O TREZVENOUMLJU I UMNO-SRDAĈNOJ MOLITVI

 

Trezvenoumni Oci su se mnogo trudili da bi kroz molitvu pronašli blagodat Božiju. Zbog toga  im mi, njihova čeda, dugujemo večnu blagodarnost, jer su nam pokazali put koji vodi sjedinjenju duše s Bogom. Čovek se čudi i pita: "Kako je moguće da ljudi, a posebno monasi i sveštenici, žive duhovno i da udovolje svojim duhovnim potrebama bez molitve, koju su nam trezvenoumni Oci predali na osnovu svog ličnog opita?"

Sveti Grigorije Palama, velika svetiljka isihije (bezmolvija), trezvenoumlja a posebno neprestane molitve, napisao je najveće i najsistematičnije pouke o molitvi i bio nazvan "glavom i predvodnikom trezvenoumnih Otaca".

Dok se zajedno sa svojim bratstvom podvizavao na Svetoj Gori ali izvan Velike lavre, imao je viĎenje u kojem se pred njim ukazao sasud sličan krčagu, ispunjen nekom tečnošću. Bio je toliko

preispunjen ovom tečnošću da se ona izlivala i uzaludno rasipala. Ta blistava bela tečnost koja je ispunjavala sasud bila je slična mleku. Pred njim se tada pojavio čovek svetačkog izgleda koji je rekao: "Grigorije, zašto dopuštaš da se izlije tako mnogo duhovnog veštastva i da se ono uzaludno rasipa, umesto da ga daš onima kojima je potrebno?" Svetitelj je, naravno, razumeo da je to blagodat Božija. Bilo je to ono duhovno veštastvo i piće koje je posedovao u sebi kao blagodat Božiju, premudrost, opit, trezvenoumlje i besednički dar. "Zašto zanemaruješ ove darove", rekao je, "i zatvaraš ih ovde, na ovom mestu, umesto da ih razdeliš slabima, gladnima i žednima?"

I zaista, posle nekoliko godina i uz Božiju pomoć i rukovoĎenje, našao se meću ljudskim mnoštvom, razdelio ove darove i napojio žedne.

Čak i dok je bio u svetu, molio se sam za sebe. Praktikovao je isihazam živeći sam u svojoj keliji i prisustvujući Liturgiji jedino subotom i nedeljom. Drugim danima u sedmici, zatvarao se u svoju keliju i uopšte nije izlazio. Nije ni jeo ni pio. Svoje bezmolvije prekidao bi tek u subotu,

kada je prisustvovao svetoj Liturgiji. Nakon što bi se pričestio, odlazio je u trpezariju i besedio sa ocima i braćom. Zatim bi ponovo bezmolvstvovao od nedelje popodne do subote.

Ovi veliki Oci uče nas da se ljudska duša, kada je napadnuta nečistim, gordim, egoističnim, hulnim i grešnim pomislima, mora sa gnevom i jarošću boriti da protera ove pomisli, isto kao i molitvom i protivljenjem.

Protiv zlih maštanja i pomisli nije dovoljno koristiti samo gnev i jarost. Neophodno je da se čovek, koji se bori protiv njih, moli neprestanom molitvom, prizivajući božansko ime: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!"

Prema svetim Ocima, ime Isusovo u sebi poseduje silu vaspostavljanja. Drugim rečima, ova molitva Hristova ima moć da vaspostavi dušu koja je nisko pala i postala slaba, koja je postala nemarna i sagrešila.

U životu duhovnog čoveka postoje dani i periodi kada on u sebi oseća prazninu, slabost duše. Nešto je izgubljeno i on oseća da je unutar sebe nešto napustio, a ne zna kako da doĎe sebi, kako da vrati početnu silu i blagodat koju je duša posedovala. Ne zna kako da vrati punoću koju je izgubio. U takvom slučaju, sveti Oci nas uče: "Obnovi molitvu, počni ponovo da se moliš, bilo usnama bilo umom, i vratiće se ta izgubljena punoća. Ponovo ćeš je naći, u slučaju da se prisiliš na molitvu."

Neprestano izgovaranje molitve ima veliku vrednost (dostojanstvo). "MeĎutim, kad čovek radi, njegov um luta tamo-amo", prigovoriće neko. I pored toga, moguće je da se i u to vreme molitva izgovara ustima, oprezno i tiho, čime će se u duši vaspostaviti osećanje blagodati.

Sveti Oci su nam ostavili veliko nasleĎe beskonačne vrednosti, koje se ne može izmeriti, izvagati ili izbrojati. To nasleĎe se naziva trezvenoumlje. Trezvenoumlje označava obraćanje pažnje na pomisli, maštanja i kretanja čula. To je duhovna snaga koja se protivi zlu. To je jasno opažanje, odnosno pojava da um izdaleka opazi iskušenje i da mu utekne, preduzimajući odgovarajuće mere. To je pojava da um nadzire srce i pomisli koje ulaze i izlaze iz njega.

Pre Svetih Otaca, tih učitelja trezvenoumlja i sistematske umne molitve, monasi su se prevashodno bavili vrlinama vezanim za delanje (praksu). Delanjem (praksom) se nazivaju oni podvizi koji se izvršavaju telesno, bilo da je reč o postu, uzdržanju, metanijama, bdenju, crkvenim bogosluženjima, poslušanju, smirenju, itd. Oci kažu da je delanje (praksa) "nešto korisno", ali da je molitva "veoma korisna."

Počev od 14. veka nadalje, Oci sistematizuju i organizuju molitvu. Oni su ostavili spise o molitvi. Utvrdili su da je trezvenoumlje nešto što je neophodno za čovekovo savršenstvo.

Pre nego što je bilo sistematizovano učenje koje se tiče trezvenoumlja, pre nego što je postalo opštepoznato i počelo slobodno da kruži, Oci i duhovnici su uglavnom upražnjavali delatne vrline. Strogo su postili, bdeli, podnosili razna mučenja, itd. MeĎutim, kad se delo trezvenoumlja pojavilo na svetlosti kao sistematski izložen metod, obim podviga je bio smanjen, ne zato što su oni nepotrebni, nego zato što su se Oci u većoj meri posvećivali duhovnom podvigu nego praksi. Posredstvom trezvenoumlja oslobaĎali su se pomisli, i na taj način su umanjene strasti. Trezvenoumlje im je donosilo čistotu srca. Zbog toga više nije postojala apsolutna potreba za telesnim podvigom da bi se dostigla čistota duše.

Iz tog razloga mi, monasi, nipošto ne smemo zapostaviti molitvu, jer he nam ona doneti stoprocentnu korist. Kad trezvenoumlje očišćuje um i srce i omogućuje razboritu brigu, kako u pogledu spoljašnjih telesnih čuvstava, tako i u pogledu unutrašnjih čuvstava duše, monah nema potrebu za velikim podvizima da bi dostigao isti cilj.

Praktični (delatni) podvizi pomažu trezvenoumlju. Iz tog razloga su i Oci, saglasno svojoj snazi, upražnjavali delatne podvige da bi, razume se, pomogli trezvenoumlju. MeĎutim, uglavnom su se bavili trezvenoumljem, jer molitva i trezvenoumlje daju najsavršenije lekcije o duhovnim stvarima i teoriji (sozercanju).

Trezvenoumlje vodi trezvenoumnog čoveka ka teoriji (sozercanju), da bi ga sozercanje odvelo ka mudrosti, a mudrost do ljubavi, dok iz ljubavi proishodi bogočežnjivost ("božanski eros").

Čistota je prirodni ishod trezvenoumlja. Čistota duše i tela dolazi sama po sebi. Dok su posredstvom podviga (askeze) Oci mnogo stradali i mučili se do smrti, trezvenoumlje zamenjuje najveći deo napora i stradanja.

Trezvenoumlje vodi trezvenoumne oce ka slobodi od briga. Oni su uvideli da preterana briga za mnoge i različite stvari predstavlja ozbiljnu prepreku za dostizanje trezvenoumlja, jer se iz briga raĎaju pomisli. Pomisli, sa svoje strane, odvlače um od molitve i teorije (sozercanja). Iz tog razloga, brigu o nepotrebnim i suvišnim stvarima Oci nazivaju duhovnom tuberkulozom.

Kinoviti žive u poslušanju. Prirodna posledica poslušanja je osloboĎenost od briga onoga ko je poslušan. Sve dotle dok praktikujem poslušanje i dok neko drugi snosi posledice, ja sam miran i spokojan i brinem se samo za svoju službu (diakonimu).

Kad se brinem za svoju službu (diakonimu) i smatram da osim nje ne treba da brinem ni o čemu drugom, vrlo dobro mogu da sjedinim svoje delanje sa molitvom.

Ako vidim da moj um nije u stanju da obrati pažnju na rukodelanje uz molitvu jer je rasejan na mnoge stvari koje nisu vezane za dužnosti koje ima tokom službe, tada ću nužno početi da usmeno prizivam ime Isusovo i da šapatom izgovaram: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!"

Kad se usta mole a ruke delaju, takav rad biva dvostruko oblagodaćen: blagodaću poslušanja i blagodaću molitve. Poslušanje nas nagraćuje za naše delanje, dok nas molitva osvećuje. Svako delo, kojem saputstvuje molitva, ima posebnu blagodat.

U manastiru Tavenisiotu u Egiptu bilo je toliko isihije (tihovanja, bezmolvija) da su ga nazivali nekropolom, gradom mrtvih. Time se misli da su oci bili toliko tihi kao da nisu živi ljudi koji imaju potrebu za govorom i larmom. Budući da su imali ovakvu isihiju (bezmolvije), sasvim je izvesno da su imali vremena da se bave molitvom ili sozercavanjem Boga.

Jasno je da će onaj, ko ljubi isihiju (bezmolvije), razumeti korist od bezmolvija i molitve. Mi nismo spoznali korist koju nam donosi samosabranje. Nismo spoznali vrednost bezmolvija (isihije). Nismo otkrili koliko nam koristi donosi ostajanje u bezmolviju naših kelija.

Monah koji je lišen molitve oseća se prazno, jer nije okusio korist koju mu donosi molitva, niti je shvatio svoju prazninu. Siromah koji nikada ništa nije imao ni zbog čega neće ni patiti.

Ukoliko, meĎutim, monah koji je naučen molitvi postane nemaran i izgubi je, on zna koliki je njegov gubitak i pati zbog toga.

Neophodno je, dakle, da se monasi mole ne samo zato da bi ispunili svoju monašku dužnost nego zato da bi i na delu bili monasi. Ne samo zato da bi bili monasi po imenu i spoljašnjoj pojavi, nego da bi to bili i iznutra.

Prema trezvenoumnim Ocima, čovek ne može biti nazvan monahom ukoliko u sebi nema ovo skriveno delanje.

Prema tome, i mi se moramo prisiliti da se bavimo molitvom, da bi smo se preispunili duševnom korišću. Tek tada ćemo moći da se nazovemo monasima.

Kao što neko može da se čudi što telo može da živi bez duše, isto tako i čovek opitan u molitvi može da se zapita i da kaže: "Kako ljudi mogu da žive bez ove duhovne hrane.

Trezvenoumni Oci nam govore da oni, koji se mole na ovaj način, zadobijaju velike darove. Posredstvom posta, molitve, uzdržanja ili bdenja daruje nam se blagodat, odnosno različite blagodati Svetog Duha.

Blagodat Svetog Duha ima mnogo vidova i mnogo načina da se oseti. Posredstvom napredovanja u molitvi i trezvenoumlju, Sveti Duh nagraćuje blagodaću suza, blagodaću radosti, blagodaću prozorljivosti, blagodaću poučavanja, blagodaću apostolskih (blagodatnih) darova ("harizmi"), silom dugotrpljenja, strpljenjem, božanskom utehom, velikim nadanjem, blagodaću bogočežnjivosti, sozercanja ili istupljenja.

Mi se, naravno, neprestano učimo i, ukoliko više naučimo, utoliko su veće naše obaveze prema Bogu i svetim Ocima.

Naše duševne i telesne strasti isceljuju se srazmerno našem napredovanju u molitvi i koristi koju smo odatle zadobili. Stepen iscelenja čovekovih strasti i slabosti pokazuje koliko je čovek uznapredovao u molitvi.

Prema tome, potrebno je da se prisiljavamo. Stalno se moramo podsticati da ne zaboravimo na molitvu i da je ne zanemarimo. Kad primetimo da se molitva "razvodnila", da je oslabila i da je počela da se koleba i da luta, neophodno je da, što je moguće pre, nastojimo da to popravimo i da revnosno delamo na vaspostavljanju sile naše molitve. Kako ćemo to izvršiti? Duša se odmah mora sabrati, mora se usredsrediti i, kako mi kažemo, "privezati zvono", a zatim napregnuto početi da se moli. Ona mora udaljiti pomisli, isključiti brige, osloboditi um od lutanja i reći: "Sad ću se baviti molitvom!" I kad se neko vreme budemo time bavili na taj način, ubrzo ćemo osetiti silu koja proističe iz revnosne molitve.

Molitva je katapult upravljen na demone, na strasti, na greh i, uopšte, na sve što nam se suprotstavlja na putu spasenja.

Ako molitvu nazoveš lukom nećeš pogrešiti, jer brodić kojeg su šibale bure nalazi u luci mir, spasenje i sigurnost.

Ako molitvu nazoveš pijukom, ako je nazoveš sekirom, ako je nazoveš kompasom, ako je nazoveš svetlošću, ako je t nazoveš hiljadama drugih imena, nećeš pogrešiti. ? Mi, monasi, ne smemo je dakle, nipošto zapostavljati. U svetu postoje mirjani, posebno žene, koje se bave molitvom i snažno se trude na njoj. Iako imaju brige, decu i brojne obaveze, nalaze vremena da se mole i da razmišljaju o imenu Božijem.

Šta onda da kažemo mi, kojima je Bog podario toliko slobode i bezbrižnosti? Šta da kažemo za sebe, kad zapostavljamo molitvu i izgovaramo je toliko slabo da njena slabost dopušta bolesti greha i strasti da nas uguši i da se razbolimo?

Da li pomisli ratuju sa nama? Molitva je moćno oružje. Privlačnost greha povlači nas prema zlu. MeĎutim, kad um zgrabi sekiru molitve, podigne je i počne da udara, iskoreniće čak i najtvrdokornije pomisli. Sve dok čovek čvrsto drži sekiru i vešto njome vlada, uistinu će postizati čudesne rezultate.

Budući da Ďavo sve to zna, sprečava nas da izgovaramo molitvu, kako bi nas što lakše zarobio. On nam donosi nemar, donosi nam hiljadu i jednu prepreku samo sa jednim ciljem, odnosno da bi ometao molitvu.

Kao što je opit mnogo puta pokazao, demoni drhte od imena Isusovog. Oni sami su, kroz ljudska usta, priznali da gore kad se čovek moli.

Postojao je jedan monah koji je zapao u tako veliki nemar da nije samo zapostavio svoje pravilo nego je čak bio spreman i da se vrati u svet. Otišao je u svoju postojbinu, na ostrvo Kefaloniju,

gde Ďavoimani ljudi pokušavaju da se iscele na grobu svetog Gerasima. Kako se našao u blizini, i ovaj monah je pošao da se pokloni svetitelju. Na putu ga je susrela Ďavoimana žena i rekla:

"Znaš li šta držiš u ruci? O, kad bi samo znao šta držiš u ruci, nesretniče! Kad bi samo znao kako me sažiže ta brojanica! A ti je nosiš samo po navici, samo običaja radi!"

Monah je stajao kao gromom pogoĎen. To je demon tako govorio, i to je bilo od Boga. Monah je došao sebi. Bog ga je prosvetlio, i u sebi je rekao:

"Kakav sam ja bezumnik! U ruci držim najmoćnije oružje, a nisam u stanju ni da udarim jednog demona! I ne samo što nisam u stanju da ga udarim, nego mu i dopuštam da me kao zarobljenika povlači kuda on hoće! Sagrešio sam, Bože moj!"

Istog trenutka, pokajnički je krenuo ka svom manastiru. Kad se tamo vratio, ponovo je postavio dobar početak. Toliko je uznapredovao u molitvi i u monaškom životu uopšte, da je mnogima poslužio kao koristan uzor. Ja sam, nedostojni, takoĎe imao prilike da se sretnem sa ovim starcem. Jedino što ste od njega ikada mogli čuti bilo je: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", i to je neprestano izgovarao. Ukoliko biste mu nešto rekli, odgovorio bi vam u par reči i njegov jezik bi se odmah vratio molitvi. On je na to bio naviknut. To ga je toliko promenilo. Zamislite da mu je vrednost molitve i brojanice otkrio demon, naravno nevoljno, saglasno odlukama i neispitanim namerama Svevišnjeg!

Dopustite da vam ispričam još jednu sličnu priču. Dok smo boravili u Novom skitu i dok je moj starac, Josif, još bio živ, došao nam je jedan Ďavoimani mladić.

Milosrdni starac je prihvatao ove nesretnike. Ostajali su koliko god su želeli i odlazili od nas po svojoj volji. Takvi ljudi nisu u stanju da dugo borave na jednom mestu. Svi oni, koji u sebi nemaju utehu Božiju, traže je lutajući od mesta do mesta i od jednih do drugih ljudi.

U tom mladiću bio je demon jedne uličarke. Kada ga je obuzeo, njegov glas se promenio u glas javne žene i izgovarao ono što je, prema rečima apostola Pavla, sramno i govoriti (v. Ef. 5;12). Mladić je po zanimanju bio bačvar. Proveo je neko vreme u našem bratstvu, i tokom radnog vremena pomagao je koliko god je mogao. Trećeg dana mi je rekao: "Oče, hoćeš li i mene naučiti da režem pečate za prosforu? Izrada bačvi je težak posao, i u sebi imam to što me neprestano progoni!"

"Naučiću te, brate, neka je blagosloveno! Gledaj, ovako se to radi! Ovo je alat, ono je drvo, a uzorci su pred tobom. Radićeš na ovom stolu. Samo, kao što vidiš, oci u ovom bratstvu ne razgovaraju. Oni uvek izgovaraju molitvu."

Rekao sam to da bih izbegao praznoslovlje i udaljavanje od molitve koliko god je to moguće. MeĎutim, istog trenutka mi je nešto proletelo kroz glavu: začudio sam se kako Ďavoimani može izgovarati "molitvu". Počeli smo da radimo, izgovarajući molitvu. Prošlo je samo nekoliko trenutaka, a; njemu je prasnuo demon. Glas mu se izmenio i počeo je da viče koristeći psovke, preteći i proklinjući:

"Zaveži, ološu", govorilo je iz njega. "Zaveži! Prestani s tim mrmljanjem! Zašto stalno izgovaraš iste reči? Prestani to da govoriš. Od tebe mi se zavrtelo u glavi! Lepo mi je u tebi, i zašto hoćeš da me uznemiravaš!"

To je potrajalo izvesno vreme. Mučilo ga je, a zatim je prestalo.

"Vidiš li šta mi radi", rekao je nesretnik. "Sve vreme kroz to prolazim!"

"Strpljenja, brate, strpljenja", rekao sam mu. "Ne obraćaj pažnju na to. To nisu tvoje reči, zato nemoj da se uznemiravaš. Samo se usredsredi na molitvu!"

Prestali smo da radimo i otišli smo kod starca. Usput mi je rekao:

"Oče, da li bih mogao da izgovorim molitvu i za onoga koji je u meni, da se i na njega Bog smiluje?" Šta je rekao taj nesretnik! Demon ga je odmah obuzeo, podigao ga i bacio dole. Potreslo se čitavo to mesto. Glas mu se promenio i ponovo je započeo:

"Zaveži,ološu! Zaveži, rekao sam ti! Šta to govoriš? Šta misliš, 'pomiluj?' Ne želim da budem pomilovan! Ne! Šta sam učinio da bih bio pomilovan? Bog je nepravedan. Zbog jednog malog greha, zbog jedne gorde pomisli, lišio me moje slave! To nije naša greška! To je NJegova greška! On treba da se pokaje a ne mi! Dalje od mene s tim pomilovanjem!

Strašno ga je namučio i ostavio ga potpuno slomljenog. Zadrhtao sam zbog onoga što je demon izgovorio. Za tih nekoliko minuta naučio sam o demonima više nego što bih mogao da shvatim čitajući hiljade knjiga. Otišli smo kod mog starca. Starac ga je uvek primao i besedio s njim s velikom ljubavlju, tako da se mladić uvek smirivao kad bi bio u starčevom društvu. Starac se mnogo molio za ovakve ljude, jer je znao kroz kakvo mučeništvo prolaze zbog demona Rekao nam je:

"Ako mi, koji demone imamo izvan nas, toliko stradamo od strasti i pomisli, koliko onda mučeništvo moraju podnositi ovi nesrećni ljudi u kojima danonoćno prebivaju demoni!" Tužno je klimnuo glavom i zaključio: "Verovatno je da oni ovde prolaze svoj pakao. Ali teško onima koji se ne pokaju, da bi ih Bog na ovaj ili onaj način milosrdno kaznio

u sadašnjem životu!" Naveo je reči jednog svetitelja koje kažu: "Ako vidiš da neko otvoreno greši i da se ne kaje, da mu se ništa žalosno ne dešava u ovom životu, sve do smrtnog časa, znaj da he takav čovek biti nemilosrdno ispitivan u času Suda!"

Otkad je starac izgovorio ove reči, gledali smo ovog nesrećnog brata sa sve više i više sastradanja.

Tokom bogosluženja nije ulazio u crkvu sa ocima, nego je lutao unaokolo po stenama, noseći brojanicu i neprestano vapeći: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" Čitavo mesto odjekivalo je ovim rečima.

On je osetio koliko molitva sažiže demona. Dok je lutao po stenama i neprekidno izgovarao molitvu, njegov glas bi se iznenada promenio i demon bi započeo:

"Zaveži, rekao sam ti, zaveži! Udaraš me! Zašto si ostao napolju da bi lutao po stenama i mrmljao? Ući unutra sa ostalima i prestani sa tim mrmljanjem. Zašto danonoćno ponavljaš jedno isto i ne daš mi ni trenutka odmora? Od tebe dobijam vrtoglavicu i spaljuješ me. Ti me sažižeš, zar to ne razumeš?" Kad bi prošlo vreme iskušenja, vratio bi se molitvi na brojanici: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" Dobro je razumeo da demon misli na nešto što on ne može da shvati. Sa duševnim bolom ali i sa nadom gledali smo ga kako pati, kako se bori i kako trpi. U svakom slučaju, ostao je neko vreme sa nama a zatim je otišao, značajno oporavljen. Ipak, nikad ga više nismo videli. Bog zna šta se s njim dogodilo.

Da li uvićate silu molitve i odbijanje demona da se pokaju? Proždire ih oganj i viču: "Nećemo pomilovanje!" I ne prestaju da okrivljuju Boga. O, kakva satanska gordost! Pitam se po čemu se jedan egoista, krajnje nepokajan čovek, uopšte razlikuje od demona? Neko ko se nije toliko unizio da ispovedi Hrista kao Boga i čoveka, ko čitavog života nije zatražio NJegovu milost i sastradanje? Da li sada uviĎate dublje značenje molitve i da li razumete da ona otkriva koliko su ljudi bliski Bogu ili su pak udaljeni od NJega? Mi oslobaĎamo svoje pomisli i one nam gospodare. Mi oslobaĎamo svoje pomisli, a one nas porobljavaju, iako smo u mogućnosti da upotrebimo blistavo oružje molitve, oružje koje se naziva vatrom i ognjem. Ta molitva je bič koji šiba svaku demonsku pomisao.

Mi, meĎutim, a najpre ja sam, nismo dostojni da se time bavimo, ne zato što to ne možemo ili što nismo prizvani na molitvu, nego zato što smo lenji i nemarni. Đavo nas dovodi u zabludu, mi smo mu poslušni i ne bavimo se molitvom onoliko, koliko bi trebalo. Ako bismo se bavili molitvom, ne bismo dopustili da nas pobedi toliko strasti i slabosti.

Videli smo da su se posvetili čak i mirjani koji su se bavili molitvom. Otac svetog Grigorija Palame živeo je u carskoj palati i bio u carskom savetu vizantijskog cara Andronika. Uprkos činjenici da je imao tako mnogo obaveza, briga i poslovnih problema, bavio se molitvom i osetio korist i napredak koji otuda proishodi. To pokazuje da čovek, ma gde se našao, ma gde bio, ma kakav život vodio, može zadobiti blagodat Božiju ako se bavi ovom čudotvornom molitvom.

Vidimo i svetog Maksima Kavsokalivita, koji je lutao svetogorskim pustinjama i zabačenim mestima kako bi umnožio molitvu. Oci su ga pitali: "Oče, zašto odlaziš u pustinju i bežiš od  ljudi, umesto da im se približiš?" On je odgovorio: "Odlazim na usamljena mesta da bih umnožio molitvu." Opit je pokazao da bez odgovarajućeg tihovanja molitva ne može da dosegne one velike i uistinu prevashodne darove koji iz nje proističu.

Molitvom se mnogo može postići, bilo da smo u svetu ili u tišini planina.

Mi koji obitavamo u kinoviji (opštežiću) moramo se pridržavati molitve i primene delatnih vrlina: poslušanja, odsecanja samovolje, ljubavi i popustljivosti jednih prema drugima, iskrenog ispovedanja pomisli, pri čemu ćemo ostati duhovno pokorni svom starcu i neprestano izgovarati molitvu tokom svog služenja. Kada sve ovo ispunimo, pristupiće nam blagodat Božija, saglasno

našim namerama i našoj veri, saglasno veri i poslušnosti starcima, saglasno delatnoj vrlini koju posedujemo.

Mi koji smo ovde, pod jednim krovom i pod rukovoĎenjem jednog pastira, takoĎe smo u stanju da u dovoljnoj meri zadobijemo blagodat, jer Bog nije pristrasan. On nagraĎuje one koji čista srca i čiste savesti delaju na NJegovim zapovestima, tešeći ih nadom u spasenje.

Da zaključimo: mi ne možemo ništa drugo osim da prisilimo sebe, osim da se neprestano prisiljavamo. Iznad svega bi trebalo da se bavimo molitvom i da neprestano izgovaramo: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" Trebalo bi da izgovaramo molitvu čim se ujutro probudimo. Zatim bi trebalo da se bavimo svojim poslovima, sa imenom Isusovim na usnama. Ako na ovaj način budemo izgovarali molitvu, izbeći ćemo praznoslovlje, mnogoglagoljivost, osuĎivanje, gnev i gunĎanje, i pri tom će svaki od nas bezmolvstvovati unutar sebe.

Teško nama ako smo naučeni ali to ne primenjujemo, kad se ne prisiljavamo, kad smo upoznati sa načinima kako da prisilimo sebe, pa opet ništa ne preduzimamo. Šta nam je drugo preostalo osim da neprestano osuĎujemo same sebe kao nedostojne, uboge i lenje? Najzad, posredstvom samoprekorevanja i smirenja možemo ponovo zadobiti prisiljavanje na molitvu, jer smirenje i samoprekorevanje donose blagodat Božiju a blagodat, opet, donosi revnost i olakšanje u pogledu molitve.

Na početku ovog Slova rekao sam da našim trezvenoumnim Ocima dugujemo stalnu zahvalnost. Poštujmo ih, ljubimo i proslavljajmo. Zatražimo njihove molitve i posredovanje, preklinjimo ih da i nama pošalju jedan mali poklon, jedan mali blagoslov molitve.

Grčki!