OBADIJA – PROROK PRAVEDNOG SUDA

Uvod

Živimo u vremenu u kojem se veoma ceni sve što je "naj"'. Cene se najbolji fudbaleri, omiljeni su najpoznatiji glumci, rado se slušaju najveći govornici, traže se poznanstva najpoznatijih ljudi. Treba samo posmatrati ljude kako se ponašaju kad se nađu u blizini neke "naj" osobe. Prosto ih nestaje u veličini omiljenih "naj". Pa, evo, ako se već traži "naj", ono se može pripisati Knjizi proroka Obadije. To je najkraća knjiga u celom Starom zavetu. Ima jedno jedino poglavlje s 21stihom.

Ima ova knjiga još jednu osobenost. Ne zna se ništa pobliže tko joj je pisac. Istina, ima u Starom zavetu čak 11 osoba koje nose ovo ime "Obadijah" što znači "Jahvin sluga". (I. Kr. 18, 3-6; I. Dn. 7,3; 12,9;27,19; itd.). Na početku knjige stoji "Viđenje Obadijino", i to je sve. Iako se o piscu ne zna ništa više, poznat je razlog zbog kojega je knjiga napisana.

Prilike

Predmet ove knjige je viševekovna netrpeljivost potomaka dva brata blizanca, Jakova i Ezava. Njihova netrpeljivost je počela još pre rođenja. Piše u Post. 25, 21.22: "Izak se obrati Jahvi za svoju ženu, jer je bila nerotkinja. Jahve ga usliša, te njegova žena Rebeka zače. No djeca se u njezinoj utrobi tako sudarala da ona uzviknu: "Ako je tako, za što ću živjeti?" Jakov i Ezav su bili ljudi veoma različitih sklonosti. To je učinilo da su i njihovi putevi bili sasvim različiti, a izgleda da je i cela njihova mladost protekla u sukobima. Ipak dve pojedinosti su bile odlučujuće za Jakovljevu i Ezavovu budućnost i za budućnost njihovih potomaka. Prvaje kad je Ezav prodao pravo prvoga sina Jakovu, a druga kada je

Jakov prevarom pridobio ono što mu to pravo omogućuje. Kaže za prvenca u Post. 25, 29- 34: "Jednom Jakov kuhaše jelo. Ezav stigne s polja, gladan. Reče Ezav Jakovu: "Daj mi toga crvenog variva da pojedem, jer sam izgladnio." Stoga mu je ime Edom. A Jakov odgovori: "Ustupi mi prije svoje prvorodstvo!" Ezav reče:

"Evo me skoro na smrti; što će mi prvorodstvo!" Jakov nastavi: "Prije mi se zakuni!" On mu se zakune, i tako proda Jakovu svoje prvorodstvo. Tada Jakov dade Ezavu kruha i čorbe od sočivice. Jeo je i pio, onda se digao i otišao. Tako Ezav pogazi svoje prvorodstvo.

Ezav je odlučio da se osveti svome bratu ali do osvete nije došlo. Svakako ono što je došlo, bilo je prirodan ishod. Piše u Post. 27.44. Tuje i druga: Jakov na prevaru dobija očev blagoslov, a to je i prenošenje vlasti kaže u Post. 27, 25-29: Potom reče Izak: "Stavi preda me da blagujem lovine svoga sina pa da te blagoslovi duša moja." Jakov ga posluži, pa je jeo. Zatim mu donese i vina, pa je pio. Poslije toga reče mu njegov otac Izak: "Primakni se, sine moj, i poljubi me!" Kad se primače i poljubi ga, Izak osjeti miris njegove odjeće pa ga blagoslovi:

"Gle! Miris sina mog

nalik je mirisu polja koje Jahve blagoslovi.

Neka ti Bog daje

rosu s neba i rodnost zemlje: izobilje žita i mladoga vina. Narodi ti služili,

plemena ti se klanjala! Braćom svojom gospodari,

nek sinci majke tvoje pred tobom padaju!

Proklet bio tko tebe proklinje; blagoslovljen tko te blagoslivlje!"

"Ezav zamrzi Jakova zbog blagoslova kojim ga je otac njegov blagoslovio, pa reče u sebi: "Čim dođu dani žalosti za mojim ocem, ubit ću ja svoga brata Jakova". U Post. 33 dva se brata susreću, ali se verovatno nisu izmirili, iako je susret protekao u dobrom raspoloženju.

Netrpeljivost koja je postojala između Ezava i Jakova prenela se i na njihove potomke. Kad je Izak blagoslovio Jakova, predskazao mu je da će naslediti bogatu zemlju i da će njegovim potomcima biti dobro. Ezavu nije više imao što da obeća. Blagoslovi patrijarha nisu bile samo želje oca, nego iskazivanje Božje volje. Zbog toga Izak kaže Ezavu: "Tvoj dom će biti daleko od plodne zemlje, daleko od rose neba. Živićeš od svoga mača i sluzićeš svome bratu. Ali, kad se jednom pobuniš, stresti ćeš njegov jaram sa svojega vrata" (Stv. 27, 39-40).

Ovo što je Izak rekao obistinilo se. Od Ezava je nastao narod Edomci: "Ovo su potomci Ezava, koji se zvao i Edom. Ezav je uzeo sebi žene od kanaanskih djevojaka: Adu, kćer

Hetita Elona; Oholibamu, kćer Ane, unuku Sibeona Horijca; i Basematu, kćer Jišmaelovu,

sestru Nebajotovu. Ada Ezavu rodi Elifaza, a Basemata rodi Reuela, Oholibama rodi Jeuša, Jalama i Koraha. To su Ezavovi sinovi koji se rodiše u zemlji kanaanskoj.

Ezav uzme svoje žene, svoje sinove, svoje kćeri, svu čeljad svoga doma; svoju stoku krupnu i sitnu; svu imovinu što ju je namakao u zemlji kanaanskoj, pa ode u zemlju seirsku, daleko od svog brata Jakova. Njihov se, naime, posjed jako uvećao te nisu mogli ostati zajedno: kraj u kojem su boravili nije ih mogao izdržavati zbog njihova blaga. Tako se Ezav – Edom nazvani –naseli u brdskom kraju Seiru." Država se prostirala u području Južne Arabe (danas je to Vadi el Araba). U ono doba je to bio polupustinjski kraj, baš kako je Izak prorekao. Ipak, područje je bilo značajno i zbog trgovačkog puta prema Akapskom zalivu, pa dalje, prema Indiji i Africi, i zbog bakra i gvožđa koje se kopalo u ovom području. Jakovljevi potomci su bili nemilosrdni prema Edomcima

To se događalo za vreme Saula: "Kad je Šaul učvrstio, svoju kraljevsku vlast nad Izraelom okrenu ratovati protiv svih svojih neprijatelja unaokolo: protiv Moaba, protiv Amonaca,

protiv Edoma, protiv Bet Rehoba, protiv kralja Sobe i protiv Filistejaca; kuda god bi se

okrenuo, svuda bi pobjeđivao." (I Sam. 14,47) a nastavio je njegov naslednik David. Davidov general Joab je punih šest meseci proveo u ovom području nastojeći da uništi Edomce. "David steče novu slavu kad je na povratku porazio Edomce, u Slanoj dolini, osamnaest tisuća njih. I postavi upravitelje u Edomu, svi edomci postadoše podanici Davidovi (II Sam.8,13-14).

Ipak, Edomci su bili žilav narod i kako je Salomonu veoma mnogo stalo do Arapskog zaliva zbog trgovine, zbog luke  u Ezion Geberu i zbog bakra koji se kopao topio u Ezion

Geberu, on pripaja ovo područje svojoj državi a Edomci se bore za slobodu. Prema I. Kr.

11, 14-22 Edomci su vodili gerilski u borbi za slobodu: "Tada diže Jahve protivnika Salomonu: Edomca Hadada, iz kraljevske kuće Edomaca. Jer kada je

David tukao Edomce, i kad je Joab, vojskovođa otišao da pokopa ubijene i dao pogubiti sve muškarce u Edomu Joab i sav Izrael ostadoše ondje šest mjeseci dok nisu istrijebili sve muškarce u Edomu - Hadad je utekao u Egipat s Edomcima, koji bijahu u službi njegova oca. Hadad je bio tada mlad dječak. Otišli su iz Midjana i stigli u Paran. Poveli su sa sobom ljude iz Parana i otišli u Egipat pred faraona, kralja Egipta, koji mu dade kuću, odredi mu hranu i dodijeli zemlje. Hadad je stekao veliku milost milost u faraona, koji mu dade sestru svoje žene, sestru velike kneginje Tafnese. Sestra Tafnesina rodi mu sina Genubata, koga Tafnesa odgoji u kraljevskoj palači, i Genubat je ostao u palači među faraonovom djecom. Kada je Hadad doznao u Egiptu da je David počinuo kod svojih otaca, i da je vojskovođa Joab umro, reče faraonu: "Dopusti mi da odem u svoju zemlju!" Faraon mu reče: "Što ti nedostaje u mene te želiš poći u svoju zemlju?" A on mu odgovori "Ništa, ali pusti me da odem!" To je bilo zlo To je bilo zlo što ga je učinio Hadad: mrzio je Izraela i vladao je Edonom."

Kasnije je došlo do izvesnog sporazuma, do saveza u jednom ratu (II. Kr. 3), a kada se Davidova država razdelila i njena vlast oslabila, Edomci se postepeno osamostaljuju. Piše

u 2. Kr. 8,20-22: U njegovo se vrijeme Edomci odmetnuše ispod judejske vlasti i postaviše

sebi kralja. Joram ode u Seir, i s njim sva bojna kola. Diže se noću i pobi Edomce koji su bili opkolili njega i zapovjednike bojnih kola. Narod pobježe u svoje šatore. Ipak su se Edomci oslobodili ispod judejske vlasti sve do danas.

Ljudi veoma teško zaboravljaju uvrede koje im se nanesu. Dobro je rekao neko, da dobra što činimo ljudima, pišu u pesak, a zla što im činimo, klešu u kamen. Posle mnogih

nezgoda,  Izraelske  države  gube  samostalnost.  Prvo  je  prestalo  da  postoji  Severno

kraljevstvo 721 godine (prema drugom brojanju (722). Iza toga 587 (586) prestaje da postoji i Judeja. Edomci ostaju i dalje. Izakovo predviđanje u sklopu s blagoslovom sasvim se ostvaruje.

To je predmet koji je ovde zanimljiv i zbog kojega je napisana Obadijina knjiga. Kad je 587 godine Nabuhodonozor, babilonski kralj osvajao Jeruzalem, Edomci su još kao narod

imali izvesnu samostalnost u okvirma velike babilonske države. Nesreća koja je zadesila

Judeju i Jeruzalem, bila je ostvarenje sna Edomaca. Izgleda da su u ovom opštem rasulu Judeje i oni imali udela, ako ne na nikakav drugi način a ono bar kao posmatrači. Išli su i dalje. Pored toga što su se veselili padu Judeje i razorenju Jeruzalema, verovatno su učestvovali i u pljački i hvatali su begunce i prodavali ih kao robove. Piše u Ps. 137,7: "Ne zaboravi, Jahve, sinovima Edoma kako su u dan

kobni Jeruzalemov vikali oni: "Rušite! Srušite ga do temelja!" (Psal. 137,7)

Prorok Jeremija savremenik ovih događaja kaže: "O Edomu. Ovako govori Jahve nad Vojskama: Zar nema više mudrosti u Temanu, zar u razumnih nesta svjeta, zar se izvjetrila mudrost njihova? Bjeižite, gubite se i duboko se sakrijte, stanovnici Dedana, jer Ezavu propast nosim, vrijeme kazne njegove. Dođu li trgači k tebi, ni pabirka neće ostaviti; dođu li kradljivci noćni, opljačkat će sve što žele. Jer ja sam onaj što će Ezava pretražiti, i skrovišta mu otkriti, da se ne mogne sakriti. Pleme je njegovo opustošeno; nema ga više! Nitko ne kaže: "Ostavi siročad svoju, ja ću je prehraniti, i neka se udovice tvoje u me pouzdaju!" (Jer. 49, 7-11)

Edomci su i posle ovih velikih događaja ostali u svojoj zemlji. Kasnije su ih potisnuli Nebateji, i kako je posle atentata na Gedaliju, babilonskog namesnika u Jeruzalemu, i bekstva Judejaca u Egipat (Jer. 42) Judeja ostala skoro pusta, Edomci su se preselili u južni deo Judeje. U vreme Makabejaca, Ivan Hirkanus je prisilio Edomce (sada Idumejce) da prihvate jevrejsku religiju. Kasnije su oni napredovali u vlasti i od Antipatera, Idumejca

- Edomca nastaje Herodova dinastija. Dakle, sloboda i vlast tek posle dve hiljade godina.  U Isusovo vreme Idumejci i Jevreji su se slagali ali se neprijateljstvo izrazilo prema Isusu

Kristu. Herod je želio da Isusa ubije još kao novorođenče jer se bojao za svoju vlast, i tako

se posredno osvećivao Jakovljevim potomcima: "Tada se Herod, videći da su ga magi izigrali, vrlo rasrdi, te naredi da se poubijaju u Betlehemu i njegovoj okolici sva muška djeca od dvije godine pa naniže prema vremenu za koje se pomno raspitao u maga. Tada se ispuni riječ proroka Jeremije: "Glas u Rami ču se - plač i jauk mnogi: to za djecom Rahela tuži neutješna što ih nema'. (Matej 2, 16-18)

Poruka

Obadija je bio Jeremijin savremenik i sasvim je verovatno da su se poznavali. Ono što Obadija govori u 1-9 slično je onome što Jeremija govori u 49, 7-11. Veza između ovih proroštava postoji, ali nam nije moguće utvrditi kakva je. Edomci su živeli u stenovitom području i navikli su na borbe i zbog toga su bili ponositi i uvereni da ih niko neće isterati. Opasnost se ipak približavala. Ona će doći iznenada i Edomci se neće održati. To su bili Nabateji, plemena iz Arabije koja su došla i poterala Edomce iz njihove "neosvojive zemlje"'.

U prvom delu knjige su proroštva o drugim događajima a 10-15 prikaz događaja za vreme razorenja Jeruzalema:

"Za pokolj i nasilje nad bratom svojim Jakovom sram će te pokriti, i nestat ćes zasvagda.

U dan onaj kad stajaše postrance, dok mu tuđinci blago odvodiše, dok stranci ulažahu na

vrata njegova i ždrijeb bacahu za Jeruzalem, ti bijaše kao jedan od njih. Ne naslađuj se bratu u dan nesreće njegove! Ne likuj nad sinovima judejskim u dan propasti njine! Ne razvaljuj usta u dan tjeskobni! Ne provaljuj na vrata naroda moga u dan nesreće njegove! Ne naslađuj se njegovom propašću u dan nesreće njegove! Ne pružaj ruke na imanje njegovo u dan nesreće njegove! Ne stoj na raskršćima da pobiješ njegove bjegunce! Ne izdaji preživjelih njegovih u dan tjeskobni!"

To znači da je prorok Obadija živio posle ovog tragičnog dogadaja. Ovde je čitav niz zabrana "nemoj", odakle je moguće zaključiti na koji način su se Edomci poneli prema Judejcima. To je: naslađivali su se tuđim nesrećama, likovali su kad je drugima pošlo loše, radovali su se nesreći i svoju radost su izražavali veoma glasno, i sami su učestvovali u proboju opsade (13) učestvovali su i u pljački koja je tada obavezno pratila svaki rat (14), prokazivali one koji su se sakrili.

Judejci i Edomci su u ovoj knjizi ponovo prikazani kao dva brata koje su njihove različite prirode i sklonosti odvele u dva različita pravca, ali koji su svejedno bili upućeni jedan na drugoga. Braća su i pored razlike. Različitost ne sme da bude razlog za neprijateljstvo.  Bog je bio onaj koji je poslao propast za Judejce ali on ne dozvoljava da se ljudi mešaju u njegove poslove. Zbog toga on predviđa "Gospodnji dan" i za Edomce.

Gospodnji dan je uvek dan suda i Božje osvete. Ona novozavetna misao "Tko što sije to i kosi" će u Edomovom slučaju naći punu primenu. Bog u 15. v. kaže: "Daće ti se milo za

drago. Tvoja će dela pasti na tvoju glavu".

Bog predviđa sjajnu  budućnost svom  narodu  kada  će se sve vratiti  na svoje mesto. Obzirom da se u 21. v. kaže da će posle svih događaja nastati Jahvino kraljevstvo, ovo što je rečeno ovde ima eshatološko značenje. To znači da Obadija predviđa događaje koji će prethoditi Isusovom drugom dolasku.

Nama je teško objektivno oceniti pojedina svetska zbivanja. Istoričari se trude da daju objektivan prikaz ali svejedno sve vide iz svoga ugla, tumače na osnovu svoga shvatanja istorije. Zbog toga treba biti oprezan u iskazivanju suda o pojedinim događajima prikazanim u Svetom pismu jer je Bog njima upravljao i ima razloge za koje mi ne znamo u svakom slučaju. Ipak, u svim zbivanjima je osnovno da je Bog vrhovni sudija i da je plata za greh smrt. Bog je odredio dan kada će suditi svim ljudima, što znači da nikakav prestup neće ostati nekažnjen.

Pitanja

1.        Ponoviti redosled 12 malih proroka

2.        Opisati međusobni odnos Ezava i Jakova (prema Post.25 i 27) .

3.        Prikazati odnos Edoma i Izraela kroz istoriju

4.        Opisati nesreću koja je zadesila Izraelce (2. Dn. 36)

5.        U čemuje bio greh Edomaca?

6.         Prikazati Božji stav prema osveti Naučiti: Obadija 1,15