DA LI JE PARAPSIHOLOGIJA NAUKA ?

Da li je parapsihologija nauka, pitanje je koje, naravno, nije od juce, a nisu dakako od juce ni pokusaji da se toj disciplini ospori svaka naucna verodostojnost. Kada bi se nekim slucajem sacinio spisak ljudi od nauke sklonih da izmedu sujeverja i parapsihologije stave znak jednakosti, pokazalo bi se da su oni sto tako misle jos uvek - cak i danas - daleko brojniji od onih koji na prethodno pomenuto pitanje ne bi dali odrecan odgovor.

A nacin na koji protivnici parapsihologije osporavaju sve ono sto se ne uklapa u njihov pogled na svet ne razlikuje se tako mnogo od fanatizma lovaca na vestice i progonitelja slobodnoumnih naucnih istrazivanja uopste, sem sto srecom oni ne raspolazu onako mocnim sredstvima gonjenja sto su ih njihovi prethodnici u istoriji imali. Postoji, naime, osim nenaucnog i neka vrsta "naucnog" fanatizma. Ko u to ne veruje neka samo procita one stranice knjige Sardzenta i Ajzenka na kojima ova dvojica autora analizuju dva karakteristicna slucaja slepog i potpuno neosnovanog osporavanja nekih cinjenica sto protivrece shvatanjima zatocnika "naucne" kritike o kojima  je  rec.  Kada  su  Fransoaz  i Misel Gogelan objavili rezultate svojih ispitivanja istaknutih sportista rodenih u  znaku Marsa, clanovi odbora za naucno istrazivanje tvrdenja o postojanju parapsiholoskih pojava pregli su iz sve snage da ove rezultate po svaku cenu dovedu u pitanje. Ne bi, razume se, cela ta prica bila vredna nekog posebnog komentara da su se  clanovi doticnog odbora ogranicili samo na to da kritikuju pretpostavke na  kojima  astrologija pociva. Oni su, medutim, nastojali da poreknu, cinjenicama uprkos, i  statisticku kompetenciju Gogelanovih, iduci u tome tako daleko da su  gde god su  mogli grubo i krajnje netolerantno ucutkivali sve one koji su o tome imali drukcije misljenje. Tako su, recimo, Denisu Rolinsu,  inace kriticaru iz njihovih sopstvenih redova,  oduzimali rec na sastancima odbora i cak odbijali da objave njegove priloge u casopisu koji odbor izdaje. Jos je karakteristicniji i po svojim posledicama dalekosezniji  primer ovog, ako se tako moze reci, naucnog fanatizma sto ga nalazimo u izvestaju Nacionalnog saveta za istrazivanje pri Americkoj nacionalnoj akademiji nauka, od decembra 1987.  godine. Autori ovog izvestaja izjavljuju da nema nikakvog naucnog osnova za tvrdnju da parapsiholoski fenomeni postoje.

Medutim, jos u vremenu sto je prethodilo pisanju pomenutog izvestaja bilo je objavljeno jedno izuzetno ozbiljno i temeljno istrazivanje Roberta Rozentala i Monike Mars iz koga proistice da je metodologija koju su parapsiholozi koristili znatno pouzdanija  od metodologije koriscene u pet oblasti konvencionalne psihologije. Ovaj nalaz Rozentala i Marsove bio je, medutim, dobro poznat autorima izvestaja o kome je rec. Uprkos tome, oni su potpuno ignorisali deo u kome se parapsiholozima odaje priznanje, navodeci samo one delove u kojima se govori o dostignucima konvencionalne psihologije. A na pitanje zbog cega su to ucinili, ovi vatreni borci za stvar nauke odgovorili su - neverovatno ali istinito - da se cak i ne secaju sta ih je na to navelo.

Ne treba se onda cuditi sto nas Sardzent i Ajzenk uveravaju da je nauka "u dubini svoje duse strasno konzervativna". Istini za volju, ne nauka vec naucnici, ili jos preciznije vecina onih sto se naukom bave. Otuda i otpor prema parapsihologiji koji, zapravo, predstavlja samo poseban oblik otpora svemu onom sto korenito dovodi u sumnju neku opsteprihvacenu viziju sveta. Valja, naime, neprestano imati u vidu - pogotovo kada je o ovoj temi rec - da osim nenaucnih postoje i "naucne" predrasude, ili drukcije i bolje receno predrasude pod maskom nauke. Nece stoga biti na odmet da u ovom kratkom uvodnom slovu skrenemo paznju na izvestan broj metodoloskih uputstava neophodnih svakom onom ko bi da razmisljanju o parapsiholoskim temama pristupi sa nekom neophodnom merom nepristrasnosti. Prethodno, medutim, ne bismo smeli izgubiti iz vida da svaka ona disciplina koja petenduje na naucni status mora najpre imati neke egzaktno provereni i utvrdeni predmet izucavanja, izvestan korpus cinjenica cije postojanje ne podleze nikakvoj sumnji. 

To svakako nije neka narocita mudrost i svako bi se u nacelu sa prethodno pomenutom napomenom lako mogao sloziti. U praksi je to, nazalost, mnogo teze, bar kada je o parapsihologiji rec, pa otuda i potreba da se ukaze na nekoliko prepreka sto stoje na puti nepristrasnog procenjivanja naucnog statusa ove discipline. Formulisacemo ih u vidu izvesnog broja koliko kratkih toliko i neophodnih upozorenja.

•     Upozorenje prvo Ako nesto nismo u stanju da objasnimo, to jos uvek ne znaci da to nesto ne postoji.

•     Upozorenje drugo   Ako nam se za neku pojavu nudi neko apsurdno tumacenje, ne znaci da te pojave nema.

•     Upozorenje trece Ako neka pojava korenito protivreci svekolikim nasim prethodnim saznanjima, ne moze to biti dovoljan razlog da je poricemo.

•     Upozorenje cetvrto Ako medu onima sto se nekom disciplinom bave ima prevaranata i sarlatana, kako u teoriji tako i u praksi, odatle ne sledi zakljucak da su svi oni sto se u toj disciplini ogledaju prevaranti i sarlatani i u teoriji i praksi.

I najzad, ako iz priznavanja neke cinjenice proisticu izvesni neugodni, pa cak i stetni zakljucci u prakticnom pogledu, to jos uvek ne znaci da takva neka cinjenica ne postoji. A da su sva ova upozorenja sasvim na mestu, svedoci nam ocigledno i uverljivo upravo knjiga Sardzenta i Ajzenka sa kojom i otpocinje ova parapsiholoska biblioteka. U toj knjizi su na retko trezven i kritican nacin sabrane neke od najvaznijih tekovina parapsihologije iz kojih i na osnovu kojih nedvosmisleno proistice zakljucak da se ovoj disciplini ne moze osporiti naucno dostojanstvo. Danas je, naime, vec sasvim pouzdano dokazano, dokazano pre svega eksperimentalno - da parapsihologija, kao i svaka druga nauka, ima svoj predmet ili drugim recima izvestan krug cinjenica po necem sasvim osobenih i nersvodljivih na cinjenice iz drugih naucnih oblasti i sto je najvaznije proverljivih na egzaktan nacin.

Grubo uzevsi, mogao bi se onaj krug pojava sto ih parapsihologija izucava podeliti u dve grupe. U prvu grupu spadaju fenomeni psihokineze, telepatije i vidovitosti. U drugu grupu spada fenomen takozvane prave prekognicije. Psihokineza, telepatija i vidovitost imaju kao svoj zajednicki imenitelj ono sto bi se moglo nazvati istrovremenoscu. U svim ovim slucajevima prostor kao da ne postoji, a tacke izmedu kojih se  uspostavlja izvesna komunikacija nalaze se u prostoru takoreci uporedo. Nasuprot svemu tome, prava prekognicija, koja za razliku od lazne - tu razliku Sardzent i Ajzenk ne pominju, predstavlja moc predvidanja one buducnosti sto u datom trenutku ne postoji cak ni u zametku, podrazumeva odnos dvaju vremenski udaljenih tacaka, pri cemu subjekt stepenice na putu ka nekom u sadasnjosti potpuno nepostojecem zbivanju na izvestan nacin preskace. Za svaku od ovih paranormalnih sposobnosti postoji danas citav niz eksperimentalno izvedenih, pouzdanih dokaza u skladu sa najvisim naucnim standardima. Iz mnostva takvih dokaza izdvojicemo za ovu priliku samo neke. Hajsted je, recimo, dokazao da ima subjekata koji su u stanju da metalnu traku saviju kao da je izlozena pritisku tezine od pet tona, a da je pri tom uopste ne dodiruju. A Snel i Van der Sidje eksperimentalnim putem su utvrdili da su neki narocito obdareni ljudi u stanju da na razdaljini od trideset kilometara zastite pacove zarazene babesijom, parazitom koji napada crvena krvna zrnca, i to samo na osnovu fotografija doticnih glodara.

Jednako tako pouzdano je utvrdeno i postojanje telepatije i vidovitosti ogledima sto su ih, pored ostalih, vrsili Rizl i Prat - ova dvojica sa parapsiholoski izuzetno obdarenim Cehom Stepanekom - a potom i ogledima obavljenim u medicinskom centru "Majmonid". Narocitu paznju zasluzuju i rezultati do kojih je dosao Honorton, vrseci citavih dvadeset godina takozvane gancfeld eksperimente o kojima Sardzent i Ajzenk takode izvestavaju u ovom, jedanaestom po redu, izdanju njihove knjige. 

Danas vise nema sumnje ni u to da i prava prekognicija postoji. Fizicar Helmut Smit konstruisao je masinu pomocu koje je ubedljivo dokazao da su subjekti sa paranormalnim sposobnostima u stanju da predvide cak i tok raspadanja izotopa stroncijuma, a do istih saznanja o fenomenu prave prekognicije, eksperimentalno proverenih, dosli su i saradnici medicinskog centra "Majmonid", vrseci oglede sa prekognitivnim snovima. Onima, pak, koji osporavaju ovu parapsiholosku moc, pokusavajuci da je svedu na neku drugu, manje paradoksalnu sposobnost, postavljaju Sardzent i Ajzenk sledece razlozno pitanje Ako su, naime, subjekti obdareni prekognicijom spoznavali buducnost telepatskim ili kakvim drugim slicnim  nacinom, kojim su to onda oni dosad poznatim culom mogli spoznati rec ili sliku ciji nasumicni odbir ce se obaviti tek sledeceg dana, kao  sto  je  to  bio slucaj u vec pomenutom medicinskom centru. Sardzent i Ajzenk ukazuju i na neosnovanost pokusaja da se prava prekognicija svede na psihokinezu, pozivajuci se tim povodom i na Rajnov meteoroloski kljuc. Rajn je, naime, vrsio eksperimente sa pogadanjem oscilacija temperature u predelima hiljadama kilometara udaljenim od subjekata prekognicije. Pokazalo se da ovim subjektima i u takvim slucajevima polazi za rukom da otkriju buducnost koja jos uvek ne postoji, jer bilo bi vec sasvim besmisleno tvrditi da ti ljudi pomocu nekih svojih izuzetnih psihokinetickih moci mogu da uticu na temperaturne oscilacije o kojima je rec.

Za zaljenje je, medutim, sto ova dvojica autora ne pominju u ovom kontekstu oglede sa oznacenim sedistima sto ih je najpre vrsio doktor Osti, a potom narocito skrupulozno i temeljito profesor Tenev sa Parapsiholoskog instituta u Utrehtu. Tenev je, naime, svom omiljenom subjektu, Holandaninu Kroazetu, pokazao plan jedne sale od trideset mesta i zahtevao od njega da se usredsredi na neko od njih i pogodi ko ce na to mesto sesti, i to u casu kad se o kasnije slucajno odabranim posetiocima jos nista nije moglo znati. Potom su preko oglasa pozivani ucesnici u eksperimentu kojima, razume se, nije moglo biti bilo sta znano o prirodi ogleda o kome je rec i koji su iz sveznja koverata izvlacili brojeve mesta. Pokazalo se u nekih dvesta ogleda ove vrste da je Kroazet uspevao da pogodi skoro sve ono sto se od njega trazilo. Bilo bi, medutim, smesno verovati da je taj sposobnoscu prave prekognicije obdareni covek imao neku takvu psihokineticku moc da pomocu nje usmerava na oznacena sedista osobe o kojima u casu predskazivanja nije imao pojma. Eksperimenti profesora Teneva znacajni su i po tome sto iskljucuju mogucnost svodenja prave prekognicije na telepatiju. Dok je Kroazet svoja predskazanja izricao, ni Tenevu, a ni bilo kome drugom, kao sto je vec receno, nije moglo biti poznato nista o buducim posetiocima sale u kojoj su eksperimenti sa oznacenim sedistima vrseni. Medutim, ako je u pogledu legitimnosti svog predmeta parapsihologija nesumnjivo dostojna statusa naucne discipline, nema ona jos uvek jednu odliku koju druge nauke vec uveliko imaju. Ako su parapsiholozi - to bar sad vise nije sporno - pouzdano utvrdili postojanje izvesnog kruga osobenih cinjenica - nazovimo ih paranormalnim - oni zasad nisu u stanju da nam za te cinjenice ponude neko eksperimentalno provereno tumacenje. Ali - da jos jednom i tim povodom podsetimo na ono prvo ovde pomenuto metodolosko upozorenje - ako neko nesto nije u stanju da objasni, ne znaci da to nesto ne postoji. A iskusenje da se ospori ono sto nismo u stanju da protumacimo toliko je jako da mu nije odoleo cak i jedan od dvojice pisaca ove knjige, Sardzent, koji je izdvojio svoje misljenje kada je rec o nekim nalazima sto idu u prilog postojanja fenomena reinkarnacije.

Primer poucan zato sto svedoci u prilog opravdanosti i jednog drugog ovde pomenutog metodoloskog upozorenja. Priznati da postoje cinjenice koje ukazuju na mogucnost reinkarnacije ne znaci samim tim usvojiti i eticke i religijske pretpostavke ucenja o reinkarnaciji i potom na osnovu manjkavosti tog ucenja poricati samu tu cinjenicu. Nalazi dr Stivensona, na koje se poziva Ajzenk, a koje osporava Sardzent i koje, uzgred receno, moze da potkrepi i eksperiment Delpas o kome se u ovoj knjizi ne govori, upucuju samo tek na zakljucak da postoji nesto sto nadzivljava nasu fizicku smrt. A da li to sto nas nadzivljava predstavlja izvesnu duhovnu sustinu koja ce potom vecito trajati i da li se reinkarnacija vrsi prema etickim normama njenih verskih zatocnika - o tome sam fenomen sto ga je dr Stivenson ispitivao ne govori bas nista. 

Mozemo se, naravno, pitati hocemo li jednog lepog dana moci da objasnimo sve ono sto je danas jos uvek neobjasnjeno i o cemu nam parapsihologija govori. Tesko da je neko kadar, kako danas stvar stoji, da nam ponudi zadovoljavajuci odgovor na to delikatno pitanje. Medutim, cak i ako svi oni fenomeni kojima se parapsihologija bavi ostanu zauvek neprotumaceni, ni to jos uvek nece biti dokaz da ih nema.

Nikola Milosevic

 

PREDGOVOR

Ankete sa "obicnim" ljudima pokazuju da vecina njih  veruje  u  vanculno  opazanje (ESP - Extra-Sensory Perception). Vecina smatra da su licno doziveli telepatiju. Vecina veruje u "snove koji se ostvaruju". Zanimanje za "paranormalne" pojave je  trajno, filmovi, knjige i clanci o tome pojavljuju se neprestano. Pa ipak, "katalozi" cudesnih i izuzetnih dogadaja ostaju duboko nezadovoljavajuci. Ljudi zele objasnjenja, a ne spiskove.

Pitanja najcesce glase zasto se to desava ? Kako se desava ? Ovakva pitanja pripadaju podrucju nauke, ona su zahtev da znanje bude dublje i osmisljenije. Svi imamo radoznalost i zelju da istrazimo, izmerimo, razumemo. Ali ankete sprovedene medu naucnicima pokazuju  da  samo  mali  deo  njih  veruje  u  postojanje  ESP,  iako  (sto je ohrabrujuce) ima sve manje onih koji kategoricno tvrde da nista tako ne moze postojati. Da li je to zato sto nisu obavljena istrazivanja koja bi im omogucila da otklone neverovanje u ESP, ili bar da dopuste da je tako nesto moguce ? Ili  oni, iz ciste predrasude i upornosti, odbijaju da pogledaju dokaze ?

Mi smatramo da postoji citavo bogatstvo dokaza koji govore u prilog tome da da su ljudske "paranormalne" sposobnosti stvarne. Oni obuhvataju telepatiju, vidovitost i prekogniciju (a to su vidovi ESP), kao i psihokinezu (skraceno PK). Smatramo da su ove sposobnosti, mada tesko  uhvatljive, ipak sastavni deo ljudske prirode, jednako kao inteligencija ili licnost. Takode smatramo da su od prakticnog znacaja. Dokazi koje izlazemo u ovoj knjizi pokazuju da u tim pojavama postoje odredene zakonitosti, poredak, smisleni obrazac. Na bavimo se "praznim anomalijama". Dokazi su razlozni i ubedljivi. Slucajevi se ponavljaju mnogo puta,  a  u  njima  se  pokazuje  doslednost. Nas dvojica smo naucnici, i zato je nasa osnovna oblast zanimanja naucno izucavanje paranormalnog; ipak, predmet knjige Objasniti neobjasnjeno nije samo to. Ona se bavi i mnogobrojnim paranormalnim iskustvima u svakodnevnom zivotu, iskustvima bez kojih, zapravo, i ne bi imalo sta da se naucno proucava. Neki od najuspesnijih ESP ogleda bili su pokusaji da se rekonstruisu psiholoske okolnosti u kojima se, u stvarnom zivotu, najcesce dogode spontana, neocekivana ESP ispoljavanja. Moramo se oslanjati i na oglede i na iskustva iz zivota.

Prvo izdanje ove knjige stampano je pre jedanaest godina. Od tada su obavljeni mnogi visokokvalitetni ogledi i izucavanja, narocito u oblastima masinske PK, isceljenja, reinkarnacije i iskustava vezanih za blisku smrt; postignuti su i istinski proboji (taj izraz smo veoma pazljivo izbegavali pre jedanaest godina) u statistickoj obradi ranijih i novih rezultata istrazivanja. Mnogo toga se desilo, i desava, sto odrzava nase zanimanje i uzbudenje. Dok smo pripremali ovu knjigu za stampu, doznali smo sa velikom tugom da je umro Carls Honorton, mozda najistaknutiji parapsiholog u poslednjih cetvrt veka. Honorton je autor radova vrhunskog kalibra, a prema nama se postavio prijateljski i velikodusno; pripremio nam je izvestaje o najnovijim nalazima za ovo novo izdanje. Veoma smo to cenili. Njegovim prijateljima on ce veoma nedostajati, a gubitak za parapsihologiju je nenadoknadiv. Pre jedanaest godina napisali smo "Nema razloga da ne verujemo da ce nam predstojece godine pokazivati sve veci i veci deo slike." Prijatno je videti koliko se novoga pojavilo na vidiku, i preneti to prosireno znanje citaocima.

Hans Dz. Ajzenk i Karl Sardzent,

Decembar 1992.