O zapovestima

Zapovesti Starog i Novog Zaveta su večni, nepromenjivi uslovi saveza između čoveka i Boga.

Zapovesti su, po rečima svetitelja Jovana Zlatousta, jedinstveni zlatni lanac. Ako ispadne ili se pokida makar jedna karika u ovom lancu, bogoopštenje na zemlji i večno spasenje za čoveka postaju nemogući.

U starozavetno doba postojao je običaj da se zapovesti izvezu na maramama kojima su ljudi povezivali glavu u znak toga da uvek treba da se čuvaju u čovekovom sećanju i da obasjavaju, poput zrakova nebeske svetlosti, njegov um, ili da se zapovesti pišu, kao na pergamentu, na širokim rukavima gornje odeće kako bi uvek bile pred očima, svedočeći samim tim da sva dela i postupci čoveka treba da budu usmereni na njihovo ispunjavanje, kako bi njegov život postao ispunjavanje volje Božije. Dakle, zapovesti su bile glavni orijentir u ljudskom životu, osnova za sve odluke i postupke.

A u novozavetno vreme zapovesti ne treba da budu napisane na odeći i na papiru hrišćana, već u sećanju njihovog srca. Zapovesti treba znati napamet, kao Isusovu molitvu i "Oče naš". Sveti oci su učili da bez ispunjenja zapovesti nikakav duhovni napredak nije moguć. Zapovesti su izvor večnog života. Međutim, ovde bismo želeli da skrenemo pažnju na jednu tajnu koja se sastoji u tome  da je duhovna ravan svih zapovesti jedna. NJihovi vrhovi se u hrišćanskoj askezi spajaju kao radijusi, u jednom centru.