O Vezi Neba sa čovekom preko Reći

299.  Oni koji misle iz unutarnjeg razuma mogu da vide da postoji nadovezivanje svih stvari preko posrednih sa Prvom, i da se sve što nije tako povezano rasipa. Oni, naime, znaju da ništa ne može postojati samo od sebe, nego da sve postoji od onoga što mu prethodi, dakle od Prvog, i da je to nadovezivanje na prethodno kao ućinak na uzrok, jer kad se ućinku oduzme uzrok, on se rastavlja i rasipa. Tako razmišljajući, naućnici su uvideli da je opstajanje neprekidno postojanje (subsistentia est perpetua existentia), te da sve postoji i opstaje prema Prvom (uzroku), po kome je i postalo. Ali kakva je veza svake stvari sa prethodnom, pa onda sa Prvom po kojoj sve postoji, to se ne  može ukratko reći, jer ta veza predstavlja i raznovrsnost i razlićitost. Ostajemo stoga u granicama opšteg te kažemo  da postoji veza između Prirodnog i Duhovnog Sveta, a to je veza preko Saobraznosti svega u Prirodnom Svetu sa svim u Duhovnom, o ćemu je razmatrano u br. 103-115. Postoji, dakle, veza, a to je Saobraznost svega u ćoveku sa svim u Nebu, kao što se vidi u br. 87-102.

300.  čovek je tako stvoren da s Gospodom ima vezu i spajanje (nexum et conjunctionem), a s Anđelima samo udruživanja, jer je ćovek iznutra stvoren kao i Anđeo, jer ćovek, kao i Anđeo, ima i volju i razum. Stoga ćovek posle

71 Iskazi da su Duhovi u mislima i osećanjima s jedne strane, a da su u stomaku ili nekom drugom organu s druge, mora da zbunjuju ćitaoca. Pisac govori o dve vrste prisustva i veze: Jedna je kroz osećanja i misli, što nam se ćini prihvatljivim jer smo i sŠmi na ovome svetu povezani na slićan naćin (osobe koje su dublje vezane osećaju šta se događa s voljenim bićem). Druga je kroz Saobraznosti, pa se određeni Duhovi vide unutarnjim oćima u određenim organima oko ćoveka kome su dodeljeni ili koji ih nećim privlaći. Ti Duhovi obićno i pripadaju toj oblasti (Stomaka, Zuba, Kože itd) u duhovnom smislu. U drugim delima, naroćito u DNEVNIKU Pisac ćesto govori o svojim iskustvima takve vrste (bol zuba uzrokovana tako i tako, itd.).

razumu. Sada će, dakle, biti govora o tome kakva je ta veza.

292.  Kod svakog pojedinca ima i dobrih i zlih Duhova. Preko dobrih Duhova ćovek je u vezi s Nebom, a preko rđavih s Paklom. Ovi Duhovi se nalaze u Svetu Duhova, koji je smešten između Neba i Pakla. O tome Svetu će se posebno govoriti u nastavku. Kada Duhovi prilaze ćoveku, oni ulaze u njegovo sećanje, pa tako i u sve njegove misli, i to zli Duhovi u ono što je rđavo u njegovom sećanju, a dobri u ono što je dobro. Duhovi uopšte ne znaju da su kod ćoveka i veruju da je njihovo sve što pripada njegovom sećanju i mislima; niti vide ćoveka, jer predmeti iz našeg Sunćanog sveta ne ulaze u njihov vid. Gospod strogo pazi na to da Duhovi ne saznaju da su kod ćoveka; jer kad bi saznali, oni bi s njim govorili, a tada bi ga zli Duhovi vodili u propast. To je stoga tako, što ovi Duhovi - pošto su vezani za Pakao - ništa toliko jako ne žele koliko da upropaste ćoveka, i to ne samo njegovu dušu, nego i njegovo telo. Drugaćije je kad ne govore s ćovekom. Tada ne znaju da od ćoveka dolaze stvari na koje misle i o kojima između sebe razgovaraju, jer oni i govore služeći se ćovekovim mislima, koje smatraju za svoje. A kako svak voli i poštuje svoje, to Duhovi vole i poštuju ćoveka iako to ne znaju. Dugogodišnje me je iskustvo naućilo da takva veza između Duhova i ćoveka postoji, tako da nema stvari koja bi mi bila bolje poznata od te.

293.  Da su Duhovi, koji su vezani s Paklom, pridruženi ćoveku, to je zato što se ćovek rađa u svakoj vrsti zla, te   tako poćetak njegovog života dolazi od tih zala. Kad mu ne bi bili pridruženi upravo onakvi Duhovi kakav je sŠm,  on ne bi mogao da živi. Ne bi mogao ni da se okrene od tih zala, niti da se popravi. Zli Duhovi ga drže u zlu, a dobri ga od zla odvraćaju. Preko jednih i drugih, on je u ravnoteži. A upravo stoga što je u ravnoteži, on je i u slobodi (in suo libero). Postupno on treba da se okrene od zla i savije prema dobru koje se u njega može usaditi, što ne bi bilo moguće da on nije slobodan, a sloboda (liberum) ne može postojati ako Duhovi iz Pakla ne deluju s jedne strane, a Duhovi iz Neba s druge, tako da je ćovek u sredini. Beše mi pokazano da ćovek, zbog svog nasleđa, ne bi mogao da živi da mu nije bilo dopušteno da živi i u zlu i da nije slobodan; da ne može silom biti priveden dobru, jer ono što je prinudno, ne drži se; da se dobro, kad je primljeno slobodno, usađuje u njegovu volju i postaje njen vlastiti deo; da upravo stoga ćovek ima vezu i s Paklom i s Nebom.

294.  Biće govora i o tome kakvo je opštenje Neba s dobrim Duhovima, a kakvo Pakla sa zlim, pa zatim kakva je

veza Neba i Pakla s ćovekom. Svi Duhovi, koji su u Svetu Duhova, povezani su s Nebom ili s Paklom, i to zli s Paklom, a dobri s Nebom. I Nebo i Pakao izdeljeni su na Društva. Svaki Duh pripada nekom Društvu i postoji  prema uticaju koji mu odatle dolazi, tako da s njim ćini jedinstvo. Otuda dolazi da je ćovek povezan s Nebom ili s Paklom preko Duhova, i još određenije, s Društvom Neba ili Društvom Pakla u kome se nalazi po svom osećanju ili svojoj ljubavi. Jer Društva u Nebu podeljena su prema osećanjima za dobro i istinito, a Društva u Paklu prema osećanjima za zlo i obmanu (O Društvima Neba vidi br. 41-45 i br. 148-151).

295.  čoveku su pridruženi onakvi Duhovi kakav je on sam po osećanjima i ljubavi, s tom razlikom što mu Sam Gospod pridružuje dobre Duhove, dok zle privlaći sam ćovek. No Duhovi se kod ćoveka menjaju prema promenama njegovih osećanja. Menjaju se i prema dobima života. U ranom detinjstvu, kod njega su Duhovi koji su u Nevinosti, koji prema tome opšte s Nebom Nevinosti, a to je Unutarnje ili Treće Nebo; u dećaštvu, Duhovi koji vole znanje,

koji dakle opšte s Prvim Nebom; u mladosti, kod njega su Duhovi koji imaju osećanje za istinito i dobro, to jest za razumevanje (inteligenciju), te zato opšte sa Srednjim ili Drugim Nebom; i konaćno, u starosti su kod njega Duhovi koji su u mudrosti i Nevinosti, koji dakle opšte s Unutarnjim ili Trećim Nebom. Ipak, sve to ćini Gospod kod onih koji mogu da se obrate i preporode. Drugaćije je s onima koji ne mogu. I njima su dodeljeni dobri Duhovi kako bi se odvratili od zla koliko je god to moguće, ali njihova je neposredna veza sa zlim Duhovima koji opšte s Paklom, i to upravo s onakvim Duhovima koji liće na dotićnog ćoveka. Prema tome da li ćovek voli samog sebe, ili dobit, ili osvetu, ili preljubu, prisutni su Duhovi slićnoga obeležja, i žive u njegovim osećanjima. Koliko god dobri Duhovi manje uspevaju da ga odvrate od zla, to ga više zli potpaljuju, a koliko više jedno takvo osećanje vlada ćovekom, to oni duže ostaju uz njega i jaće se za njega vezuju. Eto kako je zao ćovek povezan s Paklom, a kako dobar s Nebom.

296.  Gospod upravlja ćovekom posredstvom Duhova zato što ćovek nije u Redu Neba, jer se rađa u svim zalima   koja pripadaju Paklu i potpuno su suprotna Božanskom Redu. Stoga ćovek mora da se privede Redu, a to može   samo preko Duhova. Drugaćije bi bilo kad bi se ćovek rađao u dobru, koje je po Redu Neba. Tada Gospod ne bi upravljao ćovekom preko Duhova nego po samom Redu, to jest putem zajednićkog Uticaja (per Influxum communem). Tim Uticajem ćovek je upravljen u pogledu onoga što iz misli i volje prelazi u ćin, to znaći u pogledu misli i delatnosti, jer i jedne i druge slede prirodni Red. Tako Duhovi, koji su pridodati ćoveku, nemaju s njima ništa zajednićko. Po tome istom zajednićkom Uticaju upravljaju se i životinje, jer su one u Redu svog života koji ne mogu izokrenuti i poremetiti, jer one nemaju razumske moći. (O razlici između ćoveka i životinja vidi br. 39).

297.  Što se tiće veze Neba s ljudskim rodom, treba znati da Gospod Sam utiće u svakog ćoveka prema Redu Neba, kako u njegovo Unutarnje, tako i u Spoljašnje, ćineći ga tako sposobnim da primi Nebo, te upravlja njegovim Spoljašnjim kroz njegovo unutarnje, a u isto vreme Unutarnjim kroz Spoljašnje, tako povezujućii održavajući sve u njemu. Taj Gospodnji Uticaj naziva se Neposrednim Uticajem (Influxus immediatus), dok je drugi Uticaj, a to je   onaj koji se vrši kroz Duhove, nazvan Posrednim (Influxus mediatus), pri ćemu ovaj poslednji postoji kroz onaj prethodni. Neposredni Uticaj, a to je Uticaj Gospoda SŠmog, proizlazi iz Njegovog Božanskog Ljudskog, i deluje u volju ćovekovu, a preko volje u razum, odnosno u dobro ćovekovo, a preko dobra u istinito, ili, što je isto, u njegovu ljubav, a preko nje u veru, ali nikako u obrnutom smeru, to jest nikako u veru bez ljubavi ili u istinito bez dobrog ili   u razum koji ne dolazi od volje. Taj Božanski Uticaj je stalan. Dobri ga primaju u svoje dobro, dok ga rđavi ne primaju. Oni ga ili odbacuju ili guše ili izvru. To su oni koji imaju zao život, a on je u duhovnom smislu smrt.

298.  Duhovi koji su kod ćoveka, kako oni povezani s Nebom, tako i oni povezani s Paklom, ne utiću na ćoveka   nikad prema svome pamćenju niti prema mislima koje iz njega izlaze. Kad bi uticali prema svojim mislima, ćovek bi

nazivaju Anđelima Mira, a Nebo staništem Mira, kao na sledećim mestima: “Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vjećni, knez mirni. Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu” (Isaija 9. 6,7). - “Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam. Ne dajem vam ga kao što svijet daje” (Jovan 14. 27).  - “Ovo vam kazah, da u meni mir imate” (Jovan 16. 33).  - “Da Gospod obrati lice svoje k tebi i dade ti mir” (Brojevi 6. 26). - “Poslanici mirni plaću gorko: putevi opustješe” (Isaija 33. 7, 8). - “I mir će biti djelo pravde... I moj će narod sjedjeti u mirnu stanu” (Isaija 32, 17, 18). Da je to nebeski i Božanski Mir koji se podrazumeva u Reći, može se videti iz drugih mesta gde se mir pominje, kao: Isaija 52. 7; 54. 10; 59. 8; Jeremija

16. 5; 25. 37; 29. 11; Agej 2. 9; Zaharija 8. 12; Ps. 37. 37, kao i na drugim mestima.

Kako mir znaći Gospoda i Nebo, kać i nebesku radost i zadovoljstvo dobra, otuda je u drevna vremena, a to je ostalo  i do dan danas, ušlo u obićaj da se kao pozdrav kaže: Mir bio s tobom. čak je i Gospod to potvrdio rekavši   ućenicima koje je slao: “U koju god kuću udete najprije govorite: Mir kući ovoj. I ako dakle bude ondje sin mira, ostaće na njemu mir vaš” (Luka 10. 5, 6). - Sam Gospod, kad se ukazao Ućenicima, rekao je: “Mir vam” (Jovan 20. 19, 21, 26). U Reći se na Mir misli kad se kaže da je Jehova “mirisao mir ugodni”, u stvari “odmor ugodni”  (odoratus odorem quietatis), na primer: Izlazak 29. 18, 25, 41; Levitska 1. 9, 13, 17; 2. 2, 9; 6. 8, 14; 23. 12, 13, 18;

Brojevi 15. 3, 7, 13; 28. 6, 8, 13; 29. 2, 6, 13, 36. “Miris odmora” u nebeskom smislu oznaćava opažanje Mira. Pošto Mir znaći jedinstvo Samog Božanskog i Božanskog Ljudskog u Gospodu, kao i spajanje Gospoda s Nebom i  Crkvom, kao i sa svima koji u Nebu i u Crkvi primaju Gospoda, to je u spomen tih stvari ustanovljen Sabat, i tako nazvan prema Odmoru ili Miru, što je bila najsvetija Predstava (Reprezentativ) Crkve. Zbog toga se i Gospod naziva Gospodarem Sabata (v. Mateja 12. 8; Marko 2. 27, 28; Luka 6. 5).

288.  Mir Neba - pošto je to Božansko koje deluje kao blaženstvo u svakom dobru kod AnđelŠ - ulazi u opažanje AnđelŠ samo preko zadovoljstva srca, kad su (Anđeli) u dobru života, i preko ushićenja, kada ćuju neku istinu koja se slaže sa njihovim dobrom, kao i preko radosti uma, kada opažaju povezivanje te istine i toga dobra. Otuda se Mir

uliva u sve ćinove i sve misli njihovog života, te se pokazuje kao radost i u spoljašnjem obliku. Ali Mir se vrstom i velićinom razlikuje prema Nevinosti onih kod kojih je, jer Nevinost i Mir idu u korak. Jer kao što je rećeno, iz Nevinosti proizlazi svako dobro Neba, a iz Mira svako zadovoljstvo toga dobra. Dakle, oćigledno je da se sve što je rećeno o stanju Nevinosti u Nebu može reći i o stanju Mira, pošto su Nevinost i Mir povezani kao dobro i njegovo zadovoljstvo, jer se dobro oseća preko svog zadovoljstva, a zadovoljstvo se poznaje po svom dobru. Pošto je tako, jasno je da su Anđeli Trećeg ili Unutarnjeg Neba u trećem ili unutarnjem stepenu Mira, jer su u trećem ili unutarnjem stepenu Nevinosti. A da su Anđeli nižih Nebesa na nižem stepenu Mira, to je stoga što su oni na nižem stepenu Nevinosti (v. br. 280). Da su Nevinost i Mir zajedno kao dobro i njegovo zadovoljstvo, to se može videti kod male dece, koja su u Nevinosti, pa stoga i u miru. Zato što su u Miru, igraju se. Ali Mir kod male dece samo je spoljašnji mir, dok unutarnji Mir, kao i unutarnja Nevinost, postoji samo u mudrosti, a to je u povezivanju dobrog i istinitog, jer odatle dolazi mudrost. Nebeski ili anđeoski Mir postoji kod ljudi koji su u mudrosti kroz povezivanje dobrog i istinitog, a ti se ljudi osećaju zadovoljni u Bogu. Međutim, sve dok žive na svetu, taj Mir je skriven u njihovom unutarnjem biću, pa se otkriva tek kada ostave telo i uđu u Nebo, jer je tada unutarnje biće otvoreno.

289.  Pošto Božanski Mir postoji kroz vezu Gospoda s Nebom, te posebno u svakom Anđelu, kroz povezivanje dobra

sa istinom, to su Anđeli u stanju Mira onda kad su i u stanju ljubavi, jer se tada kod njih dobro povezuje sa istinitim. A da se stanja kod Anđela smenjuju, vidi u br. 154 do 160. Tako isto je i s ćovekom koji se preporađa. Kada u  njemu dođe do povezivanja dobrog i istinitog, što se događa naroćito posle iskušenja, on ulazi u stanje zadovoljstva koje proizlazi iz nebeskog Mira. Taj Mir se može uporediti s jutrom ili zorom u proleće, kad posle noći a pri izlasku Sunca sve u zemlji poćinje da oživljava, a miris bilja diže se iz rose koja je sišla s neba, te zahvaljujući prolećnoj toplini oplođuje zemljište i u isto vreme ispunjava milinom ljudske umove. To dolazi otuda što jutro ili zora u  proleće odgovara stanju Mira kod Andela u Nebu (v. br. 155).

290.  Razgovarah s Anđelima o Miru te rekoh da se na svetu kaže da Mir nastaje onda kad prestanu ratovi i neprijateljstva među Kraljevstvima, kad prestanu neprijateljstva i nesporazumi među ljudima, a da se veruje da je unutarnji Mir odmor duha kada se odbace brige, kao i mir zbog uspeha i zadovoljstva u poslovima. Ali Anđeli mi odgovoriše da sve to samo izgleda kao Mir, ali da on postoji samo kod onih koji su u nebeskom dobru, jer Mir postoji samo u tome dobru, pošto se Mir uliva iz Gospoda u njihovo unutarnje biće, te odatle silazi i utiće i u niže sposobnosti, proizvodeći odmor uma, mirnoću duha i radost. Međutim, oni koji su u zlu, ti nemaju Mir, ali imaju

nešto kao odmor, mirnoću i zadovoljstvo kada im poslovi idu po njihovim željama, ali je taj odmor samo spoljašnji, jer oni iznutra gore neprijateljstvom, mržnjom i željama za osvetom, surovošću i velikim brojem požuda, što sve osećaju ćim im neko ne pogoduje, i što sve ispoljavaju, ako ih neki strah u tome ne spreći. Otuda dolazi da njihovo zadovoljstvo leži u ludosti, dok zadovoljstvo onih koji su u dobrom leži u mudrosti. Između prvih i drugih razlika je kao između Pakla i Neba.