "Osvajaci iz svemira". U njima se od igraca zahteva da psihokinetski utice na REG od cega zavisi da li ce u igrici preziveti nasrtaje citavih rulja svemirskih agresora. Koriscene su i igre strategije, kao sto su simulacije berze, gde razliciti igraci imaju svoje "tekuce racune" i sklapaju "ugovore" za kupovinu odredenih roba ili za kupovinu poljoprivrednih proizvoda unapred (pre nego sto izrastu na njivi), kao i za prodaju posle nekog razdoblja, pri cemu REG odlucuje kako ce cene akcija da rastu ili padaju.

Ovde nije moguce dati podroban pregled svih takvih testova, jer su koriscene razliciti eksperimentalni postupci, a i ciljevi ogleda bili su razliciti, ali mnogi istrazivaci dobili su rezultate dosledno iznad nivoa slucaja. Na primer, Ricard Brauton i njegove kolege u "Zaduzbini za istrazivanje prirode coveka" (koju je osnovao Rajn) ustanovili su jednu prilicno pouzdanu korelaciju izmedu uspeha u tim PK igricama i nivoa anksioznosti u takmicarskim igricama (ali ne u netakmicarskim igricama, sto je privlacan i intrigantan nalaz).

Zbog cega bi se moglo ocekivati da takve igrice budu povoljne za PK efekte ? Brauton ovde pravi jednu finu paralelu. Zapaza da se on licno vrlo malo zanima za ukrstene reci, ali da bi stekao podsticaj da ih odlicno resava kad bi mu neko ponudio novcanu nagradu za to. Njegova zena, medutim, naprosto voli da ih resava. Njegova motivacija bila bi cisto spoljasnja - on bi ulozio trud, ali samo zbog para. Motivacija njegove zene je unutrasnja - ona uziva u izazovu koji nalazi u ukrstenim recima. Brauton sugerise da paranormalna moc u kompjuterskim igricama ne postaje jaca kad igracu ponudimo novac ili neku drugu spoljasnju motivaciju, nego samo kad igrac ima svoju unutrasnju zelju da pobeduje. Igraci postizu ESP uspeh ne zato sto su privuceni materijalnom nagradom ili necim slicnim, nego zato sto gaje u sebi takvu zelju.

Mi nismo ubedeni da je to istina. Brauton ne uzima u obzir cinjenicu da pojedini ambijenti stvaraju u ljudima jake zelje i ceznje putem raznih podsticajnih elemenata koji su kudikamo istancaniji nego sto je "podmicivanje" novcem. Ljudska bica izuzetno su radoznala; mnogi ogledi pokazali su da coveka moze mocno podstaci i jednostavna prilika da sazna koliko ce uspeha postici na nekom testu (kao sto je test refleksa, ili strategije, licnosti, IQ, neke odredene vestine - zapravo, maltene bilo cega). Ako je test izlozen na privlacan nacin, ako "zgrabi" vasu paznju, vi ste onda podstaknuti radoznaloscu. Dakle, spoljasnji cinioci itekako uticu na covekovu unutrasnju motivaciju. Mogu je pojacati ili izmeniti njen nacin ispoljavanja.

Ova linija istrazivanja mogla bi se nastaviti na nekoliko nacina koji su sami po sebi ocigledni. Prvo, postojece kompjuterske igrice nude mogucnosti mnogo uzbudljivije od onih kojima su se parapsiholozi dosad sluzili. Ovde su narocito vazne igrice zvane FRP. Jedna od takvih, i jedna od najpopularnijih na svetu, jeste igrica "Tamnice i zmajevi" koju su napravile kompanije TSR, SSI i US Gold. U toj igrici, kao i u drugim, slicnim, mladi

ljudi preuzimaju na sebe kompjutersku ulogu heroja u epskoj fantastici ratnika, carobnjaka, vestica, negativaca. Suoceni sa smrtonosnim zagonetkama, pitalicama, klopkama, mocnim neprijateljima i cudovistima, igraci dobiju od masine odredeni nivo vestine, strateskih prednosti i tome slicno, sto im kompjuter dodeljuje proizvoljno,  na osnovu svojih odbira pseudo-nasumicnih brojeva. Ako bi se umesto takvih odbira upotrebila REG masina, imali bismo vrlo mocno sredstvo  za  testiranje  paranormalnih moci. Igrice su adiktivne, stvaraju svojevrsnu  zavisnost.  Osim  toga,  one  su  nacinjene tako da mladima pomazu u razvijanju vestine za resavanje svakojakih problema. Mocna unutrasnja motivacija sastoji se u tome sto igraci resavaju zagonetke i pitalice.  Pred igracem su izazovi nekoliko razlicitih vrsta (treba razmisljati, resavati zagonetke, boriti se i tako dalje), pa bi zato u ovakve programe moglo biti ugradeno i po nekoliko testova PK moci. A posto igrica prisiljava igraca na jaku usredsredenost, on ce ubrzo sasvim zaboraviti da ga neko testira. Osim toga, te igrice desavaju se u "svetovima" (nalik na Tolkinovu slavnu Srednju Zemlju) u kojima magija postoji i stvarna je, a zmajevi i druga cudovista vrebaju negde u okolnim predelima. Zasto tu ne bi postojali i PK efekti ? Mozda je verovanje vazan cinilac. Ove igrice svakako pomazu da ucesnik iskljuci neverovanje. To moze biti znacajno, ako znamo da ljudi skepticnije gledaju na psihokinezu nego na ESP.

Parapsiholozi bi mogli upotrebiti dobro dizajnirane, privlacne igrice za PK testove odmah sad, ako bi se nasla jedna firma dobre volje, koja bi dopustila da  se  njen  proizvod prilagodi i upotrebi za te svrhe. Nova kompjuterska  tehnologija  nudi  jos  jednu potencijalnu mogucnost parapsiholozima, a to je da upotrebe VR (virtuelnu stvarnost) za testiranje psihokineze. Ova mogucnost udaljenija je od koriscenja FRP igrica, ali mi predvidamo da bi u roku od pet godina moglo doci do prvih testova ove vrste. Naravno da ce biti potrebno jos duze vreme da se sagledaju zbirni rezultati  rada  nekoliko razlicitih istrazivaca. Nazalost, cena VR opreme sada je nedohvatno visoka za vecinu parapsihologa.

U virtuelnoj stvarnosti, kompjuter stvara okruzenja koja deluju na sva covekova cula. Korisnik ne samo sto gleda u ekran nego se maltene "nalazi" tamo. Njemu se omogucava da oseti dodir, pomocu majusnih vibratornih naprava (koje su obicno ugradene u takozvanu "informacionu rukavicu" sto se nosi na jednoj ruci). Zato covek ima fizicki osecaj da je nesto uzeo u ruku i da ono sto vidi moze i da dohvati, dodirne. Na glavi su slusalice koje daju zvuke sasvim u skladu sa tom imaginarnom okolinom. Mi mozemo iz licnog iskustva kazati da je VR jedan vrtoglavi dozivljaj koji coveka naprosto ponese; to je izuzetno mocno dostignuce kompjuterske tehnologije. Covek brzo sasvim ude u taj VR svet, iako su ekranske slike iz tog virtuelnog sveta zasad prilicno primitivne. U VR okruzenju obustava neverovanja je potpunija i neodoljivija nego igde drugde. Ako je verovanje vazno za manifestovanje PK moci, onda treba krenuti putem virtuelne stvarnosti. Zamislite da ste usred najezde poltergajsta u VR, ali da jedna REG masina tajno kontrolise te fenomene, a da vi igrate ulogu istrazivaca koji pokusava da registruje, kontrolise ili suzbije poltergajste. Maltene svaki zadatak, ili test vestine, u virtuelnoj stvarnosti mogao bi se naci pod znacajnim uticajem REG masine, na koju bi psihokineza mogla delovati. Mogucnosti su ovde neogranicene. Ocekujemo izuzetno dobre rezultate od istrazivanja koja budu zasnovana na ovoj tehnologiji.

PSIHOLOGIJA PSIHOKINEZE

Pre nego sto razmotrimo nasu poslednju veliku oblast istrazivanja, a to je bio-PK, bilo bi dobro da razmotrimo jos neke stvari iz vec predenih oblasti (a to su ogledi sa kockicama, REG masinama i PK igricama), a narocito da razmotrimo nasa znanja o uticajima verovanja (ili neverovanja), licnosti, drustvenog okruzenja i tako dalje. Nazalost, kod PK nemamo onakvo bogatstvo dokaza kakvo postoji kod vanculnog opazanja. U dosadasnjoj ESP literaturi moze se naci preko sto pedeset ogleda o verovanju i neverovanju, o ekstrovertnosti i introvertnosti, i o delovanju anksioznosti; ali za PK broj izvedenih ogleda daleko je manji. To, neizbezno, znaci da ce nasi zakljucci o PK biti manje pouzdani.

Verovanje i PK. Dokazi o ovome prilicno su tanki i nedosledni. U nekim studijama prijavljeno je da su oni koji veruju postigli u ogledima PK bolje rezultate nego oni koji ne veruju, ali nacin na koji je taj cinilac (ne)verovanja meren ne moze se  neposredno uporediti sa onim u Smajdlerovim ESP ogledima. Bar u dve studije predoceni su visoki rezultati ljudi koji su se izjasnili da prihvataju mogucnost postojanja ESP. Kod  nekih merenja mozda je bio prisutan jedan tehnicki problem poznat kao "efekat poda" (kad nevericu iskazuje odjednom toliko veliki broj ljudi da oni nikako ne mogu biti homogena grupa), ali mozda i nije bio prisutan; ne mozemo pouzdano znati. Zapravo je prilicno iznenadujuce, ako se ima u vidu prediktivna moc cinioca  "ovca-koza", to jest "oni  koji veruju-oni koji ne veruju u ESP", da ista podela ucesnika nije standardno primenjivana i u PK testiranju.

Uloga verovanja najsire je istrazivana jednim sasvim drugacijim pristupom. Na osnovu sugestija Keneta Baceldora iz Britanije, a i drugih, istrazivaci su pokusavali da stvore, na seansama PK testiranja, vrlo jaku atmosferu verovanja. Umesto da mere verovanje kod pojedinaca - dakle, verovanje kao odliku koja je kod nekog zastupljena vise ili manje - oni su hteli da manipulisu tim ciniocem, da "suspenduju neverovanje" i da stvore pozitivnu atmosferu u kojoj svi iscekuju uspeh - pojavu PK efekta.

To je pokusavano na nekoliko razlicitih nacina. Jedan pristup je "psihokineticka zurka" gde citava grupa prisutnih pokusava da savija metal, u vrlo jakoj atmosferi uzajamnog ohrabrivanja i podrzavanja, uz klicanje "Hej Krenulo je " dok kafena kasicica pokazuje znake klonuca i povijanja nadole. Nazalost, ovaj rad nije napredovao dalje od neformalnih pokusaja, tako da se o njemu ne moze nista vise reci sa naucnog stanovista.

Kudikamo je zanimljiviji neposredan napredak Baceldorove prvobitne radne grupe. Tvrdi se da su ti ljudi postizali PK efekte tako sto su stvorili imaginarnog duha Jedna grupa u Torontu, u Kanadi, izmislila je lik po imenu "Filip", njegovu proslost i istoriju, a onda pustila da taj "Filip" bude odgovoran (ako se tako moze reci) za naginjanje stolova, levitaciju i druge efekte koji su videni, a poneki od njih i zabelezeni instrumentima. Zanimljivo je da je ta grupa u Torontu pocela da dela u isto vreme kad i Baceldor, ne znajuci za njegov rad toliko srodan njihovom.

Ovaj pristup, na prvi pogled bizaran, temelji se na zamisli da ce neverovanje biti lakse odstranjeno ako je na raspolaganju nekakav "Filip" kao navodni izvor svih efekata. Osim toga, nijedan ucesnik nije, kao pojedinac, morao da se suoci sa mogucnoscu da bas on, ili ona, izaziva psihokineticke efekte; ucinjen je, dakle, pokusaj da se savlada takozvani "otpor vlasnika", a to je otpor pojedinca kome je mozda nelagodno da bude uzrocnik takvih pojava, paranormalnih. Poznato je da ljudi umesani u pojave poltergajsta poricu da ih oni izazivaju, ili, u najboljem slucaju, imaju neki dvosmislen stav o tome. "Filip" je bio, da se tako izrazimo, prizvani poltergajst, ali bez ijedne fokusne licnosti.

U takvim ogledima presudno je da PK dogadaji budu snimljeni, i to snimljeni na takav nacin da nema ni najmanje mogucnosti da je sve bilo samo greska u snimanju ili da je neko iz pristrasnosti namestio rezultat i tome slicno. Da bi se, na primer, efekat levitacije mogao prihvatiti i da bi se moglo reci da je stvarno dokazan, morao bi biti snimljen sa barem dve kamere istovremeno. Izgleda da je grupa u Torontu nesto belezila nekakvim instrumentima, ali mi to ne znamo pouzdano. Nasa rezervisanost prema radu grupe u Torontu proistice iz sasvim drugih razloga.

Iako studije ove vrste mogu biti dramaticne, one nam, zapravo, ne mogu mnogo reci. Suvise su nekontrolisane, tako da, ako primetimo neki psihokineticki efekat, ne mozemo izdvojiti cinilac ili cinioce koji su ga izazvali. Osim toga, kod ove vrste rada izuzetno je tesko uporedivati razlicite grupe ucesnika, a zbog toga je, dalje, tesko dati ikakvu pouzdanu formulu za ponovno dobijanje istih takvih efekata. A oni mogu nastati upravo zahvaljujuci mesavini ljudi, to jest tacnom sastavu grupe koji se toga dana zadesio

(zdrav razum nam kaze da ljudi koji ce se satima truditi da stvore imaginarnog duha nisu tipican uzorak populacije), a ne samo zahvaljujuci vecem ili manjem  stepenu neverovanja. Takode je moguce sinergisticno delovanje dva cinioca (njihovih licnosti i njihovog verovanja) koji ce samo u tom spoju dati zeljeni efekat. Dalje seanse tog tipa mogu biti intrigantne, ali ce ostati marginalne; nece znacajno unaprediti  nase razumevanje psihokineze. Jos jednom cemo reci, znajuci da se ponavljamo  potrebna su, i u ovoj oblasti, nova istrazivanja, potrebna je veca kolicina dokaza.

Licnost i PK. Bilo je veoma malo PK istrazivanja u kojima je licnost ispitanika procenjivana pomocu dobro poznatih i siroko prihvacenih merila za to. U Argentini su Miso i Vajs obavili jedno izucavanje koje sugerise da da je druzeljubivost povezana sa uspehom u PK zadacima, a druzeljubivost je bitna komponenta ekstrovertnosti. Brautonove studije su, kao sto smo pomenuli, povezale anksioznost u razdoblju pre vrsenja testova sa slabim PK rezultatima, a jedan od nas dvojice nasao je, takode, nesto malo dokaza da postoji negativna veza izmedu PK i neuroze. Dokazi kojima raspolazemo do neke skromne mere su konzistentni i cini se da su po vrsti slicni onima koji su nadeni u ESP istrazivanjima. Medutim, u mnogim drugim studijama nije nadena nikakva veza izmedu PK i licnosti, pa zato moramo priznati da je ta veza, ako uopste postoji, prilicno nejaka.

Izmenjena stanja i PK. Rajn je licno nasao da hipnoza nema uticaja na PK rezultate; koliko je nama poznato, niko nije obavljao dalja istrazivanja u toj oblasti. Znamo za samo tri ogleda sa PK i spavanjem, ali nijedan od ta tri nije dao znacajne rezultate. Ne znamo da je izveden ijedan PK gancfeld ogled, ali znamo za neke oglede sa meditacijom koje su obavili Smit, Braud i drugi, a rezultati su buili da meditacija moze uticati povoljno na PK, ali ne na bilo koji pouzdan ili kontrolisan nacin. Tu mozda postoji neki slozeniji odnos.

Smit i Merilin Slic nasli su da razicito prezentovani  PK zadaci dovode do razlicitih obrazaca PK uspeha i neuspeha kod meditatora i ne-meditatora (dakle, kod ljudi sklonih, odnosno nesklonih da se upustaju u duboko, dugotrajno razmisljanje). Razliciti testovi odgovaraju raznim ljudima. U vezi s tim nije se dobila nikakva dosledna slika. Postoji ozbiljna potreba da novi istrazivaci krenu na posao po slicnim linijama. U mnogim PK testovima koristi se standardna laboratorijska praksa koja podrazumeva opustanje ispitanika, ali ta oblast naprosto vapi za vecim brojem uporedenja koja bi bila kontrolisana poput onih kod Braudovih ESP testova treba uporedivati opustenost i napetost, i rezultate. Postoji jedan PK ogled u kome su se poredili napetosti i opustenosti, ali rezultati nisu nimalo jednostavni.

Carls Honorton prijavio je da opustanje daje PK rezultate ispod verovatnoce (ispod nivoa puke slucajnosti), dok napetost daje rezultate iznad verovatnoce. Testirao je i samoga sebe kao subjekta, i dobio upravo te iste rezultate - samo jos cistije i jasnije izrazene nego kad je testirao druge osobe. To ukazuje na mogucnost da je i rezultate svih tih drugih ispitanika u stvari postizao sam Honorton - dakle, da je to bila "ispitivaceva psihokineza". Otud i potreba za daljim nezavisnim studijama, narocito od kad je Braud ustanovio znacajno bolje PK rezultate kod ljudi u opustenom psihickom stanju nego kod onih koji su resavali matematicke i logicke zadatke (iako je priroda "ometanja zbog drugog zadatka" verovatno izuzetno slozena).

Jedna srodna oblast istrazivanja, koja je neko vreme ostavljala utisak da dosta obecava, odnosila se na takozvano "rasterecenje od napora". Ovakve oglede izvodili su Reks Stanford i drugi. Od ispitanika se trazi da svim silama pokusavaju da uticu na rad Smitove masine, pomocu svoje PK sposobnosti, a onda, po zavrsetku testa, kad ispitanici prestanu da se trude, istrazivaci potajno puste Smitvu masinu da nastavi rad jos neko vreme. I tada, iako vise nema nikakve povratne sprege, "zaostali" efekat bude mnogo jaci, odnosno dogode se daleko jaci psihokineticki rezultati nego dok su se ispitanici svesno upinjali. To je mozda bilo zbog opustanja, a mozda naprosto zato sto ljudi nisu

znali da ih neko i dalje testira, iako vise nisu ulagali napor   Kasniji testovi pokazali su nedosledne rezultate kod tih "pritajenih" PK ogleda, teske za tumacenje. U bar jednome od njih, paranormalna moc samog eksperimentatora mogla je znacajno uticati na ishod. Sve u svemu, dakle, nemamo jasnu sliku o psihologiji psihokineze. Ono malo sto se saznalo u skladu je, po svemu sudeci, sa ESP dokazima. Rad sa PK u izmenjenim stanjima nije dao jasne rezultate, pa je potrebno obaviti jos ogleda, i to po ujednacenijoj metodologiji. U ovom smislu, PK ne ispoljava onu doslednu razvrstanost u obrasce, koja predstavlja vrlo jak dokaz da ESP zaista postoji; ili, bar, ne pokazuje razvrstanost po istim psiholoskim ciniocima. Medutim, PK istrazivanja imala su i svoje uspehe, kao sto je pokazalo i Smit-Dzanovo istrazivanje o kome smo govorili u trecem poglavlju. Spremni smo, sada, da izvestimo o jos jednom takvom uspehu.

ISCELITELJSKI UM

Tradicija isceliteljstva je prastara, uporno prisutna u istoriji covecanstva. Tvrdnje o cudesnom izlecenju cesto su sasvim ekstravagantne, a ujedno lisene cvrstih dokaza. U sustini, tvrdi se sledece da neki pojedinci imaju sposobnost da ublaze ili sasvim izlece neku bolest kod drugih ljudi cistim cinom svoje volje, bez upotrebe lekova ili ma kakvog medicinskog znanja. Iz perspektive jednog parapsihologa, svaka navodna moc uma da menja fizicki svet (a i ljudsko telo je, dabome, sastavni deo fizickog sveta) predstavlja moguce PK delovanje. Medutim, da li je moguce naucno istraziti isceljivanje ? Mozemo li ustanoviti da li je psihokineza igrala ikakvu ulogu u tim navodnim cudesnim izlecenjima ?

Za pocetak, moramo biti svesni ogromne uloge stava pacijenta, njegovog verovanja (ili njegovih verskih, religijskih ubedenja), i, ukupno uzevsi, ogromne uloge psiholoskih cinilaca u etiologiji bolesti. Postoje iznenadujuci, sasvim dobro dokazani slucajevi u medicini koji ce nam pokazati da se delovanjem cisto psiholoskih cinilaca, dakle "konvencionalnim" psiholoskim delovanjem, postiglo gotovo isto ono sto iscelitelji navodno postizu paranormalnim putem.

U casopisu British Medical Journal dr A. A. Mejson izvestio je o izlecenju, putem hipnoze, jedne tesko uhvatljive genetske bolesti. Pacijent je bio decak oboleo od jednog uzasnog koznog oboljenja koje se naziva ihtiozis ("riblja koza"). Koza bude tvrda ali krta, vrlo lako prsne, a na tom mestu nastane gnojna rana. Ne postoji lek za ihtiozis; nijedan poznati nacin lecenja ne deluje uspesno na tu bolest. Deca obolela od "riblje koze" obicno umiru u ranoj mladosti, zbog stalnih infekcija. Probalo se sa svakojakim tretmanima, ali bez uspeha. Probao je i Mejson da leci tog svog pacijenta na sve poznate nacine, uzalud.

Pre nego sto je poceo tretman hipnozom, Mejson je savrseno dobro znao da ce, u slucaju uspeha, skeptici pokusati na sve moguce nacine da dokazu ili nagoveste da je decak u stvari izlecen na neki drugi nacin, a ne hipnozom. Znao je da ce oni prvo pokusati da ospore dijagnozu (to jest, da kazu da decak uopste i nije bio bolestan od ihtiozisa), a zatim da ce tvrditi da jeste bolovao od ihtiozisa, ali da se konacno izlecio zbog delovanja nekog drugog, ranije upotrebljenog sredstva. Optuzbe da je dijagnoza bila od pocetka lazna proganjale su mnoge iscelitelje kao prava "zla kob" te delatnosti. U ovom slucaju, Mejson se prvo postarao da dijagnoza bude potpuno pouzdano i neoborivo dokazana.

Ljudi koji se okrenu neortodoksnim terapijama  obicno  prvo  oprobaju  sve  sto  im ortodoksna medicina moze ponuditi. Upravo zato skeptici mogu tvrditi da se izlecenje konacno dogodilo zbog zakasnelog delovanja nekog konvencionalnog leka. Mejson  je nasao domisljato resenje i za taj problem. Hipnotisao je decaka, a onda mu, pod hipnozom, sugerisao da ce mu koza ozdraviti na samo jednoj ruci. I desilo se tacno tako. Naprosto, ne bi bilo uverljivo ako bi neki skepticni kriticar tvrdio da su prethodni pokusaji lecenja delovali samo na jedan jedini deo decakovog tela, i to bas na onaj deo koji je u hipnozi pomenut Bilo je sasvim jasno i neosporno da je decakova ruka  izlecena hipnozom. Mejson je posle toga sugerisao decaku izlecenje drugog dela tela, pa treceg, i svaki  put  je  uspelo.  Na  taj  nacin  uklonjen  je  ihtiozis  sa  preko  devedeset  odsto

pacijentovog tela;  Mejson  je ostavio da koza bude i dalje bolesna samo na nekim delovima pacijentovih leda. Zakljucak je neizbezan delovanjem hipnoticke sugestije uspesno je lecena jedna "neizleciva" bolest.

Trebalo bi da pomenemo i izuzetno upecatljiva istrazivanja Stivena Griera u bolnici Kingz Koledza u Londonu o vezama izmedu odlika licnosti i raka dojke. Grier i njegove kolege dokazali su da postoji podudarnost izmedu nekih osobina licnosti pacijentkinje i pojave malignih celija kod nje, pa i njene rane smrti. Cinioci kao sto je silovita zelja da se protiv bolesti vodi bitka izgleda da su bitno uticali na trajanje daljeg opstanka pacijentkinje. U isti mah, licnost koja u sebi prigusuje i suzbija mnogo gneva - po svemu sudeci umrece od raka dojke mnogo ranije. Ovo moze biti zbog delovanja imunoglobulinskog sistema koji posreduje izmedu psihickog stanja i telesnog stanja.

Sasvim je izuzetan (ali slabo primecen u javnosti) rad nemackog istrazivaca koji se preziva Grosart-Maticek. Tu nalazimo jos jednu naznaku o znacaju psiholoskih cinilaca u bolesti. Populacija koju je Grosart-Maticek odlucio da proucava nalazila se u jednom selu u (bivsoj) Jugoslaviji i imala je vrlo nisku drustvenu pokretljivost - ljudi su od kolevke pa do groba ostajali u tom istom svom selu, nisu se odseljavali, niti je bilo doseljavanja. Zato je bilo vrlo lako ponoviti istu studiju na istim ispitanicima i kroz godinu dana, i kroz dve godine, i tako dalje. Grosart-Maticek koristio je ogroman kompleks testova licnosti, ali i telesnog zdravlja. Proucavao je razvoj raka pluca i pokazao da su nastanku bolesti doprinosili fizicki uzrocnici (pusenje), ali i psiholoski cinioci kao sto je anksioznost i istovremeno nesposobnost da se anksioznost (obuzetost brigama) iskaze, ispolji; ovo drugo veoma je slicno ciniocu neuroticnosti kod Katela i Ajzenka. Pusaci koji nisu imali te crte karaktera nisu dobili rak pluca; ali ni nepusaci koji su imali te crte karaktera nisu dobili rak pluca. Bila je to studija kolosalna po obimu posla, brilijantno vodena i besprekorno saopstena naucnoj javnosti, veoma dugotrajna; malo je takvih u istoriji medicine. Rezultati su veoma jasni, zaista. Grosart-Maticek proucio je i pojavu niza drugih bolesti u tom selu, i nasao odlicne dokaze da su psiholoski cinioci bar isto toliko vazni u razboljevanju kao i fizioloski (visok krvni pritisak, visok nivo holesterola i tako dalje). Sada imamo na raspolaganju i mnostvo drugih studija u kojima je dokazano da mentalni cinioci, kao sto je potistenost, mogu uticati na slabljenje imunitetnog sistema organizma, i to promenom nivoa kortizola, a i posredstvom drugih mehanizama.

Jos mnogo primera bismo mogli dodati ovim prethodnim. Evo samo jos jednog. Ozaloscenost zbog smrti neke bliske i voljene osobe suzbija, i to veoma mnogo, proizvodnju izvesnih vrsta belih krvnih zrnaca u organizmu. Ovo suzbijanje traje i po nekoliko meseci. Ishod je da ozaloscena osoba postane mnogo podloznija infekcijama i bolestima. Dakle, ona stara narodna mudrost da posle smrti jednog bracnog druga i onaj drugi "vrlo brzo ode" sadrzi, mozda, jedan delic istine u sebi; moguce je umreti od tuge. Um silovito deluje na telo. Iz tog razloga proizvodaci lekova, kad god isprobavaju neki novi lek, izdvoje neku kontrolnu grupu pacijenata kojoj daju samo placebo pilule, dakle lazne, u kojima se ne nalazi bas nikakva lekovita supstanca. Lekari itekako dobro znaju da i u toj kontrolnoj grupi mnogi pacijenti pokazu poboljsanje stanja, iako su sve supstance u placebo piluli sasvim neaktivne. I lazne pilule pomognu ponekome - tolika je moc verovanja i ocekivanja.

O MISEVIMA,BILJKAMA I ENZIMIMA

Teskoce koje prate svaki pokusaj naucnog proucavanja navodnih cudesnih isceljenja (u banji Lurd, na primer, ili znatno odvratnijim putem - preko televizijskih sou-emisija americkih "TV-evangelista") velike su i prevelike. Ima koliko god hocete netacnih dijagnoza i efekata lekova uzetih ranije, a ima i nebrojeno mnogo poboljsanja koja potraju samo kratko vreme. Niko se jos nije izborio sa tim teskocama. Ali postoje mnogo jednostavniji nacini da se proucava isceljenje. Bernard Gred, profesor psihijatrije na Univerzitetu MekGil u Kanadi, zasluzuje posebna priznanja zato sto je razvio osnovni

postupak iz koga su proistekli neki od najuzbudljivijih rezultata u celokupnoj parapsihologiji.

Gred je misevima, pod anestezijom, pravio male zaseke na kozi, dakle rane. Zatim je te miseve lecio jedan poznati isceljtelj, Oskar Estebani. Misevi su bili podeljeni u dve grupe. Jedna je bila kontrolna grupa, prepustena sebi; to znaci da je tim misevima koza zarastala bez ikakvog upliva ljudi. Druga grupa miseva bila je ona koju je Estebani lecio. Posto je dobro poznato da gladenje i pipanje koze moze fizicki da utice na proces zarastanja, Estebaniju je bilo dozvoljeno samo da drzi kavez sa misevima, a ne i miseve same. Rane na kozi i jednih i drugih miseva merili su laboratorijski tehnicari koji nisu znali koji je mis iz  koje grupe. Prema tome, iskljucena je bila mogucnost da se u ocitavanje rezultata umesa pristrasnost u korist jedne ili druge grupe. A misevi, inace, nisu poznati kao podlozni ljudskom ubedivanju niti sugestijama, pa ako bi se pokazala neka razlika izmedu dve grupe, niko ne bi mogao tvrditi da je miseve neko u nesto ubedivao ili da je na njih delovao placebo efekat  

U ovom ogledu rane na misevima koje je iscelitelj lecio zarasle su znacajno brze nego rane na onima u kontrolnoj grupi. Ali u drugom ogledu misevi koje je trebalo leciti bili su ne samo u kavezu, nego i u hermeticki zatvorenoj plasticnoj vreci; njima koza nije zarastala znacajno brze nego nelecenima. Dakle, ne moze se sasvim iskljuciti mogucnost da je Estebani ipak ostvarivao neki posredan fizicki dodir sa misevima.

Medutim, Gred je organizovao i druge linije istrazivanja. Pripremio je dve grupe biljaka. Biljke su bile uzgajene u hranljivim vodenim rastvorima, i to neke u slatkoj vodi, a neke u slanoj (koja bi trebalo da im omete razvoj). Ove druge, ometene, davane su Oskaru Estebaniju da ih leci, ali bile su u staklenim epruvetama koje su bile hermeticki zatvorene i zapecacene. Estebani je drzao epruvete u rukama, ali, ocigledno, nije mogao da ostvari nikakav fizicki kontakt sa biljkama koje su ostale unutra. Gred je ustanovio da je slana voda znatno manje ometala razvoj onih biljaka koje su bile "tretirane" tako sto  je Estebani drzao njihove epruvete. A kad su epruvete otvorene i kad je salinitet rastvora analizovana, pokazalo se da je ostala i u jednim, tretiranim, i u drugim, netretiranim epruvetama savrseno ista, sto znaci da razlika u ponasanju biljaka nije nastala zbog neke promene u salinitetu.

Iako ovi ogledi nisu nista konacno dokazali, Gred je nastavio da smislja nove, u kojima su mnogi problemi rada sa organskim sistemima odstranjeni.

Sestra Justina Smit, koja je na celu Odeljenja za fiziku i hemiju u Rozari Hil koledzu u gradu Bafalo u americkoj saveznoj drzavi Njujork, izvela je takode jednu izvanrednu seriju ogleda opet sa istim isceliteljem, Oskarom Estebanijem. Cilj je bio da se vidi moze li Estebani paranormalno delovati na neki veoma jednostavan organski sistem. Na primer, na aktivnost ljudskih enzima. Poznato je da su enzimi jedna od bitnih kategorija belancevina u ljudskom telu. Oni obavljaju mnoge poslove koji su od presudnog znacaja za zivot coveka. Enzimi, u sustini, uticu na brzinu hemijskih reakcija, neki enzimi ih ubrzavaju, a drugi ih usporavaju. Tu postoji sistem ravnoteze i protivteze. Evo jednog podatka o znacaju funkcije enzima u telu kad bi samo desetak najvaznijih enzima u vasem telu prestalo da deluje ovoga trenutka, vi biste verovatno umrli pre nego sto biste stigli da procitate jos jednu celu stranicu.

Justina Smit testirala je Estebanijevu sposobnost da utice na rad jednog konkretnog ljudskog enzima digestivnog enzima koji se naziva tripsin. Za tu studiju odabran je bas tripsin zato sto je lako pripremiti ga u cistom stanju i zato sto su bioloska merenja potrebna za ocenjivanje aktivnosti tripsina srazmerno jednostavna. Smitova je nasla da je Estebani pojacao dejstvo rastvora tripsina - naime, pojacao je aktivnost tog enzima, ali bez ikakvog neposrednog dodirivanja. Pomno je merena temperatura, kao i magnetno polje oko aparata u kome se nalazio enzim (zato sto je poznato da oba ta cinioca uticu na aktivnost  tripsina,  pa  je  bilo  vazno  odstraniti  ih  kao  moguce  mehanizme kojima  bi

Estebani mogao delovati na tripsin). Nije se promenila temperatura, a nije se promenilo ni magnetno polje. Ali jeste se promenila aktivnost tripsina, i to u tako velikoj meri da je, po izracunavanju Smitove, neko eventualno magnetno polje moralo delovati snagom od

13.000 gausa da bi izazvalo taj efekat.

Oglede kojima se bavila sestra Justina Smit ponovio je, delimicno, Hojt Edz, koji je radio sa drugim isceliteljem. Ali efekti koje je on dobio bili su manje ujednaceni i po intenzitetu i po vrsti promena u ponasanju tripsina. Da li je to iznenadujuce i razocaravajuce ? A u jednoj od kontrolnih studija Edz je ustanovio da magnetne promene, koje bi morale na tacno odredeni nacin delovati na tripsin, nisu delovale. Dakle, cak nijedan odlicno poznat, snazan fizicki cinilac, kao sto je magnetno polje, ne deluje na enzime uvek potpuno predvidljivo niti ponovljivo. Ovaj nalaz trebalo bi da imamo na umu kad se pitamo da li su ogledi u parapsihologiji ponovljivi ili nisu.

Iz ovih pocetaka razvilo se nekoliko razlicitih linija istrazivanja "bioloske psihokineze". Mozemo ih, grubo, podeliti u tri grupe istrazivanja o PK delovanju na krvna zrnca i hemijske sisteme; istrazivanja PK efekata na ljudske telesne funkcije; i istrazivanja PK delovanja na druga stvorenja. Iz svih tih linija istrazivanja pristizu zanimljivi rezultati.

PARANORMALNO UNISTAVANJE BAKTERIJA I VIRUSA ?

U modernoj hrani vrebaju mnoge opasnosti. U pilicima se pojavi salmonela, u sirevima listerija, a u kuvanoj svinjetini botulizam (godine 1992. bio je jedan takav uzasavajuci slucaj), pa covek danas mora pomalo i da zazire od onoga sto ce pojesti. Botulizam je pojava koju ni u kom slucaju ne smemo shvatiti olako. Iz tog razloga, pet-sest dosad izvedenih ogleda sa navodnim delovanjem psihokineze na male organizme (kvascane gljivice, salmonelu i na eserihiju koli koja se hrani "zajedno sa nama" tako sto stanuje u ljudskim crevima) imaju izvesnu aktuelnost. U jednom nedavnom pregledu Gertruda Smajdler pronasla je sest takvih studija. Svaku su obavljali drugi, razliciti istrazivaci i svaka je pokazala znacajno delovanje na kulture jednocelijskih organizama. Ispitanici su bili pojedinci koji su se trudili da svojim navodnim psihokinetickim sposobnostima uticu na aktivnost tih jednocelijskih organizama. U tim studijama pokazalo se, sa zacudujucom doslednoscu, da ljudska volja moze da ometa ili podstice rast takvih organizama. U poslednje vreme pojavilo se jos nekoliko takvih studija; nivo uspeha ostaje veoma visok, a predostroznosti koje se preduzimaju (uklanjanje ma kakvog telesnog dodira izmedu ispitanika i ciljnih organizama, prepustanje svih merenja saradnicima koji ne znaju da li rast organizama treba da bude podstican ili sputavan i u kojoj grupi) izgleda da su bile dosledno stroge. Taj naucni rad veoma snazno sugerise da PK moze uticati na jednostavne bioloske organizme. To, opet, ima duboke implikacije, jer su u nekim slucajevima jednocelijski organizmi mocni prenosioci bolesti.

DELOVANJE NA KRVNA ZRNCA

Rad sa drugim celijskim sistemima pokazao je da PK moze uticati na krv. U tri takva ogleda Vilijem Braud proucavao je raspadanje crvenih krvnih zrnaca stavljenih u rastvore koji su imali drugaciji salinitet nego normalna krvna plazma. Kad se crvena krvna zrnca stave u takve slane rastvore, pocnu se raspadati, a taj proces poznat je kao hemoliza. Dok taj proces odmice, rastvor postaje sve providniji, sve lakse propusta svetlost; iz tog razloga, lako je meriti koliko je proces hemolize odmakao. Dovoljno je usmeriti zrak svetlosti iz nekog postojanog izvora tako da pada u rastvor, i meriti kolika kolicina svetlosti prolazi na drugu stranu. Postoji za to jedan vrlo jednostavan merni instrument. U tim ogledima ocitavanja sa mernog instrumenta vrsio je tehnicar koji nije znao da neka osoba, negde daleko, ulaze napor da "zastiti" ta crvena krvna zrnca od raspadanja. (Takav napor analogan je isceliteljskom delovanju iz daljine, a daljina ocigledno odstranjuje svaku, pa i najmanju mogucnost da ispitanik deluje na ta krvna zrnca ma kojim mehanizmom koji fizika poznaje.) U dva od tri takva ogleda daleki ispitanik uspeo

je da  znacajno uspori hemolizu; sve ta tri  ogleda, sagledana zajedno, daju veoma znacajan rezultat.

Delovanje PK na krvne sisteme merili su, u jednoj izvanrednoj studiji, takode Snel i Van der Sidje u gradu Bilhovenu u Holandiji. Upotrebili su pacove zarazene parazitom zvanim "babesija" (babesia rodhani) koji napada crvena krvna zrnca. Od jednog iscelitelja ocekivalo se da pokusa da ojaca "odbranu" ovih zarazenih pacova, ali dobio je samo njihove fotografije - tako da, opet, nije postojala ni najmanja mogucnost da on nekim fizickim nacinom deluje na njih. Iscelitelj je ostao kod svoje kuce, trideset kilometara daleko od tih pacova, i nije dobio cak ni neki pisani materijal, nista, samo slike tih stvorenja kojima je trebalo da pomogne. Mereno je stanje krvi tih pacova, ali postojala je i kontrolna grupa jednako zarazenih pacova kojima niko nije pokusavao da pomogne. Merenja su obavljali istrazivaci koji nisu znali koja je koja grupa. Jedno merenje obavljeno je posle 14, a drugo posle 28 dana. Oba merenja pokazala su da je procentualni udeo inficiranih crvenih krvnih zrnaca kod "paranormalno lecenih" pacova znacajno manji nego kod nelecenih. Istrazivaci su prijavili intrigantnu cinjenicu da su ipak i neleceni pacovi prosli daleko bolje nego sto bi se normalno moglo ocekivati. "Pacovi inficirani parazitom babesia rodhani normalno ne bi ostali zivi tako dugo kao ovi u ovom ogledu", stoji u izvestaju. Utisak je da se isceliteljeva pomoc prosirila sa ciljnih zivotinja i na one druge, kontrolne - dakle, na sve zivotinje ukljucene u ovaj ogled. To i nije cudno, jer njemu su date samo fotografije, a svi pacovi izgledaju, barem nama ljudima, otprilike jednako, narocito ako su iste vrste (sto je u ovom ogledu bio slucaj). Mozda je iscelitelj, u svojoj dobroti, zeleo da pomogne svima njima Ali razlika izmedu glavne i kontrolne grupe ipak je bila znacajna.

To su zapanjujuci rezultati. Oni znace da ljudska volja moze neposredno uticati na osnovne procese u krvi i narocito u imunitetnom sistemu, pa prema tome i na covekovu otpornost prema raznim oboljenjima. Ako PK moze uticati na stanje ljudske krvi, to znaci da moze uticati na svaki organ, svako tkivo, svaki sistem u organizmu. To, dabome, moze znaciti isceljenje.

UTICANJE NA COVEKOVE TELESNE FUNKCIJE

Vec vise od deset godina Vilijem Braud i njegovi saradnici u Zaduzbini za nauku o umu, u gradu San Antonio u Teksasu, obavljaju obimne, mnogobrojne oglede o PK delovanju na ljudska bica. To su pionirski napori koji zadiru u dosad nedirnute oblasti. Kao ciljevi za PK delovanje birani su razliciti sistemi u organizmu, ali pojedine odlike bile su svim tim pokusajima zajednicke. Razni subjekti pokusavali su da uticu, psihokineticki, na neki vid ljudskog ponasanja ili na neku aktivnost, daleko od njih samih. U razlicitim serijama ogleda Braud i njegove kolege nastojali su da otkriju da li ljudi mogu uticati na elektrodermalnu aktivnost, a to je jedan indeks aktivnosti autonomnog nervnog sistema, sto znaci da je u vezi sa anksioznoscu i sa drugim emocionalnim stanjima - Braudova ekipa izvela je 15 ovakvih ogleda sa ukupno 323 seanse, svaki put mereci samo ovu jednu jedinu velicinu; zatim, na ideomotorne reakcije, a to su fine nevoljne promene u misicnim kretanjima ruke, sake i prstiju, u vezi sa razmisljanjem; zatim na muskularne tremore, to jest misicna podrhtavanja - to je kretanje muskulature pod nesto jacim svesnim uticajem; i, najzad, na krvni pritisak.

Braud i njegova ekipa obavili su i neke druge studije (kao sto su ogledi sa hemolizom), ali nama ce ovde biti dovoljno da se zadrzimo na gore pomenute cetiri vrste. Moramo naglasiti neke odlike koje su se dosledno ponovile u sve cetiri vrste. Kao prvo, Braud je do detalja za svaki ogled u celosti opisao sta je i kako bilo rasporedeno u laboratoriji, i mi u tim opisima vidimo da su ispunjena nasa ocekivanja kako ozbiljan naucni ogled treba da bude obavljen. Fizicka razdvojenost ispitanika (ljudi koji treba da izvrse PK uticaj) i ciljnih ljudi (onih na koje je trebalo da deluje PK) bila je potpuna. Merenja su vrsili tehnicari koji nisu znali da li iko preduzima, i kad, pokusaje da na nesto utice kod ciljnih ljudi. Ostvarena su uporedenja onih razdoblja kad je uticaj vrsen i drugih razdoblja, kad

nije vrsen, a ta razdoblja odredivana su nasumicnim procesom, ponekad  je  umesto jednog ubacivano drugo, ostvarivana je ravnoteza izmedu jednih i  drugih,  i  na  razne druge nacine onemogucavano je bilo kakvo namestanje i podvaljivanje u tom pogledu. Ciljni fizioloski sistemi (ta cetiri) odabrani su upravo zato sto je kod njih tipicno to da su labilni i da lako, u kratkim razdobljima, pokazuju fluktuacije; to je vazno, jer ne bi se ni moglo stvarno ocekivati da jedno prefinjeno paranormalno dejstvo zacas izmeni neku osobinu organizma koja ostaje (u normalnim uslovima) dugorocno ista. I tako dalje.

Opsti znacaj ovih studija je ogroman. Sumirali smo nalaze 655 testova iz prebogate raznovrsnosti ogleda i dobili smo sledeci ukupan rezultat verovatnoca da se sve to, sto se tokom ogleda desilo, dogodi samo pukim slucajem iznosi manje od jedan prema trideset hiljada milijardi. Znaci, dokazi da volja jednih ljudi moze delovati na ponasanje i nesvesnu aktivnost drugih ljudi ovde su kristalno jasni, a nalazi su u dugim serijama ogleda ostajali konzistentni. Ni govora nema o statistickim igrarijama koje bi omogucile nekome da u jednoj seriji ogleda "izvuce ni iz cega" ili "nategne" nekakve toboznje rezultate, u drugoj seriji druge rezultate i tako dalje, a sve to bez osnove u stvarnosti. Dovoljno je da proucimo samo elektrodermalne studije, kojih je bilo 15, i da se uverimo kakva je doslednost u njima pokazana i naucno dokazana.

Braud i njegova glavna saradnica Merilin Slic napisali su opsiran prikaz celokupnog ovog rada. U tom prikazu razmotrili su i deset glavnih suparnickih hipoteza koje bi mogle posluziti da se rezultati objasne, a da se ne prizna nikakvo paranormalno delovanje. Jedna od tih hipoteza jeste pristrasnost "ugradena" u samu opremu; druga, da je statistika vodena na neki problematican nacin; treca, da su ciljni ljudi bili pod udarom nekih drugih, fizickih stimulusa koje niko nije merio niti uopste uzimao u obzir; sledeca, da se naprosto zadesilo da bioloski ritam nekih ljudi bude podudaran sa onim sto se psihokinetikom zelelo postici; zatim, da su se potkrali placebo efekti, ili efekti iscekivanja, i tako dalje. Braud je dokazima srusio svako pojednino od tih deset alternativnih objasnjenja - dakle, pokazao je da su neodrziva i da ne mogu, ni pojedinacno ni zajedno, osporiti opazene efekte.

Uzeta zajedno, ova istrazivanja dokazala su, po svemu sudeci, da covek moze cistim naporom svoje volje uticati na telesno delovanje nekog drugog coveka. Opazeni su i smirujuci i uznemirujuci efekti. Delovanje na krv, enzime i na krvni pritisak snazno sugerise da se i isceljenja mogu postici.

Mi smatramo da je Braudov program bio dugotrajan, paznje vredan, izvrstan istrazivacki poduhvat. Priznati se mora da jos niko nije uspeo da ponovi te Braudove sjajne rezultate, ali treba imati na umu da to moze biti naprosto zato sto niko nije uspeo da ulozi u bio-PK toliku kolicinu vremena, materijalnih sredstava i toliku odlucnost; nije se nasao niko da tako mukotrpno, a tako uspesno, izvede  tako  obimne  naucnoistrazivacke  poduhvate  u ovoj oblasti. Bilo je, itekako, drugih ogleda iz oblasti bioloske psihokinetike, na primer sa jednocelijskim organizmima; ti ogledi, koliko se moze videti,  podrzavaju  Braudove nalaze. Dakle, ne bi bilo istinito reci da su Braudovi ogledi bez podrske; ali istina je da su nedostignuti po obimu. Pa, kad se ima u vidu da su itekako podrzani drugim, makar i skromnijim ogledima iz iste oblasti, oni doista pred skeptika stavljaju snazan izazov.

PSIHOKINETIK,A: REZIME

Ovo je bilo dugacko poglavlje. Nadamo se da ce citaoci zakljuciti da se isplatilo polaziti na taj put. Jos je Danijel Danglas Houm, u devetnaestom veku, dao dokaze da PK postoji; dokazi za to dobijeni su i Smit-Dzenovom masinom, i to dokazi itekako snazni; a Braudovim radom nase znanje bitno je dopunjeno u nekim oblastima. Ne mogu se olako odbaciti ni najbolji od dokaza o poltergajstima, a ne moze se sasvim zanemariti ni jezgro onih nalaza koji su dobijeni u istrazivanjima o psihokinetickom savijanju metala. Pa ipak, ostaje nejasna psihologija psihokinetike - kako ljudi to postizu i da li neki cinioci narocito povoljno deluju na PK moc. Ova istrazivanja dala su rezultate koji su vredni paznje,

podsticu na razmisljanje, a jednoga dana mogla bi imati i veliki prakticni znacaj. Sasvim je ocigledno da bi moglo biti koristi od bioloske psihokinetike; ali i masinski PK efekti, iako su tako mali, mogli bi biti od koristi. Robert Moris, Din Radin i drugi objavili su hipoteze da bi PK mogao biti uzrok pojedinih padova sistema kod kompjutera, narocito tamo gde je kompjuterista bio pod stresom (nije mogao da stigne da obavi neki vazan posao na vreme ili je bio izlozen nekim drugim dramaticnim pritiscima na poslu). Po njihovom misljenju, cak i veoma maleno PK dejstvo bilo bi sasvim dovoljno da mnogi kompjuterski sistem "padne". A kad pomislimo koliko u tehnologiji mikrocipova ima stvari za koje po navici verujemo da "moraju" uspesno delovati, a u stvari su veoma osetljive, lako je videti da pomenutu hipotezu treba shvatiti ozbiljno.

U kasnijim poglavljima uhvaticemo se ukostac sa nekima od temeljnih pitanja o paranormalnim mocima. Kako ona deluje ? Da li je opstanak ljudske licnosti posle smrti tela mogucnost koja zasluzuje ikakvo naucno istrazivanje ? Ali pre toga imacemo jednu zanimljivu digresiju.

Dosad smo razmatrali gotovo iskljucivo oglede u kojima pojedinac svesno pokusava da upotrebi svoju eventualnu paranormalnu moc ili, barem, zna da ucestvuje u ogledu koji se odnosi na paranormalnu moc. Ali iz iskustva znamo da se u normalnom zivotu, izvan laboratorije, ispoljavanje paranormalnih moci skoro nikad ne desava namerno. Za poneke snove cini se da su prekognitivni, za neke dogadaje izgleda da su telepatija, ali to se nikad ne dogodi zato sto je neko odlucio da mu se to dogodi; nego, reklo bi se - uvek nekako "samo od sebe", neocekivano. A to, dakako, nagovestava da postoji izvestan diskontinuitet izmedu onoga sto pokusavamo u laboratoriji i onoga sto se desava u stvarnom zivotu.

U poslednjih dvadeset godina bilo je nekih istrazivanja koja su isla za tim da se ovaj jaz premosti, i to tako sto bi bila ispitivana sposobnost ljudi da svoju paranormalnu moc upotrebe sasvim nesvesno i nenamerno - stavise, (u vecini slucajeva) nemajuci pojma da su se nasli usred ogleda o paranormalnoj moci. Upravo u takvim ogledima doslo se do nekih vaznih rezultata koji su veoma bliski onim ispoljavanjima paranormalnih moci koja se dogadaju u obicnom zivotu, kao sto cemo sad videti.