O Trećem stanju ćovekovom posle smrti, to jest o stanju poućavanja onih koji dolaze u Nebo

512. Treće stanje ćovekovo posle smrti jeste stanje poućavanja. Međutim, to je samo za one koji odlaze u Nebo i postaju Anđeli, a ne i za one koji odlaze u Pakao. Pošto ovi ne mogu biti poućeni, njihovo drugo stanje je ujedno i treće, pa završava time, što se oni potpuno okreću svojoj ljubavi, dakle prema onom paklenom Društvu koje je u slićnoj ljubavi. Kada je to gotovo, onda oni i hoće i misle u skladu s tom ljubavi. Pošto je ta ljubav paklena, oni hoće samo zloi misle samo zablude. To su za njih uživanja, jer su to uživanja njihove ljubavi. Stoga oni odbacuju svako dobro i svaku istinu, koje su ranije prisvajali kao sredstvo u službi svoje ljubavi. Naprotiv, dobri se vode iz drugog u treće stanje, a u njemu se poućavanjem pripremaju. Za Nebo se može pripremati samo upoznavanjem dobrog i istinitog, odnosno poućavanjem. Niko ne može znati, ako u tome nije poućen, šta su duhovno dobro i istinito, niti šta su zlo i obmana, suprotni onim pravim. Na svetu se može znati šta su moralna i građanska dobra, kao i ono što se naziva pravednim i iskrenim, zato što postoje građanski zakoni koji uće šta je pravedno. Postoje društveni odnosi

ćovekovog Duha, vidi se i po tome što on, kad je na svetu u društvu, govori prema zakonima moralnog i građanskog života, a tada unutarnja misao upravlja spoljašnjom, kao kad bi jedan ćovek vodio drugoga, kako spoljašnja misao   ne bi prešla granice pristojnosti i ćasnosti. To je oćigledno i po tome, što ćovek, kada misli sam u sebi, misli o tome kako treba da govori i da se vlada da bi stekao prijateljstvo, naklonost i zaštitu, postupajući pri tome onako kako ne  bi postupao kad bi to stajalo samo do njegove volje. Po ovome se vidi da je unutarnje stanje, u koje se Duh dovodi, njegovo pravo stanje u kome je on bio na svetu.

505. Kada Duh dođe u stanje svog Unutarnjeg, onda jasno pokazuje kakav je zapravo bio na svetu. Onaj ko je na svetu u sebi bio dobar, on se vlada razumno i mudro, ćak i mudrije nego na svetu, jer je oslobođen zemaljske veze i zemaljskih stvari, koje su mu smetale kao neka tama i oblak. Naprotiv, onaj ko je na svetu bio rđav, on postupa glupo i ludo, još luđe nego na svetu, jer ga više ništa ne obuzdava. Naime, dok je bio na svetu, pokazivao se u svom

Spoljašnjem pametan, na taj naćin oponašajući razumnog ćoveka. Ali kada mu se oduzme to Spoljašnje, njegovo ludilo se razotkriva. Zao ćovek, koji se izvana pokazuje kao dobar, može se uporediti sa vazom koja je izvana blistava i ćista i zatvorena poklopcem, ali u kojoj je sakriveno smeće svake vrste. Na to se odnose reći Gospodnje: “Vi ste kao okrećeni grobovi, koji se spolja vide lijepi a unutra su puni kostiju mrtvaćkijeh i svake nećistote” (Mat. 23. 27).

506. Svima onima koji su na svetu živeli u dobru i postupali po savesti, a to su oni koji su priznavali Božansko i voleli Božanske Istine, a naroćito oni koji su ih primenjivali u život, svima njima se ćini, kada se dovedu u svoje unutarnje stanje, kao da izlaze iz dubokoga sna, kao oni koji prelaze iz senke na svetlost. Oni tada misle prema Svetlosti Neba, a to znaći po unutarnjoj mudrosti. Nebo utiće u njihove misli i osećanja stvarajući blaženstvo i unutarnje zadovoljstvo, o kojem ranije nisu ništa znali. Sada imaju opštenje s Anđelima Neba, a pri tome priznaju i obožavaju Gospoda samim svojim životom, jer sada kada su u svom unutarnjem stanju, sada su tek u svom    stvarnom životu, kao što je rećeno u br. 505. Oni Ga priznaju i obožavaju u punoj slobodi, jer sloboda pripada unutarnjem osećanju. Oni se povlaće iz spoljašnje svetlosti i ulaze u unutarnju, od koje se sastoji istinsko bogosluženje. Takvo je stanje onih koji su vodili Hrišćanski život prema zapovestima Reći. A potpuno je obratno stanje onih, koji su na svetu živeli u zlu i bez savesti, jer su zbog toga poricali Božansko, jer oni koji žive u zlu u   sebi poriću Božansko, iako uobražavaju da Ga priznaju. Priznavati Božansko a živeti zlo, to se jedno drugom    protivi: Kada takvi u drugom životu dodu u stanje svog Unutarnjeg, kada govore i kada se kreću, izgledaju kao da su poludeli. Zbog svojih zlih požuda, vrše zlodela, preziru sve oko sebe, ismevaju i psuju, mrze i svete se; nameštaju podvale, poneki s takvom podmuklošću i zlobom, da je teško poverovati da tako nešto može postojati u ćoveku. Naime, oni su sada u slobodnom stanju da rade i misle po svojoj volji, jer su odvojeni od Spoljašnjeg, koje ih je na svetu zadržavalo i obuzdavalo. Jednom rećju, lišeni su razumnosti, jer njihov razum na svetu nije bio u Unutarnjem nego u Spoljašnjem. Uprkos svemu, njima se ćini da su tada pametniji od ostalih. Zbog toga se za vreme trajanja drugog stanja ponekad stavljaju u stanje svog Spoljašnjeg, za kratko vreme, pa se tako sećaju šta su sve radili dok su bili u stanju Unutarnjeg. Neki tada, pokošeni stidom, priznaju da su postupali kao bezumnici; a neki ne osećaju sramotu; neki se opet ljute što im nije dopušteno da neprekidno budu u stanju svoga Spoljašnjeg. Takvima je bilo rećeno i pokazano kakvi bi bili kada bi stalno bili u tome stanju, da bi, naime, potajno radili zlo, a pod izgledom dobra, iskrenosti i pravednosti, da bi zavodili proste srcem i verom, a sebe do kraja upropastili, jer bi na kraju  njihovo Spoljašnje planulo istim požarom kojim i njihovo Unutarnje, što bi uništilo njihov život.

507. U drugom stanju, Duhovi izgledaju sasvim onakvi kakvi su bili na svetu: Sve ono što su radili i govorili tajno, postaje sada javno, i - jer ih spoljašnje više ne zadržava - oni otvoreno govore slićno i nastoje da rade iste stvari, bez bojazni da će izgubiti ugled, kao što to biva na svetu; ćak su i stavljani u više svojih zlih stanja, kako bi Anđeli i dobri Duhovi mogli da ih bolje upoznaju. Tako se otkriva sve skriveno i tajno, prema Gospodnjim rećima: “Jer ništa nije skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati. Jer što u mraku rekoste, ćuće se na vidjelu; i što na uho šaptaste u klijetima, propovijedaće se na krovovima” (Luka 12. 2, 3); i na drugome mestu: ”A ja vam kažem da će   za svaku praznu rijeć koju reknu Ljudi dati odgovor na dan suda”. (Mateja 12. 36).

508. Nije moguće u malo reći opisati kakvi su zli (Duhovi) u tome stanju, jer svaki luduje prema svojim požudama,   a one su raznovrsne. Zato ću navesti samo neke po kojima se može suditi i o ostalima. Oni koji su voleli sebe iznad svega, koji su u službama i dužnostima gledali samo na vlastite poćasti, koji u poslu nisu uživali radi samog posla, nego radi svoga ugleda kako bi ih ostali više cenili, da bi uživali u slavi svojih poćasti, oni su tada gluplji od ostalih. Jer onoliko koliko neko više voli sebe, toliko je udaljeniji od Neba; a koliko je od Neba, toliko je daleko i od mudrosti. Oni koji su samoljubivi a ujedno i podmukli, koji su se uspeli do poćasti raznim majstorijama, oni se udružuju s najrđavijim Duhovima, i odaju se magijskim veštinama koje su zloupotreba Božanskoga reda, time dosađuju i ćine zlo onima koji ih ne cene. Oni postavljaju zamke, izazivaju mržnje, gore osvetom, imaju neodoljivu želju da zlostavljaju one koji im se ne pokoravaju. Svim tim strastima oni se odaju dok im je gomila zlih naklonjena,  a na kraju smišljaju kako da se popnu u Nebo da bi tamo sve srušili, ili kako bi tamo postigli da ih poštuju kao bogove: dotle ide njihovo ludilo. Oni koji su takvi a koji dolaze iz Papinske religije, oni su bezumniji od ostalih, jer zamišljaju da su Nebo i Pakao pod njihovom vlašću, i da mogu opraštati grehe; svojataju Božanska svojstva i   uzimaju Hristovo ime; njihovo ubeđenje da su u pravu takvo je, da gde god dodu smućuju Duhove i unose tmine, što ide do izazivanja bola. I oni su u prvom i drugom stanju isti kao na Zemlji, samo što su u drugom lišeni razuma. O njihovom ludilu, kao i o njihovoj sudbini posle drugog stanja, biće posebno govora u delu Strašni Sud i Srušeni Vavilon. Oni koji su postanak pripisivali prirodi, te stoga u srcu poricali Božansko i sve ono što se odnosi na Crkvu i Nebo, oni se udružuju sa sebi slićnima i nazivaju Bogom bilo kojeg između sebe, koji ih nadmašuje u zlobi. čak mu   i iskazuju Božanske poćasti. Video sam jedan skup kako obožava jednoga vraća, i kako raspravlja o Prirodi i ponaša

Spoljašnje moraju saćinjavati jedinstvo i saobražavati se. U Duhovnome svetu nikome nije dozvoljeno da misli i  hoće na jedan naćin, a govori i postupa na drugi. Svak mora da bude verna slika svoga osećanja ili svoje ljubavi, a to znaći da Spoljašnje mora biti kao i Unutarnje. Stoga se kod Duha prvo otkriva i sređuje Spoljašnje, koje zatim služi kao saobrazna ravan Unutarnjem.