DIO   PRVI

OBUKA

1

Beleške o mojoj prvoj seansi s don Huanom nose datum 23. jun 1961. Tada je počela moja obuka. Pre toga sam ga nekoliko puta video, ali samo kao posmatrač. U svakoj toj prilici molio sam ga da me uči o pejotlu. On se nije osvrtao na tu moju molbu, ali nikad nije potpuno ni odbacivao tu temu i ja sam njegovo oklevanje shvatio tako da bi on možda i bio sklon da govori šta zna o tome kad bih ga ja još više molio.

Tom prilikom (juna 1961) otvoreno mi je poka­ zao da bi bio voljan da razmisli o toj mojoj molbi Pod uslovom da je moj um jasan i da tačno znam zašto to tražim od njega. Nisam mogao da zado­ voljim taj uslov, jer sam ga molio da me nauči šta zna o pejotlu samo zato da bih s njim uspostavio komunikacionu vezu. Mislio sam da bi ga njegovo prisno poznavanje te teme moglo navesti da bude otvoreniji i raspoloženiji za razgovor te da bi me lako pustio da prodrem do njegovog znanja o svojstvima raznog bilja. On je, međutim, moju molbu shvatio bukvalno i zanimalo ga je zašto želim da saznam sve o pejotlu.

Petak, 23.  jun  1961.

„Hoćeš li me naučiti sve o pejotlu, don Huane?"

„Zašto bi želeo da to učiš?"

„Voleo bih zaista da  znam  sve o tome. Zar želja da  nešto  znaš  nije  sama  po  sebi  dovoljan  razlog?"

„Nije! Moraš da ispitaš svoje srce i nađeš zašto bi takav mladić kao što si ti želeo da se upusti u takvo učenje."

„A zašto si ti to učio, don Huane?"

„Zašto to pitaš?"

„Možda  obojica  imamo  iste  razloge."

„Sumnjam.  Ja  sam  Indijanac.  Naši  putevi  nisu isti."

„Jedini moj razlog za učenje je taj što želim da znam sve o pejotlu.  Ali,  uveravam  te,  don  Huane, da  moje  namere  nisu  loše."

„Verujem ti. Pročitao sam te."

„Molim?"

„To sad nije važno. Znam tvoje namere."

„Hoćeš da  kažeš  da  si  me  prozreo?"

„Moglo  bi se  i tako  reći."

„Hoćeš li onda da me učiš?"

„Neću!"

„Da li zato što nisam Indijanac?"

„Ne,  već zato što  ne poznaješ svoje srce.  Važno je  da  tačno  znaš  zašto  se  u  to  upuštaš.  Učenje  o

,Meskalitu' je veoma ozbiljan poduhvat. Da si Indijanac, sama tvoja želja bila bi dovoljna. Veoma mali broj Indijanaca to želi."

Nedelja,  25.  jun  1961.

Ostao sam u petak kod don Huana celo posle- podne. Trebalo je da pođem oko 19 časova. Sedeli smo na tremu pred njegovom kućom i ja odlučih da ga još jednom zamolim da me pouči. To je već bilo bezmalo rutinsko pitanje i očekivao sam da će me opet odbiti. Upitao sam ga da li postoji neki način da on samu tu moju želju za učenjem prihvati kao da sam  Indijanac.  Prošlo  je  dosta  vremena  dok  je

odgovorio. Morao sam ostati jer mi se činilo da on pokušava da donese neku odluku.

Najzad mi je rekao da postoji jedan način, a zatim mi je objašnjavao u čemu je teškoća. Ukazao mi je na to da sam se veoma umorio sedeći na podu i da u stvari treba da nađem neko „mesto" (sitio) na podu na kome bih mogao sedeti a da se ne zamaram. Sedeo sam uzdignutih kolena do grudi, a i rukama obujmio noge oko listova. Kad mi je rekao da sam se zamorio, shvatio sam da me leđa bole i da sam potpuno iscrpen.

Čekao sam da mi objasni šta podrazumeva pod nm „mestom", ali on nije otvoreno ni pokušao da mi to kaže. Mislio sam, možda želi da kaže kako bi trebalo da promenim položaj, pa sam ustao i seo bliže  njemu.  Negodovao  je  i  jasno  naglasio  da

,,mesto" znači takvo mesto gde  se  čovek  može osećati prirodno srećnim i jakim. Pogladio je rukom mesto na kome je sam sedeo i rekao da je to njegovo „mesto", i dodao da mi je postavio zagonet­ ku koju moram sam da rešim bez ikakvog daljeg raspravljanja.

To što mi je postavio kao problem koji treba da rešim bila je bez sumnje zagonetka. Nisam imao pojma kako da počnem da je rešavam, pa čak ni na šta je on zapravo mislio. Nekoliko puta sam ga zamolio da mi da neki ključ za rešavanje ili bar nagoveštaj o tome kako da pronađem mesto na kome ću se osećati srećnim i jakim. Bio sam uporan i tvrdio mu da nemam pojma na šta u stvari misli pošto nisam mogao ni da zamislim taj problem. predložio mi je da hodam po tremu dok ne nađem to mesto.

Ustao sam i pošao gore-dole. Sam sam sebi izgledao glup pa sam onda seo pred njega.

Bio je veoma nezadovoljan mnome i prebacio mi da ga ne slušam, dodavši da možda i ne želim ništa da naučim. Smirio se malo zatim i objasnio mi da nije svako mesto dobro za sedenje i da na tom tremu

za mene postoji jedno jedino mesto na kome ću se najbolje osećati. Moja je dužnost da ga pronađem i izdvojim od svih ostalih mesta. Trebalo je u stvari da

„osetim" sva moguća dostupna mesta dok ne odlu­ čim  bez i najmanje sumnje koje je ono pravo.

Tvrdio sam mu da je, i pored toga što trem nije naročito  prostran  (  12  stopa  sa  8  ),  broj mogućih mesta ogroman i da bi mi bilo potrebno veoma mnogo vremena da ih sve ispitam i da su mogućnosti beskrajne, pošto nije odredio  veličinu tog mesta. Moji argumenti bili su uzaludni. On je ustao i veoma strogo me upozorio da će mi, možda, trebati nekoliko dana da pronađem to mesto, ali ako taj problem ne rešim, mogu da odem jer on neće imati više ništa da mi kaže. Naglasio je da on zna gde se nalazi moje mesto i da ga zato ne mogu slagati; rekao je da je to jedini način na koji može prihvatiti moju želju da naučim sve o Meskalitu kao valjan razlog. Dodao je da se u njegovom svetu ništa ne poklanja, i da se sve što treba naučiti mora s mukom učiti.

Otišao je iz  kuće u chaparral da  se pomokri. Vratio se pravo u kuću na zadnja vrata.

Pomislio sam da tim naređenjem da nađem to takozvano mesto sreće želi da me se otarasi, ali ipak sam ustao i počeo da hodam gore-dole po tremu. Nebo je bilo vedro. Mogao sam da vidim sve na tremu i oko njega. Mora da sam hodao pun sat a možda i više ali nije se dogodilo ništa što bi  mi otkrilo gde se to mesto nalazi. Umorio sam se od hodanja i seo na pod; posle nekoliko minuta seo sam na drugo mesto, pa onda na treće, i tako sve dok nisam pokrio ceo pod na polusistematičan način. Svesno sam pokušavao da „osetim" razliku između raznih mesta, ali nisam raspolagao kriterijumima za takvu diferencijaciju. Osećao sam da gubim vreme, ali ostao sam. Razumno sam rasuđivao da sam došao izdaleka da posetim don Huana i zaista nisam imao šta drugo da radim.

Legao sam poleđuške i stavio ruke pod glavu kao jastuk. Onda sam se okrenuo pa sam neko vreme ležao potrbuške. Ponovio sam to i tako se valjao po celom podu. Prvi put mi se tada učinilo da sam naišao na neki kriterijum. Bilo mi je toplije kad sam ležao na leđima.

Valjao sam se i dalje, ali sad u suprotnom pravcu i ponovo prešao sav pod, s tom razlikom što sam sad bio licem okrenut podu na onim mestima gde sam u prvoj turi valjanja gledao naviše. Opet sam osetio da mi je čas toplo čas hladno, zavisno od mog položaja, ali između raznih mesta nikakve druge razlike nije bilo.

Onda mi pade na um nešto što mi se učini sjajno: don Huanovo mesto! Seo sam tu, zatim legao, prvo potrbuške pa onda poleđuške, ali to mesto bilo je kao i sva druga mesta. Ustao sam. Bilo mi je dosta toga. Želeo sam da se oprostim od don Huana, ali bilo mi je neprijatno da ga budim. Pogledao sam u časovnik. Bilo je dva časa ujutro! Valjao sam se punih šest sati!

U tom trenutku don Huan iziđe iz kuće i ode u chaparral. Vratio se i stao na vrata. Bio sam duboko potišten i želeo sam da mu kažem nešto neprijatno i da odem. Ali shvatio sam da on nije kriv za to, nego da sam sam odlučio da doživim sve te gluposti. Rekao sam mu da sam poražen; valjao sam se svu noć po podu kao budala, a još nikako ne vidim smisao njegove zagonetke.

Nasmejao se i rekao da nije tim iznenađen, jer nisam postupao kako treba. Nisam se služio očima. To je bila  istina, ali bio sam veoma siguran da je rekao kako treba da „osetim" razliku. Pomenuo sam mu to, ali on je rekao da čovek može da oseti i očima, kad one ne gledaju direktno u stvari. Što se mene tiče, rekao je, taj problem moći ću da rešim samo uz pomoć svega što imam — pa i svojih očiju.

Ušao je u kuću. Bio sam siguran da me posmatra.

Mislio sam da inače ne bi mogao znati da se nisam služio i očima.

Počeo sam opet da se valjam, zato što mi je taj način traženja bio najprijatniji. Ovog puta sam, ipak, naslanjao bradu na ruke i pažljivo gledao oko sebe.

Posle- nekog vremena pomrčina oko mene se izmenila. Kad bih se zagledao u tačku pravo pred sobom, celo periferno polje mog vida bilo bi sjajno obojeno homogenom zelenkastožutom bojom. Efe- kat toga bio je zapanjujući. Čvrsto bih i dalje gledao u tu tačku pred sobom, i počeo da se pokrećem na stomaku, po jednu stopu svaki put.

Odjednom, na jednoj tački blizu sredine poda na tremu, primetio sam drugu nijansu boje. Desno od mene, i dalje na periferiji mog vidnog polja, zelen- kastožuta boja prelazila je u intenzivno purpurnu. Usredsredio sam pažnju na nju. Purpur je izbledeo, ali je i dalje bio sjajna boja koja se zadržala sve dok sam je pažljivo posmatrao.

Obeležio sam to mesto svojom jaknom i pozvao don Huana. Izišao je na trem. Bio sam iskreno uzbuđen: video sam zaista promenu boja. Na njega to kao da nije ostavilo nikakav utisak, ali rekao mi je da sednem na to mesto i da mu kažem šta pri tom osećam.

Seo sam, zatim sam se opružio na leđa. On je stajao pored mene i uporno me pitao kako se osećam, ali ja nisam osećao nikakvu razliku. Petnae­ stak minuta pokušavao sam da osetim ili vidim bilo kakvu razliku, do je don Huan strpljivo stajao pored mene. Smučilo mi se. Osećao sam ukus metala u ustima. Iznenada me zabolela glava. Osećao sam da mi se povraća. Pomisao na moje besmislene pokuša­ je dovela me do besa. Ustao sam.

Don Huan je morao osetiti moje duboko razoča­ ranje. Nije se nasmejao, nego je rekao da moram prema sebi da budem neumoljiv ako hoću nešto da naučim.  Mogu  da  se  odlučim  samo  za  jednu od

dveju mogućnosti, rekao je: ili da sve napustim i vratim se kući, u kom slučaju ne bih nikad ništa naučio, ili da rešim zagonetku.

Opet se vratio u kuću. Želeo sam odmah da odem, ali bio sam isuviše umoran da vozim; osim loga, to što sam opazio one boje bilo je tako čudno da sam poverovao da to mora biti neko merilo — kriterijum, i možda bih mogao otkriti još neke promene. U svakom slučaju bilo je suviše kasno za- odlazak. Zato sam seo, opružio noge i počeo sve iz početka.

U toku te runde brzo sam prelazio s jednog mesta na drugo, prošavši pored  don Huanovog mesta, i stigao do kraja poda, a onda se okrenuo da pređem deo okrenut spoljnoj strani kuće. Kad sam stigao do sredine, primetio sam da se boja još jednom promenila, opet na rubu mog vidnog polja. Jednolič­ na boja  (likera) „chartreuse"  koju sam svugde video, na mestu desno od mene prešla je u izrazito jed-zelenu. Zadržala se tu za trenutak, a onda je prešla u drugu, trajnu nijansu, drukčiju od one koju sam ranije otkrio. Izuo sam jednu cipelu i obeležio to mesto, zatim sam se valjao sve dok nisam prešao pod u svim pravcima. Boja se više nije menjala. Nije došlo ni do kakve druge promene boje.

Vratio sam se na mesto obeleženo cipelom i posmatrao ga. Bilo je 5 do 6 stopa udaljeno od mesta koje sam obeležio svojom jaknom, ležalo je u pravcu jugoistoka. Blizu njega nalazio se poveći kamen. Ležao sam tu poduže, pokušavajući da odgonetnem zagonetku, zagledao svaku sitnicu, ali nisam se osećao nimalo drukčije.

Odlučio sam da isprobam drugo mesto. Brzo sam se kretao na kolenima i upravo sam hteo da legnem na svoju jaknu kad me obuze neobičan strah. To je pre ličilo na fizičko osećanje kao da me nešto stvarno gura u stomak. Skočio sam i ustuknuo — sve u jednom pokretu. Kosa na temenu mi se nakostrešila.  Noge su mi se  lako povile, trup bio

nagnut napred, a ruke se kruto pružile preda me sa prstima zgrčenim kao da su kandže. Primetio sam svoj neobičan položaj i još više se uplašio.

Vratio sam se, ali ne po svojoj volji, i seo na kamen pored moje cipele. S kamena sam se tromo spustio na pod. Pokušavao sam da shvatim šta me to toliko uplašilo. Pomislio sam da to mora biti od umora koji sam osećao. Već se približavao dan. Osećao sam se glupo i bilo mi je neprijatno. Ipak, ničim nisam mogao da objasnim šta me uplašilo, niti sam shvatao šta je don Huan želeo.

Odlučio sam da pokušam poslednji put.  Ustao sam i lagano prišao mestu obeleženom mojom jaknom, i opet me obuzeo isti strah. Ovog puta veoma sam se trudio da se savladam. Seo sam, zatim kleknuo da bih legao potrbuške, ali nisam mogao leći, iako  sam to želeo. Spustio sam ruke  na pod pred sobom. Disanje mi se ubrzalo, u stomaku sam osetio mučninu. Jasno sam osetio paniku i borio se da ne pobegnem. Pomislih da me don Huan možda posmatra. Polako sam dopuzio do drugog mesta i leđima se naslonio na kamen. Želeo sam malo da se odmorim i sredim misli, ali zaspao sam.

Čuo sam don Huana kako govori i smeje se više moje glave. Probudio sam se.

„Našao si mesto", reče.

Nisam to odmah razumeo, ali on mi opet reče da

je  to mesto gde sam zaspao ono pravo.  Opet me

upitao kako se osećam dok tu ležim. Rekao sam mu

da zaista ne osećam nikakvu razliku.

Zahtevao je da uporedim svoja osećanja u tom trenutku s onim što sam osećao dok sam ležao  na onom drugom mestu. Prvi put mi je tad palo na um da ne mogu da objasnim zašto  sam  se  prošle  noći tako uplašio. On me nagovarao, kao da me čika, da sednem na ono drugo mesto. Iz nekog neobjašnjivog razloga zaista sam se plašio tog mesta i nisam tamo seo. Tvrdio je da samo budala ne bi bila kadra da uoči  razliku  između  ta    2    mesta.

Upitao sam ga da li svako od ta 2 mesta ima svoj naročiti naziv. Rekao je da se ono dobro mesto zove sitio, a loše neprijatelj; kazao je da su ta 2 mesta ključ za to da se čovek  dobro oseća, i to naročito onaj čovek koji žudi za znanjem. Sama činjenica što sediš na svom pravom mestu daje ti osećanje izvanredne snage; s druge strane, neprija­ telj oduzima čoveku snagu, pa može čak i da ga ubije. Rekao je da sam time što sam odspavao na svom mestu obnovio snagu koju sam toliko istrošio prethodne noći.

Rekao je osim toga da boje koje sam video oko ona dva mesta imaju isto opšte dejstvo, to jest daju snagu ili je oduzimaju.

Pitao sam ga da li za mene postoji još mesta poput ova 2 koja sam našao, i na koji bi način trebalo da ih tražim. Odgovorio je da bi se mnoga mesta na svetu mogla uporediti sa ta 2, i da je najbolji način da ih pronađem taj da otkrijem boju svakog od njih.

Nije mi bilo jasno da li sam rešio  problem ili nisam; nisam čak bio siguran ni da je postojao neki problem; nisam se mogao oteti osećanju da je ceo taj doživljaj isforsiran i proizvoljan. Bio sam siguran da me don Huan svu noć posmatrao i da je onda želeo da mi ugodi time što je rekao da je to mesto na kome sam zaspao ono koje sam tražio. Nisam ipak našao logičan razlog za takav postupak, i kad me čikao da sednem na ono drugo mesto, nisam to mogao da učinim. Pojavio se čudan rascep između mog pragmatičnog iskustva izraženog u strahu od onog „drugog mesta" i mog racionalnog razmišljanja o celom tom  događaju.

Don Huan, pak, bio je potpuno uveren da sam uspeo i, postupajući u skladu s mojim uspehom, saopštio mi je da će me učiti o pejotlu.

„Molio  si  me  da  te  učim  o  Meskalitu",  reče.

„Želeo sam da utvrdim imaš li dovoljno snage da se

s njim suočiš. S Meskalitom se nije šaliti. Moraš da

vladaš sobom. Sad znam da samu tvoju želju da učiš mogu  da  primim  kao  dovoljan  razlog."

„Zaista ćeš me učiti o pejotlu?"

„Više  volim da ga nazivam Meskalitom.  Zovi ga tako i ti."

„Kad ćeš početi?"

„To nije tako jednostavno. Prvo moraš da budeš

spreman."

„Mislim da sam spreman."

„Ovo  nije  šala.  Moraš  da  čekaš  dok  nestane  i poslednji  trag sumnje  a  onda  ćeš ga  videti."

„Moram  li da  se  pripremam?"

„Ne.  Moraš  samo  da  čekaš.  Možda  ćeš  posle

nekog  vremena  dići  ruke  od  svega  toga.  Lako  se

zamaraš. Prošle noći bio si spreman da odeš čim je

postalo  teško.  Meskalito  traži  veoma ozbiljnu na-

meru."