Očekujete li pomoć?

Mislite li da ću nekom pomoći? Ne! O, ne, ne, ne, ne i ne! Ne očekujte od mene da- ikome pomognem. Ja ne očekujem ni da ikome naškodim. Ako vam bude škodilo, za to ste sami odgovorni; ako vam pomogne, i to je samo vaša zasluga. Zaista je tako!

Verujete li možda da će vam ljudi pomoći? Nije tako. Verujete li da će vam ljudi pružiti podršku? Uopšte nije tako.

Na jednom kursu grupne terapije, žena koja je bila upravnik jednog internata, rekla mi          je:          "Mislim          da          me

moja direktorka ne  podržava." "Zašto to mislite?" upitao sam je. "Eto, moja direktorka nikada ne dolazi u internat", odgovorila mi je. "Nikada nisam čula ni reč pohvale ili kritike od nje." Onda sam joj rekao: "U redu, zamislimo da ja poznajem vašu direktoricu. Zamislimo da čak tačno znam šta ona misli o vama. I eto, ja vam kažem (izigravajući pretpostavljenu) - 'Čujte, Linda, nikad ne dolazim da vas obiđem samo zato što u vašem internatu sve funkcioniše kako valja. Tu nema nikakvih problema. Znam da je to vaša zasluga, tako da je sve u redu.' I, kako se sada osećate?" "Odlično", odgovorila je. "Dobro", rekao sam, "da li biste hteli da izađete iz prostorije na nekoliko minuta? To je" deo vežbe."

Linda je izašla. Dok je bila napolju, rekao sam ostalima u grupi: "Ja sam i dalje direktorica, važi? Linda je najgora upravnica koja je ikad vodila neki od naših in-teranta. U suštini, ne odlazim u njen internat samo zato što ne mogu da podnesem to što ona tamo radi. To je zaista užasno. Ali ako joj kažem istinu, te sirote učenice samo će još više stradati. Zamenićemo je za godinu ili dve - već pripremamo jednu osobu za to. U međuvremennu, smislila  sam  da  joj  kažem nekoliko lepih reči da bih je odobrovoljila. Šta mislite o svemu tome?"

"Možda je to bilo jedino rešenje u takvoj situaciji", odgovorili su mi. Uveo sam zatim Lindu i pitao je da li se i dalje dobro oseća. "Naravno", rekla je.

Činjenica je da uglavnom samo konstruišemo svoje misli  i osecanja, nezavisno od objektivne stvarnosti, zajedno

«a ubeđenjem da nam drugi ljudi pomažu.

Mislite li da možda pomažete nekome zato što ste zaljubljeni? Lepo, kazaću vam nešto. Nikada  niste zaljubljeni u nekoga. Zaljubljeni ste samo u ideju o određenoj osobi, unapred stvorenu ideju diktiranu nadom. Razmislite malo: nikada niste ni u koga zaljubljeni - zaljubljeni ste samo u ideju, u svoju predrasudu o određenoj osobi. Tako se i odljubljuje, zar ne? Samo se vaša ideja menja.

"Kako si mogao da me razočaraš kad sam toliko ve-rovala u tebe?" kazaćete nekom.

Jeste li zaista toliko verovali u tu osobu? Ne, nikada. Probudite se! Takvo ubeđenje samo je rezultat pranja mozga kojem ste od malena podvrgnuti. Nikada ne verujemo u druge ljude. Ono u šta verujemo samo je sopstveni sud o određenoj osobi. Na šta se onda žalite? Činjenica je da nikome nije pi ljatno da prizna kako mu je prosuđivanje bilo pogrešno. Nije baš laskavo priznati tako n- što, i zato ljudi radije govore: "Kako si mogao da me razočaraš?"

Vraćam se, dakle, na poemu - ljudi u suštini ne žele da odrastu, ne žele da se promene, ne žele da budu srećni. Kao što mi je neko jednom rekao: "Ne pokušavaj da ih učiniš srećnim, samo ćeš nastradati. Ne pokušavaj da naučiš svinju da peva - samo ćeš straćiti vreme, a svinja će sauno da se nervira."

Jedan čovek ulazi u kafe, sedne i vidi da tip za sused-nim stolom ima bananu u uvetu - bananu u uvetu! Čovek pomisli: "Možda bi trebalo da mu kažem?... Ma neću -šta me se to tiče." Ali sve to počne da ga proganja. Na kraju, posle dve-tri čašice, obrati se tipu za susednim stolom: "Pardon... ovaj... znate, imate bananu u uvetu." A tip mu kaže: "Molim?" Čovek mu ponovi: "Imate bananu u uvetu." "Molim, šta ste rekli?" kaže mu tip. "IMATE BANANU U UVETU!" prodere se čovek. "Malo glasnije", uzvrati mu ovaj. "Imam bananu u uvetu!"

Prema tome, uzaludno je. Okani se, okani, govore mi. Reci to što imaš i ukloni se. Ako im pomogne -dobro je; ako ne pomogne - nikom ništa!