OD ČEGA ISUS BEŽI

 

 

Marijin sin, Isus, trčao je uzbrdo

    kao da ga goni divlja zver.

Čovek koji ga je pratio upita: »Kuda ćeš?

    Iza tebe nema nikoga.« Ništa ne rekavši,

Isus produži i pređe još dve poljane. »Jesi li ti

    onaj koji je izgovorio reči nad mrtvacem,

te se ovaj probudio?« Jesam. »Nisi li ti učinio

    da glinene ptice polete?« Jesam. »Pa ko onda

može ovako da te natera u beg?«

    Isus uspori korak.

Ja izgovaram Uzvišeno Ime nad gluvima i slepima, i oni su

      isceljeni. Izgovaram ga nad kamenitom padinom planine,

i ona kida svoj plašt do pupka.

     Nad nepostojanjem, i ono počinje da postoji.

Ali kada satima, i danima, ljubazno razgovaram

     sa onima koji uzmu ljudsku toplinu

pa je ismeju, kada njima kažem Ime, ništa se ne dogodi.

     Oni ostanu kamen, ili postanu pesak u kojem

nijedna biljka ne može da raste. Ostale bolesti su putevi

     za dolazak milosti, ali to njihovo neodazivanje

dovodi do svetogrđa i hladnoće prema Bogu.

     Od toga se bekstvom spasavam.

 

Kao što vazduh malo-pomalo potkrada vodu, tako i slavopoj

      hlapi i presušuje u društvu sa budalama koje

odbijaju da se menjaju. Poput hladnog kamena na kojem

     sediš, cinik ti krade toplinu tela. On ne oseća

sunce. Isus nije bežao od konkretnih ljudi.

     On je podučavao na novi način.