V

Objava Magima i pastirima

Stuttgart, 1. januar 1921 GA 203[1]

Danas ćemo se mislima vratiti na svetkovinu kojom svake godine oživljavamo sećanje na Misterijum na Golgoti.

Tri su ovakve važne hrišćanske svetkovine: Božić, Uskrs i Duhovi. Svaka od ovih svetkovina povezuje na drugačiji način život čovekove duše sa velikim događajima iz kojih je čitava zemaljska evolucija primila svrhu i značenje.

Svetkovina Božića je direktnije povezana sa životom osećanja čoveka. U određenom smislu, to je najpopularnija od svih svetkovina, jer kada se pravilno razume produbljava život osećanja i uvek je draga ljudskom srcu.

Svetkovina Uskrsa postavlja velike zahteve pred čovekove snage/moći razumevanja, zato što je određena mera uvida bitna u Misterijumu na Golgoti, u to kako natčulno biće ulazi u tok zemaljske evolucije. Uskrs je svetkovina koja nosi svojstvo ljudskog razumevanja do najvišeg nivoa, nivoa koji je na kraju dostupan svima; ali privlačnost uskršnje svetkovine nikada ne može biti toliko rasprostranjena kao Božićna.

Kroz svetkovinu Duhova[2], uspostavljen je odnos između volje i natčulnog sveta kojem Hristovo Biće pripada. Radi se o impulsu volje koji zatim deluje u svetu tako da svetkovina Duhova čini ljude svesnim kada se njeno značenje pravilno razume.

I tako je hrišćanska misterija oslikana na tri načina ovim svetkovinama. Postoje mnogi aspekti misterije hrišćanstva i u toku godine smo sa različitih aspekata izučavali vreme održavanja svetkovine. Danas ćemo razmisliti o jednom aspektu prikazanom grafički u evanđeljima.

Evanđelja govore o dve objave rođenja Hrista Isusa. Jedna objava je data jednostavnim pastirima na polju, kojima je — u snu ili na neki sličan način — anđeo najavio Rođenje. U ovom slučaju, znanje o događaju je doneto unutarnjim silama duše koje su u pastirima imale posebno obeležje, pastirima koji su obitavali blizu mesta rođenja Hrista Isusa. A Evanđelja donose i drugu objavu datu za tri kralja, tri maga sa Istoka koji su sledili glas zvezde koja je njima objavila da je Hrist Isus došao na svet.

Ovde se ukazuje na dva načina kojima je, u ranija vremena, više znanje dolazilo ljudima. To je materija koju moderan um ne razume. Ideja koja danas preovladava je da su čovekove osobine shvatanja i mišljenja — to jest, unutarnje snage duše — bile hiljadama i hiljadama godina u osnovi iste kao što su i danas, osim što su u ranija vremena bile primitivnije. Ali, iz duhovne nauke znamo da je smisao i raspoloženje ljudske duše pretrpelo velike promene u toku vekova. U doba antike, da kažemo pre oko šest ili sedam hiljada godina, čovek je imao sasvim drugačiju koncepciju ne samo vlastitog života nego i univerzuma. Stav njegove duše pretrpeo je stalne promene dok se, u modernom svetu, svodi jednostavno na intelektualnu analizu i čisto fizičko poimanje stvari u spoljašnjem svetu. Ovaj razvoj se nastavlja od instinktivne vidovitosti u drevno doba, kroz fazu današnjeg duševnog raspoloženja, da bi se, u budućnosti vratio u formu vidovnjačke vizije sveta protkanu punom, jasnom svešću.

U vreme kada se na Zemlji dogodio Misterijum na Golgoti, stara instinktivna vidovitost već je postajala nejasna. Mada se odnos ljudske duše znatno razlikovao od današnjeg, oni više ne poseduju snage drevnog vidovnjaštva; niti su u stanju da primene stare oblike mudrosti u traženju bliskijeg i tačnijeg znanja o svetu. Učenja drevne mudrosti, jednako kao i osobine instinktivnog vidovnjaštva, izgubile su snagu kada se dogodio Misterijum na Golgoti. Ipak, eho je preživeo, kako evanđelja jasno ukazuju ako ih pravilno razumemo. Odjeci drevne mudrosti su preživeli tu i tamo u nekim izuzetnim pojedincima. Ovi pojedinci su možda bili jednostavni pastiri u polju koji su sa velikom čistotom u srcu posedovali određenu snagu vidovitosti koja je došla do njih nalik snu. A može biti i pojedinaca koji su dosegli visine učenja, poput tri maga sa Istoka, u kojima su bile očuvane drevne osobine sagledavanja kosmičkih dešavanja.

U nekoj vrsti stanja sna, jednostavni pastiti u polju su bili u stanju da iznutra shvate šta se približavalo u događaju rođenja Hrista Isusa. S druge strane, znanje koje su posedovala trojica maga sa Istoka omogućilo im je da, kontemplirajući o nebeskim pojavama, primete/uoče razliku da jedan događaj, koji se dešavao na Zemlji, po značaju daleko prevazilazi svakodnevni tok života.

Stoga pažnju usmeravamo na dva određena ali potpuna različita oblika (sa)znanja. Prvo ćemo promisliti o znanju koje su posedovala tri mudraca kao poslednji ostatak drevne mudrosti. Jasno je ukazano na to da su ovi magi/mudraci znali da čitaju tajne kretanja zvezda. Priča o tri kralja ili mudraca ukazuje na postojanje drevnog znanja o zvezdama, drevno znanje o tajnama svetova zvezda u kojima su bile otkrivane i tajne dešavanja u svetu ljudi. To drevno znanje o zvezdama se veoma razlikovalo od današnje savremene astronomske nauke — mada je, u izvesnom smislu i ona proročka po tome što se mogu predvideti pomračenja Sunca i Meseca. No, to je čisto matematička nauka, koja govori samo o stanjima i odnosima u prostoru i vremenu utoliko koliko se oni mogu izraziti matematičkim izrazima. Šta se odigrava sa višim značenjem u unutarnjem životu čoveka iza prostora i vremena, a ne u prostoru i vremenu, iščitavano je drevnim znanjem o zvezdama iz smerova i kretanja zvezda, i ta zvezdana mudrost je oblikovala bitni sadržaj nauke koja je pripadala jednoj ranijoj epohi. Ljudi su tražili u zvezdama objašnjenja za ono što se događalo na Zemlji. Ali tim ljudima svet zvezda nije bila apstrakcija nalik mašinama kakva je postala danas. Smatralo/osećalo se da svaka planeta ima stvarno(st) biće. U nekoj vrsti unutrašnjeg govora duše, ovi su ljudi, reklo bi se, razgovarali sa svakom planetom, kao što danas razgovaramo jedni sa drugima u svakodnevnom razgovoru. Shvatali sa da se ono što kretanje zvezda donosi u univerzumu reflektuje u najvećoj dubini čovečije duše. To je bila živa, duhom protkana koncepcija univerzuma. Mudrost koja se odnosila na kosmička događanja bila je negovana i u misterijskim školama u kojima su učenici bili pripremani, brižljivo i intimno, da razumeju kretanje zvezda na takav način da im ljudski život na Zemlji postane razumljiv.

Kakvu su formu imale te pripreme? Te pripreme za znanje o zvezdama i njihovom delovanju sastojale su se u obuci učenika, čak i u doba instinktivne vidovitosti, da postignu sasvim otvorenu svest od one koja prevladava u svakodnevnom životu. Mnoštvo ljudi poseduje osobine instinktivne vidovitosti koja je bila prirodna u životu duše manje budne od naše. U drevno doba potpuna budnost mišljenja današnjice ne bi bila moguća. Ni matematika ni geometrija ne bi mogle da se razumeju ovako kako se danas razumeju modernim umom. Čitav život čoveka između rođenja i smrti bio je neka vrsta snolikog postojanja, ali u svemu tome on je imao daleko više žive svesnosti o svetu koji ga okružuje nego što je moguće u našoj potpuno budnoj svesti. A, ma kako to čudno izgledalo, u doba koje je trajalo do drugog milenijuma ili čak do početka prvog milenijuma p.n.e.[3] (— tome poslednjem preživelom ostatku ovog doba pripadali su ljudi poput tri mudraca —) pojedini učenici misterijskih škola bili su posvećeni u neku vrstu znanja koje je ličilo na geometriju ili matematičku nauku. Euklid je bio prvi koji je svetu dao geometriju u širem smislu[4]. Geometrija koju je Euklid predočio čovečanstvu, negovana je hiljadama godina u misterijskim školama ali je prenošena samo odabranim učenicima. Osim toga, ona u njima nije delovala na isti način kao u ljudiama kasnijeg vremena. Mada se čini paradoksalnim, ipak je činjenica da su geometrija i aritmetika, koje danas uče deca, bile podučavane u misterijskim školama i prenošene pojedincima posebno odabranim iz mase na osnovu njihovog posebnog dara i koji su kasnije posvećeni u misterije.

Danas se često čuje da su učenja prenošena u misterijskim školama bila tajna i skrivena. Međutim, po svom apstraktnom sadržaju ova, tzv., ‘tajna’ učenja nisu se razlikovala od onoga čemu danas podučavaju decu u školi. Misterija ne leži u činjenici da su ove stvari danas nepoznate nego da su bile saopštavane ljudskim bićima na drugačiji način. Jer podučavanje dece o principima geometrije pozivajući se na intelekt u doba kada, od trenutka buđenja do padanja u san, ljudsko biće ima jasnu dnevnu svest, veoma se razlikuje od saopštavanja tih principa učenicima posebno odabranim zbog njihove veće zrelosti duše u doba instinktivne vidovitosti i snolike svesti. Prava koncepcija o ovim stvarima danas je retka.

U istočnjačkoj literaturi postoji Himna Bogu Varuna u kojoj se kazuje da se Varuna[5] vidi u vazduhu i vetrovima koji duvaju kroz šume, u grmljavini oblaka, u ljudskom srcu kada potpaljuje delovanje volje, u nebesima kada Sunce prolazi nebom i prisutan je na brežuljcima, i u soku some. U knjigama se danas naširoko navodi da niko ne zna šta je zapravo ovaj soma-sok[6]. Moderni naučnici tvrde da niko ne zna šta je soma-sok, mada, u stvari, ima ljudi koji ga piju na litre i na određen način to im je poznato. Ali, saznavati stvari iz povoljne pozicije misterija je potpuno drugačije od laičkog saznavanja tih istih stvari sa stanovišta iskustva obične budne svesti. Danas se može čitati o ‘kamenu mudraca’ za kojim su ljudi tragali u epohi kada je razumevanje prirode supstancija bilo drugačije od današnjeg. I opet, oni koji pišu o alhemiji tvrde da se ništa ne zna o kamenu mudraca. Tu i tamo, u mojim predavanjima, rekao sam da je mnogim ljudima poznat kamen mudraca, samo što oni ne znaju šta je on zapravo niti zbog čega se tako zove. Sasvim dobro je poznat jer ga u stvari mnogi koriste .

Moderni um sa tendencijom apstrahovanja i teoretisanja i otuđenjem od stvarnosti, nije u stanju da shvati ove stvari. A ne postoji ni bilo kakvo razumevanje onoga što je sadržano u kazivanju da je naše znanje o geometriji i aritmetici nekada bilo prenošeno zrelim dušama čija je priroda bila sasvim drugačija od karaktera duša savremenih ljudi. U mojoj knjizi, Hrišćanstvo kao mistična činjenica, ukazao sam na posebnu prirodu podučavanja u misterijskim školama ali ta važna materija nije shvaćena kako treba; prema tome se odnosilo krajnje površno. Način na koji je prenošeno znanje u misterijskim školama drevnog doba — jeste ono što treba da se razume.

Novalis je još bio svestan ljudskog elementa, elementa osećaja u matematici koje je, za razliku od velike većine danas, on smatrao bićem srodnim velikoj i predivnoj Himni[7] Učenici drevnih misterijskih škola vođeni su baš do takvog razumevanja sveta prožetog osećanjem ali izraženog u matematičkim oblicima. I, kada se u tom učeniku razvilo matematičko razumevanje univerzuma, on je postao onaj čija vizija je ličila na onu koju su ljudi opisali kao tri mudraca sa Istoka. Matematika univerzuma koja je za nas danas postala čista apstrakcija, tada je otkrivala realitet Bića, zbog toga je ovo znanje dopunjeno i obogaćeno nečim što mu je dolazilo u susret. I tako su nauka i znanje o spoljašnjem univerzumu koji su pripadali drevnoj kulturi sa zadnjim odjecima preživelim u mudracima, bile poreklo/ishodište jedne objave — objave date na način mudrosti koja se tiče spoljašnjeg univerzuma.

S druge strane, unutarnje osećanje o tajnama evolucije čovečanstva moglo je da nastane u ljudima koji su bili posebno pripremljeni za takva iskustva. Takvi ljudi su predstavljeni u pastirima u poljima. Te unutarnje sile morale su da dosegnu određeno stanje razvoja i tada je instinktivno-imaginativna percepcija postala direktna vizija. I tako su, kroz svoju sposobnost unutrašnje vizije, pastiri u poljima postali svesni objave: ‘Bog otkriva Sebe u nebeskim visinama i kroz Njega među svim dobronamernim ljudima može zavladati mir.’

Tajne kosmosa bile su tako otkrivene srcima jednostavnih pastira u poljima i onima koji su bili predstavnici najviše mudrosti koju je u to doba mogao da postigne ljudski um. To je otkrovenje ukazano trojici mudraca sa Istoka. Velika misterija zemaljskog postojanja bila je objavljena na dve strane.

Šta je to što je ušlo u znanje maga/mudraca? Kakva se osobina razvila u posebno pripremanim učenicima misterijskih škola kroz matematiku koja im je saopštavana?

O istinama matematičke nauke filozof, Kant kaže da su one (takve) a priori. Time misli da su određene pre usvajanja spoljašnjeg, empirijskog znanja.[8] To je više izgovorena mudrost. Kantovo a priori doista ništa ne govori. Izraz ima smisla samo kada na osnovu duhovno-naučnog znanja shvatimo da matematika dolazi iz nas samih, diže se do svesti iz unutrašnjosti našeg vlastitog bića. A odakle potiče? U iskustvima kroz koje smo prošli u duhovnom svetu pre začeća, pre rođenja. Tada smo živeli u velikom univerzumu, doživljavajući ono što je bilo moguće doživeti pre nego što smo posedovali telesne oči i telesne uši. Tada su naša doživljavanja bila a priori — oblik saznavanja nezavistan od zemaljskog života. A ta se vrsta iskustva uzdiže, danas nesvesno, iz našeg najunutarnijeg bića. Čovek ne zna — osim što, poput Novalisa, to sagledava intuitivno — da doživljavanje života pre rođenja ili začeća nastaje kada je zaokupljen matematičkom mišlju. Za onoga ko doista može shvatiti te stvari, matematičko saznavanje je po sebi dokaz da je pre začeća i rođenja postojao u duhovnom svetu. O onima kojima to nije dokaz života pre rođenja, mora se reći da ne razmišljaju duboko i dovoljno o fenomenima i ispoljavanjima života i nemaju ni najbleđi nagoveštaj o pravom poreklu matematike.

Učenici drevnih misterijskih škola koji su upili određenu vrstu mudrosti čiji su poslednji odjeci preživeli u trojici mudraca/maga sa Istoka, imali su jasnu impresiju: Ako, dok razmišljamo o zvezdama vidimo u njima izraze matematičke, aritmetičke progresije, širimo po univerzalnom prostoru iskustva kroz koje smo živeli pre rođenja. Učenik misterijske škole je govorio sebi: Živeći ovde na Zemlji, ja gledam u univerzum, otkrivajući sve što je oko mene u prostoru. Pre mog rođenja živeo sam unutar ovih ispoljavanja kosmičkih realiteta, živeo sam sa misterijama brojeva povezanih sa zvezdama, sa svim što sada samo mentalno mogu da sagledam u matematičkim izrazima. U tom drugom postojanju, moje unutarnje sile vodile su me od zvezde do zvezde; živeo sam svoj život u onome što je sada samo mentalna aktivnost. Takvo kontempliranje je u tim ljudima stvorilo živu predstavu o tome šta su proživeli pre rođenja, i ta su iskustva bila sveta za njih. Znali su da je taj drugi svet bio duhovni svet — njihov dom pre nego što su se spustili na Zemlju. Poslednji odjeci preostali od tog znanja preživeli su u mudracima sa Istoka i kroz njega su prepoznali znake dolazećeg Hrista.

Odakle dolazi Hristovo Biće? On je došao iz sveta u kojem mi sami živimo između smrti i novog rođenja, i sjedinio se sa životom koji se proteže od rođenja do smrti. Znanje o svetu u kojem postojimo od smrti do novog rođenja može da osvetli događaj kakav je Misterijum na Golgoti. I upravo kroz to znanje magima je objavljen Misterijum na Golgoti, kao i Božićna misterija.

Dok živi na Zemlji, čovek otkriva sile koje donose znanje o svetu oko njega, dok otkriva impulse za svoja delovanja i društveni život, čovek nesvesno proživljava i još nešto. On o tome nema znanja ali, kao što proživljava naknadno dejstvo svog života pre rođenja, tako doživljava i ono što na kraju prolazi kroz dveri smrti da bi postalo sadržaj života posle smrti. Ove sile su već prisutne u zametku između rođenja i smrti ali postaju plodotvorne/ostvaruju se samo u životu posle smrti. Delovale su sa izuzetnom snagom u starom, instinktivnom vidovnjaštvu, i u svojim zadnjim odjecima još su delovale u jednostavnim pastirima u poljima zbog čistote njihovog srca. Mi živimo unutar igre ovih sila uglavnom tokom spavanja, kada je duša izvan tela, u spoljašnjem univerzumu. Duša tada živi u obliku postojanja u kojem u kojem će svesno živeti posle smrti, kada fizičko telo bude odloženo.

Ove sile iz sveta spavanja i sna koja u određenim uslovima mogu prodreti u budan život, bile su veoma aktivne u staroj instinktivnoj vidovitosti, i delovale su na jednostavne pastire kojima je Misterijum na Golgoti objavljen na drugačiji način nego trojici mudraca.

Koja vrsta znanja je doneta silama koje su najviše delatne između smrti i novog rođenja, ako, kako se to dogodilo magima/mudracima, nisu bili prosvetljeni u toku života između rođenja i smrti? To je znanje o dešavanjima u svetu izvan Zemlje. Ljudsko biće se prenosi sa Zemlje u svet zvezda u kojem živi između smrti i novog rođenja. To je bio svet u kojem su tri mudraca sa Istoka bila prenesena — daleko od Zemlje u nebesa.

A kakvo znanje je doneto silama koje izviru iz najveće dubine bića čoveka, pre svega u svetu sna? Ove sile donose znanje o onome što treba da se desi unutar same Zemlje. U toj vrsti znanja, najjače deluju zemaljske sile, sile koje imamo kroz telo, kroz postojanje u telu. To su sile koje su posebno aktivne između stanja spavanja i budnosti. Tada smo, takođe, u spoljašnjem univerzumu, ali u spoljašnjem univerzumu koji je posebno povezan sa Zemljom.

Reći ćete: ovo je kontradiktorno iskazu da smo u toku spavanja izvan tela. Ali u stvarnosti nema kontradikcije. Opažamo samo ono što je izvan nas; ne opažamo ono unutar čega zapravo živimo. Samo oni kojima nedostaje pravo znanje i koji se zadovoljavaju neiskrenim frazama o tim stvarima do ishoda da je besmisleno zasnivati duhovnu nauku na znanju stečenom izvan ljudskog bića, jer ono što je doista važno jeste da se znanje o spoljašnjoj prirodi mora steći dobiti kroz sile unutar čoveka. ‘Škole mudrosti’ poput one u Darmstadu (Darmstadt)[9] mogu se zasnivati na visoko postavljenim principima ove vrste, ali čovek može ostati samo na širenju fraza, uprkos tome što je osnivač takve ‘Škole mudrosti.’ Moramo da razumemo unutarnju prirodu sveta pre nego što možemo da steknemo nadčulno znanje, i samo onda kada možemo da prodremo u prirodu našeg vlastitog najunutrašnijeg bića. Ljudi poput Kajserlinga (Keyserling) govore o potrebi sagledavanja stvari sa povoljne tačke duše, ali oni ne prodiru u najunutrašnije biće čoveka; oni samo izbacuju fraze.

Istina je da između spavanja i budnosti mi gledamo unazad, osećamo unazad, reklo bi se u naše telo. Postajemo svesni kako je naše telo povezano sa Zemljom — jer telo je dala Zemlja. Otkrivenje pastirima u polju bilo je otkrivenje koje je dala Zemlja, nadovezujući se na njihovu telesnu prirodu. U stanju sna glas anđela im je rekao šta će se dogoditi.

I tako je kontrast potpun:

Mudracima: otkrivenje/objava kroz nebesko znanje.
Pastirima: otkrivenje/objava koje je dala Zemlja.

To što je kao otkrivenje moralo da se dâ sa dve strane potpuno je u saglasnosti sa Misterijumom na Golgoti. Jer, približavalo se nebesko Biće, Biće koje do tada nije pripadalo Zemlji. A dolazak tog Bića morao je biti prepoznat kroz mudrost koja je prodrla u nebesa, kroz mudrost koja je u stanju da otkrije silazak Bića sa nebesa. Mudrost pastira je znanje koje je išlo od Zemlje; tkajući život Zemlje (mudrost) je postala svesna dolaska Bića sa nebesa. To je ista ona objava, samo sagledana sa druge strane — čudesna, dvostruka objava čovečanstvu o jednom događaju.

Odnos sa kojim je čovečanstvo primilo događaj na Golgoti treba objasniti činjenicom da su preostali samo tragovi drevne mudrosti. U prvim vekovima naše ere, određena gnostička učenja bila su u stanju da izliju svetlo na Misterijum na Golgoti, ali kako je vreme prolazilo, ljudi su sve više i više nastojali da ga razumeju čisto intelektualnim analizama i razumom. A u devetnaestom veku naturalizam je napao ovu oblast verovanja. Više nema razumevanja za natčulnu stvarnost događaja na Golgoti. Hrist je postao ‘mudrac iz Nazareta’ — u naturalističkom smislu. Ono što je neophodno jeste nova, duhovna koncepcija o Misterijumu na Golgoti. Misterijum na Golgoti kao takav ne sme nikada da se pobrka sa odnosom prema njemu koji je prihvatio ljudski um.

Raspoloženje duše koje je prevladavalo u pastirima i mudracima bilo je u svojoj završnoj fazi u vreme Misterijuma na Golgoti. Sve u evoluciji čovečanstva prolazi kroz stalnu promenu i preobraženja. Šta je danas postala mudrost koju su posedovala tri mudraca sa Istoka? Postala je naša matematička astronomija. Magi su posedovali nadzemaljsko znanje koje je zapravo bilo slavno sećanje na život pre rođenja. Ovo znanje je uvelo u našu matematičko-mehanicističku koncepciju nebesa, do fenomena na koje primenjujemo samo matematičke zakone. Ono što izvire unutar nas u našu matematičku astronomiju je savremeni preobražaj znanja koje su nekada posedovali mudraci.

Naše spoljašnje, na čulima zasnovano znanje, preneseno samo, kao što jeste, kroz oči i uši, jeste eksternalizovana forma unutrašnjeg znanja koje su nekada posedovali ljudi poput pastira u polju. Duševno raspoloženje u kojem su nekada pastirima otkrivene tajne zemaljskog postojanja, sada nas navode da svet gledamo hladnom nepristrasnošću naučne opservacije. Ova vrsta opservacije je dete pastirske mudrosti — ali dete ne liči na roditelja! A naša matematička astronomija je dete, potomak mudrosti maga. Bilo je neophodno da čovečanstvo prođe kroz ovu fazu. Kada naši naučnici vrše svoja hladna, nepristrasna istraživanja u laboratorijama i klinikama, imaju malo zajedničkog sa pastirima starine, ali ovaj odnos duše je ipak probražaj koji vodi unatrag direktno do mudrosti pastira. A naši matematičari su naslednici mudraca sa Istoka. Spoljašnje je postalo unutrašnje – unutrašnje je postalo spoljašnje. U tom procesu, razumevanje Misterijuma na Golgoti je izgubljeno i moramo biti potpuno svesni te činjenice. Najpotpunije od svega je izbledelo razumevanje Misterijuma na Golgoti, možda u mnogima od onih koji tvrde da su zvanični propovednici hrišćanstva danas.

Prava stvarnost događaja na Golgoti ne može se više shvatiti silama znanja, osećanja i verovanja koje poseduje savremeni čovek. Ona mora da bude ponovo otkrivena. Mudrost maga je postala unutrašnja; postala je naša apstraktna matematička nauka kojom se izučavaju nebesa. Ono što je postalo unutrašnje mora ponovo biti ispunjeno životom, ponovo određeno, ponovo oblikovano iznutra.

A sada, sa ove tačke gledišta, pokušajmo da razumemo ono što je sadržano u mojoj knjizi Tajna nauka u skici.

Mudraci su gledali svetove zvezda; stoga su otkrili duhovno, jer su mogli da otkriju čovekovo doživljavanje života pre rođenja. U našoj matematici to je postalo čista apstrakcija. Ali iste sile koje su otkrivene u našem matematičkom mišljenju mogu ponovo biti ispunjene životom, obogaćene i pojačane u imaginativnoj percepciji. Tada će, iz naših vlastitih unutarnjih sila biti rođen svet koji, mada ga stvaramo iznutra, može da se vidi kao spoljašnji univerzum, obuhvatajući Saturn, Sunce, Mesec, Zemlju, Jupiter, Veneru, Vulkan. Tada otkrivamo nebesa kroz unutarnju percepciju, unutarnju viziju, kao što su magi raspoznali tajne Misterijuma na Golgoti kroz spoljašnju percepciju. Spoljašnje je postalo unutrašnje, postalo je matematička apstrakcija. Zbog toga ono što je unutrašnje mora da bude prošireno u percepciju spoljašnjeg univerzuma; unutrašnja percepcija mora voditi do nove astronomije, iznutra doživljene astronomije.

Samo zbog nastojanja za dubljim razumevanjem Hrista danas možemo doista slaviti svetkovinu Božića. Može li se reći da ova svetkovina još ima neko pravo značenje za većinu ljudi? Postalo je prekrasan običaj uzimati božićno drvce kao simbol svetkovine, mada je ovaj običaj u stvari star tek oko jedan vek. Božićno drvo je prihvaćeno kao simbol ove svetkovine tek u devetnaestom veku. Šta je zapravo, Božićno drvo? Kada se trudimo da otkrijemo njegovo značenje i znamo legendu koja kaže da je ono izraslo iz tanušne grančice koju je dečak Rupreht (Ruprecht) doneo u ruci 6. decembar kada sledimo njegovu priču, shvatamo da je Božićno drvo direktno povezano sa Drvetom iz Raja. Um se vraća do Rajskog drveta, do Adama i Eve. To je jedan aspekt načina na koji Misterijum na Golgoti ponovo može da bude objavljen u naše vreme. Um se vraća od Misterijuma na Golgoti do početka sveta. Smisao spasenja sveta nije shvaćen i um se vraća ponovo do Božanske kreacije sveta. To dolazi do izražaja u činjenici da je pravi simbol Božića — kolevka/jaslice — tako divno prikazan u božićnim igrama ranijih vekova, postepeno zamenjen Božićnim drvetom koje je, u stvari, Rajsko drvo. Stara jahveanska religija (verovanje u Jehovu) prisvojila je mesto hrišćanstva i Božićno drvo je simbol njegovog ponovnog izbijanja. Ali u svom ponovnom pojavljivanju religija Jahvea/Jehove je podeljena u mnoštvo delova. Jahve je bio obožavan i na pravi način poštovan, kao jedno, nepodeljeno božanstvo u doba kada su njegovi narodi sebe osećali kao jednu, samodovoljnu zajednicu ne gledajući izvan vlastitih granica i puni očekivanja da će jednoga dana ispuniti celu Zemlju. Ali, u naše vrreme, mada govore o Hristu Isusu, ljudi zapravo obožavaju Jahvea/Jehovu. U različitim narodima (ovo je sve bilo evidentno i u ratu), ljudi su govorili o Hristu ali su zapravo poštovali izvorno Božanstvo koje je uticalo na nasleđe i na svet prirode — Jahvea/Jehovu. Tako imamo Božićno drvo na jednoj strani, a na drugoj, nacionalne bogove, donekle inferiorne onome iz hrišćanske stvarnosti. To su bili principi kojima je ljudsko razumevanje Misterijuma na Golgoti bilo skretano ponovo ka koncepcijama koje su pripadale mnogo ranijim epohama. Tvrdnje o principu nacionalnosti, isticanje nacionalnih bogova, označavaju korak unatrag u staru Jahve religiju. Oni koji smatraju da je dovoljno da obožavaju Hrista kao nacionalnog boga — jesu oni koji Njega najdublje negiraju.

Ono što nikada ne sme da bude zaboravljeno je da su objave pastirima i kraljevima sadržavale poruku celom čovečanstvu — jer Zemlja je zajednička (svima). Da je objava pastirima bila od Zemlje, to je bilo otkrivenje koje se ne može diferencirati po nacionalnosti. A to što su magi primili objavu Sunca i nebesa, i to je bilo otkrivenje namenjeno celokupnom čovečanstvu. Jer, kada Sunce obasjava teritoriju jednog naroda, sja i nad teritorijom drugog. Nebesa su svima zajednička; Zemlja je svima zajednička. Impuls ‘univerzalnog ljudskog’ je doista ubrzan hrišćanstvom. Takav aspekt Božića otkriven je u dvostrukoj proklamaciji/ objavi.

. . . . . . .

Kada razmišljamo o Božićnoj misteriji, naši umovi moraju da se okrenu rođenju, nečemu što mora ponovo da se rodi u naše vreme. Jer istinsko hrišćanstvo mora doista da se rodi ponovo. Nama je potrebna svetska svetkovina Božića, a duhovna nauka priprema (ljude) za ovu svetsku svetkovinu Božića među ljudima.

[1] Drugi prevod ovog predavanja objavljen je pod naslovom: Dve Božićne objave.

[2] Pedesetnica.

[3] Pre Hrista.

[4] Oko 300. g. p.n.e.

[5] Vrhovni bog u vedskoj mitologiji, čuvar kosmičkog poretka, božanski sudija, onaj koji daruje kišu (n.p.)

[6] Soma, vedsko božanstvo soma-soka i Meseca, gospodar zvezda i biljaka. Biljka soma – asclepiacida proizvodi sok jakog narkotičkog dejstva za koji se misli da daje božansku snagu, ovu biljku je na Zemlju doneo orao. (n.p.)

[7] Matematiku doista ne razume niko ko je ne izučava sa poštovanjem i predanošću kao otkrovenju od Boga (Iz Misli o fizici).

[8] „Matematika i fizika su dve teoretske nauke razuma koji mora da odredi njihove predmete a priori.“ (Iz predgovora drugom izdanju Kritike čistoga uma, 1787.)

[9] Osnovao ju je 1920.g., grof Hermann Keyserling (1880-1946.)