O strašnom sudu i rušenju Vavilona

560. Predstavite sebi društvo takvih osoba koje su sve u ljubavi prema sebi i koje vole druge ljude samo ako se ovi s njima potpuno slažu, videćete da je njihova ljubav upravo kao uzajamna ljubav lopova, koji jedan drugoga grle i  zovu prijateljem sve dok rade zajedno; a kada prestanu da rade zajedno i kada više jedan drugome nisu potrebni,

552. Kada ćovek posle smrti postane ovakav, on nije više ćovek. Duh, kao što je bio u prvom stanju (o kojem vidi    br. 491-498), već je zaista Duh; jer tada je zaista Duh koji ima lice i telo saobrazne njegovoj duši (animus), a to   znaći da ima spoljašnji oblik koji je slika i prilika njegovog Unutarnjeg. Duh postaje ovakav tek kada prođe kroz  prvo i drugo stanje o kome je ranije bilo reći; stoga, ćim se izloži pogledu, njegova se narav zna, ne samo po njegovom licu, nego i po telu, a još više po govoru i pokretima; i pošto je on tada u sebi, on može da bude samo sa sebi slićnima. Jer u Duhovnom svetu postoji potpuno saopštavanje osećanja i misli koje potiću od tih osećanja, pa je Duh ka onima koji su kao on nošen sam od sebe, jer to ćine njegova osećanja i uživanje koje ide sa njima. U stvari,  on se okreće u tom pravcu; jer samo tako on udiše i izdiše svoj vlastiti život slobodno, što nije slućaj kad se okrene u drugom pravcu. Treba znati da se ovo saopštavanje osećanja i misli u Duhovnom svetu vrši u skladu sa okretanjem lica, i da svaki (Duh) ima pred svojim licem one koji su u slićnoj ljubavi, i to bilo kako da se okreće njegovo telo  (vidi napred br. 123, 143, 144, 151). Iz ovoga se može ustanoviti da su stanovnici Paklova svi u zlima i obmanama koje potiću od tih zala; kao i to da se oni sami okreću prema svojim ljubavima.

553. Svi Duhovi u Paklovima, kada se gledaju u Svetlosti Neba, imaju izgled koji odgovara njihovom zlu; jer svaki

od njih je slika svoga zla, zato što kod svakoga od njih Unutarnje i Spoljašnje deluju kao jedno, pri ćemu je  Unutarnje potpuno vidljivo u Spoljašnjem, to jest na licu, u telu, u govoru i u pokretima; tako se narav Duhova može upoznati već na prvi pogled. Uopšteno govoreći, zli Duhovi su oblici prezira prema drugima i pretnji protivu onih  koji ih ne cene; oni su i oblici mržnje raznih vrsta, kao i raznih vrsta osveta. Nasilništvo i okrutnost njihovog Unutarnjeg pokazuje se u ovim oblicima. Međutim, kada ih drugi hvale, uzdižui obožavaju, oni mgu da gospodare svojim licima koja tada izražavaju zadovoljstvo. Nemoguće je u malo reći opisati kako izgledaju svi ovi oblici, jer nikada dva oblika nisu potpuno jednaka, iako postoji opšta slićnost među onima koji su u istome zlu, a to znaćiu istom paklenom Društvu, od kojega kao od zajednićke osnove pojedinaćna lica povlaće izvesnu slićnost. Zajednićko među njima je to da su odvratna, beživotna kao lešine; kod jednih su lica crna, kod drugih vatrena kao da su baklje, kod nekih bubuljićava, kod nekih opet kao izrovana boginjama i ćirevima; mnogi izgledaju kao da nemaju lice, a umesto lica imaju nešto dlakavo ili košćato; a kod nekih se vide samo zubi; tela su im pak ćudovišna; njihov govor   je kao govor ljutitog ćoveka, ili punog mržnje, ili osvetoljubivosti; jer svaki govori iz svoje obmane, dok mu naćin govora dolazi od njegovog zla. Jednom rećju, svi su oni slika svoga Pakla. Nije mi bilo dozvoljeno da vidim kakav   je opšti oblik samog Pakla; međutim, rećeno mi je da isto kao što je celo Nebo slićno jednom ćoveku (br. 59-67),  tako i sav Pakao nalikuje jednom Ĉavolu (vidi br. 544). Ali sam ćesto video oblike pojedinih Paklova ili paklenih Društava; jer na njihovim ulazima, koji se zovu Kapije Pakla, obićno se pojavljuje jedno ćudovište koje u opštim crtama ima oblik onih koji su u tome Paklu. Uzdržaću se od opisivanja divljih strasti onih koji tamo žive. Ali treba   da se zna da su one predstavljene u isto vreme na užasne i odvratne naćine. Isto tako treba da se zna da pakleni

Duhovi ovako izgledaju samo viđeni u Svetlosti Neba, dok međusobno izgledaju kao ljudi.103 Naime, Gospodnja milost ćini da se oni između sebe ne vide onako odvratnima kao što se vide kada ih gledaju Anđeli. Ali ovaj izgled je varljiv, jer ćim samo jedan traćak Svetlosti iz Neba dopre do njih, njihov ljudski oblik menja se u ćudovišne

oblike, koji odgovaraju njihovoj prirodi (kao što je ranije opisano). Jer u Svetlosti Neba sve se pokazuje onakvim kakvim je u sebi. S ovoga razloga oni beže od nebeske Svetlosti i bacaju se u svoju svetlost, koja je kao svetlost upaljenog ugljena, a u nekim slućajevima kao gorući sumpor; ali i ova svetlost se pretvara u gusti mrak ćim imalo Svetlosti iz Neba dopre do nje. Zbog ovoga se kaže da su Paklovi u gustoj tmini i u tmini; i zbog toga “gusta tmina”  i “tmina” oznaćavaju obmane koje potiću od zala, onakvih kakva su ta zla u Paklu.

554. Posmatrajući ove ćudovišne oblike Duhova u Paklovima (koji, kao što je već rećeno, jesu oblici prezira prema drugima i pretnji protivu onih koji im ne odaju poćasti i koji ih ne poštuju, kao i oblici mržnje i osvete protivu onih koji im ne ćine usluge), postalo je oćito da oni, govoreći uopšteno, jesu oblici ljubavi prema sebi i ljubavi prema svetu; i da pojedina zla, ćiji su oblici ovi zli Duhovi, potiću od ove dve ljubavi. Štaviše, iz Neba mi beše rećeno da ove dve ljubavi, naime ljubav prema sebi i ljubav prema svetu, vladaju u Paklovima i saćinjavaju Paklove; isto onako kao što ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjemu vladaju u Nebesima i saćinjavaju Nebesa; isto tako da su dve ljubavi u Paklu potpuno suprotne dvema ljubavima u Nebu.

555. U poćetku sam se ćudio kako ljubav prema sebi i ljubav prema svetu mogu biti toliko đavolske, i kako oni koji su u tim ljubavima mogu izgledati takva ćudovišta; jer na svetu se malo razmišlja o ljubavi prema sebi, nego se razmišlja o onom nadmenom stanju uma koje se zove ponositost, koje se stanje naziva ljubavlju prema sebi jer je toliko upadljivo. Štaviše, ljubav prema sebi - kada se ne pokazuje kao ponos - smatra se za vatru života koja nagoni ćoveka da teži za položajima i da bude koristan, te se veruje da bi ćovekov Duh otupeo kad ne bi nalazio ćasti slavu u onome što radi na svetu. Takvi kažu: “Ko je ikada napravio nešto vredno pomena, nešto korisno, ili neki naroćiti podvig osim da bi bio hvaljen i slavljen, ili nagrađen i zapamćen? Zar to može biti iz bilo kojeg izvora osim iz plamena ljubavi prema slavi, poćastima, pa prema tome radi sebe?” S ovoga razloga, na svetu se ne zna šta je ta

103 čitalac se pita kako se ovi pakleni Duhovi mogu naći u Svetlosti Neba, jer je to nemoguće pošto pakleni Duhovi beže od te Svetlosti. Odgovor je u tome da oni retko kada dođu u nebesku Svetlost jer oni sami to ne žele, uglavnom poućeni iskustvom. Međutim, ćesto se Anđelima daje dozvola da uđu u Pakao da bi tamo smirivali okrutnost i bune. Isto se tako daje prilika dobrim Duhovima iz Sveta Duhova da obidu neki Pakao uz pratnju Anđela. Ponekad se i Ijudima na Zemlji, u snu ili na javi, pokaže deo nekoga Pakla, kada to Gospod dozvoli. Prema tome, kad se kaže da oni izgledaju kao ćudovišta u Svetlosti Neba, to uglavnom znaći da oni tako izgledaju kada ih vide oni koji su drugaćiji, to jest dobri Duhovi ili Anđeli, jer oni sve vide u Svetlosti Neba, pošto je njihov um i njihov razum spoljašnji oblik Svetlosti Neba koja je Božanska istina i Božanska Mudrost.

posle nekoliko razgovora s ostalima, on se na kraju udružuje s onima koji su u zlu koje je slićno njegovom (vidi napred br. 445-452). Kad se ovo dogodi, on odvraća svoje lice od Gospoda i okreće ga prema Paklu s kojim je bio povezan dok je živeo na svetu, u kojem Paklu žive oni koji vole slićno zlo. Iz ovoga je jasno da Gospod privlaći k Sebi svakoga Duha preko Anđela i pomoću uticaja iz Neba; ali Duhovi koji su u zlu opiru se, i tako reći otkidaju se od Gospoda privućeni svojim zlom, to jest Paklom, kao nekim konopcem. Prema tome, pošto njih vuće njihovo zlo i ljubav prema tome zlu koju ljubav oni slede, to treba ustanoviti da se oni sami slobodno bacaju u Pakao. Ljudi na svetu, zbog već stećene ideje o Paklu, ne mogu da veruju da je ovo istina. A u stvari, onima koji nisu u Paklu, njima izgleda da se sve ovako odigrava, dok onima koji se sami bacaju u Pakao to izgleda drugaćije, jer oni ulaze u Pakao svojevoljno. Oni koji ulaze u Pakao zbog svoje goruće ljubavi prema zlu, ti izgledaju kao da se bacaju u Pakao glavaćke, glavom nadole a nogama nagore. Upravo zbog ovog izgleda ima se utisak da njih baca u Pakao Božanska sila. (Ali o ovome više u br. 574). Iz ovoga je sada jasno da Gospod ne baca nikoga u Pakao, nego da to ćini sam Duh, kako dok živi na svetu, tako i posle smrti, kada dođe među Duhove.

549. Zbog toga što je Njegova suština Božansko Dobro, Ljubav i Milost, Gospod ne deluje na svakoga na isti naćin,

jer tome stoje na putu zla i obmane, koje ne samo da slabe Njegov Božanski uticaj, nego ga i odbijaju. Zla i obmane koje iz tih zala proistiću liće na crne oblake koji se postavljaju izmedu Sunca i ćovekovoga oka, te oduzimaju sunćanu svetlost i mir koji ona donosi, iako napor da se razagnaju ti oblaci neprestano traje, jer taj napor deluje iza njih, uspevajući da i pored prepreka prodre do ćovekovog oka zaobilaznim putevima. Tako je i u Duhovnom svetu. Tamo je Sunce Gospod i Božanska Ljubav (br. 116-140); Svetlost je tamo Božanska Istina (br. 126-140); crni oblaci su obmane od zala; oko je razum. Onoliko koliko je neko u tome svetu u obmanama od zla, toliko je okružen takvim oblakom, koji je crn i gust već prema stepenu njegovog zla. Iz ovoga se može videti da je Gospod neprekidno prisutan u svakome, ali da je priman razlićito.

550. Zli Duhovi bivaju strogo kažnjavani u Svetu Duhova, kako bi se kaznama zaplašili da ne ćine zlo. I ovo izgleda kao da dolazi od Gospoda. Pa ipak, ništa od te kazne ne dolazi od Gospoda, nego od samoga zla. Jer zlo je spojeno   sa svojom kaznom tako, da se ne mogu razdvojiti. Jer paklenska ćeta ništa više ne voli i ne želi nego da ćini zlo, a naroćito da kažnjava i mući; i oni muće i kažnjavaju svakoga ko nema Gospodnju zaštitu. Kada se, prema tome, zlo ćini od zloga srca, jer se tada gubi zaštita Gospodnja, paklenski Duhovi se bacaju na takvoga Duha koji ćini zlo, i kažnjavaju ga. Ovo se može delimićno oslikati zlima i kaznama na svetu, gde je ovo dvoje povezano. Jer zakoni na svetu određuju kaznu za svako zlo; stoga, onaj ko se baca u zlo, taj se baca i u kaznu za to zlo. Jedina razlika je u tome što se na svetu zlo može sakriti; ali u drugom životu ne može da se sakrije. Iz ovoga se može utvrditi da  Gospod nikome ne nanosi zlo; i da je tako i na svetu, gde kralj, sudija ili zakon nisu uzroci kazne kojom je kažnjen

krivac, jer oni nisu uzrok zla u onome ko poćini zlo.102

Svi koji su u Paklu, jesu u zlima i obmanama koje iz njih proistiću, a koja zla i obmane potiću od ljubavi prema sebi  i prema svetu

551. Svi u Paklovima su u zlima i njihovim obmanama, i nema nijednog koji je istodobno u zlima i u istinama. U većem broju slućajeva, zli ljudi na svetu donekle poznaju duhovne istine, koje su istine Crkve, pošto su o njima poućavani u detinjstvu, a kasnije kroz besede i kroz ćitanje Reći; a posle su i govorili o njima. Neki od njih su ćak i druge ljude naveli na verovanje da su iz srca Hrišćani, zato što oni znaju kako da pritvorno govore o ovim istinama,   i kako da postupaju ćasno, kao da to rade iz vere u duhovne istine. Ali oni kod kojih je unutarnja misao bila neprijateljski okrenuta protivu ovih istina, i koji su se uzdržavali da ne ćine zlo, koje se inaće slagalo sa njihovom unutarnjom mišlju, samo iz straha od zakona, ili iz straha da ne izgube ugled, poćasti i zarade, ti su i dalje zli u srcu,   i u Duhu nisu u istinama, već su u istinama samo svojim telom. Stoga, kada im se Spoljašnje oduzme u drugom životu i kada se njihovo Unutarnje, koje je njihov Duh, otkrije, oni su sasvim u zlima i obmanama, a nimalo u istinama i dobrima; jasno je da kod njih dobra i istine postoje samo u njihovom sećanju kao nešto što se zna, i da oni te stvari iznose u razgovoru, praveći se da su dobri iz duhovne ljubavi ili vere. Kada se ovi stave u svoje Unutarnje i tako u svoja zla, tada oni više nisu u stanju da govore istinu, nego samo obmanu, jer govore pod uticajem zala; jer tada je nemoguće istine govoriti iz zala, pošto je tada Duh ništa drugo do svoje vlastito zlo, a iz toga zla proizlazi samo obmana. Svaki zao duh je sveden na to stanje pre no što se baci u Pakao (vidi br. 499-512). To se zove biti ispražnjen (opustošen) u pogledu istina i dobara. Ispražnjivanje (vastatio) je prosto rećeno biti stavljen u svoje Unutarnje, to jest u ono što je Vlastito određenog Duha, ili u sami Duh (o ovome vidi napred br. 425).

102 Ljudi ili zli Duhovi koji iz srca ćine zlo, a to znaći ćija je volja zla i koji vole samo sebe i tvarna i ćulna uživanja,  ti ljudi NE PRIMAJU Božiju ljubav. Oni je odbijaju, a Bog ne može da bude u njima kad se oni ispunjavaju onim   što je suprotno Božijoj ljubavi koja je SŠm Bog. Kaže se da gube zaštitu, a to u stvari znaći da u njih ulazi samo zlo i obmana, i da ona privlaći ostale zle Duhove slićne prirode. Dobro i ljubav nisu nešto odvojeno od Boga, oni su  suština Njegova, i onaj ko ne prima dobro, a to je onaj koji iz srca ćini zlo, taj ne prima Boga, i nema zaštite protivu zlih Duhova jer je jedina zaštita PRlSUSTVO I PRIMANJE BOGA. čovek ili Duh koji prima Božansko dobro (a to je nekoristoljubivo i slobodno dobro, a ne ono iz raćuna), taj ne može da primi i zlo, jer je on tako reći već ispunjen dobrom. Dobro i zlo su oprećnosti. Međutim, i oni koji ćine zlo u Duhovnom svetu imaju zaštitu utoliko što se zlim Duhovima ne dozvoljava da kažnjavaju i muće preko određenih granica, već onoliko koliko je potrebno da se poćinitelj zaplaši i odvrati od vršenja zlih dela.

šalju Anđeli koji umeravaju ova bezumlja i nerede svojim prisustvom. Međutim, može se reći da se nad Paklovima vlada strahom. Nad nekima se vlada strahom usađenim na svetu, koji se još uvek održava u njima; ali kako ovaj   strah nije dovoljan, i kako on postupno nestaje, nad njima se vlada strahom od kazni, zbog ćega se oni uzdržavaju da ne ćine zlo. Kazne su u Paklu raznolike, lakše ili strože, u skladu sa zlima. Uglavnom, oni koji su više zli, a to su oni koji se istiću lukavošću i podvalama, i u stanju su da ostale drže u pokornosti i potćinjenosti pomoću kazni i straha, tima se daje da vladaju; ali ovi upravljaći se ne usuđuju da pređu određene im granice. Treba da se zna da je jedino sredstvo da se obuzda nasilje i bes onih u Paklovima strah od kazne. Nema drugog naćina.

544. Do sada se na svetu verovalo da postoji jedan Ĉavo, koji predsedava nad Paklovima; da je on bio stvoren kao Anđeo Svetlosti, ali da je zbog pobune baćen dole, u Pakao, sa svojom vojskom. Ovo verovanje ima prevagu zato što se Ĉavo i Satana, a tako isto i Lucifer, pominju u Reći, i što su ljudi Reć na tim mestima razumeli doslovno.

Međutim, pod “Ĉavolom” i “Satanom” misli se na Pakao, i to pod “Ĉavolom” na Pakao iza, gde žive najgori koji se zovu Zlim Genijima; a pod “Satanom” na Pakao koji je napred, gde žive oni koji su manje rđavi i koji se zovu Zlim Duhovima; pod “Luciferom” se misli na one koji pripadaju Vavelu, ili Vavilonu, ćija moć doseže dou Nebo. Da ne postoji jedan Ĉavo kome su svi ostali potćinjeni, jasno je iz toga što kako oni u Paklovima, tako i oni u Nebesima, potiću od ljudskoga roda (vidi br. 311-317); i što se oni koji su tamo stigli od poćetka stvaranja pa do danas broje na desetine desetina hiljada, i svaki od njih je Ĉavo ćija je priroda onakva kakvo je bilo njegovo protivljenje  Božanskom dok je živeo na svetu (vidi br. 311, 312).