Od čega zavisimo?

Mi nikada ne osećamo patnju kada izgubimo nešto čemu smo dali slobodu, što nikada nismo pokušali da posedujemo. Patnja je simptom činjenice da sam uslovio svoju sreću, povezavši je s nekim ili nečim, bar do izvesne mere. Toliko smo navikli da slušamo suprotne stvari, da se ovo što govorim čini neljudskim, zar ne?

Ne tvrdim da naše uslovljeno "ja" uvek zapada u uobičajene šeme. To zavisi od načina na koji smo uslovljeni. Postavlja se pitanje da li je shvatljivo živeti život u kome smo totalno sami i ne zavisimo ni od koga.

Svi mi zavisimo od drugih, u mnogim stvarima. Zavisimo od mesara, pekara, fabrikama sveca. Međuzavisnost. Organizovali smo društvo na ovaj način i poveravamo različite funkcije različitim ljudima za dobrobit svakoga, da bismo bolje i efikasnije živeli ili se bar nadamo da je tako. Međutim, ako govorimo o psihološkoj zavisnosti od druge osobe ili emotivnoj zavisnosti  od  nekoga, šta to podrazumeva? To znači zavisiti od drugog  ljudskog  bića  da  bi  se  stiglo  do

sopstvene sreće.

Razmislite o tome. Jer, ako to učinite, sledeće što ćete uraditi, svesno ili manje svesno, biće zahtev da druge osobe doprinesu vašoj sreći. Zatim se stiže na drugu stranu, suočavamo se sa strahom od gubitka, strahom od otuđenja, strahom da budemo odbačeni, suočavamo se sa međusobnim sputavanjem i kontrolisanjem.

Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tražim da me učinite srećnim; moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe; izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem društvu na temelju nevezanosti, ne uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, nešto što sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra koji svira u vašem prisustvu. Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar velikog repertoara i nikada ne prestaje da svira.

Čitavo je buđenje u tome. Ali mi smo hipnotizovani, uspavani, pretrpeli smo pranje mozga. Čini se užasno postaviti takvo pitanje, ali može li se reći da me volite ako se zakačite za mene i ne dozvoljavate mi da odem? Ako me ne ostavljate na miru? Može li se reći da me volite, ako imate potrebu za mnom, psihološki ili emotivno, da biste bili srećni?

Jer, takva ljubav je u suprotnosti sa univerzalnim učenjima svih svetih spisa, svih religija, svih mistika. Kako smo

mogli, za tolike godine, da to ne uvidimo? Često sam se pitao kako to nisam ranije uvideo?

Kada se prvi put čitaju takve radikalne tvrdnje u svetim spisima, počneš da se pitaš: da li je ovaj čovek lud? Ali, posle nekog vremena počneš da veruješ da su ostali ljudi ludi. "Ako se ne odreknete svog oca i majke, braće i sestara, ako se zauvek ne odreknete svega što posedujete, ne možete biti moji učenici."

Sve morate napustiti. To nije fizičko odricanje, razumete, to bi bilo lako. Kada odbacite sve svoje iluzije, najzad stupate u dodir sa stvarnošću i, verujte mi, nikada više neće biti sami. Nikada više. Usamljenost se ne leči druženjem sa drugim ljudima. Usamljenost se leči kontaktom sa stvarnošću. O, toliko toga može da se kaže o ovome! Dodir sa stvarnošću, krah iluzija, neposredan odnos sa onim što je stvarno. Šta god to bilo, nema ime. Možemo ga upoznati, ali samo ako napustimo ono što je nestvarno. Može se otkriti šta je to biti sam kada prestanemo da se vezujemo, kada prestanemo da budemo zavisni. Ali, prvi korak je videti sve to kao nešto poželjno. Ako se ne smatra za poželjno, kako se može ikada prići blizu?

Razmislite o svojoj usamljenosti. Dali je prisustvo drugih ljudi može ikad ukloniti? Ono može da posluži samo da od nje pobegnete. Unutar vas je praznina, zar ne? A kada praznina ispliva na površinu, šta se radi? Beži se, uključi se televizor, uključi se radio, čita se neka knjiga, traži se društvo drugih ljudi, zabava, zaborav. Svi to rade. To je veliki biznis danas, čitava industrija organizovana da nas zabavi i odvuče naše misli na drugu stranu.