PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

XI

O STUPNjEVIMA SAVRŠENSTVA DUHOVNOG ŽVOTA S OBZIROM NA POBUDE ZA NjEGA

118.    Tri pobude podstiĉu ljude da prigušuju strasti: strah od adskog muĉenja u budućnosti, ili strah od strogosti zakona u sadašnjosti; nada i želja da se dobije Carstvo nebesko; i napokon, ljubav prema vrlini ili dobroljublje. O tome da strah navodi da se gnušamo skverni zla govori se u Priĉama: Strah Gospodnji mrzi nepravdu (Priĉ.8,13). Da nas i nada zadrţava od predavanja strastima [vidi se iz] reĉenog: Neće se prevariti svi koji se uzdaju u Njega (Ps.33,23). O ljubavi je, pak, reĉeno da se ĉak ne boji grehovnog pada: Ljubav nikad ne prestaje (1.Kor.13,8). Zbog toga apostol celokupno delo spasenja smešta u sticanje te tri vrline, govoreći: A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje (1.Kor.13,13). Ulivajući nam strah od Budućeg suda i muĉenja, vera nas odvlaĉi od skverni strasti; istrţući naš um od sadašnjeg oĉekivanjem nebeskih nagrada, nada nas navodi da preziremo sva plotska zadovoljstva; svojim ognjem rasplamsavajući u nama ljubav prema Hristu i prema napredovanju u duhovnim vrlinama, ljubav nas,  pak, pobuĊuje da se sa savršenom mrţnjom odvraćamo od svega što im je protivno. Premda nas vode ka jednom cilju, tj. pobuĊuju da se uzdrţavamo od svega nedozvoljenog, sve tri vrline se po stupnju svog dostojanstva mnogo razlikuju meĊu sobom. Prve dve su svojstvene ljudima koji streme napretku, ali još nisu stekli srdaĉnu ljubav, dok treća iskljuĉivo pripada Bogu i ljudima koji su u sebi obnovili obraz i podobije BoŽje. Jer, samo Bog ĉini sve dobro po svojoj ljubavi, a ne zaradi straha ili nagrade. Gospod je sve stvorio za sebe, kaţe Solomon (Priĉ.16,4). Naime, po blagosti svojoj On obilno izliva svako dobro na dostojne i nedostojne, budući da, kao veĉno savršena i po svojoj prirodi nepromenjiva blagost, ne moţe biti ni ogorĉen uvredama, niti razdraţen ljudskim bezakonjem.

119.     Stoga onaj ko stremi savršenstvu treba od prvog stupnja straha (koji se zapravo naziva ropskim) da uzlazi na stazu nade. Tu ĉovek već postaje sliĉan najamniku, a ne više slugi, budući da deluje u oĉekivanju buduće nagrade. Premda se više se ne boji kazne za grehe (budući da je uveren u oproštaj), i premda oĉekuje da će primiti dobru nagradu (budući svestan svojih dobrih dela), on još nije došao do raspoloţenja koje je svojstveno sinu. Sin se, naime, ni malo ne koleba u uverenosti da je sve što pripada Ocu ujedno i njegovo (budući potpuno ubeĊen u Oĉevo sveštedro blagovoljenje prema njemu).

120.     Prema tome, mi treba da ubrzamo svoje napredovanje kako bismo se, posredstvom ljubavi koja nikad ne prestaje stupivši na treću stepenicu sinova koji smatraju svojim sve što pripada Ocu, udostojili da primimo obraz i podobije nebesnoga Oca i kako bismo, sledeći primer Njegovog istinskog Sina, govorili: Sve što ima Otac moje je (Jn.16,15). To i blaţeni Pavle ispoveda o nama, govoreći: Jer sve je vaše, bio Pavle, ili Apolos, ili Kifa, ili svet, ili Žvot, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće, sve je vaše (1.Kor.3,21-22). Ka takvom bogopodobiju priziva nas i zapovest Spasitelja: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt.5,48). Kod onih koji se još nalaze u stanju sluge i najamnika raspoloţenje prema dobru ponekad biva prekinuto, naime kada duša usled ohladnelosti njenih osećanja, ili usled obuzetosti svetskim zadovoljstvima i radostima, prestane da se nadahnjuje strahom od geene ili ţeljom budućih dobara. Prema tome, mi ne moţemo dostići istinsko savršenstvo ukoliko Boga ne zavolimo pokretani jedino ljubavnom ĉeţnjom prema Njemu. Jer, i On nas je najpre zavoleo jedino radi našeg našeg spasenja. Zbog toga treba da se staramo da sa plamenom revnošću uzlazimo od straha k nadi, i od nade ka stepenu ljubavi prema Bogu, ili ljubavi prema samim vrlinama, sa punom duševnom vatrenošću. Stekavši takvu privrţenost prema dobru mi ćemo moći, koliko je samo dostupno ljudskoj prirodi, ĉvrsto prebivati u njemu.

121.    Velika je razlika izmeĊu onoga ko strahom od geene ili nadom na buduću nagradu u sebi gasi plamen strasti, i onoga ko se zbog osećanja Boţanstvene ljubavi sa

mrţnjom odvraća od same poroĉnosti i neĉistote, ko u srcu ĉuva dobro ĉistote zbog ljubavi i privrţenosti prema ĉistoti, ko sve ĉini iz ljubavi prema vrlini, a ne iz straha od muka, i ko ne gleda na ono što nam je obećano u budućnosti, nego se nasićuje svesnim okušanjem istinskog dobra. U takvom stanju ĉovek neće sebi dopustiti da iskoristi sluĉaj za greh, ĉak i da ga niko ne vidi. On neće hteti ni da se tajno u mislima oskrnavi grehovnim naslaĊivanjem. Jer, on u srcu hrani istinsku ljubav prema vrlini i u osećanja ne prima ništa što joj je protivno, već se sa mrţnjom odvraća od svega sliĉnog. Onaj, pak, ko se uz pomoć straha uzdrţava od predavanja obmani strasti, po otklanjanju pregrade straha opet prilazi onome što voli. Zbog toga on neće uvek biti postojan u svojoj vrlini, i nikada neće biti miran od borbe sa strastima. On nikako neće moći da stekne tvrd i neprekidan unutrašnji mir koji pruţa prisustvo ĉistote. Gde, pak, nema mira od borbe ne moţe se povremeno izbeći ni ranjavanje. Ma koliko da je iskusan u borbi, ma koliko da se hrabro sukobljava, makar i ĉesto nanosio neprijateljima smrtonosne rane, ĉovek ponekad ne moţe izbeći neprijateljsku oštricu. Nasuprot tome, onaj ko je savladao svaku pobunu strasti, već se naslaĊuje tvrdim mirom, postavši privrţen samoj vrlini. On će postojano ĉuvati stanje dobrog nastrojenja kojim je sav obuzet i kome je u potpunosti predan, budući uveren da nema ništa pogubnije od gubitka ĉistote. Uvaţavanje prema prisutnim ljudima neće nimalo uvećati njegovu ĉasnost, niti će je umanjiti njegovu usamljenost. On, naime, uvek i svuda sa sobom nosi sudiju ne samo svojih dela, nego i pomisli, tj. savest. On se prvenstveno stara da ugodi Onome koji se, kako je ubeĊen, ne moţe ni zaobići, ni obmanuti, i od koga se [ĉovek] ne moţe sakriti.

122.    Onaj ko se, nadajući se na BoŽju pomoć, a ne na svoj revnosni trud, udostoji da dostigne stepen savršenstva, iz stanja sluge (u kome deluje strah). i iz stanja najamnika (u kome pokretaĉ sluţenja nije unutrašnja dobrota onoga koji deluje, nego oĉekivanje nagrade) prelazi u stanje usinovljenja u kome ne postoji ni strah, ni ţelja za nagradom, već samo ljubav koja nikad ne prestaje. Onaj ko kroz takvu ljubav u sebi obnovi obraz i podobije BoŽje, naslaĊivaće se dobrom već po srdaĉnom raspoloţenju  prema njemu samom. Stekavši trpljenje i krotost, koji su unekoliko sliĉni BoŽjim, više se neće gneviti ni na kakve poroke onih koji greše. Naprotiv, on će se, saţaljevajući ih i sastradavajući im u nemoćima, moliti za njihovo pomilovanje, sećajući se da je i sam bio savlaĊivan sliĉnim strastima sve dok ga milosrĊe Gospodnje nije spaslo. On zna da se iz uza plotskog Žvota nije išĉupao svojim naporima, već blagodaću BoŽjom. Zbog toga on shvata da prema onima koji su sagrešili ne treba projavljivati gnev, nego sastradavanje koje omogućava da se u mirnom raspoloţenju srca poje Bogu: Raskinuo si okove moje: tebi ću prineti ţrtvu hvale (Ps.115,7), i još: Kad mi Gospod ne bi bio pomoćnik, brzo bi se u ad preselila duša moja (Ps.93,17). Nalazeći se u tavom smirenom nastrojenju duha, on je u stanju da ispuniti i sledeću zapovest jevanĊelskog savršenstva: Ljubite neprijatelje svoje... ĉinite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vreĊaju i gone (Mt.5,44). Na taj naĉin se on udostojava da dobije nagradu koja je obećana za izvršenje te zapovesti, tj. da se udostoji ne samo da nosi obraz i podobije BoŽje, nego i da se nazove sinom BoŽjim: Da budete sinovi Oca svoga, koji je na nebesima; jer On svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje daţd pravednima i nepravednima (Mt.5,45). Postavši svestan kakvu je ljubav dostigao, blaţeni Jovan kaţe: Da bismo imali smelosti na Dan suda; jer kao što je On, i mi smo u ovome svetu (1.Jn.4,17). Jer, ĉime drugim bi ĉovek, koji je po prirodi nemoćan i slab, mogao biti kao što je On, ako ne prostiranjem dobroţelateljne ljubavi svoga srca na dobre i zle, pravedne i nepravedne? Prema tome, onaj ko hoće da dostigne istinsko usinovljenje Bogu treba da ĉini dobro iz privrţenosti prema samom dobru. O tome isti

blaţeni apostol blagovesti: Svaki koji je roĊen od Boga ne ĉini greh, jer seme Njegovo ostaje u njemu, i ne moţe grešiti, jer je od Boga roĊen (1.Jn.Z,9), i još: Znamo da svaki roĊeni od Boga ne greši, nego koji je roĊen od Boga ĉuva sebe, i neĉastivi ga se ne dotiĉe (1.Jn.5,18). (To uostalom treba razumeti samo za smrtne grehe, a ne za svaku vrstu grehova. Zaista, ni sami sveti ne mogu izbeći mala sagrešenja koja se dogaĊaju u reĉima, mislima, u ţeljama usled neznanja, zaborava, neke krajnosti, ili neoĉekivanog sluĉaja. Premda se oni razlikuju od greha koji se naziva smrtnim, ipak nisu bez ikakve krivice i prekora). Prema tome, onaj ko stekne ljubav prema dobru i postane podraţavatelj Boga, poprima milosrĊe i dugotrpljenje Gospodnje (Kol.3,12) i moli se i za same gonitelje svoje, govoreći sliĉno svome Gospodu: Oĉe, oprosti im, jer ne znaju šta ĉine (Lk.23,34). Oĉigledni, pak, priznak duše koja se još nije oĉistila od skvernih strasti jeste nedostatak osećanja sastradavanja prema tuĊim sagrešenjima, kao i izricanje strogog suda o njima.