O vaskrsnuću /Ressuscitatio/ ćovekovom posle smrti i o Ulasku u Većni život

443.  Kada telo više ne može da u Prirodnom svetu obavlja uloge koje su saobrazne mislima i osećanjima dolazećim iz Duhovnog sveta, kaže se da ćovek umire. A to se dešava onda kada prestanu disajni pokreti pluća i istiskujući pokreti srca. Međutim, ćovek ne nestaje, već se samo odvaja od svog tela koje mu je služilo na svetu, jer sam ćovek nastavlja da živi. Kaže se da sam ćovek živi sam zato što je ćovek ćovek ne po telu nego po Duhu, jer je u ćoveku Duh taj koji misli, a misao i osećanje ćine ćoveka. Po tome je jasno da ćovek nakon smrti samo prelazi iz jednoga u drugi svet. Otuda u Reći Smrt u unutarnjem smislu znaći vaskrsnuće i nastavljanje života.

444.  Postoji unutarnje opštenje ćovekovog Duha sa disanjem i sa kucanjem srca; misao Duha opšti s disanjem, a njegovo osećanje Ljubavi sa srcem. Zbog toga, kada ta dva pokreta prestanu, dolazi do razdvajanja. Ta dva kretanja, disanje pluća i kucanje srca, jesu veza sa ćijim kidanjem Duh ostaje sam sa sobom, a telo lišeno života svog Duha hladi se i trune. Da postoji unutarnje opštenje ćovekovog Duha s disanjem i sa srcem, to je stoga što od njega zavise svi životni pokreti, i to ne samo u celini, nego i u svakom delu.

445.  Nakon odvajanja, ćovekov Duh ostaje u telu još kratko vreme, ali samo dotle dok rad srca ne prestane sasvim, što zavisi od bolesti od koje ćovek umire, jer taj pokret srca traje kod nekih duže, a kod nekih kraće. čim taj pokret prestane, ćovek vaskrsava, ali to je delo samoga Gospoda: Pod tim se razume povlaćenje ćovekovog Duha iz tela i njegovo uvođenje u Duhovni svet, što se naziva Vaskrsavanjem. Razlog da se Duh ne odvoji od tela dok taj pokret ne prestane u tome je što je Srce saobrazno osećanju Ljubavi koja je sam život ćovekov,  jer kroz Ljubav svaki ćovek ima životnu toplinu. Stoga, dok ta veza traje, postoji i saobraznost, pa i život Duha u telu.

446.  Kako se vrši Vaskrsavanje, ne samo da mi beše rećeno, nego mi je u živo bilo i pokazano. To je bilo izvedeno na meni samom, da bih o tome imao što potpunije saznanje.

447.  Bejah doveden u stanje neosetljivosti telesnih ćula, a to znaći skoro u stanje samrtnika, dok mi je ceo unutarnji život, zajedno sa mišljenjem, ostao, kako bih opažao i pamtio ono što će se događati, a što se inaće događa sa svima koji Vaskrsavaju iz mrtvih: Opazih da mi je disanje bilo skoro oduzeto, dok mi je unutarnje disanje, koje pripada Duhu, ostalo slabo i neosetno vezano za telo. Prvo opštenje s Nebeskim Carstvom beše mi dano kroz srćano bilo,  zato što je to Carstvo saobrazno Srcu kod ćoveka. Tada videh Anđele toga Carstva, neke na udaljenosti, dok su dvojica sedela pored moje glave. Zatim mi bi oduzeto svako vlastito osećanje, iako sam i dalje mogao opažati i misliti. U tome sam stanju bio nekoliko sati. Neki Duhovi, koji su se našli oko mene, tada se povukoše, verujući da sam mrtav. Tada osetih neko mirišljavo isparenje, kao ono koje se oseća oko balsamovanog tela, jer u prisustvu Anđela nebeskih sve što ima veze sa lešinom oseća se kao mirišljavi dah. A kada Duhovi osete taj miris, ne mogu da se primaknu. Tako zli Duhovi bivaju oterani od ćovekovog Duha pri njegovom uvođenju u većni život. Anđeli koji  su sedeli do moje glave, ćutahu razmenjujući svoje misli sa mojima. Kada vide da su njihove misli primljene, Anđeli znaju da je ćovekov Duh u stanju da se povuće iz tela. Saopštavanje misli u Nebu vrši se pogledom prema licu, pa tako ućiniše i ova dvojica. Kako mi i opažanje i misao behu pošteđeni, ne bih li saznao i upamtio na koji se naćin ustaje iz mrtvih, prvo primetih da Anđeli ispituju kakva mi je misao, to jest mislim li kao što obićno umirući misle,  na većni život, te opazih kao da moj um drže u toj misli. Zatim mi bi rećeno da ćovek, pošto izdahne, ostaje u svojoj poslednjoj misli sve dotle, dok se ne vrati mislima koje potiću od njegovog vladajućeg osećanja na svetu. Naroćito  mi je bilo dano da opazim i osetim nešto kao izvlaćenje i istezanje moga Unutarnjeg koje pripada umu, to jest odvajanje Duha od tela, a i bi mi rećeno da to obavlja Gospod i da je to Vaskrsnuće.

448.  Kada su nebeski Anđeli pored Vaskrslog, oni ga ne napuštaju, jer oni vole svakoga ćoveka. Ali kada je duh takav da ne može ostati dugo u društvu nebeskih Anđela, onda on sam želi da se od njih odvoji. Tada dolaze Anđeli Duhovnog Carstva Gospodnjeg i oni su ti koji mu daju duhovni vid. Jer do tada nije video nego samo mislio. Pokazano mi je kako se to obavlja: Ti Anđeli kao da odvijaju mrežnjaću levog oka prema nosnoj pregradi, da bi otvorili oko i osposobili ga da vidi. Duh opaža kao da se to stvarno i radi, iako je to samo privid. Kada se (Duhu) ućini da je mrežnjaća odvijena, ukaže mu se nešto belićasto, mutno, kao kad ćovek posle buđenja gleda kroz poluzatvorene oćne kapke. Meni to belićasto mutno izgledaše boje Neba, ali mi kasnije bi rećeno da ono nije uvek

Duhovnom, a ne u Prirodnom svetu. Da Duh, oseća tvar dok je u telu, to je stoga što mu je tvar bila pridodata. Ali on je i tada osećao duhovno, i to kroz misao i volju.

435.  Sve ovo je rećeno da bi se razuman ćovek uverio da je ćovek u sebi Duh, a da telo, koje mu je pridodato radi

uloge koju vrši u prirodnom i tvarnom svetu, nije ćovek nego oruđe njegovog Duha. Pa ipak, ovo je potrebno potvrditi iskustvom, pošto oni, koji su se utvrdili u suprotnom mišljenju, ove istine dovode u sumnju, rasuđujući prema obmanama ćula. Oni koji su se utvrdili u suprotnom mišljenju obićno smatraju da i životinje podjednako žive   i osećaju; da i one imaju jedno Duhovno slićno ćovekovom, mada to Duhovno umire s njihovim telom. Ali Duhovno životinja nije slićno Duhovnom ćoveka. Naime, ćovek ima više nego životinje, a to je jedno Najunutarnjije u koje se uliva Božansko, podižući ga k Sebi i vezujući ga za Sebe, a otuda dolazi da ćovek, za razliku od životinja, može da misli na Boga i na Božansko Nebo i Crkvu, da u njima voli Boga i da se tako veže uz Boga. A ono što je vezano uz Božansko, to se ne može rasuti, dok se ono, što nije vezano uz Božansko, rasipa. Već je u br. 39 bilo reći o tome Najunutarnjijem koje postoji kod ćoveka za razliku od životinja. Ovde će ponovo biti izneto ono što je već rećeno,   jer to treba dobro upamtiti da bi se razbile zablude velikog broja ljudi koji su, zbog manjkavosti u znanju i   zatvorenog uma, nesposobni da u toj stvari razložno zakljućuju. Evo tih reći: Dozvoljeno mi je da o Anđelima otkrijem tajnu koju do sada nije pojmio um ijednoga ćoveka, zato što nisu bili shvaćeni stupnjevi; naime, da svaki Anđeo, kao i svaki ćovek, ima najunutarnjiji ili najviši stupanj, odnosno (da ima) izvesno Unutarnje ili Najviše, u  koje Gospodnje Božansko najpre utiće, i prema kome to Unutarnje raspoređuje ostale unutarnje (stvari) koje slede prema stupnjevima reda u njima. To Najunutarnjije ili Najviše može se nazvati ulazom Gospodnjim u Anđela ili ćoveka, i samo Njegove stanište u njima. I upravo po tome Najunutarnjijem ili Najvišem ćovek jeste ćovek, i po  tome se razlikuje od životinja koje ga nemaju. Otuda dolazi da ga Gospod može, za razliku od životinja, uzdignuti k Sebi, to jest sve njegovo Unutarnje koje pripada njegovom umu i duši, tako da (ćovek) može verovati u Njega, biti dirnut Ljubavlju prema Njemu, videti Ga, primiti um i mudrost, i govoriti razumno (ex ratione). Otuda dolazi i to da ćovek živi većno. Pa ipak, ono što Gospod raspoređuje i što obezbeđuje u Unutarnjem, to ne može jasno opaziti nijedan Anđeo, jer je to iznad njegove misli i nadmaša njegovu mudrost.

436.  Da je ćovek po svom Unutarnjem Duh, bilo mi je dano da saznam velikim brojem iskustava koje kad bih sva izneo, ispunio bih, kako se to kaže, ćitave knjižurine. Govorio sam s Duhovima kao Duh, kao ćovek sa ćovekom. Dok sam s njima razgovarao, znao sam samo da sam Duh, u ljudskom obliku kao i oni. Tako je izgledalo moje Unutarnje dok sam s njima razgovarao, a da se pri tome moje telo nije pokazivalo.83

437.  Da je ćovek po svom Unutarnjem Duh, može se zakljućiti i po tome, što on, kada se odvoji od tela, a to biva   kad umre, i dalje živi kao do tada. Da bih se u to uverio, beše mi dano da govorim sa svima koje sam poznavao u njihovom telesnom životu, s nekima satima, s nekima sedmicama i mesecima, a s nekima godinama, sve to da bih se uverio i da bih to svedoćio.

438.  Tome treba dodati da je Duh svakog ćoveka, ćak i dok živi u telu, u nekom Društvu s Duhovima, iako to ne  zna, i to dobar ćovek s Duhovima u nekom anđeoskom Društvu, a zao u paklenom Društvu, u koja Društva on  dolazi odmah nakon smrti. To se ćesto govori i pokazuje onima koji nakon smrti dođu među Duhove. U većini slućajeva ćovek se ne pokazuje u tome Društvu sve dok živi na svetu, zato što tada još misli prirodno. Međutim, oni koji misle izdvajajući se iz tela, a tada su u duhu, pokazuju se ponekad u svom Društvu, i tada se jako razlikuju od tamošnjih Duhova: Hodaju zamišljeni, ćutljivi, ne gledajući druge kao da ih ne vide, a ćim ih neki Duh oslovi, nestaju.

439.  Da bi se bolje razumelo da je ćovek po svom Unutarnjem Duh, izneću ono što iz iskustva znam o tome šta se dešava sa ćovekom kada izađe iz tela i biva u Duhu prenesen na drugo mesto.

440.  Što se tiće “izlaženja iz tela”, evo šta se dešava: čovek je doveden u izvesno stanje koje je sredina između sna i jave. A kada je u tome stanju, on misli da je budan; sva su mu ćula budna, ne samo vid, nego i sluh, a što je ćudno, dodir mu je savršeniji nego što je ranije bio. U takvom sam stanju video Duhove i Anđele kao žive (ad vivum). čuo sam ih, i što je ćudno, dodirivali su me, a da u tome nije bilo nićega telesnoga. Za to se stanje kaže “izaći ili biti izdvojen iz tela”, a pri tome ne znati “da li u telu ili van tela”.84 Bio sam samo tri ili ćetiri puta stavljen u takvo  stanje, samo da bih saznao kakvo je, te da bih znao da Duhovi i Anđeli imaju sva ćula, te da ih ćovek ima kada izađe iz tela.

441.  Što se tiće onoga “biti u Duhu prenet na drugo mesto”, beše mi živim iskustvom pokazano kako se to dešava,

ali samo dva ili tri puta. Biće dovoljno da iznesem jedno takvo iskustvo: Hodajući ulicama jednoga grada, a zatim prelazeći preko polja, razgovarah s Anđelima i bejah sasvim kao budan, gledao sam kao inaće i hodao ne gubeći put, a za sve to vreme održavah viđenje, gledajući drveće, reke, zamkove, kuće, ljude i drugo. I pošto sam tako hodao nekoliko sati, nađoh se u telesnom vidu i primetih da sam na nekom drugom mestu. Pošto se prvo zaćudih, opazih   da sam to bio u onakvom stanju u kakvom su bili oni za koje se kaže da su bili u duhu odneseni na drugo mesto,85    jer dok to stanje traje, ćovek ne misli o putu, pa ma on bio dug i više milja, a ni o vremenu, ma ono bilo više sati ili dana i ne oseća nikakav zamor. Tada je ćovek vođen putevima koje sam ne pozna, do određenog mesta, bez lutanja.

83   Pa ipak, duhovi po nećemu znaju da razgovaraju sa duhom ćoveka koji je još vezan za zemaljsko telo, što proizlazi iz kazivanja Autora. Odvajanje od fizićkog tela i boravak u duhovnom svetu nije bila samo privilegija Autora, već mnogih ljudi koji su za to izabrani radi nekoga zadatka.

84   Ovo se odnosi na ono šta o takvom iskustvu kaže apostol Pavle.

85   čest slućaj kod Proroka.

jednim uskim putem, koji se takođe ćuva. To su ulazi i izlazi koji se u Reći zovu rajskim i paklenskim Vratima.81

429.  Svet Duhova izgleda kao neka Dolina između Planina i Stenja, tu i tamo uzdignuta ili ulegnuta. Vrata prema Nebu pokazuju se samo onima koji su pripremljeni za Nebo, ostali ih ne mogu naći. Iz Sveta Duhova se                  ide u nebeska Društva samo kroz jedan ulaz, iz kojega je jedan put koji se, dok se penje, deli u više drugih. A Vrata Pakla se pokazuju samo onima koji tamo moraju da uđu. Tada se otvaraju, pokazujući mraćne Pećine koje kao da su pokrivene ćađu, a koje strmo vode u ponor, gde opet ima više vrata. Iz tih Pećina izbijaju crne i smradne pare od  kojih beže dobri Duhovi, jer su im odvratne, dok ih zli Duhovi, naprotiv, traže, jer im prijaju.82 Jer, koliko je neko na svetu voleo svoje zlo, toliko posle smrti voli kužne zadahe koji odgovaraju njegovom zlu.

U ovom pogledu zlo se može uporediti s pticama i životinjama lešinarima, kao što su vrane, vukovi i svinje koje, osećajući smrad, lete i jure prema lešinama i izmetu. čuo sam jednom jednog Duha kako viće kao da ga iznutra

neko para na samo jedan dašak koji ga je dodirnuo s Neba, a zatim ga videh mirnog i radosnog kada je do njega doprlo jedno isparenje iz Pakla.

430.  Kod svakog ćoveka postoje dvoje vrata, od kojih jedna gledaju prema Nebu a otvaraju se na dobra i istine.

Vrata Pakla otvorena su kod onih koji su u zlu i laži, i oni primaju uticaj nebeske Svetlosti samo kroz pukotine.  Zbog toga uticaja oni su u stanju da misle, rasuđuju i govore. A vrata neba su otvorena kod onih koji su u dobru i istini. Naime, postoje dva puta koja vode ćovekovom svesnom umu: jedan viši ili unutarnji kojim ulaze dobro i  istina od Gospoda, i drugi niži ili spoljašnji kojim odozdo ulaze zla i laži iz Pakla. U sredini je svesni um prema kome su ta dva puta usmerena. Onoliko koliko ulazi Svetlost Neba, toliko je ćovek razuman. Sve što (Svetlost)  manje ulazi, to je ćovek manje razuman ma koliko sam sebi to izgledao. Ovo je rećeno da bi se znalo kakva je saobraznost ćoveka s Nebom i Paklom. čovekov svesni um, dok je u oblikovanju, odgovara Svetu Duhova. Ono što je iznad uma, to odgovara Nebu, a ono što je ispod, Paklu. Kod onih koji se pripremaju za Nebo, ono ispod razumskog je zatvoreno, dok je ono iznad razumskog otvoreno; obratno je kod onih koji se pripremaju za Pakao. Tako jedni mogu da gledaju samo ispod sebe, to jest prema Paklu, dok drugi samo iznad sebe, to jest prema Nebu. Gledati iznad sebe, to je gledati prema Gospodu, jer prema Njemu kao središtu gleda sve ono što je u Nebu. A  gledati ispod sebe, to je okrenuti leđa Gospodu i gledati u suprotno središte prema kome gleda i teži sve što je u Paklu (vidi br. 123-124).

431.  U ovome što prethodi, pod Duhovima se misli na one koji su u Svetu Duhova, a pod Anđelima na one koji su u Nebu.