Oblik Neba određuje udruživanje i opštenje u njemu

198.  Iz prethodnih poglavlja može se videti donekle kakav je oblik Neba; naime da je Nebo sebi slićno i u malim i u velikom delovima (br. 72); da je stoga svako pojedino Društvo jedno manje Nebo, odnosno Nebo u manjem obliku,   a da je svaki Anđeo Nebo u najmanjem obliku (br. 59-77); da su najmudriji u sredini a manje mudri prema  granicama, i da se ovo isto odnosi i na svako pojedino Društvo (br. 43), i da su oni koji su u dobru ljubavi u Nebu smešteni od Istoka prema Zapadu, a oni koji su u istinama dobra žive od Juga prema Severu; isto se odnosi i na   svako Društvo (br. 148, 149). Sve je ovo u skladu s oblikom Neba; iz toga se može zakljućiti kakav je oblik Neba uopšte.

199.  Važno je poznavati oblik Neba, jer od njega zavisi svako nebesko udruživanje i opštenje, svako širenje misli i osećanja, pa stoga i širenje umnosti i mudrosti Anđela. Iz ovoga proizlazi da je tamo svak onoliko mudar koliko je u obliku Neba odnosno koliko jeste oblik Neba. Nema razlike kaže li se u obliku Neba, ili oblik Neba, jer oblik nećega potiće od nebeskog Reda i slaže se s tim redom.

200.  Razmotrimo najpre pitanje, šta mislimo kad kažemo da je nešto u obliku Neba. čovek je stvoren kako po slici

Neba, tako i po slici sveta; njegovo unutarnje (biće) - po slici Neba, a njegovo spoljašnje (biće) - po slici sveta (vidi br. 57). Po slici upravo znaći “u skladu sa”. Ali, pošto je ćovek zlom voljom, pa stoga i obmanama misli, razorio u sebi sliku Neba i umesto nje uneo u sebe sliku i oblik Pakla, to je njegova unutarnjost zatvorena od samog rođenja; i to je razlog da se ćovek rađa u neznanju, dok se sve životinje rađaju sa znanjem. A da bi se slika ili oblik Neba obnovila u ćoveku, on mora ućiniti ono što pripada Redu ili obliku Neba. Reć sadrži sve zakone Božanskog reda; stoga, onoliko koliko ćovek poznaje ove zakone i živi u skladu sa njima, toliko se njegova unutarnjost otvara, te se slika ili oblik Neba u njemu obnavlja. Iz ovoga je jasno na šta se misli pod oblikom Neba, a to je da se živi u skladu sa onim što sadrži Reć.

201.  Dakle, onoliko koliko je neko u obliku Neba, toliko je u Nebu, u stvari toliko je Nebo u najmanjem obliku (br. 57); na isti naćin, toliko je uman i mudar. Jer, kao što je već rećeno, svaka misao njegovog uma i svako osećanje njegove volje šire se na sve strane Neba u skladu s oblikom Neba, te se na divan naćin saopštava tamošnjim Društvima, koja opet svoje misli i osećanja saopštavaju tome Anđelu. Neki tamo ne veruju da se njihove misli i osećanja šire oko njih, već veruju da ostaju unutra jer ih zamišljaju i vide kao u sebi, ali u tome mnogo greše. Naime, isto onako kako se vid širi prema daljim predmetima, i oseća redom sve što opaža na toj daljini, isto tako unutarnji vid, koji pripada umu, prostire se po Duhovnom svetu, mada to ćovek ne primećuje s razloga već pomenutih (vidi br. 196). Razlika je jedino ta, što je oćni vid prirodno osetljiv, jer u njega utiću prirodne stvari, dok je unutarnji vid osetljiv duhovno, jer u njega utiću stvari Duhovnog sveta, koje se sve odnose na dobro i istinito. čovek stoga misli tako, što ne zna da postoji Svetlost koja obasjava um, bez koje ćovek potpuno ne bi mogao misliti. O toj Svetlosti vidi br. 126 -132. Beše neki Duh koji je verovao da misli sam od sebe, i da se misli ne prostiru i ne opšte sa Društvima; da bi se uverio da je u zabludi, bilo mu je oduzeto opštenje s najbližim Društvom. Ne samo da je bio lišen misli, već je pao kao bez života, mićući još samo rukama kao novorođenće. Malo kasnije, opštenje mu beše postupno vraćeno, tako da je ponovo mogao misliti. Ostali Duhovi, koji videše taj dokaz, tada priznaše da se svaka misao i svako osećanje širi opštenjem. A kako je s mišlju i osećanjem, tako je i sa svim onim što pripada životu, jer se ćovekov život sastoji u tome da misli i da se može uzbuditi, ili - što je isto - da shvata i da hoće.

202.  Ali treba znati da opštenje zavisi od uma i mudrosti. Oni ćiji su um i mudrost sazdani od pravih istina i dobara, ti opšte sa Društvima prema nebeskom obliku; oni ćiji um i mudrost nisu sazdani od pravih istina i dobara, ali se  ipak međusobno slažu, opšte na rastrzan i nesuvisao naćin, jer takvo opštenje sa društvima više nije po nebeskom obliku. Oni pak koji nisu ni umni ni mudri, već u zabludama zla, oni opšte s Društvima u Paklu. Širenje im je srazmerno jaćini uverenja. Treba, međutim, znati da to opštenje s Društvima nije takvo da bi ga okom opažali oni koji saćinjavaju dotićno Društvo, već je to opštenje sa suštinom u kojoj su i koja iz njih zraći.

203.  Svi se u Nebu udružuju prema duhovnim srodstvima koja opet pripadaju istinitom i dobrom. Tako je u Nebu, tako u svakom Društvu, tako u svakoj kući. Stoga se Anđeli, koji su u slićnom dobru i istini, poznaju kao srodnici i prijatelji na Zemlji, kao da se poznaju od detinjstva. Dobra i istine, koji sazdavaju mudrost i um, na isti su naćin

planine; dok Anđeli koji saćinjavaju Duhovno Carstvo Gospodnje, žive na mestima manje uzdignutim koja  izgledaju kao bregovi; najzad, Anđeli u najnižim delovima Neba žive na mestima koja izgledaju kao kamene ploće. Sve ovo ima poreklo u Saobraznostima, jer unutarnje stvari saobrazne su onom što je uzdignuto, a spoljašnje onom što je niže; i to je razlog da, u Reći, “planine” oznaćavaju nebesku ljubav, “bregovi” duhovnu ljubav, a “kamenje” veru.

189.  Ima i Anđela koji ne žive u Društvima, nego posebno po kućama. Ovi stanuju u sredini Neba, pošto su najbolji

Anđeli.

190.  Kuće u kojima Anđeli stanuju ne grade se kao kuće na Zemlji, nego njih Gospod slobodno daje svakome, u skladu s onim kako taj Anđeo prima dobro i istinu. One se pomalo i menjaju, prema unutarnjim promenama ovih Anđela (vidi brojeve 154 do 160). Sve što Anđeli poseduju, oni to primaju od Gospoda, a njima se daje sve što im je potrebno.