PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

X

O RUKOVOĐENjU U DUHOVNOM ŽVOTU

(O RASUĐIVANjU SA SAVETOVANjEM KOD ISKUSNIH)

118.    Jednom su se starci sakupili kod svetog Antonija Velikog i od veĉera do jutra razgovarali o raznim duhovnim predmetima. Naroĉito se priĉa povela o tome koja je najveća vrlina, tj. koja vrlina bi nas mogla saĉuvati neulovljivim od zamki Ċavolske prelesti, i pravim putem voditi najvišem savršenstvu. Predlagana su razna mišljenja: jedni su isticali post i bdenje, drugi negramţljivost i preziranje svih stvari, jedni otšelništvo, ili udaljavanje u pustinju, drugi ĉovekoljublje. Pošto su se svi izjasnili, blaţeni Antonije je poĉeo da govori. "Sve što ste rekli je spasonosno i neophodno za one koji traţe Boga i koji ţele da mu priĊu.

MeĊutim, iskustvo pada onih koji su napredovali u njima ne dozvoljava da im se da prvenstvo. Jer, u zamke neprijatelja su upadali i oni koji su se odlikovali strogim postovima i bdenjima, i oni koji su prebivali bezizlazno u pustinjskoj usamljenosti, i oni koji su došli do najvećeg stepena negramţljivosti, i oni koji su obilno davali milostinju. Mislim da je razlog toga bio nedostatak rasuĊivanja. Jer, ono uĉi ĉoveka da ide carskim putem, izbegavajući opasne krajnosti. U odnosu na post, na primer, ono ne dopušta ni bezmerno iznuravanje tela, niti ugaĊanje telu. U JevanĊelju se ono naziva okom i svetiljkom duše: Svetiljka telu je oko, kaţe Gospod. Ako, dakle, oko tvoje zdravo bude, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti (Mt.6,22-23). Kada svetlost sve osvetljava i oko sve vidi. Tako i rasuĊivanje sve pomisli i dela ĉovekova razmatra, prosuĊuje i objašnjava. Ono odreĊuje šta treba ĉiniti, te kako i od ĉega se treba uzdrţavati. Kod onoga, pak, ko nema takvo rasuĊivanje, dela i pomisli idu tek tako, bez strogog razmatranja. Tu neprijatelj uspeva da podmetne prividno dobro umesto istinskog dobra. Prikrivajući njime svoju zamku, on [ĉoveka] baca u rov i pogubljuje ga".

119.     Rešenje svetog Antonija je potvrĊeno bezbrojnim primerima. Prisetimo se ţalosnog pada starca Irona. On se upraţnjavao u krajnje strogom postu i u dubokoj usamljenosti. I da ih nikako ne bi narušavao, po nagovoru neprijatelja on je prestao da dolazi na uobiĉajena [liturgijska] subotna i nedeljna sabranja pustinjaka, posle kojih su se u razgovoru razjašnjavali razni putevi i bespuća strogog Žvota. Obmanuvši se tim navodno dobrim, savetom neprijatelja, on se predao još većoj prelesti: primio je Ċavola koji mu se javio u obliku anĊela i po njegovoj reĉi skoĉio u najdublji bunar. Razbivši se, on je treći dan skonĉao. Evo još jednog primera: nameravajući da odu u najdublju pustinju dva brata su odluĉili da primaju jedino hranu koju im pošalje sam Gospod. Lutajući po pustinji oni su toliko iznemogli da se već nisu mogli ni kretati. U tom ĉas su ih napali Maziki, divlji i surov narod. MeĊutim, videći ih u tako ţalosnom stanju, oni su se saţalili na njih i predloŽli im hleb. Jedan je razmislio, i pristao da primi hleb kao od ljudi koje je Gospod poslao. On se potkrepio i ostao Žv. Drugi je, pak, uporno ostao pri svojoj odluci i umro od gladi. Evo još jednog primera: jedan od strogih isposnika i usamljenika je pomislio da je dostojan opštenja sa nebeskim silama. I neprijatelj nije zakasnio da se time iskoristi. Poĉeo je da mu se javlja kao anĊeo, da mu daje otkrivenja o ljudskim delima i mislima, da proizvodi u keliji svetlost bez svetiljke. Zadobivši na taj naĉin njegovo poverenje u potpunosti, on mu je na kraju zapovedio da, sliĉno Avramu, svoga sina prinese na ţrtvu Bogu. To bi se svakako i dogodilo da sin, videći neobiĉne pripreme, nije pobegao. I još jednog: neprijatelj je u Mesopotamiji jednog isposnika i usamljenika doveo do bespogovornog poverenja u snove. On mu je u snoviĊenju predstavio dva naroda: hrišćanski sa apostolima i muĉenicima u mraku, bešĉašću, tuzi i plaĉu, i judejski sa Mojsijem, patrijarsima i prorocima u luĉezarnom sijanju, u slavi i radosti. I time ga je naveo da preĊe u judejstvo i primi obrezanje. I ovi primeri su dovoljni da se ubedite da nedostatak rasuĊivanja predstavlja otvorena vrata za pad i pogibiju.

120.     Rasuđivanje je dar BoŽji koji, međutim, treba razvijati i vaspitavati. Kako? Predajući sve svoje rasuĊivanju najiskusnijih otaca. To je najmudrija škola rasuĊivanja u kojoj se uĉe da dobro rasuĊuju o doliĉnom ĉak i oni koji nemaju posebnu sposobnost. Tako se rešava pitanje kako steći rasuĊivanje. Istinsko rasuĊivanje se stiĉe istinskim smirenjem. Prvi njen pokazatelj jeste otkrivanje ocima ne samo onoga što radimo, nego i onoga o ĉemu mislimo, bez imalo poverenja u svoje pomisli. [Smirenje je] da se u svemu slede pouke staraca, i da se dobrim ili rĊavim smatra samo ono što oni takvim priznaju. Takvo delovanje potpomaţe da bez opasnosti prebivamo na pravom putu i ĉuva nas od

svih Ċavoljih zamki. Onaj ko svoj Žvot rasporeĊuje po savetu onih koji su napredovali, a ne po svom sudu, ne moţe da padne od besovske prelesti. Predavanje svojih pomisli rasuĊivanju otaca zamenjuje vlastito rasuĊivanje i uĉi [istinskom] rasuĊivanju. Neprijatelji ne vole svetlost. Zbog toga otkrivanje zlih pomisli njih odmah razgoni i istrebljuje. Izvuĉena iz tamne rupe na svetlost, zmija se stara da pobegne i sakrije. Tako se i zle pomisli, budući otkrivene otvorenim priznanjem i ispovešću, staraju da pobegnu od ĉoveka. To se potvrĊuje mnogim i premnogim primerima i opitima.

121.    Ava Serapion priĉa o sebi: "Kada sam bio poĉetnik od ave sam tajno uzimao suvarke i jeo. To sam ĉinio veoma dugo vreme. I strast je ovladala mnome tako da nisam mogao da je savladam. Savest me je osuĊivala. MeĊutim, ja sam se stideo da avi priznam [svoju strast]. Ipak, po promislu ĉovekoljubivoga Boga se desilo da kod starca svrati neka bratija, koji su poĉeli da mu otkrivaju svoje pomisli i da mole rešenja za njih. Starac im je odgovorio ono što je bilo potrebno. Pri tome je došlo na red da govori i o uzdrţanju u hrani. Zatim je dodao: "Ništa toliko monasima ne nanosi štetu i ništa toliko ne raduje besove kao utajivanje pomisli od duhovnih otaca". Ove reĉi su me silno porazile. Meni se ĉinilo da je Bog otkrio starcu moja sagrešenja. Došavši u skrušenost, ja sam poĉeo da plaĉem. Zatim sam ispod pazuha izvukao hleb koji sam obiĉno krao. PruŽvši se na zemlju, ja sam molio da mi oprosti prošlo i da se moli za mene da se saĉuvam ubuduće. Tada reĉe starac: "Tvoje priznanje te je oslobodilo od ropstva. Otkrivši svoj greh ti si pobedio demona koji te je ranjavao u tvom ćutanju. Dosada si mu dopuštao da vlada tobom, ne protivreĉeći mu, i ne izobiĉavajući ga. Budući, pak, izveden iz srca i otkriven, on već neće imati mesta u tebi". Starac još nije ni završio svoju reĉ a iz mojih nedara je izašlo nešto što je liĉilo na goreću baklju i svu keliju napunilo smradom, tako da su prisutni mislili da gori sumpor. Starac je dodao: "Eto, Gospod je vidljivo potvrdio istinu mojih reĉi i tvoga osloboĊenja". Tako je dejstvom ispovesti odstupila od mene strast stomakougaĊanja. Od tada mi ĉak ni na misao nije dolazila ranija ţelja".

122.    Šta vidimo kod Samuila? Od detinjstva budući posvećen Bogu i udostojavajući se besede sa Njim, on nije verovao svojoj pomisli. Budući dvaput pozvan od Boga, on ţuri starcu Iliju i od njega dobija pouku kako da odgovori Bogu. Na taj naĉin je sam Bog i onoga koga je udostojio razgovora sa sobom hteo da rukovodi poukom starca, kako bi ga priveo smirenju. Ne vidimo li isto to i kod svetog Pavla? Sam Gospod ga je prizvao, ali ga ujedno šalje Ananiji da se bi nauĉio putu istine. I sam sveti Pavle, posle velikog iskustva jevanĊelske propovedi, ide u Jerusalim da proveri svoju blagovest, da kako ne bi trĉao uzalud (Gal.1,13-2,2), iako ga je osetno pratila blagodat Svetoga Duha. Prema tome, Gospod put ka savršenstvu otkriva samo onima koje rukovode duhovni oci, kao što i govori preko proroka: Pitaj oca svoga i saopštiće ti, starce tvoje - i kazaće ti (Pon.Zak.32, 7).