PREPODOBNI JOVAN LESTVIĈNIK III

O VRLINAMA I STRASTIMA I O BORBI SA STRASTIMA UOPŠTENO

1.  RasuĊivanje je taĉno shvatanje Boţanske volje u svakom trenutku, mestu i stvari, shvatanje koje se nalazi samo u ljudima ĉista srca.

2. Ko je poboţno svrgnuo prve tri strasti [sujetu, srebroljublje i stomakougaĊanje], svrgnuo je ujedno i ostalih pet [blud, gnev, tugu, uninije i gordost], a ko i ne haje za njih, nijednu drugu strast neće pobediti.

3.  Sve demonske borbe u nama nastaju na osnovu tri glavna uzroka: bilo iz našeg nehata, ili iz naše gordosti, ili iz zavisti demona.

4.  U svim sluĉajevima treba da se rukovodimo svojom savešću po Bogu, da bismo, doznavši odakle vetar duva, na odgovarajući naĉin i jedra razvili.

5. U svim našim podvizima po Bogu, demoni nam kopaju tri jame: prvo, bore se da spreĉe izvršenje našeg dobrog dela; drugo, kad pri prvom pokušaju pretrpe poraz, staraju se da bar ono što se ĉini ne bude uĉinjsno po Bogu; pa kada, lopovi, i tu promaše, tiho nam se prikradu i hvale nas u duši našoj kao ljude koji u svemu Žve po BoŽjoj volji. Prvome je neprijatelj briga i razmišljanje o smrti; drugome - poslušnost i samonipodaštavanje; trećem - neprestano prekorevanje samoga sebe. To je trud pred nama, dok ne uĊe u svetilište naše (Ps.72,15-16) oganj BoŽji: tada već neće biti u nama nasilja ukorenjenih navika. Jer Bog naš jeoganj koji spaljuje (PonZak.4,24; Jev.12,29) svaku raspaljenost i pohotu, svaku lošu naviku i okorelost, bez obzira da li se radi o neĉem unutrašnjem ili spoljašnjem, vidljivom ili nevidljivom.

6.  Kad oni pobede dušu, i svetlost uma pomraĉe, u nama, jadnima, nema više ni trezvoumlja, ni rasuĊivanja, ni saznanja, ni obzira, već samo ostaje tupost, neosetljivost, nerasudljivost, zaslepljenost.

7.  KraĊa je neosetno zarobljavanje duše. Ubistvo duše jeste usmrćenje slovesnog uma palog u nepristojna dela. Pogubljenje duše jeste oĉajanje posle izvršenog bezakonja.

8.  Neka se ohrabre strasnici koji su stekli smirenje. Jer, ako su i u svaku klopku upali i u sve mreţe se zaplitali, i svaku bolest odbolovali, po svome ozdravljenju su za sve ljude postali zvezde, lekari, svetila, krmanoši, uĉeći ih svojstvima i izgledu svake bolesti, i spasavajući svojim iskustvom one koji se nalaze pred padom.

9.   Najbolja azbuka za sve je sledeća: poslušnost, post, kostret, pepeo, suze, ispovedanje, ćutanje, smirenje, bdenje, hrabrost, mraz, rad, muka, poniţenja, skrušenost, nepamćenje zla, bratoljublje, blagost, prosta i neljubopitljiva vera, nemarenje za svet, nemrzeća mrţnja prema roditeljima, bespristrašće, prostodušnost sa bezazlenošću, dobrovoljna skromnost.

10.  Domet i plod naprednih je: odsustvo taštine, bezgnevlje, nada, bezmolvije, rasuĊivanje, trajno sećanje na BoŽji Sud, milosrĊe, gostoljublje, umereno pouĉavanje, bestrasna molitva, nesrebroljublje.

11.  Krajnja granica,  pravilo i zakon za duhove i tela,  koji još u ploti dostiţu savršenstvo jeste: nezarobljeno srce, savršena ljubav, izvor smirenoumlja, ushićenje uma, useljenje Hrista, neukradljivost svetlosti i molitve, izobilje  ozarenja BoŽjeg, ĉeţnja za smrću, mrţnja prema Žvotu, beţanje od tela, zastupnik sveta, prinuditelj Boga, sasluŽtelj anĊela, bezdan znanja, dom tajni, ĉuvar neizrecivih otkrivenja, spasilac ljudi, bog demona, gospodar strasti, vladar tela, upravitelj prirode, tuĊin grehu, dom bestrašća, podraţavalac Gospoda uz pomoć samog Gospoda.

12.  Sav duhovan po svojoj suštini, um poseduje i osobito duhovno ĉulo. Takva priroda ljudskog uma svakog ĉoveka nagoni da traga za tim ĉulom u sebi, bez obzira da li ga već ima ili ne. Jer, kada se to duhovno ĉulo pokaţe u nama, prestaje uobiĉajeno dejstvo telesnih ĉula. I to je upravo ono što jedan mudrac, poznavajući stvar, reĉe: "I naći ćeš Boţansko ĉulo".

13. U pogledu delatnosti i reĉi, misli i doŽvljaja duše, monaški Žvot treba da teĉe u osećanju srca. Inaĉe, on nije monaški, da i ne govorim - anĊeoski!

14. Izvesni ljudi su, ne znam zbog ĉega (jer nisam nauĉio da radoznalo istraţujem svojom glavom ono što je BoŽji dar), tako reći po prirodi skloni uzdrţanju, ili bezmolviju, ili ĉistoti, ili skromnosti, ili krotosti ili umilenju. A kod drugih ljudi se skoro sama priroda protivi ovim vrlinama, te silom primoravaju sebe da ih ĉine. Iako sa vremena na vreme doŽve poraz, ja ih, kao ljude koji svoju sopstvenu prirodu prisiljavaju na dobro, ipak više pohvaljujem nego prve.

15.  Monasima su svetlost anĊeli, a svetlost svima ljudima - monaški Žvot. Zbog toga, neka se monasi podvizavaju da u svemu pruţaju dobar primer, ne dajući ni najmanje povoda za sablazan (up. 2.Kor.6,3), kako u onome što rade, tako i u onome što govore.

16.  Uz pomoć Svete Trojice, naoružajmo se za borbu protiv tri strasti - trima vrlinama. Inaĉe ćemo navući na sebe velike muke.

17.  Ako Bog vaskrsne u nama kroz dela naša, išĉeznuće neprijatelji Njegovi. Ako se, pak, kroz sagledavanje pribliŽmo Njemu, pobeći će oni koji ga mrze, od lica Njegova (Ps.67,2) i od nas.

18. Postarajmo se da uĉinimo Boţanske stvari više svojim sopstvenim znojem, nego golim reĉima. U ĉasu smrti duţni smo pokazati dela, a ne reĉi.

19. Ĉuvši da na nekom mestu postoji zakopano blago, ljudi [se trude] da ga naĊu. Ono što u tome traţenju naĊu oni sa mukom ĉuvaju. Oni, pak, koji su se bez muke obogatili, lako rasipaju svoje bogatstvo.

20.  Neki su mi postavili teško pitanje, koje prevazilazi umne sposobnosti svih ljudi sa razumom poput moga, i koje ne naĊoh ni u jednoj knjizi koja je došla do mene: "Koje je, upravo, potomstvo osam strasti?", ili: "Koja od tri glavne strasti raĊa koju od ostalih pet". A ja priznadoh svoje neznanje u vezi sa tim izvanrednim pitanjem, te od sveprepodobnih otaca dobih ovakav odgovor: "Majka bluda je stomakougaĊanje, uninija - slavoljublje, a tuga, kao i gnev, jeste porod sve tri strasti. Majka gordosti je slavoljublje". Pošto mi ti ĉuveni oci pruŽše objašnjenje, ja ih stadoh moliti da me nauĉe koji gresi proizlaze od osam glavnih strasti, i koji je greh plod koje strasti. Na to bestrasni oci odgovoriše ljubazno da meĊu strastima nema ni reda ni smisla - sve je tu nered i zbrka.

21.  Na primer: neumesni smeh raĊa se ponekad od demona bluda, ponekad od demona taštine - kad ĉovek samoga sebe u sebi neĉasno hvali, a ponekad i od uŽvanja u jelu.

22.  Dugo spavanje proizlazi ponekad od presićenosti, ponekad od posta - kada se posnici ponose svojim postom, a ponekad od uninija, ili ĉak i od prirode.

23.  Mnogogovorljivost proizlazi ponekad od ugaĊanja  stomaku, a  ponekad od

taštine.

24.  Hula je upravo plod gordosti, a ĉesto dolazi i kao posledica toga što  smo

bliţnjega osuĊivali za isti greh, ili usled preterane zavisti demona.

25.  Okorelost srca dolazi od sitosti, od neosetljivosti, od pristrašća. To pristrašće dolazi, opet, ili od bluda, ili od srebroljublja, od ugaĊanja stomaku ili od taštine, ili od mnogih drugih strasti.

26. Zloba proistiĉe iz uobraţenosti i gneva.

27. Licemerstvo - od samozadovoljstva i svojeglavosti.

28.   Prirodno, vrline koje su suprotne ovim strastima raĊaju se od suprotnih roditelja. I da ne bih mnogo govorio (jer mi ne bi ostalo dosta vremena kada bih hteo podrobno ispitati svaku pojedinaĉno), reći ću samo da sve gore spomenute strasti uklanja smirenoumlje. Oni koji su tu vrlinu stekli, pobedili su sve strasti.

29. Strah od vlasti i od zverinja neka nam posluŽ kao primer straha Gospodnjeg. I neka ti telesna ljubav bude slika ţudnje za Bogom. Ništa ne smeta da izvesne osobine vrlina uporedimo sa onim što je njima suprotno.

30.  Bog se ne pokazuje u podvizima, već u prostodušnosti i smirenju. Pa iako se sila Gospodnja u nemoći pokazuje (up. 2.Kor.12,9), ipak Gospod neće stati na put smirenoumnome podviţniku.

31. Ima bolesti koje se dobijaju radi oĉišćenja od grehova, a ima i takvih koje treba da slomiju naš ponos.

32.  Kad vidi da je neko veoma lenj prema podvigu, naš dobri, svedobri Vladika i Gospod njegovo telo smiruje bolešću kao najpogodnijim podvigom, a ponekad i dušu oĉišćuje od rĊavih pomisli i strasti.

33.  Svako vidljivo ili nevidljivo zlo koje nam se dogodi, moţe se primiti ili onako kako treba, tj. mirno, ili sa uzbuĊenjem, ili pomalo ovako i pomalo onako. Video sam, na primer, tri kaţnjena monaha: jedan je negodovao, drugi je ostao miran, a treći je primio kaznu sa velikom radošću.

34.  Gledao sam kako zemljoradnici bacaju isto seme, ali svaki sa svojim posebnim ciljem: jedan, da otplati svoj dug, a drugi, da napuni svoju kesu; jedan, da poklonima ukaţe poĉast gospodaru, a drugi, da za svoj dobar rad dobije pohvalu od onih što prolaze putem Žvota; jedan, da napakosti neprijatelju koji mu zavidi, a drugi, da ga ljudi ne bi kudili kao lenjog. A evo i naziva semena: post, bdenje, milostinja, obavljanje duţnosti i sliĉno. Neka monasi briţljivo ispitaju šta upravo hoće da postignu svojim podvigom.

35. Ljudi koji doĊu na izvor po vodu paze da sa vodom ne zahvate i po koju ţabu. Jer, i onda kada dobra dela ĉinimo, mi ĉesto vršimo i ono zlo što se tajno sa njima splelo, a da toga nismo ni svesni. Na primer: sa gostoljubljem se prepliće stomakougaĊanje, sa ljubavlju blud, sa rasuĊivanjem podmuklost, sa mudrošću prepredenost, sa krotošću podmuklost, mlitavost, lenjost, ogovaranje, svojeglavost, gluhoća za osnovani prekor, kao što se i sa ćutanjem prepliće uobraţena poza uĉiteljstva, sa radošću ponos, sa nadom nemar, sa ljubavlju (sem bluda) osuĊivanje, sa bezmolvijem uninije i lenjost, sa ĉistotom ogorĉenje, sa smirenoumljem drskost. A uza sve to, kao neka lepljiva kolomast, bolje reći - otrov, lepi se taština.

36. Ne budimo tuţni ako naše molitve Gospodu za izvesno vreme ne budu uslišene. Gospod hoće da svi ljudi u jednom trenutku postanu bestrasni.

37. Oni koji nešto mole od Boga i ne dobijaju, svakako ne bivaju uslišeni iz jednog od ovih razloga: ili zbog toga što pre vremena traţe, ili zbog toga što traţe nedostojno i iz sujete, ili zbog toga što bi se pogordili i olenjili ukoliko dobiju traţeno.

38.  Strasti napuštaju ne samo vernike, već i neke nevernike, te odlaze sve - osim jedne, koju ostavljaju samu, kao neko vrhovno zlo koje sobom zamenjuje sve ostale. Jer, ona je tako štetna, da je u stanju zbaciti i sa neba.

39.  Gorivo strasti troši se, sagorevano Boţanskim ognjem, koji je  iskorenjuje iz

duše.

40.  Demoni se planski povlaĉe, da bi nas naĉinili neobazrivima, te da bi iznenada

ugrabili bednu dušu.

41. Znam i za jedno drugo povlaĉenje zveri: do njega dolazi kada se duša konaĉno navikne na greh. To je nešto sliĉno kao kada deca, naviknuta da se doje i odbijena od sise, sisaju svoje prste.

42.  Znam još i za peto bestrašće u duši, koje nastaje usled velike prostodušnosti i pohvalne nevinosti. Takvima pravedno šalje svoju pomoć Bog koji spasava prave srcem (Ps.7,11), i neosetno ih izbavlja od strasti, kao što i mala deca nisu ni svesna svoje nagote kada ih svuku.

43. U ĉoveku nema zla ili strasti po prirodi. Bog nije tvorac strasti. Nasuprot tome, Bog je našoj prirodi darovao mnoge vrline, od kojih su naroĉito jasne: milosrĊe - jer i pagani imaju samilosti; ljubav - jer i Žvotinje ĉesto zasuze kada ih razdvajaju; vera - jer nju sami od sebe raĊamo; nada - zato što i mi uzajmljujemo, i trgujemo, i sejemo - nadajući se da ćemo se obogatiti. Ako je ljubav, kao što smo pokazali, vrlina koju moţemo imati po samoj prirodi - a ona je sveza i punota zakona (Kol.3,14; Rim.13,10) - znaĉi da

vrline uopšte nisu daleko od naše prirode. Neka se, stoga, zastide oni koji se pozivaju na svoju navodnu nesposobnost da ĉine dobro.

44.  Ima i natprirodnih vrlina: ĉistota, bezgnevlje, smirenoumlje, molitva, bdenje, post, neprestano umilenje. Nekima od njih nauĉili su nas ljudi, drugima - anĊeli, a nekima je, opet, sam Bog Slovo Uĉitelj i Darodavac.

45.  Kad biramo izmeĊu dva zla, treba da izaberemo manje. Na primer, ĉesto nas bratija posete baš onda kada se molimo. Ili - ili: ili prekinuti molitvu, ili uvrediti brata, pustivši ga da ode a da mu nismo rekli ni reĉi. Ljubav je veća od molitve: molitva je delimiĉna vrlina, a ljubav je sveobuhvatna vrlina.

46.  Bog po svome promislu ĉesto u duhovnim ljudima ostavlja neke veoma lake strasti. Zbog tih svojih u stvari lakih i bezgrešnih strasti oni su veoma nezadovoljni sa sobom, ĉime stiĉu nepropadljivo blago smirenoumlja.

47.  Poĉetnik ne moţe postići smirenje ako ne Žvi u poslušnosti. Svaki samouk ĉovek, naime, koji je bez iĉije pomoći savladao kakvu veštinu, sebe smatra izuzetnim.

48. Oci sa pravom tvrde da se delatni [Žvota monaha] sastoji iz dve glavne vrline: iz posta i poslušnosti. Post istrebljuje telesne poţude, a poslušnost, razvijajući smirenoumlje, utvrĊuje uspeh postignut pomoću prve vrline. Stoga i plaĉ ima dvostruko dejstvo: kao istrebitelj grehova i tvorac smirenoumlja.

49. Poboţnim ljudima je svojstveno da daju svakome koji traŽ; poboţnijim, da daju i onome koji ne traŽ; ne traŽti, pak, nazad ništa od onih koji su uzeli, ni onda kada su u mogućnosti da nam vrate pozajmljeno, svojstveno je iskljuĉivo bestrasnicima.

50. Nikada ne treba da prestanemo da ispitujemo gde se nalazimo u odnosu na sve strasti i vrline: u poĉetku, u sredini ili na kraju.

51. Do svih napada demonskih na nas dolazi na osnovu jednog od tri razloga: zbog slastoljublja, zbog gordosti ili zbog zavisti demonske.

52.  Jedna je stvar, moliti se protiv pomisli; drugo je, opet, protivreĉiti im; sasvim nešto treće je nipodaštavati ih i prezirati. Srednji se ĉesto sluŽ prvim naĉinom, zbog svoje nespremnosti; prvi još nije u stanju da odbija neprijatelja drugim naĉinom; a treći pljuje na demone.

53. Kao što oni koji imaju zdravo ĉulo mirisa mogu da osete i sasvim pritajen miris, tako i ĉista duša u drugima prepoznaje kako miomir što ga i sama od Boga dobi, tako i smrad od koga se sama savršeno oslobodila, premda drugi to i ne osećaju.

54.  Ne mogu svi postati bestrasni. Ali nije nemoguće da se svi spasu i pomire sa Bogom.

55.   Neka ne ovladaju tobom oni tuĊinci, demoni, koji hoće da se upustiš u ispitivanje neshvatljivih tajni BoŽjeg promisla ili Njegovih javljanja ljudima, i koji ti potajno našaptavaju da Bog ipak gleda ko je ko. Te pomisli su, oĉigledno, porod gordosti.

56.  Neki rekoše da demoni rade protiv demona. Tek, ja vidim da svi oni sloţno misle o našoj propasti.

57. Svakome duhovnom podvigu, vidljivom ili mislenom, prethodi posebna namera i plemenita teţnja, uz BoŽje sadejstvo. Ako nema prvoga, ni drugo ne sledi.

58.  Sve pod nebom ima svoje vreme, kako veli Eklisiast (Ekl.3,1 i d.). Ne traŽmo, dakle, pre vremena ono što će doći u svoje vreme, prevareni svojom gordeljivom revnošću. Ne traŽmo leta u zimu, ni ţetve u doba setve, jer postoji vreme za setvu truda i vreme za

ţetvu neizrecivih darova blagodati. Ako o tome ne povedemo raĉuna, nećemo posle ni u odgovarajuće vreme dobiti ono što tom vremenu pripada.

59. Po neshvatljivom promislu BoŽjem, izvesni ljudi su dobili od Boga sveto uzdarje pre no što su se i potrudili; drugi, u toku samog truda; neki, po završenom trudu; a neki, najzad, u ĉasu smrti. Treba ispitati, ko je meĊu njima smireniji od ostalih.

60.  Postoji jedna vrsta oĉajanja koja proizlazi od mnogobrojnosti grehova, od opterećenja savesti i nesnosne tuge. A postoji i jedna druga vrsta oĉajanja koja nas obuzima od gordosti i visokog mišljenja o sebi, u kome oni koji su pali misle da nisu zasluŽli takvo poniţenje. Prvu vrstu oĉajanja obiĉno leĉe uzdrţanje i nada, a drugu vrstu smirenje, i još - nikoga ne osuĊivati.

61. Neka ti u svim pothvatima i podvizima (bez obzira da li na osnovu poslušanja ili ne, da li u vidljivim ili mislenim) bude obrazac i pravilo [da ispitaš] da li ih zaista preduzimaš po Bogu. Kod nas, tako nezrelih, sigurna potvrda da je ono što ĉinimo u skladu sa voljom Gospodnjom jeste baš ta smirenost; kod srednjih već moţda i obustavljanje unutrašnje borbe; a kod savršenih - povećanje i obilje Boţanske svetlosti.

62. Kada se vazduh oĉisti od oblaka, sunce zablista u punom sjaju. I duša koja se udostojila oproštaja grehova, nesumnjivo vidi Boţansku svetlost.

63.  Neki iznad svega cene ĉudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajući da ima i mnogo uzvišenijih darova koji su skriveni, no baš zato i slobodni od pada.

64.  Ko se savršeno oĉistio, vidi ĉak i dušu bliţnjega (premda ne dušu kao takvu), upravo stanje u kome se duša bliţnjega nalazi. Onaj, pak, koji je tek na putu oĉišćenja, o stanju duše svog bliţnjeg zakljuĉuje samo na osnovu spoljnih dejstava.

65.   Duševno nemoćni ljudi u telesnim tegobama, opasnostima i spoljnim iskušenjima treba da vide brigu koju Gospod vodi o njima; savršeni će to videti u dolasku Duha i umnoţavanju blagodatnih darova.

66.  Postoji jedan duh, zvani "preteĉa", koji nas prima odmah po buĊenju, i prlja naše prve misli. Posveti prvine dana svoga Gospodu: dan će pripasti onome koji ga prvi dobije. Jedan odliĉan podviţnik saopštio mi je misao koja zasluţuje da se spomene: "Po ranome jutru ja već unapred znam kako će mi ĉitav dan proteći".

67.  Kada se naĊemo u iskušenju, demoni se bore da kaţemo ili uĉinimo nešto bezumno. Ako, pak, ne mogu da nas savladaju, prikradaju se tiho i neprimetno nam u dušu ubacuju farisejsku zahvalnost Bogu.

68.  Ljudi koji misle na ono što je gore, na nebu, gore i odlaze svojom dušom po smrti svojoj. A oni koji misle samo na ono što je dole, dole i odlaze. Za duše koje se razdvajaju od tela, ne postoji neko treće, srednje mesto.

69. Kao što ţedan jelen ţudi za izvorima šumskim (Ps.41,2), tako i monasi ţude za razumevanjem svete volje BoŽje. Osim toga, oni ţele da znaju i kada se sa tom voljom meša naša sopstvena volja, a kada, pak, dejstvuje volja protivna volji BoŽjoj. Pred nama je zadatak da pišemo opširno o mnogobrojnim pitanjima koja nije lako rešiti: koje smo podvige duţni izvršiti bez ikakvog oklevanja i opomene, a koje, opet, treba da obavljamo s obzirom na okolnosti i uz svestrano razmatranje.

70.  Svi koji hoće da upoznaju volju Gospodnju, treba da najpre umru u samima sebi. Zatim treba da se pomole Bogu sa velikom i iskrenom prostodušnošću, da sa smirenim i nedvoumnim srcem upitaju oce ili bratiju, i da njihove savete prime kao da

dolaze iz usta BoŽjih, ĉak i ako je ono što oni kaţu suprotno njihovom rasuĊivanju, pa ĉak i ako upitani nisu toliko duhovni. Bog nije nepravedan pa da dopusti da se prevare.

71.  Neki, dakle, od njih, koji su ispitivali volju BoŽju, odvraćahu svoju misao od svake pristrasnosti prema ovom ili onom savetu duše (hoću da kaţem: i prema onome koji pobuĊuje na odreĊeno delo i prema onome koji se protivi), te svoj um, obnaţen od sopstvene volje, predstavljahu Gospodu u vatrenoj molitvi tokom nekoliko odreĊenih dana. I uspevali su da saznaju volju Njegovu ili tako što je sam umni Um sa njihovim umom umno razgovarao, ili tako što je iz duše savršeno išĉezavala pomisao na jednu od onih mogućnosti opredeljenja.

72. Drugi su zakljuĉili da je delo koje ĉine BoŽje po mukama i teškoćama na koje bi naišli pošto bi ga se prihvatili, saglasno reĉima apostola: Htedosmo doći k vama - bar ja Pavle nekoliko puta - i spreĉi nas satana (1.Sol.2,18). Neki, su naprotiv, po neoĉekivanoj pomoći BoŽjoj u izvršenju [odreĊenog] dela osećali njegovu bogougodnost, sećajući se reĉi: Bog pomaţe svakome koji reši da ĉini dobro (up. Rim.8,28).

73.  Ko je prosvećenjem u sebi stekao Boga, dolazi do poznanja volje BoŽje na drugi naĉin (tj. molitvom), kako u onim sluĉajevima kada se radi o hitnim stvarima, tako i kad stvar nije hitna, i to bez zakašnjenja.

74.   Nije Bog nepravedan, pa da zakljuĉa dveri milosrĊa pred onima koji sa smirenjem kucaju na njih.

75.  U svim našim delima, kako hitnim tako i onim koje treba odlagati, Gospod ispituje našu nameru. Sve što je ĉisto od pristrašća i svake prljavštine, i ĉini se iskljuĉivo radi Gospoda, a ne radi bilo ĉega drugoga - uraĉunaće nam se u dobro, makar i ne bilo sasvim dobro.

76.  Ima junaĉkih duša koje se prihvataju podviga što prevazilaze njihovu moć, pokrenute ljubavlju i smirenošću srca. A ima i gordih srca, koja ĉine isto. Ĉesto baš naši neprijatelji hoće da preduzimamo ono što je iznad naših moći, kako bismo, ne postignuvši nikakvog uspeha, ostavili ĉak i ona dela koja odgovaraju našim sposobnostima, i tako se naĉinili predmetom njihovog izrugivanja.

77.  Video sam i ljude, nemoćne dušom i telom, koji se zbog mnoštva grehova poduhvatahu podviga koji su prevazilazili njihove snage, i koji ne izdrţavahu. Ja im rekoh da Bog procenjuje pokajanje po meri smirenja, a ne po meri truda.

78.   Ponekad je uzrok krajnjeg zla vaspitanje; ponekad - druţenje sa rĊavim ljudima. No, ĉesto je za propast duše dovoljna njena sopstvena posunovraćenost. Ko Žvi u pustinji, ko se odvojio od sveta, izbavio se od prva dva, a moţda i od trećeg zla. Ko je podloţan trećem zlu, rĊav je na svakom mestu, budući da nema sigurnijeg mesta od neba.

79.  Ima neĉistih duhova koji su gori od drugih. Oni se ne zadovoljavaju time da samo na nas navedu na greh, već nam savetuju da i druge uvuĉemo u zlo, kako bi nam i kazna bila teţa. Znao sam jednog ĉoveka koji je svoju rĊavu naviku preneo na drugoga. Potom je došao k sebi, poĉeo se kajati i odvikao se od zla. No, kako je njegov Ċak u zlu nastavljao da greši, pokajanje njegovo ostade bez ikakve vrednosti.

80.  Slušanje o vrlinama duhovnih otaca podstiĉe um i dušu na revnost. A slušanje njihovih pouka jeste svetiljka u tami, povratak zabludelih, progledanje slepih.

81. Ko ţeli da Gospodu predstavi ĉisto telo i ĉisto srce, treba da se drŽ bezgnevlja i uzdrţanja. Bez ove dve vrline, sav naš trud je uzaludan.

82.  Postoje vrline, a postoje i majke vrlina. Razborit ĉovek se najviše trudi da stekne vrline koje su majka ostalih. Sam Bog, sopstvenim dejstvom, uĉi takvim vrlinama, dok su uĉitelji onih vrlina koje se od njih raĊaju mnogobrojni.

83.  Treba da pazimo da post ne potremo dugim spavanjem. To mogu da uĉine samo bezumni, kao i u suprotnom sluĉaju.

84.  Postoje izvesni neĉisti demoni, koji nam, dok smo još poĉetnici, tumaĉe Sveto Pismo. To najviše vole da ĉine slavoljubivim srcima, a pogotovu ljudima koji su uĉili svetske nauke, da bi ih, varajući ih malo po malo, vrgnuli ujeres i bogohulstvo. Tu teologiju (bogoslovlje), bolje reći teomahiju (bogoborstvo) demona, prepoznaćemo po uznemirenju i nekoj zbrkanoj i neĉistoj radosti koja se u tim trenucima javlja.

85. Jasno je da ljubav nema granica i da mi nikada nećemo prestati da rastemo u njoj, i u sadašnjem i u budućem Žvotu, primajući u svetlosti BoŽjoj svetlost bogopoznanja. To što kaţemo mnogim ljudima moţe izgledati ĉudno. MeĊutim, to ipak logiĉki proizlazi iz svega što smo do sada, blaţeni oĉe, govorili. Ne bih se usudio tvrditi da duhovna bića ne doŽvljavaju nikakav napredak; naprotiv, tvrdim da ona svagda rastu iz slave u slavu, iz znanja u znanje.

86. Nemoj biti odviše strog sudija ljudima koji na reĉima propovedaju velike stvari, dok su na delu lenji. Korist koju donose njihove reĉi ĉesto nadoknaĊuje nedostatak dela. Nemamo svi sve u sasvim istoj meri: neki su bolji na reĉima nego na delu, a drugi, opet, bolji na delu nego na reĉima.

87. Bog nije stvorio, ni sazdao zlo. Stoga su u zabludi izvesni ljudi koji tvrde da su neke strasti u ljudskoj duši prirodne. Oni ne znaju da smo mi prirodna svojstva duše pretvorili u strasti. Na primer, mi po prirodi imamo seme za raĊanje dece, ali smo ga iskoristili za blud. Po prirodi je u nama i gnev - ali protiv zmije, a mi smo ga upotrebili protiv bliţnjega. U nama je revnost - da revnujemo za vrline, a mi na zlo revnujemo.

88. Odvaţna duša izaziva demone: više borbe - više nebeske slave! Onaj ratnik koji u borbi ne bude ranjen, svakako ni vencem slave neće biti uvenĉan; a onoga koji ne klone zbog grehova u koje pada, anĊeli pohvaljuju kao pravog ratnika.

89.  Neprestano ispituj i obeleţja strasti, pa ćeš shvatiti da si ih pun. Nalazeći se u bolesti, mi ih ne moţemo raspoznati, bilo zbog nemoći naše, bilo zbog toga što se grešna navika u nama duboko ukorenila.

90. Demoni nas ĉesto spreĉavaju da ĉinimo ono što je lakše i što je za nas najbolje, a podstiĉu nas da preduzimamo ono što je teţe.

91.   Vunovlaĉara je [slika] opšteŽća po Gospodu, koje skida sa duše svaku prljavštinu, neravninu i nakaznost. Otšelništvo je, pak, neka vrsta bojadŽnice za one koji su se oĉistili od pohote, zlopamćenja i gneva, pa onda prešli u bezmolvije.

92.  Zli dusi bluda, gneva, proţdrljivosti, uninija i spavanja nemaju osobinu da podiţu nos našeg uma, a zli dusi srebroljublja, vlastoljublja i mnogogovorljivosti, kao i mnogi drugi, imaju obiĉaj da jednome zlu dodaju i drugo, tj. gordost. Demon osuĊivanja je sliĉan poslednjim dusima.

93.  Ko ode u posetu svetovnjacima, ili ih prima kod sebe, pa sat ili dan posle rastanka sa njima bude pogoĊen strelom ţalosti (umesto da se raduje što se izvukao iz klopke), doŽveo je da bude ismejan ili od strane taštine ili od bluda.

94. Potrebno nam je veliko rasuĊivanje [da bismo znali] kada, u kojim sluĉajevima i dokle smo duţni da odolevamo i da se borimo sa onim što saĉinjava strasti. Moţe se ponekad, zbog svoje slabosti, pretpostaviti i bekstvo, da ne bi došlo do konaĉne pogibije.

95. Kada je tiho vreme, vetrovi pokreću samo površinu mora, a drugi put - i samu dubinu morsku. Tako je i sa vetrovima strasti. Jer, kod strasnih ljudi oni talasaju i najdublje osećanje srca, a kod onih što su već napredovali - samo površinu uma. Ovi drugi odmah i osete uobiĉajenu tišinu svoju, budući da je unutrašnjost njihova ostala netaknuta.

96.  Uzdrţanje je majka zdravlja. Majka uzdrţanja je pomisao na smrt i trajna uspomena na ţuĉ i ocat Gospoda i Boga.

97.  Pomoćnik i uzrok celomudrenosti je bezmolvije, a post gasi oganj telesne poţude. Protivnik rĊavih i sramnih pomisli jeste skrušenost srca.

98. Kao što zmija ne moţe da svuĉe sa sebe staru košuljicu ako se ne provuĉe kroz tesnu rupu, tako ni mi ne moţemo odbaciti stare navike, staru košuljicu duše i plašt starog ĉoveka, ukoliko ne proĊemo tesnim i uzanim putem posta i poniţenja.

99. Kao što jaja, zagrevana pod krilima ptice, oŽvljuju, tako i neispoveĊene pomisli prelaze u delo.

100. Kao što se konji utrkuju da prestignu jedan drugoga, tako i u dobrom bratstvu monasi podstiĉu jedan drugoga na usavršavanje.

101. Kao što oblaci sakrivaju sunce, tako rĊave misli pomraĉuju i pogubljuju um.

102.  Kao što siromasi koji vide carske riznice još više osećaju svoje siromaštvo, tako i duša koja ĉita o velikim vrlinama otaca svakako postaje smirenija u svojim mislima.

103. Kao što se ĉovek koji nosi aromate i nehotice otkriva mirisom, tako se i onaj koji Duha Gospodnjeg ima u sebi prepoznaje po reĉima i po smirenosti svojoj.

104. Kao što se lopovi ne usuĊuju lako da doĊu na mesto gde vide da leŽ carsko oruţje, tako ni misleni razbojnici ne mogu tako lako da pokradu onoga koji je uz srce, kao straţu, postavio molitvu.

105.  Kao što brod koji ima dobrog krmanoša, uz BoŽju pomoć, bezbedno stiţe u luku, tako i duša koja ima dobrog pastira lako uzlazi na nebo, makar i mnoga zla ranije poĉinila.

106.  Kao što ĉovek koji nema vodiĉa lako zaluta, ma koliko bio pametan, tako i onaj koji potpuno sam ide monaškim putem lako propada, makar posedovao i svu mudrost sveta.

107.  Ko ima slabo telo, a iza sebe ima teške grehe, neka ide putem smirenja i onoga što mu je svojstveno. Za njega ne postoji drugi put k spasenju.

108.  Umanjenje zla ima za posledicu uzdrţavanje od zla. Uzdrţavanje od zla je poĉetak pokajanja. Poĉetak pokajanja, pak, jeste poĉetak spasenja. A poĉetak spasenja je dobra volja. Dobra volja raĊa trud. A poĉetak truda su vrline. Poĉetak vrlina je cvat, a cvat vrline - delanje. Porod vrline je navika. Plod i porod uporne brige o svojoj duši je obiĉaj. Od njega se raĊa ĉinjenje dobra. A ĉinjenje dobra je majka straha BoŽjeg. Strah BoŽji raĊa drţanje zapovesti, kako nebeskih tako i zemaljskih. Drţanje zapovesti je znak ljubavi. A poĉetak ljubavi je ogromna smirenost. Ogromna smirenost je kćer bestrašća. A sticanje bestrašća je punoća ljubavi, ili konaĉno useljenje Boga u one koji su kroz bestrašće postali ĉisti srcem. Jer, oni će Boga videti (Mt.5,8).